УМЕСТО УВОДА: О ЗНАЧЕЊУ СВЕТОСТИ
Реч „свети” у Старом Завету се среће 830 пута (kadsh – „светост”, „свештеност”). У највећем броју случајева, везана је за Јахвеа и предмете који Њему припадају, или личности које је Он изабрао за Себе.
У Новом Завету појам „свети” најчешће се односи на Бога (Лк. 1, 49;Јн. 17, 11; 1. Пет. 1, 15; Отк. 4, 8; 6, 10) и на Духа Божијег, као и на Христа Богочовека, „Свеца Божијег” (Мк. 1, 24; Лк. 1, 35; Лк. 4, 34; Д. Ап. 3, 14; Д. Ап. 4, 27, 30; Јев. 7, 26; Отк. 3, 7). Апостол Павле светима назива хришћане, сасвим у складу са поимањем „светог народа” у Старом Завету као народа „издвојеног на служење и славословље Богу”. Хришћани су постали свети кроз Христа, и призвани су да ту светост Христову посведоче својим животом.
Пошто је Израиљ изабран Богом, он не сме да личи на незнабошце. Одвојен од других народа, он је свети народ јер је посвећен Богу (Лев. 19, 2; 20, 26), Који каже: „Будите свети јер сам Ја Свети, Господ Бог ваш”.Бог Се открио у Својој слави и тиме открио Своју светост (Број. 20, 6). Оно што је, на почетку, открио Израиљу, на крају времена, кад наступи свештена пунота историје, Бог ће открити многим народима (Јез. 38, 23).
Светост може бити страшна за неприпремљене (Изл. 19, 18), и дрске може убити (1. Цар. 6, 19). Али, светост Божја благосиља оне који су достојни (2. Цар. 6, 11). Но, светост Божја се не пројављује само у правди, него надасве у Његовој милости и љубави (Ос. 11, 9) Само име Божје је свето (Пс. 32, 21).Бог је Одвојен и зато је Свети; али Његова светост није „егоцентрична”, него спасоносно окренута свим људима. Он за Себе каже „Господ, Бог Твој, Свети Израиљев, Спаситељ твој” (Изл. 43, 3; 62, 12).
Богослужење Светоме мора бити достојно и чисто (Лев. 9, 6-23); али, човек такође мора да живи достојно и чисто да би Бог примио човеково жртвоприношење. У Петокњижју Мојсијевом нагласак је стављен на светости и чистоти обреда, али Пророци јасно стављају до знања да спољашње жртве нису довољне, него је потребна правда, послушност, милост и љубав (Исаија 1, 10-20). јер Бог „хоће милост а не жртве” (Ос. 6, 6).
У Новом Завету савршено откривење светости је Бог који постаје Човек, Господ Исус Христос. Зачет је од Духа Светога и чисте Дјеве Марије, и добио је помазање Духом Светим при крштењу (Лк. 3, 22; Д. Ап. 10, 38). Зли духови, које Христос изгони из људи, препознају Га као „Свеца Божијег” (Мк. 1, 24; 3, 11). Светост Христа није светост људи, Богом освештаних. То је светост која је истоприродна светости Његовог Оца (Јн. 10, 30; 14, 8-11; 17, 11). Старозаветни пророци су пуноту светости наговестили као пуноту љубави и милосрђа; Христос је пунота љубави и милосрђа. Дошавши да се жртвује за људе, Христос оне који Га следе приопштава Својој божанској слави и освештава истином (Јн. 17, 19). Христова светост је извор светости Цркве; Он је корен због кога су гране свете (Рим. 11, 16). За разлику од старозаветне жртве, која је доносила само спољашње очишћење, Он очишћава целог човека.
У србском језику, реч „свети”, „светац” има исти корен као и реч „просвета"; то је „светлост”. Свети светли светлошћу Божјом, и њоме просветљује / просвећује људе (сетимо се народног предања о Светом Сави који на избама отвара прозоре народу.)
У Старом Завету, „свето” је нешто што је нарочито издвојено и учињено неприкосновеним. Зато Мојсију каже Господ да народ не сме да приступи Гори Синају јер је Бог заповедио да се брдо одвоји нарочитом сакралном границом, и да буде убијен ко је преступи (Изл. 19, 23). Најиздвојенији, чист од сваког греха, који не трпи зло и заклиње се Својом светошћу – управо је Сами Бог (Ам. 4, 2).
