VIĐENJE RUSKE KNJIŽEVNICE
Godine 2006. na srbskom jeziku pojavila se knjiga ruske spisateljice Jelene Čudinove, „Bogorodičina džamija u Parizu“. Ona je u romanu opisala skoru budućnost Evrope: godine 2048, u Parizu, glavnom gradu Evrabije, hrišćani su getoizirani i primorani da prime islam ili da umru. U romanu, Beograd je glavni grad Velike Albanije, a poslednji ostaci Srba sele se u Rusiju, gde osnivaju Novi Beograd, i ostaju da brane granice.
Jedina slobodna zemlja je pravoslavna Rusija, koja je prema islamskim državama Evrope podigla „zelenu zavesu“. Jedan od glavnih junaka ove pripovesti je Srbin Slobodan, poreklom sa Kosova, koji Zapadu ne može da oprosti izdaju duhovnih vrednosti i što su ratovali protiv Srba hrišćana u korist ratobornog islama. U razgovoru s grupom Francuza koji se nisu poturčili, gnevni Slobodan im kaže: „Tako vam i treba, Francuzi! Zar vi to niste zaslužili? Zar vi sami niste juče, svojim rukama, napravili današnji dan? Živite u njemu, zato što Bog postoji. Ništa niste znali o istoriji Srbije, ništa niste znali o Kosovu. Niste znali kako su Srbi slavno ginuli na Kosovu polju, kada su, štiteći svoju kolevku, vojnici kneza Lazara stalni na put prljave vojske cara Murata. Niste znali da je Bajazit došao kao smrtonosna kuga, a po njegovim tragovima muslimani – Albanci. Pet stotina godina pod Otomanskom imperijom! Niste znali kakvo je prokletstvo bila Otomanska imperija, niste znali koliko se srpske krvi prolilo za pobedu nad njom/…/ Novi Bajazit postao je Adolf Hitler, zar ste vi, humani Evropljani, zaboravili na to? /…/ Šta vas je navelo da pomažete Albancima da uspostavljaju granice po Hitleru, šta vas je nagnalo da tako lako poverujete najglupljoj laži o zverstvima Srba?
Da, jasno, nije pitanje šta, nego ko. Vas su otrovali, vodila vas je na povocu muslimanska dijaspora – a vi, igračke u rukama lutkara, smatrali ste sebe borcima za nekakva „ljudska prava“, prosvećenim humanistima – a bili ste samo izdajnici hrišćanske civilizacije/…/ I kad je u vašoj senci nastala zmija OVK i počela, sad već ne izmišljeno, već pravo etničko čišćenje, vi ste bili slepi, gore nego slepi/…/ A vaši junaci su iza kamere klali hrišćanske porodice, ubijali učitelje i sveštenike./…/ I u centru evropske narkotrgovine, na Kosovu, zavladao je mir. Kad je poslednji Srbin isteran ili zaklan, kad je poslednji pravoslavni hram bio porušen i oskrnavljen, i mirotvorci su napustili kraj jer više nisu bili potrebni./…/ Srbe su potiskivali i potiskivali. Kad je Beograd postao prestonica Velike Albanije, Evropska unija je počela da se boji. I nastavila je da iz straha daje ono što je ranije davala iz gluposti. Neka sada Parižanke idu u čadorima (nose zarove i feredže, nap. V. D.) pošto su njihove bake uzdisale gledajući ruže na grobovima kosovskih Albanaca“ (boraca OVK, nap. V. D.)“
Tako govori gnevni Slobodan Vuković, Srbin koji se sa Kosova doselio u Rusiju, i čijim likom Jelena Čudinova je želela da upozori svoje sunarodnike šta ih čeka, ako se na vreme ne osveste.
Naravno, bilo je to upozorenje i Srbima i Evropljanima. Da svako razmisli o svom udelu u opštoj propasti negda hrišćanske Evrope.
HAOS
Svet je u haosu.
