UMESTO UVODA: O ZNAČENJU SVETOSTI
Reč „sveti” u Starom Zavetu se sreće 830 puta (kadsh – „svetost”, „sveštenost”). U najvećem broju slučajeva, vezana je za Jahvea i predmete koji Njemu pripadaju, ili ličnosti koje je On izabrao za Sebe.
U Novom Zavetu pojam „sveti” najčešće se odnosi na Boga (Lk. 1, 49;Jn. 17, 11; 1. Pet. 1, 15; Otk. 4, 8; 6, 10) i na Duha Božijeg, kao i na Hrista Bogočoveka, „Sveca Božijeg” (Mk. 1, 24; Lk. 1, 35; Lk. 4, 34; D. Ap. 3, 14; D. Ap. 4, 27, 30; Jev. 7, 26; Otk. 3, 7). Apostol Pavle svetima naziva hrišćane, sasvim u skladu sa poimanjem „svetog naroda” u Starom Zavetu kao naroda „izdvojenog na služenje i slavoslovlje Bogu”. Hrišćani su postali sveti kroz Hrista, i prizvani su da tu svetost Hristovu posvedoče svojim životom.
Pošto je Izrailj izabran Bogom, on ne sme da liči na neznabošce. Odvojen od drugih naroda, on je sveti narod jer je posvećen Bogu (Lev. 19, 2; 20, 26), Koji kaže: „Budite sveti jer sam Ja Sveti, Gospod Bog vaš”.Bog Se otkrio u Svojoj slavi i time otkrio Svoju svetost (Broj. 20, 6). Ono što je, na početku, otkrio Izrailju, na kraju vremena, kad nastupi sveštena punota istorije, Bog će otkriti mnogim narodima (Jez. 38, 23).
Svetost može biti strašna za nepripremljene (Izl. 19, 18), i drske može ubiti (1. Car. 6, 19). Ali, svetost Božja blagosilja one koji su dostojni (2. Car. 6, 11). No, svetost Božja se ne projavljuje samo u pravdi, nego nadasve u Njegovoj milosti i ljubavi (Os. 11, 9) Samo ime Božje je sveto (Ps. 32, 21).Bog je Odvojen i zato je Sveti; ali Njegova svetost nije „egocentrična”, nego spasonosno okrenuta svim ljudima. On za Sebe kaže „Gospod, Bog Tvoj, Sveti Izrailjev, Spasitelj tvoj” (Izl. 43, 3; 62, 12).
Bogosluženje Svetome mora biti dostojno i čisto (Lev. 9, 6-23); ali, čovek takođe mora da živi dostojno i čisto da bi Bog primio čovekovo žrtvoprinošenje. U Petoknjižju Mojsijevom naglasak je stavljen na svetosti i čistoti obreda, ali Proroci jasno stavljaju do znanja da spoljašnje žrtve nisu dovoljne, nego je potrebna pravda, poslušnost, milost i ljubav (Isaija 1, 10-20). jer Bog „hoće milost a ne žrtve” (Os. 6, 6).
U Novom Zavetu savršeno otkrivenje svetosti je Bog koji postaje Čovek, Gospod Isus Hristos. Začet je od Duha Svetoga i čiste Djeve Marije, i dobio je pomazanje Duhom Svetim pri krštenju (Lk. 3, 22; D. Ap. 10, 38). Zli duhovi, koje Hristos izgoni iz ljudi, prepoznaju Ga kao „Sveca Božijeg” (Mk. 1, 24; 3, 11). Svetost Hrista nije svetost ljudi, Bogom osveštanih. To je svetost koja je istoprirodna svetosti Njegovog Oca (Jn. 10, 30; 14, 8-11; 17, 11). Starozavetni proroci su punotu svetosti nagovestili kao punotu ljubavi i milosrđa; Hristos je punota ljubavi i milosrđa. Došavši da se žrtvuje za ljude, Hristos one koji Ga slede priopštava Svojoj božanskoj slavi i osveštava istinom (Jn. 17, 19). Hristova svetost je izvor svetosti Crkve; On je koren zbog koga su grane svete (Rim. 11, 16). Za razliku od starozavetne žrtve, koja je donosila samo spoljašnje očišćenje, On očišćava celog čoveka.
U srbskom jeziku, reč „sveti”, „svetac” ima isti koren kao i reč „prosveta"; to je „svetlost”. Sveti svetli svetlošću Božjom, i njome prosvetljuje / prosvećuje ljude (setimo se narodnog predanja o Svetom Savi koji na izbama otvara prozore narodu.)
U Starom Zavetu, „sveto” je nešto što je naročito izdvojeno i učinjeno neprikosnovenim. Zato Mojsiju kaže Gospod da narod ne sme da pristupi Gori Sinaju jer je Bog zapovedio da se brdo odvoji naročitom sakralnom granicom, i da bude ubijen ko je prestupi (Izl. 19, 23). Najizdvojeniji, čist od svakog greha, koji ne trpi zlo i zaklinje se Svojom svetošću – upravo je Sami Bog (Am. 4, 2).