У Новом Завету, Христова жртва освештава „помазањем од Светога” (1. Јн. 2, 20), то јест најнепосреднијим сјединењем с Богом. Као што каже митрополит Крутицки и Коломенски Јувеналије: „У Новом Завету, у крштењу умирући и васкрсавајући у Христу, хришћанин добија наслеђе – „семе” новог човека, које, узрастајући, призива човека да живи по Христу, а не по стихијама овога света. Освештање у Христу збива се кроз усвајање Жртве Христове у Цркви”.
О НЕОПХОДНОСТИ ПРИЧЕШЋА СВЕТИМ ТАЈНАМА
Ако је тако, онда је јасно да се човек не може спасити и постати свети својим силама: он се мора причестити Богочовеком улазећи у заједницу с Њим кроз Крштење и Миропомазање а затим примајући Тело и Крв Његову на отпуштање грехова и на живот вечни. Литургијски возглас „Светиње светима!” вечни је путоказ у том правцу. Јер, народ одговара: „Један је Свети, један Господ Исус Христос у слави Бога Оца!” Призвани смо на светост, али само је Христос Свети; треба да се причестимо, али како каже молитва пред Причешће, ушавши на гозбу без свадбеног руха бићемо свезани и избачени од анђела... Шта да чинимо?
Прво, да постанемо свесни да никакав наш подвиг није довољан да нас учини савршено „достојним” Причешћа и, друго, да чинимо СВЕ што можемо да бисмо се удостојили. Сви наши напори имају једна циљ: да дигнемо руке од себе и да се сасвим предамо Господу. Не смемо да поверујемо да се спасавамо самим тим што се причешћујемо (па чак ни на свакој Литургији, као у „раној Цркви”); не смемо да мислимо да нас ретко причешће чини „достојнима” и „спремнима”...
Данас се налазимо пред опасношћу да сматрамо да нас само учешће на литургијском сабрању и у евхаристијској Трпези чини светима достојним да приме Светиње. Чак се тврди да је до IV века цела Црква то тако доживљавала, а онда се „уплело” монаштво, које је почело да слави индивидуалну врлину у односу на светост саме заједнице, па се појавила и лична исповест, као својеврсно „психологизирање” онога што је онтолошко и лишено сваке условности. У екстремним случајевима, код људи који још нису духовно узрасли ово учење може да доведе до својеврсног уверења да „све штима”, само ако се на Литургији причестимо.
ПОДВИЖНИШТВО И ЛИТУРГИЈА
Суштина православног Предања је у спајању подвижништва и Литургије. Код Светог Василија Великог причешћивали су се четири пута седмично, али је Св. Василије оградио Св. Причешће таквим канонским оградама да је питање ко би се данас, и када, причестио, да су ти канони на снази (сетимо се да је одлучење од Светиње за одлазак код врачара било шест година, а да је покајање било јавно!) То предање наглашава и Свети Дионисије Ареопагит: за оне који су на путу очишћења, Литургија је једно, а за оне обожене друго – другачије је виде и доживљавају. Отац Јован Романидис је упозоравао да речи Св. Симеона Новог Богослова: „Божанско тело ме обожује и храни” потичу из његовог ЛИЧНОГ искуства, и да изговарање истих приликом читања молитава пред Причешће уопште не гарантује да ће се то десити ономе ко молитве чита. Уосталом, сам Свети Симеон упозоравао је да треба гледати јесмо ли задобили плодове Св. Причешћа (он је виђао божанску светлост која изблистава из његових удова и стицао многобројне дарове обожења); ако ништа не осећамо, ако су Тело и Крв Христова у нашем животу остали без плода, онда смо примили само хлеб и вино, али не и Живога Бога. Такође, Св. Симеон је, свакодневно се причешћујући, свакодневно и плакао, кајући се због своје недостојности, и опомињао је причаснике да се никад не причешћују без суда. А у покајање и сузе нас води умно-срдачна, Исусова молитва.
МОЛИТВА ИСУСУ И ЛИТУРГИЈА
Умно-срдачна молитва се, то је сасвим јасно, обавља под руководством Цркве, оличене у мудром старцу – духовнику. Сви Свети Оци су знали да је то тако: како показује митрополит Јеротеј (Влахос), нема разлике између Светог Јована Златоуста (тобож, више „социјалног”, људима окренутог, богослова) и било ког другог „мистика”, „исихасте” (рецимо, Св. Исака Сиријског). Влахос у разговору са савременим старцем (у књизи „Вече у пустињи Св. Горе”) открива Златоустово учење о умно-срдачној молитви, сасвим у складу с предањем о умном делању других Отаца.
