Latinica

Kategorija

Detalji: Autor Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Kategorija: Tekst; Objavljeno 30 septembar 2015; Pogodaka: 12581

Tekst

Šta je kazna Božja?

To je kad se Bog povuče i pusti ljude da žanju ono što su sa đavolom sejali.

Jedno od najvećih prokletstava Srbije, njena bruka i sramota pred Gospodom, jesu rialiti šoui, kojima se na stotine hiljada ljudi uvlači u greh i zlo bluda i nemorala. Evo šta o tome pišu novine:

>>Prvi rijalitiji su bili zanimljivi sami po sebi jer su bili novost na našem tržištu. Svaki sledeći je morao da bude grozniji da bi se zadovoljila glad publike za senzacijom. Recept je postao poznat: biraju se konfliktne ličnosti, jasnim stavkama u ugovoru obećavaju za skidanje, seks ili tuču pred kamerama veći honorar, s vremena na vreme ubacuju se gosti koji treba da izazovu konflikt i da nestanu, često se pravi kafanska atmosfera među učesnicima: “Najviše se gledaju seks, svađe i golotinja. Naravno da ćemo tražiti ljude koji će bez problema da se skinu i koji traže kavgu. Nekada se pišu i scenarija za učesnike. Damo im podstrek za akciju, a oni nastavljaju sami. Što više ispada imaju učesnici, imaće i više novca“, kaže izvor iz produkcijske kuće koja je radila rijaliti.

I to ne može ostati bez traga.<<

Godine 2015, 28.avgusta, novine „24 časa“ objavile su tekst „Prokletstvo srpskih rijalitija: slava koju smrt prati u stopu“. Evo tog članka u celini:

>>Sinoć je startovala nova sezona "Farme", a u njoj nema dvoje planiranih takmičara - pevač Nenad Savanović umro je dan pred početak ovog šoua, a pevačici Danijeli Stoiljković Elli preminuo je suprug nakon što ju je odvezao u karantin, odakle je trebalo da uđe na imanje u Lisovićima. Ovo su samo poslednje u nizu tragedija koje prate srpske rijalitije…

Druga sezona "Velikog Brata" okončana je tragedijom kakva se ne pamti, kada su troje učesnika - Zorica Lazić, Stevan Zečević i Elmir Kuduzović - poginuli u saobraćajnoj nesreći.

Opširnije: Kazna Božija i rialiti šoui

Detalji: Autor Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Kategorija: Tekst; Objavljeno 28 septembar 2015; Pogodaka: 15472

Tekst

Ljudi i narodi su različiti. Ima ih i ovakvih i onakvih. Nisu svi ljudi ni u jednom narodu isti. Ima i dobrih i loših. Ali, postoji jedna naročita sorta ostrvskih degenerika (ČAST IZUZECIMA!), koji već vekovima nastoje da čudovišno uplivišu na sudbinu ljudi Evrope i sveta, i kojima to, po nekom zagonetnom Božjem dopuštenju, polazi za rukom.

Preko svog bankarstva, trgovine, masonskih loža, oružja i otrova, nanosili su zlo svima sa kojima su došli u dodir – od Kine, preko Indije, do Balkana. Odbili su da spasu Cara Nikolaja i njegovu porodicu, iako je Nikolaj bio rođak njihovog kralja. Finansirali su, između ostalog, Hitlerov dolazak na vlast. Oni su i naši smrtni neprijatelji, koji su u 19. veku činili sve da se ne oslobodimo od Turaka, a u 20. veku podržavali i Pavelića i Broza (Pavelić je, utvrdila je Smilja Avramov, više od deceniju pre 1941. bio njihov agent).

Ko su oni u stvari?

Evo jedne slike iz američkih novina 19. veka koja pokazuje ko su oni.

Opširnije: O naročitoj vrsti degenerika

Detalji: Autor Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Kategorija: Tekst; Objavljeno 25 septembar 2015; Pogodaka: 14525

Tekst

ivo andric

Uoči izlaska iz štampe knjige Magnum crimen, objavljujemo tekst Vladimira Dimitrijevića o odnosu Ive Andrića i kardinala Alojzija Stepinca, koji otkriva tajnu Andrićevog napuštanja rimokatolicizma…

Srbi, oprez – pričamo o Stepincu!