U Novom Zavetu, Hristova žrtva osveštava „pomazanjem od Svetoga” (1. Jn. 2, 20), to jest najneposrednijim sjedinenjem s Bogom. Kao što kaže mitropolit Kruticki i Kolomenski Juvenalije: „U Novom Zavetu, u krštenju umirući i vaskrsavajući u Hristu, hrišćanin dobija nasleđe – „seme” novog čoveka, koje, uzrastajući, priziva čoveka da živi po Hristu, a ne po stihijama ovoga sveta. Osveštanje u Hristu zbiva se kroz usvajanje Žrtve Hristove u Crkvi”.
O NEOPHODNOSTI PRIČEŠĆA SVETIM TAJNAMA
Ako je tako, onda je jasno da se čovek ne može spasiti i postati sveti svojim silama: on se mora pričestiti Bogočovekom ulazeći u zajednicu s Njim kroz Krštenje i Miropomazanje a zatim primajući Telo i Krv Njegovu na otpuštanje grehova i na život večni. Liturgijski vozglas „Svetinje svetima!” večni je putokaz u tom pravcu. Jer, narod odgovara: „Jedan je Sveti, jedan Gospod Isus Hristos u slavi Boga Oca!” Prizvani smo na svetost, ali samo je Hristos Sveti; treba da se pričestimo, ali kako kaže molitva pred Pričešće, ušavši na gozbu bez svadbenog ruha bićemo svezani i izbačeni od anđela... Šta da činimo?
Prvo, da postanemo svesni da nikakav naš podvig nije dovoljan da nas učini savršeno „dostojnim” Pričešća i, drugo, da činimo SVE što možemo da bismo se udostojili. Svi naši napori imaju jedna cilj: da dignemo ruke od sebe i da se sasvim predamo Gospodu. Ne smemo da poverujemo da se spasavamo samim tim što se pričešćujemo (pa čak ni na svakoj Liturgiji, kao u „ranoj Crkvi”); ne smemo da mislimo da nas retko pričešće čini „dostojnima” i „spremnima”...
Danas se nalazimo pred opasnošću da smatramo da nas samo učešće na liturgijskom sabranju i u evharistijskoj Trpezi čini svetima dostojnim da prime Svetinje. Čak se tvrdi da je do IV veka cela Crkva to tako doživljavala, a onda se „uplelo” monaštvo, koje je počelo da slavi individualnu vrlinu u odnosu na svetost same zajednice, pa se pojavila i lična ispovest, kao svojevrsno „psihologiziranje” onoga što je ontološko i lišeno svake uslovnosti. U ekstremnim slučajevima, kod ljudi koji još nisu duhovno uzrasli ovo učenje može da dovede do svojevrsnog uverenja da „sve štima”, samo ako se na Liturgiji pričestimo.
PODVIŽNIŠTVO I LITURGIJA
Suština pravoslavnog Predanja je u spajanju podvižništva i Liturgije. Kod Svetog Vasilija Velikog pričešćivali su se četiri puta sedmično, ali je Sv. Vasilije ogradio Sv. Pričešće takvim kanonskim ogradama da je pitanje ko bi se danas, i kada, pričestio, da su ti kanoni na snazi (setimo se da je odlučenje od Svetinje za odlazak kod vračara bilo šest godina, a da je pokajanje bilo javno!) To predanje naglašava i Sveti Dionisije Areopagit: za one koji su na putu očišćenja, Liturgija je jedno, a za one obožene drugo – drugačije je vide i doživljavaju. Otac Jovan Romanidis je upozoravao da reči Sv. Simeona Novog Bogoslova: „Božansko telo me obožuje i hrani” potiču iz njegovog LIČNOG iskustva, i da izgovaranje istih prilikom čitanja molitava pred Pričešće uopšte ne garantuje da će se to desiti onome ko molitve čita. Uostalom, sam Sveti Simeon upozoravao je da treba gledati jesmo li zadobili plodove Sv. Pričešća (on je viđao božansku svetlost koja izblistava iz njegovih udova i sticao mnogobrojne darove oboženja); ako ništa ne osećamo, ako su Telo i Krv Hristova u našem životu ostali bez ploda, onda smo primili samo hleb i vino, ali ne i Živoga Boga. Takođe, Sv. Simeon je, svakodnevno se pričešćujući, svakodnevno i plakao, kajući se zbog svoje nedostojnosti, i opominjao je pričasnike da se nikad ne pričešćuju bez suda. A u pokajanje i suze nas vodi umno-srdačna, Isusova molitva.