Taj haos se vidi i ovih dana u Beogradu, gde na hiljade izbeglica sa Bliskog Istoka čeka da ode u Evropsku uniju, mada je, očito, Evropska unija, koja je, skupa sa SAD, izazvala haos na Bliksom Istoku voljna da 400 hiljada izbeglica ostavi Srbiji, da se ona s njima bakće, iako je to prazna i opustošena zemlja, u kojoj je od popisa 2002. do popisa 2011. bilo manje upravo 400 hiljada ljudi – neki su otišli van zemlje, a neki pod zemlju.
Dok ovih dana neki škrguću zubima zbog planova Imperije da izmeni demografsku strukturu Srbije, i da od nje napravi nekakvu muslimansku državu, vredi se zamisliti nad dubinskim uzrocima naše propasti. Jer, Vučić & kompanija su samo simptomi, ali ne i uzroci stanja u kome smo se našli, kao i činjenica da se Srbija trese i drhti od budućnosti, sve neizvesnije.
JEDAN OD UZROKA NAŠE NESREĆE
„Hrišćanin ne živi kao tužilac, nego kao optuženi, govorio je ruski mislilac Nikolaj Berđajev. „Ako hoćeš da promeniš svet, počni prvo od sebe“, govorio je Sveti vladika Nikolaj. To znači: kad se u svetu zbiva zlo, treba gledati u dubinu svoje duše – zašto se to zlo dešava, zašto ga je Bog dopustio?
Prvi blagoslov koji je Bog dao svakom živom stvorenju bio je: „Plodite se, množite i napunite zemlju, i vladajte njome“ (Post. 1,22). Po taj blagoslov Božji, naravno, dolaze i ljudi, najviša stvorenja Tvorčeva. Narod koji se rađa je narod od Boga blagosloven, narod koji napreduje u svemu, narod koji ne misli o svojoj budućnosti – ima ga i za rad i za rat, i za porodicu i za manastir, i za sadašnjost i za budućnost…
Ali, Srbi su se odrekli radosti rađanja.
Srbija je zemlja staraca, koja ima više penzionera nego zaposlenih.
Kažu – zbog siromaštva. Ali, Srbi su prestali da rađaju decu sedamdesetih godina prošlog veka, kada je standard u Titotopiji počeo da raste brže nego ikad. Tada su abortusi postali masovni, a na svet je dolazilo po jedno – dvoje dece.
Početkom devedesetih godina 20. veka, u Srbiji je bilo oko 150 hiljada abortusa godišnje.
A sela, osnova srbskog postojanja kroz vekove, praznila su se i prazne. Taj prazan prostor prosto privlači inoplemenike, i oni mogu doći sa velikih daljina.
Naročito ako inoplemenici rađaju decu koju domoroci više ne žele.
POUKA STARCA TADEJA
Veliki srbski starac 20. veka, Tadej Vitovnički, besedio je: „One majke koje uništavaju plod svoje utrobe čine veliki greh. One uništavaju život. To je veliki greh. Bog začinje plod, a one ga uništavaju. Treba iz dubine duše da se izmene i da ne ponavljaju takav greh. Takva žena se osuđuje kao ubica. Ni jedna životinja na zemaljskoj kugli ne ubija svoje mladunče, jedino razumno biće ubija svoje dete. Ako ostane u nepopravljivom stanju, biće osuđena kao ubica. Pitanje je da li će moći da prođe kroz mitarstva. Nema neoprostivog greha osim neokajanog greha. Veliki je greh našeg naroda – neokajani greh. Čitava su sela nestala. Bio sam mlad kada je u Vitovnici bilo 110 kuća, a sada ih nema ni polovina. Žalosno je što ćemo mi Srbi biti manjina. Doći će sa strane i naseliće se. Velika je greška od strane građanskog zakona da se zemlja deli na decu. Na zapadu nije tako, jedan ostaje na zemlji, a ostali se zaposle. Ne valja da se dele male parcele.