Nedavno smo dobili upozorenje da mi, kao Srbi, moramo birati reči kad govorimo o nadbiskupu Alojziju Stepincu, koga Vatikan smatra „blaženim“. Rešili smo da taj savet poslušamo, pa da čujemo glasove Hrvata koji nisu bili ni ustaše, ni komunisti, nego demokratski orijentisani i uz Vladu Kraljevine Jugoslavije u Londonu.

M. Mirošević – Sorgo (Hrvat), poslanik Vlade Kraljevine Jugoslavije u Vatikanu, posetio je, još početkom avgusta 1941. godine, papu Pija Dvanaestog i obavestio ga o „posledicama koje bi mogle nastati za crkvu zbog stava jednog dela katoličkog klera u Hrvatskoj, koji vide u sadašnjoj Hrvatskoj ostvarenje katoličke države“. Papa na to nije rekao ništa, ali je otvoreno izjavio da postoje „ranije tužbe Hrvata“ i da je „pokolebana vera Vatikana u obnovu Jugoslavije“. Jednom rečju, papa je želeo smrt Jugoslavije, i stav antijugoslovenskih Hrvata smatrao je jedinio bitnim za svoje opredeljenje – priznati Pavelićevu NDH de facto, ako ne de jure.

Hrvat F. Gaži je, preko jugoslovenske radio stanice u Jerusalimu, specijalno Hrvatima uputio poruku 17. decembra 1941, u kojoj svoje sunarodnike podseća na stravičnost inkvizitorskog postupka primoravanja Srba na katoličenje, „što je najveći zločin nad pojedincem i nad cijelim narodom“, pri čemu su ustaše za svoje zločin dobili saveznike – „to su katolički popovi, koji su u mnogim slučajevima natkrilili u svojim nedjelima čak i same ustaše“.

Opširnije: Kako je Andrić napustio rimokatolicizam

Detalji: Autor Vladimir Dimitrijević; Kategorija: Tekst; Objavljeno 11 septembar 2015; Pogodaka: 14470

Tekst

ŠTA SAM PISAO PRE ČETIRI GODINE?

Pre četiri godine, 17. septembra 2011, objavio sam tekst „Kada ćemo sahraniti nesahranjene“: “Od početka devedesetih godina 20. veka u Čačku se, na Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja, pored pomoćnog „Borčevog“ igrališta na Zapadnoj Moravi u Čačku, drže parastosi žrtvama komunističkog terora postradalima, pobijenima, bez suda i presude, u jesen 1944. i početkom 1945. godine.

Ove godine su na parastosu, pored sveštenika hrama Svetog Vaznesenja Gospodnjeg u Čačku, govorili i istoričar Goran Davidović, koji radi u Međuopštinskom arhivu, a član je državne komisije koja se bavi istraživanjem masovnih grobnica onih koji su postradali zato što su bili na „pogrešnoj strani istorije“, to jest borili se s verom u Boga, za Kralja i Otadžbinu. Govorio jer i još jedan član lokalne komisije, gospodin Aco Ćenadić. Obojica su izrazila žaljenje što se, uprkos višegodišnjim obećanjima, u Čačku ništa nije učinjeno da se žrtve komunizma sahrane, iako se zna gde su ljudi ubijani. (Razgovarao sam sa nekima od prisutnih na parastosu, čiji su bližnji tu postradali: većini su polomili noge da ne bi mogli da beže, a jednog su zakovali , raspetog, na daske, jer se opirao, i tako ga ubili.)