MOLITVA ISUSU I LITURGIJA
Umno-srdačna molitva se, to je sasvim jasno, obavlja pod rukovodstvom Crkve, oličene u mudrom starcu – duhovniku. Svi Sveti Oci su znali da je to tako: kako pokazuje mitropolit Jerotej (Vlahos), nema razlike između Svetog Jovana Zlatousta (tobož, više „socijalnog”, ljudima okrenutog, bogoslova) i bilo kog drugog „mistika”, „isihaste” (recimo, Sv. Isaka Sirijskog). Vlahos u razgovoru sa savremenim starcem (u knjizi „Veče u pustinji Sv. Gore”) otkriva Zlatoustovo učenje o umno-srdačnoj molitvi, sasvim u skladu s predanjem o umnom delanju drugih Otaca.
Čini nam se da mnoge pojave u Liturgiji, koje neki danas ne shvataju i ne prihvataju, potiču upravo iz isihastičkog predanja o sveštenom ćutanju koje neprestano vapije: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnoga!” Zato isihasti nikad nisu radili na spoljašnjoj „reformi Liturgije"; Sv. Nikodim Svetogorac i koljivari su se trudili na njenom dubljem, svečovečanskijem doživljavanju i prihvatanju, a ne na reformi iste.
Zbog toga uranjanje u večno promenljivi svet znači nestanak umno-srdačne molitve povezane s Liturgijom; i to vodi u katastrofu. Svi Sveti Liturgičari bili su isihasti svesni toga – od Maksima Ispovednika do Jovana Kronštatskog.
OTAC JOVAN ŽURAVSKI O GUBLJENJU DUHOVNOG DELANJA
Duhovni sin ovog slavnog petrogradskog baćuške s Putirom, sveštenik Jovan Žuravski, koji je, kao i duhovni otac mu, devstveno živeo sa svojom suprugom, napisao je, u doba progona Ruske Crkve od bezbožnika, knjigu „Tajna Carstva Božijeg”, objašnjavajući kao se apokaliptični bezdan otvara pred Crkvom kad se predanje umno-srdačne molitve zaboravi. On kaže: „Krhotine Apostolske za nas su Spisi Otaca i njihov spasonosni plač. Na tim „ostacima” ćemo se i spasavati i ulaziti u Novo Bitije, duhovno, razumno. Jer staro bitije – veštastveno, telesno – propada, ruši se. Ono i jeste „pesak” za koji je Spasitelj rekao da neće opstati kuća, zidana na pesku (Mt. 7, 26-27). Neće opstati ni bilo koja duša koja sebe gradi na „pesku” zemaljskih pohota, na pesku spoljašnje pobožnosti – i ona će se razrušiti. Spisi Otaca i pokajni plač pred Bogom je taj jedini spasonosni temelj, kao na temelju, može opstati dom duše i odoleti razorenju.
Živog, blagodatnog rukovodstva za nas je nestalo, ono je iščezlo. Pa i spasonosne knjige iščezavaju, po utvrđenom planu, sistematski. Živo rukovodstvo se nalazilo u monaštvu, među iskusnim trudbenicima „umnoga delanja”. Ali samo monaštvo je osirotelo iznutra, posvuda, osirotelo u „umnom delanju”, izgubilo Tajnu Novoga Bitija.
Još u 14. veku prepodobni Grigorije Sinait se žalio da je prošao svu goru Atonsku i da je među hiljadama inoka našao samo tri sasuda blagodati koji su imali izvesno poimanje „umnoga delanja” (Sveti Ignatije Brjančaninov, tom II, 300). A naš blagosloveni svetitelj Ignatije Brjančaninov je pre sto godina pisao da su oni „sada tako retki, da se pouzdano može reći – nema ih”.
„I za naročitu milost Božju se smatra ako neko, izmučivši se i dušom i telom u monaškom življenju, na kraju tog življenja neočekivano nađe, negde u nekoj zabiti, sasud koji je izabrao nelicemerni Bog, ponižen u očima ljudi, a Bogom preuzneseni. Tako je Zosima u bezljudnoj zajordanskoj pustinji našao, sasvim neočekivano, veliku Mariju. Zbog takvog konačnog osirotenja u duhonosnim nastavnicima, Otačke knjige su jedini izvor kome se gladna i žedna duša može okrenuti da bi stekla suštinski „neophodna poznanja u duhovnom podvigu” (Sveti Ignatije Brjančaninov, tom II, 300).
Manastiri – ti čuvari „umne svetlosti” razrušeni su, zato što je samo monaštvo srušilo temelje manastira – zapustilo je, ostavilo „umno delanje”.* Napuštanje „umnog delanja” i uvećanje manastira u poslednjim vremenima, privezanost ka spoljašnjem poretku i raskoši, sticanjem spoljašnjeg bogatstva i slave – bilo je težak greh i drsko narušavanje monaškog zaveta. Dugotrpenje Božje nije otrpelo one koji su pogazili zavete i predalo ih je strašnom Sudu: manastiri su razrušeni i monaštvo je razoreno.