Чини нам се да многе појаве у Литургији, које неки данас не схватају и не прихватају, потичу управо из исихастичког предања о свештеном ћутању које непрестано вапије: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога!” Зато исихасти никад нису радили на спољашњој „реформи Литургије"; Св. Никодим Светогорац и кољивари су се трудили на њеном дубљем, свечовечанскијем доживљавању и прихватању, а не на реформи исте.
Због тога урањање у вечно променљиви свет значи нестанак умно-срдачне молитве повезане с Литургијом; и то води у катастрофу. Сви Свети Литургичари били су исихасти свесни тога – од Максима Исповедника до Јована Кронштатског.
ОТАЦ ЈОВАН ЖУРАВСКИ О ГУБЉЕЊУ ДУХОВНОГ ДЕЛАЊА
Духовни син овог славног петроградског баћушке с Путиром, свештеник Јован Журавски, који је, као и духовни отац му, девствено живео са својом супругом, написао је, у доба прогона Руске Цркве од безбожника, књигу „Тајна Царства Божијег”, објашњавајући као се апокалиптични бездан отвара пред Црквом кад се предање умно-срдачне молитве заборави. Он каже: „Крхотине Апостолске за нас су Списи Отаца и њихов спасоносни плач. На тим „остацима” ћемо се и спасавати и улазити у Ново Битије, духовно, разумно. Јер старо битије – вештаствено, телесно – пропада, руши се. Оно и јесте „песак” за који је Спаситељ рекао да неће опстати кућа, зидана на песку (Мт. 7, 26-27). Неће опстати ни било која душа која себе гради на „песку” земаљских похота, на песку спољашње побожности – и она ће се разрушити. Списи Отаца и покајни плач пред Богом је тај једини спасоносни темељ, као на темељу, може опстати дом душе и одолети разорењу.
Живог, благодатног руководства за нас је нестало, оно је ишчезло. Па и спасоносне књиге ишчезавају, по утврђеном плану, систематски. Живо руководство се налазило у монаштву, међу искусним трудбеницима „умнога делања”. Али само монаштво је осиротело изнутра, посвуда, осиротело у „умном делању”, изгубило Тајну Новога Битија.
Још у 14. веку преподобни Григорије Синаит се жалио да је прошао сву гору Атонску и да је међу хиљадама инока нашао само три сасуда благодати који су имали извесно поимање „умнога делања” (Свети Игнатије Брјанчанинов, том II, 300). А наш благословени светитељ Игнатије Брјанчанинов је пре сто година писао да су они „сада тако ретки, да се поуздано може рећи – нема их”.
„И за нарочиту милост Божју се сматра ако неко, измучивши се и душом и телом у монашком живљењу, на крају тог живљења неочекивано нађе, негде у некој забити, сасуд који је изабрао нелицемерни Бог, понижен у очима људи, а Богом преузнесени. Тако је Зосима у безљудној зајорданској пустињи нашао, сасвим неочекивано, велику Марију. Због таквог коначног осиротења у духоносним наставницима, Отачке књиге су једини извор коме се гладна и жедна душа може окренути да би стекла суштински „неопходна познања у духовном подвигу” (Свети Игнатије Брјанчанинов, том II, 300).
Манастири – ти чувари „умне светлости” разрушени су, зато што је само монаштво срушило темеље манастира – запустило је, оставило „умно делање”.* Напуштање „умног делања” и увећање манастира у последњим временима, привезаност ка спољашњем поретку и раскоши, стицањем спољашњег богатства и славе – било је тежак грех и дрско нарушавање монашког завета. Дуготрпење Божје није отрпело оне који су погазили завете и предало их је страшном Суду: манастири су разрушени и монаштво је разорено.
Призвање монаштва није се састојало само у томе да се носи црна одећа одрицања, а да се живи световно, мада одвојено од света, у манастирима. Путем таквог, спољашњег, унакаженог монаштва, многи су ишли, не схватајући умни, скривени смисао истинског Божјег иноштва.
Они који су волели световни живот под монашком одећом били су спољашњи монаси. Такво спољашње монаштво није имало благослов од Господа Бога.