Naši Romi nemaju ni kuće ni kućišta, pa je opet puna čerga dece. Uvek su zadovoljni, uvek veseli. A naši imaju hleba, pa ni sa hlebom neće da imaju dece. Žalosno je to. Treba da se popravimo, ako možemo“.
Očito, do sada nismo mogli da se popravimo.
„Kultura smrti“ nadjačala je kulturu života.
Dance macabre, zvana „gej parada“, na ulicama Beograda igra od 2009, a u ime EU „vrednota“. Zakazano je kolo smrti i za ovu, 2015, kada se slavi sto godina odbrane Beograda pod komandom slavnog majora Dragutina Gavrilovića, čiji je puk bio žrtvovan za čast prestonice i otadžbine.
Zato nam se sve ovo i dešava. Nema blagoslova Božjeg.
Vlast je prodala Kosovo i Metohiju, seče srbske zapise, pravi gej paradu… I čudimo se potopu 2014, suši 2015, bujici izbeglica pred našim očima, u opusteloj Srbiji…
Samo da ne naiđe „inoplemenik zvani glad“, kako reče srednjovekovni letopisac.
Ko to ratuje sa nama?
Jedna od poslednje četiri srbske starice u Đakovici je Poleksija Kastratović, decenijama prislužnica srbskog hrama u metohijskom gradu. Zamonašena je pod imenom Teoktista. U intervjuu koji je dala časopisu „Svetigora“ o Petrovdanu 2015, ona kaže: „Nerođena djeca nas su upropastila. Niko nas nije upropastio. Jer nerođena djeca vode rat sa nama, a mi ne vidimo, nego vidimo Šiptare. Jer oni pište. Meni je jedna žena pričala ovde, nekoliko puta je imala – da neće da rodi./…/ I ona sanja, da je išla, oće u raj. Naišlo muško dijete jer je ona to uništila: štapom hoće da je bije, a djevojčica lijepa, obučena, dođe i kaže: „Neka, ipak je naša mama“. „Kako naša mama? Ona nama nije dala da živimo na taj svijet – ne može!“ Nekoliko puta je abortirala, i muško i dve ćerkice./…/Ta narođena djeca vode rat sa nama, ne vode Šiptari, nego ta djeca. Pa kažemo, krivi su nam Šiptari“.
ZAMISLIMO SE!
Ovo nije političko-analitički tekst; on je, da tako kažemo, religiozno-analitički, jer smo uvereni da se spoljašnji događaji istorije uvek začinju u dubinama metafizičkim, tamo gde se sreću Bog i čovek.
Kako ukazuje francuski pravoslavni teolog, Žan Klod Larše, u knjizi „Za jednu etiku rađanja“ (Šibenik, 2008), po Svetim Ocima Crkve kojoj pripadaju Srbi, abortus je nasilje nad prirodom, svedoči o nedostatku ljubavi onih koji ga vrše, o nepoverenju u Boga, Koji se stara o svakom od nas, a naročito o deci; on ugrožava zdravlje žene, i, što je najvažnije, reč je o ubistvu. Sumirajući svetootačke stavove, Larše piše: „Začeće ljudskog bića je plod volje Božije, te stoga, oduzeti mu život predstavlja odbacivanje Božijeg dela i protivljenje Božijem promislu“.
Zato je bitno da, dok gledamo haos i kako inoplemenici stižu u pustu Srbiju, ne zaboravimo da nije politika prvo, nego metafizika. Stvoren kao mikrokosmos, čovek je i mikroteos, mali bog u blatu, kako je govorio Sveti Justin Ćelijski, i njegova odgovornost je velika i pred Bogom i pred svetom. Zato, pre bilo čega drugog, treba da na sebe preuzmemo hrišćansku odgovornost, da se pokajemo i izmenimo svoje puteve: „Treba da se popravimo, ako možemo“, rekao bi starac Tadej Vitovnički.
Jer, kako reče patrijarh Pavle – Bog će pomoći ako bude imao kome da pomogne.
Izvor: „Fond strateške kulture“
Vladimir Dimitrijević