Prizvanje monaštva nije se sastojalo samo u tome da se nosi crna odeća odricanja, a da se živi svetovno, mada odvojeno od sveta, u manastirima. Putem takvog, spoljašnjeg, unakaženog monaštva, mnogi su išli, ne shvatajući umni, skriveni smisao istinskog Božjeg inoštva.
Oni koji su voleli svetovni život pod monaškom odećom bili su spoljašnji monasi. Takvo spoljašnje monaštvo nije imalo blagoslov od Gospoda Boga.
Novi Adam, Bogočovek, Gospod – Spasitelj, bio je Rodonačelnik Novog, drugačijeg čovečanstva, i monaštvo je bilo prizvano da bude nosilac tog inog, Novog Bogočoveštva. Za to mu je bio ukazan blagodatno – delatni „umni put” – odrešenje umne duše od mislene odežde ovoga sveta: od pomisli, maštarija i pohota ploti i udaljavanje u monašku obitelj – u drugačije življenje, udaljavanje u ini život – neveštastveni, duhovni, Angelski, i život UMNI.
Sa gubitkom ovog „umnog življenja” monaštvo je pred Bogom izgubilo pravo na postojanje. Umno življenje je bilo koren duhovnog postojanja monaštva, bilo je njegova duša. Kada je korenje posečeno, i drvo monaštva je uvelo, umrlo. Sa gubitkom unutarnjeg, nije se dugo održalo ni spoljašnje – razletelo se, kao prah koji razvejava vetar.
Ta katastrofa, koja je pogodila monaštvo, mogla se videti već poodavno, ali je nisu videli svi, nego samo neki, duhovno progledali monasi. Jasno ju je video blagodatni Svetitelj Ignatije, koji je još u svoje vreme pisao ovakve reči: „Monaštvo i u Rusiji i svuda odživljava rok koji mu je dat. Savremeno monaštvo je izgubilo pravilan pojam o umnom delanju. A bez umnog delanja monaštvo je telo bez duše. Zato ni ne očekujemo obnovu monaštva” (L. Sokolov: Sveti Ignatije Brjančaninov, deo prvi, str. 312).
Sada smo i mi videli ispunjenje tih Bogom nadahnutih strašnih reči proročanskih. Manastiri, kao temelj pravoslavne Rusije, završili su svoje; a sa njima i monaštvo, kao temelj i duša pravoslavnog hrišćanstva, takođe je okončano: doživelo je svoj vek i iščezlo. Kad je nestalo u monaštvu „umnog delanja”, nestalo je i samoga monaštva, koje je Bogom bilo prizvano na ovo svešteno delanje. A sa iščezavanjem monaštva, kao živog nosioca duhovnog postojanja čovečanstva, u hrišćanskom svetu su se projavila strašna znamenja kraja sveta, znamenja njegove neizbežne katastrofe, njegovog konačnog raspada, razlaganja. Jer je monaštvo bila ona „so” koja ga je čuvala od konačnog trulenja. Kad je sama „so” izgubila snagu – svetu je došao kraj.
„Spasi me, Gospode, jer nestade svetih” (Ps. 11, 2).
Čovekov svet je duhovno osiroteo, ostario, više ne može da daruje one koji bi smestili i nosili u sebi tu tajnu. A tajna sveta je tajna hrišćanstva, tajna Hristova. Svet je postojao zbog ove Tajne. Kad iščeznu nosioci ove Tajne iščeznuće i sam svet. Nosioci ove Tajne su bili sveti monasi. Monaštvo je držalo i svet.
Kada je svet ljudi duhovno osiromašio, oveštastvio se, duh se ljudski konačno pretvorio u plot, u materiju i više ne može da dade duhovnog materijala koji je pogodan za postojanje umno, neveštastveno, Božanstveno – dalji opstanak materijalnog, telesnog sveta nema smisla, njemu mora doći kraj.
Jer materijal – ljudska i materijalna sredina – čovečanstvo – postoji samo radi razvijanja duha čovekovog, postoji do momenta njegovog konačnog samoopredelenja za dobro ili za zlo, za svetlu duhovnost ili tamnu, plotsku materijalizaciju.
Ako je sam duh za sebe izabrao tamno, plotsko, materijalno oveštastvljenje i konačno se okrenuo na stranu istog – samim tim on se i opredelio. Time je on u sebi umrtvio mogućnost svetlog duhovnog postojanja, umrtvio je u sebi mogućnost blagodatnog razvoja svetle besmrtnosti u oblasti neobuhvative Večnosti.
Duh, koji se pretvorio u plot, u materiju – pao je pod vlast nezaobilaznog zakona materije: zakona raspadanja, trulenja, smrti. Iščezavanje monaštva, kao duhovnog postojanja čovečanstva, i sveopšta mržnja prema njemu i prema hrišćanstvu karakteristične su i najsuštastveniji, neopovrgnivi znaci kraja materijalnog sveta i materijalizovanog duha. Mržnja prema hrišćanstvu je veoma izražajno znamenje duhovne opustošenosti mrzitelja, konačnog pada duha u plot, u materijalno, u pohotljivo – plotsko postojanje. I mržnja prema monaštvu je karakteristično znamenje unutarnjeg raspada duhovne ličnosti, sveukupne njene posvetovnjačenosti, njenog konačnog kraja. To je suštinsko svedočanstvo o obezboženoj duši, koja se pretvorila u „telo i krv”, tuđe hrišćanstvu.