Нови Адам, Богочовек, Господ – Спаситељ, био је Родоначелник Новог, другачијег човечанства, и монаштво је било призвано да буде носилац тог иног, Новог Богочовештва. За то му је био указан благодатно – делатни „умни пут” – одрешење умне душе од мислене одежде овога света: од помисли, маштарија и похота плоти и удаљавање у монашку обитељ – у другачије живљење, удаљавање у ини живот – невештаствени, духовни, Ангелски, и живот УМНИ.
Са губитком овог „умног живљења” монаштво је пред Богом изгубило право на постојање. Умно живљење је било корен духовног постојања монаштва, било је његова душа. Када је корење посечено, и дрво монаштва је увело, умрло. Са губитком унутарњег, није се дуго одржало ни спољашње – разлетело се, као прах који развејава ветар.
Та катастрофа, која је погодила монаштво, могла се видети већ поодавно, али је нису видели сви, него само неки, духовно прогледали монаси. Јасно ју је видео благодатни Светитељ Игнатије, који је још у своје време писао овакве речи: „Монаштво и у Русији и свуда одживљава рок који му је дат. Савремено монаштво је изгубило правилан појам о умном делању. А без умног делања монаштво је тело без душе. Зато ни не очекујемо обнову монаштва” (Л. Соколов: Свети Игнатије Брјанчанинов, део први, стр. 312).
Сада смо и ми видели испуњење тих Богом надахнутих страшних речи пророчанских. Манастири, као темељ православне Русије, завршили су своје; а са њима и монаштво, као темељ и душа православног хришћанства, такође је окончано: доживело је свој век и ишчезло. Кад је нестало у монаштву „умног делања”, нестало је и самога монаштва, које је Богом било призвано на ово свештено делање. А са ишчезавањем монаштва, као живог носиоца духовног постојања човечанства, у хришћанском свету су се пројавила страшна знамења краја света, знамења његове неизбежне катастрофе, његовог коначног распада, разлагања. Јер је монаштво била она „со” која га је чувала од коначног трулења. Кад је сама „со” изгубила снагу – свету је дошао крај.
„Спаси ме, Господе, јер нестаде светих” (Пс. 11, 2).
Човеков свет је духовно осиротео, остарио, више не може да дарује оне који би сместили и носили у себи ту тајну. А тајна света је тајна хришћанства, тајна Христова. Свет је постојао због ове Тајне. Кад ишчезну носиоци ове Тајне ишчезнуће и сам свет. Носиоци ове Тајне су били свети монаси. Монаштво је држало и свет.
Када је свет људи духовно осиромашио, овештаствио се, дух се људски коначно претворио у плот, у материју и више не може да даде духовног материјала који је погодан за постојање умно, невештаствено, Божанствено – даљи опстанак материјалног, телесног света нема смисла, њему мора доћи крај.
Јер материјал – људска и материјална средина – човечанство – постоји само ради развијања духа човековог, постоји до момента његовог коначног самоопределења за добро или за зло, за светлу духовност или тамну, плотску материјализацију.
Ако је сам дух за себе изабрао тамно, плотско, материјално овештаствљење и коначно се окренуо на страну истог – самим тим он се и определио. Тиме је он у себи умртвио могућност светлог духовног постојања, умртвио је у себи могућност благодатног развоја светле бесмртности у области необухвативе Вечности.
Дух, који се претворио у плот, у материју – пао је под власт незаобилазног закона материје: закона распадања, трулења, смрти. Ишчезавање монаштва, као духовног постојања човечанства, и свеопшта мржња према њему и према хришћанству карактеристичне су и најсуштаственији, неоповргниви знаци краја материјалног света и материјализованог духа. Мржња према хришћанству је веома изражајно знамење духовне опустошености мрзитеља, коначног пада духа у плот, у материјално, у похотљиво – плотско постојање. И мржња према монаштву је карактеристично знамење унутарњег распада духовне личности, свеукупне њене посветовњачености, њеног коначног краја. То је суштинско сведочанство о обезбоженој души, која се претворила у „тело и крв”, туђе хришћанству.
Ко не схвата монаштво, тај не схвата ни хришћанство. Ко мрзи монаштво, тај мрзи и хришћанство, тај мрзи и Господа Христа, макар и веровао у Њега. Таква вера није спасоносна: она није вера Отаца, она није православна. То је вера јеретичка, секташка, антихришћанска.