Ono što je u Sloveniji već uglavnom urađeno, a što je odavno počelo u Republici Srpskoj, najzad je, skromno i stidljivo, krenulo i u Srbiji. Godine 2009, a posle inicijative „Večernjih novosti“ i Instituta za savremenu istoriju, osnovana je, u novembru mesecu, Državna komisija za tajne grobnice ubijenih posle septembra 1944. Na čelu komisije našao se dr Slobodan Marković, docent sa Fakulteta političkih nauka, a sekretar je postao Srđan Cvetković, jedan od naših najagilnijih istraživača istine o progonjenima i ubijenima od strane totalitarnog komunističkog režima. (Gospodin Cvetković je i magistrirao i nedavno doktorirao na ovoj temi.) Ciljevi komisije su jednostavni i jasni: otkrivanje svih tajnih grobnica, njihovo obeležavanje i utvrđivanje tačnog broja streljanih, kao i redovno dostavljanje izveštaja Vladi Srbije o svemu preduzetom./…/

Opširnije: Sedamdeset godina posle – još nismo sahranili nesahranjene

Detalji: Autor Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Kategorija: Tekst; Objavljeno 02 septembar 2015; Pogodaka: 11038

Tekst

serafim rouz 001

Na današnji dan pre trideset i tri godine umro je veliki podvižnik pravoslavni, jeromonah Serafim Rouz.Otac Serafim je dušu predao Bogu posle višednevnih muka, koje su nastale zbog neizdrživih stomačnih bolova. Iako ih je dugo imao, nije se žalio i trpeo je, da siromašni manastir ne bi plaćao troškove lečenja. Sedam dana po dolasku u bolnicu, upokojio se: bio je 2. septembar 1982. godine.

Tome je prethodila velika duhovna borba, koju je ovaj divni čovek junački podneo, okružen duhovnom decom koja su se za njega neprestano molila. Umro je, po svemu sudeći, zbog blokade vene koja vodi do digestivnog trakta, posle čega su mu creva odumrla. Pošto ga je pričestio vladika sanfranciskanski Antonije, duhovna čada su zapevala pesme praznika Uspenja Majke Božje, koji je otac Serafim mnogo voleo, a zatim i Vaskršnji kanon. On je tiho plakao. Na samrtnom odru bio je blag i nasmešen, i svetiteljski miran.

Otac Serafim Rouz umirao je kao istinski hrišćanski podvižnik.Njegova duhovna kći,Brigita,opisala je te trenutke:“Kad je bilo već očigledno da otac Serafim umire, sa mnogih krajeva sveta uznosile su se molitve Bogu, jer su ga mnogi znali preko časopisa "Pravoslavna reč" i njegovih knjiga, te su se gorljivo molili da jedan toliko potreban život bude pošteđen. Nekoliko dana pred njegovo prestavljenje u hramu u Redingu, gde je o. Serafim obavljao dužnost pastira, vršeno je jeleosveštanje. Dok je u bolnici o. Serafim trpeo krajnji bol i patnju, o. Aleksej Jang video ga je gde stoji u oltaru i moli se Bogu u svom uobičajenom polupognutom stavu.

Dan pred svoju smrt, o. Serafim je duhom posetio majku jednog njegovog duhovnog sina o kome se naročito starao, Evgeniju Vojtan. Evo šta ona svedoči, u pismu sestri Brigiti pisanom 14. septembra 1982: “To se desilo pred smrt o. Serafima. Radila sam u stražnjoj sobi i sve vreme mislila kako bih želela da budem sa svima vama u bolnici. Najednom se vreme zaustavi i ja ispred sebe ugledah o. Serafima gde sav svetli obučen u svetlucavu srebrnastu odeždu - to su najbliže reči kojima bih mogla da opišem tu svetlost. Zadržala sam dah i rekla: "O, oče Serafime!" Bila sam suviše zaprepašćena da kažem bilo šta drugo osim: "Hvala". Vreme nije proticalo - sve je bilo sadašnji trenutak. Neću tumačiti ovaj doživljaj, ni sada ni ubuduće. Utešila sam se, i nadam se da i vama ovo pruža utehu. Vrlo sam nedostojna i ne znam šta bih još o ovome mogla reći“.