Ko ne shvata monaštvo, taj ne shvata ni hrišćanstvo. Ko mrzi monaštvo, taj mrzi i hrišćanstvo, taj mrzi i Gospoda Hrista, makar i verovao u Njega. Takva vera nije spasonosna: ona nije vera Otaca, ona nije pravoslavna. To je vera jeretička, sektaška, antihrišćanska.
I u poslednja vremena sav svet, i bezbožni, i takozvani „duhovni”, zahvaćen je tom verom, ispunjen je duhom mržnje prema monaštvu. Nepomiriva, smrtna mržnja prema monaštvu sjedinila je, srodila ta dva dijametralno suprotna sveta: svetoljublje, antihrišćanstvo koje se hrišćanstvom naziva sjedinilo se sa bezbožjem i bogoborstvom.
Svetoljupci su – skriveni, unutarnji neprijatelji hrišćanstva, koji svojim gordim, teloljubnim življenjem poriču Božje postojanje. Zato su se oni u jedinstvu sa bezbožjem sjedinili u mržnji prema samoj duši hrišćanstva – monaštvu, i time pokazali svoju konačnu i nepomirivu mržnju prema Hristu, projavljujući svoju pripadnost duhu antihrista. A duh antihrista je duh zlobni: on je telesan, zemaljski, veštastven, ograničen, i zato je pogibeljan jer gazi svete zapovesti Gospoda Hrista i mrzi žive nosioce ovih životvornih zapovesti Živoga Boga. U tom duhu je skrivena tajna kraja ili, da se izrazimo jezikom Evanđelja, tajna žetve, na koju je u priči ukazao Spasitelj.
Mržnja prema monaštvu je od svih znamenja najstrašnije znamenje konačno uobličenog bogoodstupništva, „tajna bezakonja”, prikrivene mantijom pobožnosti. To je znamenje kraja hrišćanstva, kraja zemlje.
Kako god da je čudno, u istorijskom kretanju nosilac te mržnje prema monaštvu, pa prema tome i prema hrišćanstvu, bilo je sveštenstvo, predstojatelji prestola. Savremeno sveštenstvo i svet i sada gledaju na monaštvo kao na svog najljućeg neprijatelja, i odnose se prema njemu sa smrtnom mržnjom.
Mržnja neznavenog, neprosvetljenog, paganskog sveta i mržnja bogoodstupničkog dela sveštenstva prema monaštvu nije slučajna. On ima svoju istoriju od najstarijih vremena Crkve Hristove. Arijanstvo, nestorijanstvo, ikonolomstvo i druge jeresi koje su potresale Crkvu veoma su snažno na sebi osetile duhovnu silu monaštva. Zato ga i mrze, zato i žele da ono bude uništeno.
Mržnja prema monaštvu koja se projavila u naše vreme (a još je svi nisu uočili) jeste tajanstveni znamen konačno završenog bogoodstupništva i neopovrgnivo svedoči da je za hrišćanstvo i za monaštvo, kao nosioca Hristove tajne – nastupila Getsimanska noć: Juda rukovodi neznavenom i zlom masom, učenik Hristov je zaštitnik bogoubistva. Ova Evanđeljska slika je strašno znamenje, grozno proročanstvo o našim danima. I to ne treba zaboravljati.
Ova užasna slika znamenja projavila se i u izražajnom i silnom ujedinjavanju bezbožništva sa bogoodstupništvom; u tome je skrivena tajna kraja, ili, evanđeljskim jezikom rečeno, tajna žetve, koju je predskazao pričom sam Spasitelj, rekavši: „U vrijeme žetve reći ću žeteocima: Saberite najpre kukolj
i svežite ga u snoplje da se sažeže, a pšenicu odvezite u
žitnicu Moju” (Mt. 13, 30).
