Ako se zna da je Vatikan u raspadu SFRJ imao krajnje negativnu ulogu (papa Vojtila je, skupa sa Nemačkom, prvi krenuo u priznavanje avnojevskih granica secesionističkih republika, otvoreno podržavajući hrvatske separatiste i NATO intervencionizam u građanskom ratu u BiH);
ako se zna da Vatikan i na današnjem Kosmetu ima nejednoznačnu ulogu (od prelaska Ibrahima Rugove pod „duhovnu jurisdikciju“ pontifeksa, preko uloge biskupa Marka Sopija u borbi za „desrbizaciju“ kosovskih svetinja, do nastojanja da rimokatolicizam postane novi „evropski identitet“ Albanaca); ako Vatikan sprema kanonizaciju Stepinca kao univerzalnog sveca – onda verovanje u podršku najmanje (ali jedne od najuticajnijih) država na svetu pravu Srba na sopstvene svetinje na Kosmetu spada u svojevrsnu utopiju religioznog globalizma (ekumenizma), ali nije nasušna potreba srbskog naroda i njegove države.
Naravno, kao što svetinju drugih treba uvažavati i održavati odnose racionalnog satrudništva, tako nam ničija podrška u ove teške dane nije na odmet. No, iskreno će pomoći samo oni koji su pomogli oko neusvajanja rezolucije o Srebrenici, i koji jasno kažu: „Kosovo je Srbija“ – Rusi.
Kada biste pitali narodnog pesnika da vam odgovori da li da verujemo Vatikanu, rekao bi:“Latini su stare varalice“.
Srbin Njegoš bi, kao prilikom posete Rimu, poručio: “Crnogorci ne ljube lance“, i ne bi se poklonio papi.
Patrijarh Gavrilo Dožić bi učtivo odbio, kao što je odbio ponudu Pija XII da mu pomogne, jer papa bejaše duhovni pokrovitelj NDH.
Sveti vladika Nikolaj bi nas podsetio da su ustaše „za revnost u zlu, dobro znanu svima, pohvale dobili iz pakla i Rima“.
Prepodobni Justin Ćelijski bi svedočio da je vatikanski duh izvor zapadnog totalitarizma, jer je smrtnog i pogrešivog čoveka proglasio nezabludivim po pitanjima vere.
Kako reče pesnik, „glasovi mrtvih – to nisu mrtvi glasovi“. Zato ih vredi pitati i slušati.
Šira verzija teksta objavljenog u „Večernjim novostima“ 13. avgusta 2015.
Vladimir Dimitrijević