Opširnije: Kako se upokojio otac Serafim Rouz

Detalji: Autor Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Kategorija: Tekst; Objavljeno 01 septembar 2015; Pogodaka: 13045

Tekst

migranti stizu

VIĐENJE RUSKE KNJIŽEVNICE

Godine 2006. na srbskom jeziku pojavila se knjiga ruske spisateljice Jelene Čudinove, „Bogorodičina džamija u Parizu“. Ona je u romanu opisala skoru budućnost Evrope: godine 2048, u Parizu, glavnom gradu Evrabije, hrišćani su getoizirani i primorani da prime islam ili da umru. U romanu, Beograd je glavni grad Velike Albanije, a poslednji ostaci Srba sele se u Rusiju, gde osnivaju Novi Beograd, i ostaju da brane granice.

Jedina slobodna zemlja je pravoslavna Rusija, koja je prema islamskim državama Evrope podigla „zelenu zavesu“. Jedan od glavnih junaka ove pripovesti je Srbin Slobodan, poreklom sa Kosova, koji Zapadu ne može da oprosti izdaju duhovnih vrednosti i što su ratovali protiv Srba hrišćana u korist ratobornog islama. U razgovoru s grupom Francuza koji se nisu poturčili, gnevni Slobodan im kaže: „Tako vam i treba, Francuzi! Zar vi to niste zaslužili? Zar vi sami niste juče, svojim rukama, napravili današnji dan? Živite u njemu, zato što Bog postoji. Ništa niste znali o istoriji Srbije, ništa niste znali o Kosovu. Niste znali kako su Srbi slavno ginuli na Kosovu polju, kada su, štiteći svoju kolevku, vojnici kneza Lazara stalni na put prljave vojske cara Murata. Niste znali da je Bajazit došao kao smrtonosna kuga, a po njegovim tragovima muslimani – Albanci. Pet stotina godina pod Otomanskom imperijom! Niste znali kakvo je prokletstvo bila Otomanska imperija, niste znali koliko se srpske krvi prolilo za pobedu nad njom/…/ Novi Bajazit postao je Adolf Hitler, zar ste vi, humani Evropljani, zaboravili na to? /…/ Šta vas je navelo da pomažete Albancima da uspostavljaju granice po Hitleru, šta vas je nagnalo da tako lako poverujete najglupljoj laži o zverstvima Srba?

Opširnije: Inoplemenici u Srbiji (metafizičko razmatranje)

Detalji: Autor Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Kategorija: Tekst; Objavljeno 26 avgust 2015; Pogodaka: 13417

Tekst

saolin borci manasija mondo goran sivacki

O HRIŠĆANSKOM VITEŠTVU

Ono što se desilo u manastiru Manasiji, zadužbini Sveog Stefana Visokog, znak je naše duhovne propasti o kome treba govoriti. Naravno, i to da kažem pre svega, manastir nije nikakvo mesto za viteške igre. Viteške igre su uvek i svagda bile organizovane pri dvorovima vladara i vlastele. Nije problem da se viteške igre organizuju u Despotovcu, ali manastir, mesto molitve i spasenja duše (bez obzira što ga je despot Stefan okružio tvrđavom zarad zaštite od Turaka, pa to danas deluje „romantično“ i medijski isplativo) nikako ne treba da služi za takve poduhvate.

To je jedno; a drugo, i mnogo važnije – šta će budisti iz Šaolina u Manasiji?

Kakve oni veze imaju sa viteštvom?

Viteštvo je, i na Istoku i na Zapadu, bilo utemeljeno u hrišćanstvu. Bilo je, bar u idealu, onako kako opisuje čuveni srednjovekovni mislilac Ramon Ljulj:“Ko, dakle, želi da stupi u viteški red mora da promišlja i razmišlja o plemenitom načelu viteštva; i potrebno je da plemenitost u njegovom srcu i njegov pravilan odgoj budu saglasni i usaglašeni sa načelom viteštva, jer, ukoliko tako ne deluju, bili bi u suprotnosti sa viteškim redom i njegovim načelima“. A koja su to načela?

Evo nekih.

