POSTALI SMO ROBOVI POD NADZOROM
Ceo svet tone u ropstvo novih tehnologija koje, umesto da olakšaju ljudima život, od njih stvaraju robove pod neprestanom kontrolom. I Srbija nije izmakla ovakvom trendu. Nadzire nas oko 300 hiljada kamera, a mi ništa,kao da se to dešava nekom drugom. Sada nam na kućne adrese stižu policijske kazne na osnovu snimanja tih istih kamera. Ćutimo, kao stoka, kao da se to dešava nekom drugom.
Zašto?
Ne samo zato što smo postali kukavno roblje Novog poretka, nego zato što su nam se u glavi pojavile ropske misli. Jedna od njih se zove „bezbednost“. Što smo više nadzirani, to smo bezbedniji, umiruje svoju savest kukavni malograđanin.
I tako video – nadzor stiže i u stambene zgrade.
Cilj ovog teksta je da nas opomene da naš ropski način mišljenja ne vodi nikuda, a kamoli u „bezbednost“. Zato ćemo se posvetiti video – nadzoru u stambenim zgradama, zarad „bezbednosti“.
STAV POVERENIKA ZA ZAŠTITU PRIVATNOSTI RODOLJUBA ŠABIĆA
Poverenik za zaštitu privatnosti Rodoljub Šabić u vezi video – nadzora u zgradama kaže: „Pitanje video nadzora u stambenim zgradama ne uređuje nijedan zakon. Ni sam Zakon o zaštiti podataka o ličnosti („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 97/08 i 104/09 - dr. zakon, 68/2012 – Odluka US i 107/2012), kao matični, krovni zakon u ovoj oblasti, ni jednom jedinom odredbom ne uređuje obradu ličnih podataka građana putem video nadzora uopšte, pa ni video nadzora u stambenim zgradama. Uprkos tome, prilikom uvođenja video nadzora potrebno je držati se načela Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, kao i usvojenih međunarodnih standarda u ovoj oblasti.
Upotreba video nadzora može značajno da ugrozi privatnost pojedinca/ke, ali i druga prava i slobode ljudi (npr. sloboda kretanja, pravo na zaštitu podataka o ličnosti), pa se na njegovo uvođenje ne sme gledati kao na običnu tehničku odluku i zato se za donošenje ovakve odluke po pravilu traži kvalifikovana većina, znatno veća od uobičajene. Npr. zakoni Slovenije i Crne Gore predviđaju da je to saglasnost 70 % a Makedonije čak 100 % vlasnika stanova. Pri tom valja jasno definisati razloge uvođenja nadzora, tj. svrhu obrade (bezbednost ljudi, zaštita imovine i sl.).
Prilikom odlučivanja koji prostor treba pokriti video nadzorom, treba imati u vidu princip srazmernosti primene video nadzora i princip srazmernosti u vršenju aktivnosti video nadzora, što između ostalog podrazumeva procenu da li je sa stanovišta svrhe obrade neophodno određeni prostor pokriti video nadzorom ili se svrha obrade može ostavriti na manje invazivan način, zatim srazmernost postupaka mora biti adekvatna. Vizuelni ugao koji pokriva kamera ne sme biti takav da se snima veći prostor od onog koji je neophodan za ostavarenje svrhe obrade ili da pokriva prostor koji je isključivo vlasništvo privatnih lica. U mnogim zemljama video nadzor podrazumeva nadzor nad ulaskom i izlaskom u zajedničke prostorije, a ne i nadzor tokom boravka u prostoriji. U nekim od njih je čak takav nadzor nekih zajedničkih prostorija, uključujući i liftove, zabranjen. Isto tako u mnogim zemljama je zabranjeno snimanje ulaska i izlaska iz individualnih stanova. Video nadzor na svakom spratu, koji bi pokrivao privatne stanove, ne bi bio dozvoljen.
