U NAJKRAĆEM
Datum: 19. jul 2015. Vreme: 11 časova. Mesto: Novo groblje u Beogradu. Razlog okupljanja: pomen povodom sedamdesetogodišnjice smrti pukovnika Dragutina Gavrilovića, komandanta poslednje odbrane Beograda u jesen 1915. Organizator:Udruženje saveza potomaka ratnika Srbije od 1912.-1920. godine. Govornici: pukovnici u penziji Ljubomir Marković i dr Rade S.N.Rajić, profesori Ivan Stratimirović i Stevan Bosnić. Inicijativa: da se izvrši dostojno presahranjivanje posmrtnih ostataka pukovnika Dragutina Gavrilovića u Aleju velikana, jer telo heroja, do dana današnjeg, počiva u grobu njegove ujne.
KLIKTAVI SOKO SRBSKI
Bio je 7. oktobar 1915 kada je 33-godišnji major Dragutin Gavrilović, rodom iz Čačka, komandant 2. bataljona 10. kadrovskog puka na Dunavskom keju vojnicima izdao zapovest: "Tačno u tri časa neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, mora biti svetao. Vojnici! Junaci! Vrhovna Komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate više da se brinete za vaše živote koji više ne postoje. Zato napred u slavu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!“
Odmah zatim, major Gavrilović povede juriš i pada, teško ranjen u grlo. Uspevaju da ga izvuku. Oporavlja se i prelazi sa srbskom vojskom Albaniju, da bi, kako kaže pukovnik dr Rade Rajić, čuda od junaštva pokazao na Solunskom frontu:»Pred njegov proboj 15. septembra 1918. godine, kao komandant bataljona u puku „Car Lazar“ Dragutin Gavrilović je izvadio sablju, poljubio je pred vojnicima i komandovao: „Juriš, junaci! Juriš, moji sokolovi“.
Vojvoda Petar Bojović ga je predložio za generalski čin, ali je vojvoda Stepa bio protiv zbog toga što je smatrao da je premlad. Gavrilović je bio nosilac 16 srpskih vojnih odlikovanja i Francuskog krsta.
Između ratova, bio je profesor na Vojnoj akademiji i komandant puka u Kruševcu. Polagao je generalski ispit 1930. i, kao čovek koji nije pripadao nijednoj oficirskoj kliki, pao je. Ponosan, više nikad nije hteo da ispit polaže, kao što je 27. marta 1941. odbio ponudu generala Simovića da postane ministar vojske u činu generala.
U aprilskom ratu 1941. zarobljen je, da bi u nemačkom ropstvu pokazao veliku čovečnost, hraneći svojim paketima zarobljene ruske vojnike koji umirali od gladi. Kada se vratio u Beograd, uhapšen je „radi provere“, držan sedam dana na Banjici, pa pušten. Titoljubivi skojevci su ga kasnije napali na ulici, ispljuvali kao kraljevog oficira, posle čega je, skrhan, Gavrilović pao u postelju i umro 7. novembra 1945.
Imao je četiri kćeri i sina, takođe zarobljenog od Nemaca 1941, koji se, kad je čuo šta je bilo sa ocem, nije vratio u otadžbinu, nego je otišao u SAD, gde unuk Dragutina Gavrilovića, i sam Dragutin, danas živi.
BEOGRADSKI PUT KA SEBI
Prošle, 2015, godišnjica herojske odbrane Beograda „proslavljena“ je gej paradom. Šta će biti ove godine, videćemo. Ali, ne smemo zaboraviti ono što je srbski pesnik i mislilac, Matej Arsenijević, u svom tekstu „Ima heroja“, o Gavrilovićevoj zapovesti zapisao još 1995:„To je beogradska zapovest i molitva koju svaki Beograđanin mora da zna napamet. To je vidovdanska lozinka njegove sudbine, to je zavetna formula njegovog spasenja i njegove pobede. O, kada bi svaki od nas bio samo „D" od Dragutina, srbskog besmrtnog majora kome se poklanjamo danas i svakog 7. oktobra -istinskog praznika i dana Beograda! O, kada bi svako osetio u temeljima svoga bića taj žubor vidovdanski, kada bi istupio iz privida neherojskog, neobraznog, bezprazničnog, bezradosnog i neslobodnog života urbane svakodnevice i osetio da je i on u istom puku, iste vojske, hristoljubivi vojnik, isto izbrisan iz brojnog stanja živih mrtvaca i okrečenih grobova, isto upisan u Srbsku Knjigu Živih, isto žrtvovan za čast i slobodu Beograda i Otadžbine, da je iza svakog od nas isto sram, a pred svakim od nas isto slava, i da je u toj slavi naš jedini i pravi srbski i beogradski život!»
Amin i amin.
Objavljeno u «Pečatu» 31.jula 2015.
Vladimir Dimitrijević