Opširnije: Budisti u Manasiji ili plodovi Zizjulasovštine

Detalji: Autor Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Kategorija: Tekst; Objavljeno 24 avgust 2015; Pogodaka: 13275

Tekst

deca u veri

UMESTO UVODA: O ZNAČENJU SVETOSTI

Reč „sveti” u Starom Zavetu se sreće 830 puta (kadsh – „svetost”, „sveštenost”). U najvećem broju slučajeva, vezana je za Jahvea i predmete koji Njemu pripadaju, ili ličnosti koje je On izabrao za Sebe.

U Novom Zavetu pojam „sveti” najčešće se odnosi na Boga (Lk. 1, 49;Jn. 17, 11; 1. Pet. 1, 15; Otk. 4, 8; 6, 10) i na Duha Božijeg, kao i na Hrista Bogočoveka, „Sveca Božijeg” (Mk. 1, 24; Lk. 1, 35; Lk. 4, 34; D. Ap. 3, 14; D. Ap. 4, 27, 30; Jev. 7, 26; Otk. 3, 7). Apostol Pavle svetima naziva hrišćane, sasvim u skladu sa poimanjem „svetog naroda” u Starom Zavetu kao naroda „izdvojenog na služenje i slavoslovlje Bogu”. Hrišćani su postali sveti kroz Hrista, i prizvani su da tu svetost Hristovu posvedoče svojim životom.

Pošto je Izrailj izabran Bogom, on ne sme da liči na neznabošce. Odvojen od drugih naroda, on je sveti narod jer je posvećen Bogu (Lev. 19, 2; 20, 26), Koji kaže: „Budite sveti jer sam Ja Sveti, Gospod Bog vaš”.Bog Se otkrio u Svojoj slavi i time otkrio Svoju svetost (Broj. 20, 6). Ono što je, na početku, otkrio Izrailju, na kraju vremena, kad nastupi sveštena punota istorije, Bog će otkriti mnogim narodima (Jez. 38, 23).

Svetost može biti strašna za nepripremljene (Izl. 19, 18), i drske može ubiti (1. Car. 6, 19). Ali, svetost Božja blagosilja one koji su dostojni (2. Car. 6, 11). No, svetost Božja se ne projavljuje samo u pravdi, nego nadasve u Njegovoj milosti i ljubavi (Os. 11, 9) Samo ime Božje je sveto (Ps. 32, 21).Bog je Odvojen i zato je Sveti; ali Njegova svetost nije „egocentrična”, nego spasonosno okrenuta svim ljudima. On za Sebe kaže „Gospod, Bog Tvoj, Sveti Izrailjev, Spasitelj tvoj” (Izl. 43, 3; 62, 12).

Bogosluženje Svetome mora biti dostojno i čisto (Lev. 9, 6-23); ali, čovek takođe mora da živi dostojno i čisto da bi Bog primio čovekovo žrtvoprinošenje. U Petoknjižju Mojsijevom naglasak je stavljen na svetosti i čistoti obreda, ali Proroci jasno stavljaju do znanja da spoljašnje žrtve nisu dovoljne, nego je potrebna pravda, poslušnost, milost i ljubav (Isaija 1, 10-20). jer Bog „hoće milost a ne žrtve” (Os. 6, 6).

Opširnije: Svetinje Svetima – uoči Velike Gospojine

Detalji: Autor Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Kategorija: Tekst; Objavljeno 16 avgust 2015; Pogodaka: 13311

Tekst

porosenko karikatura

PETAR POROŠENKO I AUTOKEFALIJA NA UKRAJINI

Vođa ukrajinskih rusofoba i NATO slugu, Petar Porošenko, u junu 2015. zahvaljivao je, na sednici „Sveukrajinskog saveta crkava“ Carigradskoj „Majci Crkvi“ na pomoći da Ukrajina dobije autokefalnu crkvu, dodajući,uz farisejsko pozivanje na međureligijski mir (posle rušenja toliko hramova UPC Moskovske patrijaršije, i ubistava njenih sveštenih i monaških lica i vernika):