Dalje, što se tiče pitanja da li je opravdano da svi stanari zgrade mogu pratiti snimak svih kamera na svom televizoru mišljenja smo da treba zabraniti pristup snimcima sistema video nadzora preko interne kablovske televizije, javne kablovske televizije, interneta ili drugih sredstava za elektronske komunikacije kojima se takvi snimci mogu preneti, bilo u trenutku njihovog nastanka ili nakon toga, iz razloga što to omogućava neograničeno širokom krugu korisnika da bez stvarne potrebe i razloga zadiru u privatnost građana, tj. stanara i trećih lica (koja iz različitih razloga dalaze u posetu stanarima zgrade). Potreba i značaj preduzimanja mera radi zaštite imovine i lica, ne isključuje obavezu da te mere budu srazmerne svrsi, i da se njima ne povređuju Ustavom zajamčena prava građana.
Konačno, lica koja stupaju u prostor pokriven video nadzorom imaju pravo da o tome budu obaveštena. Stambena zgrada koja vrši video nadzor dužna je da na vidnom mestu istakne javno obaveštenje da se vrši video nadzor, koje bi trebalo da sadrži podatke o tome da je video nadzor u toku i likovni, odnosno grafički simbol video nadzora, naziv rukovaoca koji vrši video nadzor, i broj telefona na koji se mogu dobiti informacije u vezi predmetnog video nadzora.Pored toga, sistem video nadzora koji se koristi za vršenje video nadzora mora biti zaštićen od pristupa neovlašćenih lica“.
Tako kaže Rodoljub Šabić.
O PRAVILIMA VIDEO-NADZORA
Informatičar Desimir Ćirović o ovom problemu veli:“U slučaju snimanja treba da se jasno zna: ko ima pravo pristupa podacima;da li računar ima izlaz na internet i koji softver se koristi za zaštitu pristupa;ko je odgovoran u slučaju da se podaci koriste ne nepredviđen način;ko i kako arhivira podatke (bekap) i ko ima pravo pristupa tim podacima.
Problemi pri snimanju su sledeći:ugrožavanje prava na privatnost – pre usvajanja odluke Skupštine stanara, mora se doneti protokol ko i pod kojim uslovima može koristiti podatke, čija je odgovornost ako se to ne poštuje;kada je u pitanju krupan kriminal postavlja se pitanje ko bi pre stigao do tih podataka, policija ili kriminalac i kakva sve posledice mogu biti;kada je u pitanju sitan kriminal policija neće ni pokrenuti postupak, jedino stanari mogu upotrebiti snimak za "ličnu satisfakciju";šta se dešava kada na "prijateljskoj osnovi" dođe komšija ili neko drugi da zatraži podatke u raznim opravdanim "situacijama" - skinute gume, provala u stan ... Kakve posledice mogu da nastanu u slučaju kasnijih korišćenja tih podataka u zaobilaženju zakona?
Takođe, kakva korist može da bude od snimljenih podataka -jer se postavlja pitanje njihove upotrebe na sudu. Slike i video zapisi na sudu se ne mogu upotrebiti bez veštačenja, a taj postupak je veoma uslovan i zahtevan tako da postoje česte situacije u sudskoj praksi u kojima snimci nisu od koristi;kakve su zakonske posledice mogle biti i da li bi se poboljšao kvalitet života u zgradi? Recimo, neko polupa staklo na ulaznim vratima. Šta bi bilo drugačije da je snimano? Ništa, jer ako je neko rešio da bude bahat on će i biti, snimanje ga neće naterati da bude bolji čovek, jedino što će uraditi je da navuče kapuljaču“. Tako kaže Desimir Ćirović.