To sveopšte ujedinenje i svetovnih i „duhovnih” u mržnji prema monaštvu – kao prema suštini hrišćanstva – njihova sveopšta žeđ da unište i te nevine ostatke monaštva koji su opstali posle razaranja manastira – i jeste tajanstveno „svezivanje kukolja u snoplje” pred kraj, uoči ognja. Nevidiva ruka Angela sprema ih za oganj. Ujedinilo se ono što je tuđe hrišćanstvu. Ujedinilo se „telo i krv”, tuđa duhovnom postojanju, tuđa Carstvu Božijem – i to mora biti spaljeno na Sudu Božjem. A ako se pogleda na njihov teloljubački i bez ikakvog strahopoštovanja život, skriven mantijom, oni su već i sada sažežene savesti. Pre večnoga ognja oni su već goreli u paklenom ognju neugasivih strasti pohlepe, teloljublja i uzajamne mržnje. Videvši ovu proročansku tajnu, ostatak hrišćana treba da podigne glave svoje, da ih podigne uvis, da uzvisi um prema Višnjem, da usili „umno delanje”, da se uhvati za unutrašnje – za pažnju prema pomislima, za ovo neveštastveno delanje Svetih Otaca, koje nas jedino i može odvesti od življenja materijalnog, plotskog, propadivog, i na ovom putu ih rukovoditi Božanstvenim Pismima. Samo time se može spasiti „umna ličnost hrišćanska” od konačne i neminovne propasti. Jer živog rukovođenja nema; duhonosnih otaca i blagodatnih staraca koji bi nam nepogrešivo ukazali na put spasenja, sada je nestalo. Zato se i moramo uhvatiti za Spise Otaca, kao za spasonosni „komad” Apostolske Lađe, i spasavati se tim „komadom” i pokajničkim molitvenim plačem.
Put nam je ukazan: od spoljašnjeg ka unutrašnjem: pažnji prema pomislima i neprestanoj molitvi.
Ko je unutra – na pravilnom je putu. Jer je samo unutrašnji život istinski hrišćanski život. Tako svedoče svi Sveti Oci.” Tako otac Jovan.
OBNOVLJENSTVO KAO PLOD GUBITKA MOLITVE
Samo iz te perspektive može se razumeti pojava „obnovljenaca” u Rusiji, koji su sa žarom ustali protiv Crkve i monaštva, sa željom da „obnove“ Liturgiju, demokratizuju je, učine „dostupnijom narodu": još pre revolucije, oni su bili revolucionarni, zamenivši molitveni duh duhom ovoga sveta. Učesnici u predrevolucionarnom „pokretu obnove” tvrdili su čak da je Sveti Jovan Zlatousti po svom „socijalnom programu” maltene komunista (profesor V. I. Egzemplarski). Svodili su hrišćanstvo na puki moralizam (Grigorije Petrov i družina.) Oni su želeli Pomesni Sabor da bi uneli revoluciju u samu Crkvu. Zato je Sveti Anatolije Optinski (Mlađi), još jedan isihasta, upozoravao na opasnost od neobnovljenih Duhom Svetim koji žele da, po svom palom razumu, „obnove” Crkvu Božju, i primoraju narod da im se pokorava: “... Tada će se jeresi proširiti svuda i prevariće mnoge. Neprijatelj roda ljudskog delovaće lukavstvom da bi, ako je moguće, uvukao u jeres i izabrane. On neće grubo odbacivati dogmate o Sv. Trojici, Božanstvu Isusa Hrista i časti Bogorodice, već će neprimetno iskrivljavati učenje Crkve koje su nam predali sv. Oci od Duha Svetoga, i sam njegov duh i njegove zapovesti, i ova vražja lukavstva primetiće samo malobrojni, oni koji su najiskusniji u duhovnom životu. Jeretici će preuzeti vlast nad Crkvom, svuda će postavljati svoje sluge, a pobožnost će biti zanemarena. On (Gospod) je rekao: “... Po plodovima ćete ih poznati” – tako i ti po plodovima ili, što je isto, po dejstvu jeretika, trudi se da ih razlikuješ od istinitih pastira. To su duhovni lopovi koji pljačkaju duhovno stado i, oni će ući u tor ovčiji – Crkvu na drugom mestu: kako je rekao Gospod, tj. ući će nezakonitim putem, upotrebljavajući nasilje i gazeći Božije zapovesti. Gospod ih naziva razbojnicima (Jn. 10, 1). Zaista, prvi njihov posao biće gonjenje istinskih pastira, njihovo zatvaranje, progonstvo, jer bez toga oni neće moći da im ugrabe ovce (stado). Zato, sine moj, čim ugledaš narušavanje Božanskog čina u Crkvi, otačkog predanja i Bogom ustanovljenog poretka – znaj da su se jeretici već pojavili, iako i možda budu neko vreme skrivali svoju bezbožnost ili će iskrivljavati Božansku veru neprimetno, da bi