“Gotovo u svim nezavisnim pravoslavnim državama postoje nezavisne autokefalne crkve… Zašto bi u Ukrajini bilo drugačije, zašto bismo mi bili izuzetak od ovog pravila?“ U tom istom junu Mitropolit kijevski i cele Ukrajine Onufrije obratio se patrijarhu Vartolomeju tražeći objašnjenje zašto njegovi klirici bez znanja Ukrajinske Pravoslavne Crkve Moskovske Patrijaršije deluju na Ukrajini (1)

Svim ozbiljnim ruskim analitičarima je jasno zašto Carigrad vršlja na ovom prostoru(2).

Time se nastavlja priča započeta već odavno, još za vreme Kučme, prvog predsednika Ukrajine posle raspada SSSR-a, koju je svojevremeno intenzivirao rusofob Juščenko, a sada je obnavlja Porošenko.

Istorijski gledano, oslonac na patrijarha Vartolomeja se zasniva na činjenici da je pre priključenja Ukrajine Ruskom carstvu, crkvena jurisdikcija na ovoj teritoriji pripadala Carigradskoj patrijaršiji. Ali, to nije bila današnja Carigradska patrijaršija, pod diktatom vašingtonsko – vatikanske osovine. Ondašnji prvojerah u Konstantinopolju je, iako u turskom ropstvu, vodio odlučnu borbu za zaštitu pravoslavnih od Brest – Litovske unije, šaljući svoje egzarhe u pomoć pravoslavnima današnje Ukrajine i Belorusije.

Opširnije: „Autokefalizacija“ i razaranje pravoslavnih naroda

Detalji: Autor Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Kategorija: Tekst; Objavljeno 15 avgust 2015; Pogodaka: 12716

Tekst

buducnosti pismo STIGLO MI JE PISMO

Danas sam od jednog brata u Hristu, koji živi u nekoj od „razvijenih“ i „naprednih“ EU zemalja, dobio, kao reakciju na svoj tekst o video – nadzoru sledeće elektronsko pismo:

>> Dragi brate Vladimire,

Odličan tekst o kamerama za javni i polujavni video-nadzor! Mada i tajnog ima mnogo.

http://borbazaveru.info/content/view/8060/1/

Ovaj narod srbski je već zombiran, istraumatizovan kao ni jedan u Evropi, skuvan kao žaba na 80°, nigde više ne pruža otpor, pa mu (nam) rade šta hoće - od sitnih lopova, do vladara planete u senci. Haos je sve veći, represija sve direktnija, a stanje svesti sve lošije. Ali treba se odupirati, pa makar i ovako.

Ja živim u "prosperitetnoj" zemlji gde je gustim video-nadzorom sve pokriveno, skoro svaki kvadratni metar. I to ne samo u urbanim sredinama! Sa užasom primećujem da se u Srbiji velikom brzinom i bez ikakvog učešća javnosti ide ka istom cilju. Opasnost je možda najveća u glavi svakog od nas: do infantilnosti naivno razmišljanje, "Pa neće se to baš meni desiti", ili ono skroz nedotupavo i neodgovorno, "Nemam ja šta da krijem!" A kada dođe do tvoje kože, onda je već prekasno.

A kako je tamo gde je već odmaklo to s kamerama? Evo samo primera iz prve ruke.

Jednom su mi greškom poslali kreditnu karticu na staru adresu, nakon 4-5 godina po mom preseljenju, i to običnom poštom, nepreporučeno. Samo po sebi vrlo gruba greška, reklo bi se. Na bogatom i civilizovanom Zapadu. Ali... Tamo je stanovao neki crnac. Uzeo je iz sandučeta moju karticu, otišao na automat s novcem i podigao više od €2000.

Visa mi je bez razmišljanja ispostavila račun. Kad sam im odgovorio da nemam s time veze, oni su i dalje insistirali da platim. Slučaj je dospeo u policiju.

Opširnije: Svet koji postaje koncentracioni logor – pismo iz neposredne budućnosti