VIDEO SNIMCI NA SUDU
Treba da znamo da video-snimci ne moraju biti nikakav dokaz na sudu. Evo jedne vesti koju je 2012. objavio RTS(http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Društvo/1031142/Video+nadzor+za+ličnu+upotrebu.html): „Fotografije, zvučni i video snimci, prema domaćem zakonodavstvu i prema odredbama koje štite ljudska prava i slobode, ne mogu uvek biti dokaz u krivičnom postupku.Tako je vlasnik jedne radnje u Valjevu, iako je kamera zabeležila njegovog radnika u krađi, izgubio spor u valjevskom sudu. Zbog sumnje da ga radnik potkrada i da zbog toga ima stalni manjak, Milan Lazić je u svojoj radnji postavio video kameru usmerenu prema kasi. Kamera je zabeležila da radnik stavlja novac iz kase u džep, međutim, sve je bilo uzaludno. Osnovni sud u Valjevu oslobodio je radnika optužbe za proneveru."Šokiran sam da video snimak nije uzet kao dokaz u postupku sa okrivljenim. Jasno se na snimku vidi kako okrivljeni nakon prodaje određenog artikla stavlja novac u fioku. Kad kupac izađe iz radnje on otvara fioku i novac stavlja u džep. I to ponavlja dva puta. Ako to nije dokaz, a jasno se vidi, onda ne znam šta je dokaz", kaže vlasnik radnje Milan Lazić. Advokat okrivljenog Miloš Mandić kaže da je neovlašćeno snimanje kažnjivo. "Ustav i zakon garantuju slobode i prava građanima u tom smislu da niko neovlašćeno ne može snimati. Ukoliko bi to radio, kršio bi Ustavom zagarantovane slobode i prava i to bi dovelo do haosa koji bi doveo do napetosti građana - do uznemirenja javnosti", objašnjava Mandić. Sud je utvrdio da video snimak nije dokaz jer nije napravljen uz prećutnu ili izričitu saglasnost okrivljenog i nije nastao kao vid opštih bezbednosnih mera u radnji, nego isključivo zbog sumnje u okrivljenog."/…/Ogorčen na presudu valjevskog suda, Milan Lazić više nema zaposlenih u radnji. Sam radi u dve smene i sad je, i bez video nadzora, siguran da ga više niko neće potkradati.
KAKVA JE EFIKASNOST VIDEO-NADZORA U ZGRADAMA?
Evo odlomka iz teksta „Video-nadzor zgradu (ne) čuva?“ R. Krasića objavljenog u „Večernjim novostima“ 8. junaura 2012:„Iako je kamera postavljena na ulazu u našu zgradu to ne sprečava nezvane goste da uđu kad god požele, starije komšije na poziv sa interfona redovno i bez razmišljanja otvaraju - priča nam Srboljub Petrović, stanar iz Hilandarske. - Dodatno je problem i to što imamo zajedničko dvorište sa još sedam zgrada, a u nekima nema nikakvog video nadzora. Tako se desilo par provala u stanove, a imali smo i slučajeve porodičnog i drugog nasilja.Nezvanično se može čuti da je u velikim zgradama bilo nekoliko "tipovanja" stanova od strane komšija koje su preko video nadzora znale kad im susedi idu na posao, odmor ili su na kratko izašli iz stana. Opravdano se postavlja i pitanje koliko je uvođenjem ovakvih sistema narušena privatnost pojedinaca i da li je moguće sa strane "provaliti". Pojedine zgrade su video nadzor stavile na uvid svojim stanarima preko lokalne mreže, koja ide internetom, a to je ceo sistem napravio još ranjivijim.
JOŠ JEDNO UPOZORENJE
Srbija je pravno neuređena zemlja, u kojoj pojedinac lako može postati žrtva ne samo moćnih kriminalac, nego i države. Evo primera. Šta se može desiti nevinom čoveku ako njegovi podaci dođu u pogrešne ruke?
Godine 2005. je u Prvom opštinskom sudu u Beogradu završen proces u kome je vojni muzičar Dejan Kuzmanović tužio državu zbog neviđenog nasilja nad svojom ličnošću počinjenom u toku famozne operacije „Sablja” u proleće 2003. Šta se desilo? Te, 2003, neko iz MUP-a Srbije je izvukao Kuzmanovićevu fotografiju iz vozačke dozvole dotičnog, i objavio je kao sliku ubice premijera Zorana Đinđića. Kuzmanovićev advokat Arsenije Katanić izjavio je, pošto je sud presudio da dotični nije ubica i da država mora da mu plati 730 000 dinara odštete: „Ta nazovi-greška Dejanu Kuzmanoviću i njegovoj porodici nanela je teške posledice koje, očigledno, više nije moguće ispraviti. Svi ljudi u ovoj zemlji pamte njegov lik kao čoveka koji je učestvovao u ubistvu, a jedva da ima nekog ko zna danas da on s tim nije imao nikakve veze. Dejanu je zbog svega stradalo i zdravlje, on je bukvalno osedeo preko noći... Po savetu lekara, on više o ovome neće govoriti u javnosti, a isto važi i za mene” („Glas javnosti”, 7. april 2005.).