im uspeh bio veći, mameći i uvlačeći neiskusne u svoje mreže. Neće biti progonjeni samo pastiri, već i sve sluge Božije, jer demon koji rukovodi jeresju, neće trpeti pobožnost. Prepoznaćeš ih, ove vukove u ovčijoj koži, po njihovoj gordeljivoj naravi i vlastoljublju. Biće klevetnici, izdajnici koji svuda seju neprijateljstvo, mržnju, zato je i rekao Gospod da ćete ih po plodovima njihovim poznati. Istinske sluge Božije su smirene, bratoljubive, poslušne Crkvi. Veliku nevolju nanosiće jeretici monasima, a monaški život će tada biti izvrgnut ruglu. Osuće se obitelji, smanjiće se monaštvo, a oni koji ostanu, trpeće nasilja. Međutim, ovi mrzitelji monaškog života koji nose masku pobožnosti, trudiće se da privuku monahe na svoju stranu, obećavajući im zaštitu i životna blaga, a za nepokoravanje, preteći im progonstvom. Od ovih pretnji malodušne će tada zahvatiti veliko očajanje, ali ti, sine moj, raduj se, kada doživiš to vreme, jer će tada vernici koji nisu imali nikakvih drugih vrlina, dobiti vence samo zbog tog ostajanja u veri po reči Gospoda (Mt. 10, 3). Boj se Gospoda, sine moj, boj se da ne izgubiš pripremljeni venac, da budeš odbačen od Hrista u tamu najkrajnju i muku večnu, hrabro stoj u veri, a ako je potrebno, s radošću trpi gonjenja i druge nevolje, jer će Gospod biti s tobom... i sveti mučenici i ispovednici, oni će s radošću gledati tvoj podvig. Ali teško onim monasima u te dane, monasima koji su sebi stekli imanja i bogatstvo, i radi ljubavi prema spokoju pokorili se jereticima. Oni će umirivati svoju savest, govoreći: „Sačuvaćemo i spašćemo obitelj i Gospod će nam oprostiti”. Nesrećni i zaslepljeni, oni uopšte ne pomišljaju na to da se jeresju u obitelj ulaze i demoni, i da ona tada više nije sveta obitelj, već obični zidovi iz kojih je odstupila blagodat. Ali Bog je jači od đavola i nikada neće ostaviti svoje sluge, a istiniti hrišćani će postojati do kraja ovoga veka, samo što će birati usamljena i pusta mesta. Ne boj se nevolje, već se boj pogubne jeresi, jer ona otklanja blagodat i razdvaja od Hrista. Zato nam je Gospod i zapovedio da jeretika smatramo za carinika i neznabošca. Dakle, jačaj, sine moj, u blagodati Isusa Hrista, s radošću hitaj u podvig ispovedanja i podnošenja stradanja kao dobar vojnik Isusa Hrista (2. Tim. 2, 3) koji je prorekao – budi veran do smrti i daću ti venac života (Otk. 2, 10). Njemu sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava i moć u vekove vekova. Amin.”
Upozorenje je vredelo: „obnovljenci” su propali zahvaljujući Duhu Svetom koji je vodio takve jerarhe kakvi su bili Sveti Tihon Ispovednik, Sveštenomučenici Petar (Poljanski), Ilarion (Trojicki) i mnogi drugi.
O STAVU SVETOG NIKODIMA AGIORITA
Oni koji zagovaraju svakoliturgijsko pričešćivanje veoma vole da se pozivaju na knjigu Svetog Nikodima Agiorita o neprestanom pričešćivanju. Naravno, nikad ne pominju knjigu Svetog Nikodima o ispovesti, a ako je pomenu,kažu da je on tu pretrpeo „rimokatolički uticaj“. Dakle, stalno pričešćivanje je pravoslavno, a ispovest i epitimija, kao najmanje trogodišnje odlučenje od Pričešća za teže grehe (za to se zalagao Sveti Nikodim) su „zapadni uticaj“.
Naravno da nije tako. Pokajanje, ispovest i Svete Tajne u Crkvi od Istoka uvek su bili neraskidno povezani u svesti pobožnog naroda. Danas nije tako kod papista, koji su, naročito posle Drugog vatikanskog koncila, odvojili ispovest od primanja hostije, i na svakoj misi primaju hostiju, a ispovedaju se sve manje i sve ređe. Zato treba da poslušamo Svetog Nikodima Agiorita koji ovako poučava grešnika koji je od duhovnika dobio epitimiju: „Znaj da će odsustvovanjem od Pričešća tvoje pokajanje postati sigurnije: više ćeš se utvrditi u blagodati Božjoj i bolje ćeš razumeti zla koje ti je greh naneo, dok budeš gledao kako se drugi pričešćuju a ti si toga lišen /.../ I zbog toga treba da omrzneš greh i dobro da čuvaš ubuduće blagodat koju si izgubio, pa ćeš tako iz stradanja izvući pouku...