Zamislimo sada šta će se dešavati u državi Srbiji kad svi naši podaci budu u kompjuteru(a već, uglavnom, jesu)! Koliko će biti grešaka, nemarnih i namernih! Koliko će ljudskih života biti ugroženo nemarom raznih pozornika, inspektora, lekara, medicinskih sestara... Evo šta je svojevremeno Kuzmanović izjavio o paklu kroz koji je prošao: „Danima sam bio najtraženiji begunac, slušao u policijskoj stanici kako država organizuje hajku na mene, kako upozoravaju da sam osumnjičen, ubica ili šta već...” Čim je čuo da ga traže, Kuzmanović je otišao u policijsku stanicu u Ulici 29. novembar u Beogradu i prijavio se, ali mu je rečeno da to nije on. Ali, dok je sedeo u kancelariji, krenula je slika na TV-u: „Odjednom sam video sebe na TV-u i ministra Mihajlovića koji pokazuje moju sliku iz vozačke dozvole”. U policijskoj stanici je bio i sutradan: „Celo popodne sam proveo u SUP dok je Srbija pozivana da me traži. Nije mi bilo ni do čega, ni do jela, ni do pića. Samo sam čekao da se već jednom završi. Na kraju, u policiji sam bio najsigurniji. Ne daj Bože da sam izašao na ulicu - raskomadali bi me istog momenta/.../ Uveče je došao državni tužilac i rekao mi da sam slobodan. Potpisao sam dokument i, kao, nikom ništa. Pitao sam zašto su mi to uradili, izmaltretirali me, napravili celu frku, a ja sam iz sasvim druge priče - vojno lice i muzičar.Jedan inspektor mi je rekao: „To je komlikovano. Nemoj da ti objašnjavamo, da zamaraš mozak. Slobodan si, idi kući i potrudi se da ne ličiš na sebe”. Dok nije optužen Zvezdan Jovanović, Dejan Kuzmanović je živeo zatvoren u svojoj sobi, u ogromnom strahu. Šta je sve preživela njegova porodica? Evo šta: „Moju bivšu suprugu su tada vratili sa službenog puta i bila je ispitivana i proveravana. Srećom, dete mi je bilo kod njenih roditelja. Mali je video fotografiju na TV, ali na kratko, pa su ga ubeđivali da to nisam ja. Međutim, prepoznao me je po naočarima, nikako nisu mogli da ga ubede u suprotno. Tada je imao pet i po godina. Hteli su da ga isteraju iz vrtića, a supruga je dobila peticiju sa zahtevom da se iseli iz stana. Moja majka je doživela nervni napad, čekala je svake vesti, a ja nisam mogao da se javim jer su mi uzeli telefon”. („Nedeljni telegraf”, 12. maj 2004.)
Toliko o bezbednosti naših podataka u okupiranoj Srbiji.
A ŠTA SAD?
A sad, da se dobro i ozbiljno razmišlja, jer Novi poredak ide, korak po korak, ka pretvaranju ljudi u stoku koja će neprestano biti pod nadzorom. Ginter Anders je, u „Zastarelosti čoveka“, govorio o tom raščovečujućem nasrtaju na nas, kojima se, nepitani, približavaju „lopovi slika“ i uzimaju ih da bi ih negde predali. Pokradeni smo, a da to i ne znamo. Ali, krađa nas može koštati. Jednog, veoma bliskog dana, kad nas budu bacali u tamnice jer nećemo da se poklonimo Zveri čije su oči milioni i milioni kamera.
Kad se o svemu razmisli, treba delati, neprestano postavljajući pitanje svima, a pre svega onima na vlasti, kakav je cilj cele priče. Od njih treba tražiti da zaustave špijunsko ludilo. A i od vlast imajućih u Crkvi treba tražiti odgovor – šta će kamera u crkvi? Da li vernik koji dolazi na Svetu Liturgiju zaista ŽELI da ga snimaju i da negde, nekome, nekom neželjenom, šalje njegove slike? Ili nam više ne treba Svevideći Bog, ali su nam potrebne svevideće kamere?
BORBA ZA SLOBODU U HRISTU NE SME SE PREKIDATI DOK GOD TRAJE ISTORIJA. A mi, pravoslavni, u toj borbi treba da učestvujemo.
Vladimir Dimitrijević