...Dopuštam sebi da kažem da čak i ako se desi da duhovnik hoće da ti odredi neznatnu epitimiju, ti treba sam da ga moliš da ti odredi veliku, kao što to čine i mnogi drugi, koji se toplo kaju, kako bi ovom privremenom epitimijom više umilostivio božansku pravednost i kako bi se što bolje uverio da te je Bog oslobodio večne kazne, koju je trebalo da dobiješ za taj greh /.../ Govorim ti ukratko, brate, da treba da izabereš jedno oddvoga: ili da ovde privremeno primiš epitimiju za svoje grehe, ili tamo večno. Ako je primiš ovde, izbavljaš se one tamo. Ako je ne primiš ovde, u svakom slučaju imaš tamo da primiš večnukaznu, kao što piše i Gavrilo Filadelfijski u svom spisu o Svetim Tajnama: „Onaj ko se ne podvrgne njima (epitimijama), nužno će tamo biti poslat da mu se sudi i polagaće račun za sva nečasna dela, jer je odbacio kanone svete Crkve”. Ali, akose ti, uprkos svemu što je rečeno, ne složiš sa odlukom duhovnikovom i neprimiš pravednu epitimiju, koju ti odredi, znaj daduhovnik nema vlast da ti oprosti, kako kaže sveti Vasilije Veliki: „Vlast otpuštanja grehova uopšte nije data, nego se sastoji u poslušnosti pokajnika i saglasju sa njegovim voljnim delom duše; jer je o tome pisano: „Ako se dva o vas slože na zemlji u bilo kojoj stvari za koju se uzmole, daće im Otac moj koji je na nebesima” (Mt. 18, 19) (Kratko izložena pravila, 15).
Povrh svega, brate, kažem ti da treba tačno da se pridržavaš udaljenja od pričešća, onoliko vremena koliko ti je odredio tvoj duhovnik, jer ovo udaljenje je iskupljenje nad iskupljenjima, nužni sastavni deo tvog istinskog pokajanja. Jer, ukoliko se drzneš da se u to vreme pričestiš, postaješ kao Juda, a akoprisiljavaš duhovnika da ti da otpust grehova, ti više nisi pokajnik, nego samodržac i tiranin, koji vrši nasilje nad Zakonima Božijim i kanonima svetih Sabora i Otaca. Stoga će ti božanstveno Pričešće biti, ne na otpuštenje grehova, nego na osudu i još veću kaznu. A da bi to bolje razumeo, uzmi ovaj primer.
Kao što neko, ko ima rane po telu, ide da ih pokaže lekaru i dobije od njega uputstvo da stavi takav i takav oblog na njih i uz to da ne pije vino i ne jede takvu i takvu hranu, jer u suprotnom njegove rane neće zarasti, i to tako i ti, brate moj, imaš duševne rane, grehe. Otišao si i pokazao ih duhovniku, to jest, ispovedioih. Duhovnik je odredio da na njih staviš oblog, a to je epitimija: post, uzimanje samo suve hrane, kolenopreklonjenje, milostinjai molitva. Uz to te je uputio da ne piješ i da ne jedeš određenu hranu, to jest, da se ne pričešćuješ Svetim Tajnama. Ako ga ti onda ne poslušaš i jedeš, šta biva? Tvoje rane – gresi, ne zaceljuju, nego pođu po zlu i postaju još veće. Ma šta kažem ne zaceljuju? Preti ti i duševna i telesna smrt, kako kaže božanski Pavle: „Zato su među vama mnogi slabi i bolesni, i dosta ih umire” (1. Kor. 13, 30), to jest, zato što se mnogi nedostojno pričešćuju, pa se razboljevaju i slabe, a neki od njih i umiru. Saglasno apostolu Pavlu govori i njegov učenik Dionisije Areopagit: „Ostali redovi onih koji se očišćuju (to jest onih u pokajanju) zasluženo se odsecaju od božanskih Tajni, i pričasništva u sveštenim simvolima (obredima): jer će one (duše, ili redovi) koje u njima bez blagoslova uzimaju udela biti time povređene i šta više (time)će nipodaštavati i svetinje i same sebe”(O crkvenoj jerarhiji, 7. Poglavlje).
Naposletku, kažem ti, brate, da epitimiju, koju ti odredi duhovnik treba da izvršiš u što kraće vreme možeš, ukoliko si u blagodati Božijoj i da je ne odlažeš, jer ne znaš šta te sutra čeka: „Ne hvali se sutrašnjim danom, jer ne znaš šta će dan doneti” (Prič. 27, 1).
A povrh svega toga ti savetujem, dragi moj, da nikada ne veruješ svojoj pomisli da se tvojom sopstvenom „epitimijom”, ma koliko stroga i velika bila, odrešuju i praštaju tvoji gresi. Nikako. To biva samo po milosti Božijoj i iskupljenjem pred Isusom Hristom.“
Tako je govorio Sveti Nikodim, i podsećao duhovnike da u crkvu ne primaju vernike koji odbijaju da izdrže date im epitimije – za ozbiljne grehe, govorio je on, epitimija mora biti najmanje trogodišnja, pri čemu čovek pravi stotinak velikih metanija dnevno, sve vreme ( osim Svetle sedmice ) strogo posti i iskreno se kaje.
Ide Velika Gospojina, i mnogi se spremaju za Sveto Pričešće, pa se vredi setiti svega ovoga. Neka nam Sveto Pričešće bude na zdravlje i spasenje. Amin, Bože daj!
______________
* Otac Jovan Žuravski govori pre svega, o duhovnom stanju Rusije kraja XIX i početka XX veka (nap. V. D.)
VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ, NEDOSTOJNI PRIČASNIK TELA I KRVI GOSPODNJE