И у последња времена сав свет, и безбожни, и такозвани „духовни”, захваћен је том вером, испуњен је духом мржње према монаштву. Непомирива, смртна мржња према монаштву сјединила је, сродила та два дијаметрално супротна света: светољубље, антихришћанство које се хришћанством назива сјединило се са безбожјем и богоборством.
Светољупци су – скривени, унутарњи непријатељи хришћанства, који својим гордим, телољубним живљењем поричу Божје постојање. Зато су се они у јединству са безбожјем сјединили у мржњи према самој души хришћанства – монаштву, и тиме показали своју коначну и непомириву мржњу према Христу, пројављујући своју припадност духу антихриста. А дух антихриста је дух злобни: он је телесан, земаљски, вештаствен, ограничен, и зато је погибељан јер гази свете заповести Господа Христа и мрзи живе носиоце ових животворних заповести Живога Бога. У том духу је скривена тајна краја или, да се изразимо језиком Еванђеља, тајна жетве, на коју је у причи указао Спаситељ.
Мржња према монаштву је од свих знамења најстрашније знамење коначно уобличеног богоодступништва, „тајна безакоња”, прикривене мантијом побожности. То је знамење краја хришћанства, краја земље.
Како год да је чудно, у историјском кретању носилац те мржње према монаштву, па према томе и према хришћанству, било је свештенство, предстојатељи престола. Савремено свештенство и свет и сада гледају на монаштво као на свог најљућег непријатеља, и односе се према њему са смртном мржњом.
Мржња незнавеног, непросветљеног, паганског света и мржња богоодступничког дела свештенства према монаштву није случајна. Он има своју историју од најстаријих времена Цркве Христове. Аријанство, несторијанство, иконоломство и друге јереси које су потресале Цркву веома су снажно на себи осетиле духовну силу монаштва. Зато га и мрзе, зато и желе да оно буде уништено.
Мржња према монаштву која се пројавила у наше време (а још је сви нису уочили) јесте тајанствени знамен коначно завршеног богоодступништва и неоповргниво сведочи да је за хришћанство и за монаштво, као носиоца Христове тајне – наступила Гетсиманска ноћ: Јуда руководи незнавеном и злом масом, ученик Христов је заштитник богоубиства. Ова Еванђељска слика је страшно знамење, грозно пророчанство о нашим данима. И то не треба заборављати.
Ова ужасна слика знамења пројавила се и у изражајном и силном уједињавању безбожништва са богоодступништвом; у томе је скривена тајна краја, или, еванђељским језиком речено, тајна жетве, коју је предсказао причом сам Спаситељ, рекавши: „У вријеме жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најпре кукољ
и свежите га у снопље да се сажеже, а пшеницу одвезите у
житницу Моју” (Мт. 13, 30).
То свеопште ујединење и световних и „духовних” у мржњи према монаштву – као према суштини хришћанства – њихова свеопшта жеђ да униште и те невине остатке монаштва који су опстали после разарања манастира – и јесте тајанствено „свезивање кукоља у снопље” пред крај, уочи огња. Невидива рука Ангела спрема их за огањ. Ујединило се оно што је туђе хришћанству. Ујединило се „тело и крв”, туђа духовном постојању, туђа Царству Божијем – и то мора бити спаљено на Суду Божјем. А ако се погледа на њихов телољубачки и без икаквог страхопоштовања живот, скривен мантијом, они су већ и сада сажежене савести. Пре вечнога огња они су већ горели у пакленом огњу неугасивих страсти похлепе, телољубља и узајамне мржње. Видевши ову пророчанску тајну, остатак хришћана треба да подигне главе своје, да их подигне увис, да узвиси ум према Вишњем, да усили „умно делање”, да се ухвати за унутрашње – за пажњу према помислима, за ово невештаствено делање Светих Отаца, које нас једино и може одвести од живљења материјалног, плотског, пропадивог, и на овом путу их руководити Божанственим Писмима. Само тиме се може спасити „умна личност хришћанска” од коначне и неминовне пропасти. Јер живог руковођења нема; духоносних отаца и благодатних стараца који би нам непогрешиво указали на пут спасења, сада је нестало. Зато се и морамо ухватити за Списе Отаца, као за спасоносни „комад” Апостолске Лађе, и спасавати се тим „комадом” и покајничким молитвеним плачем.
Пут нам је указан: од спољашњег ка унутрашњем: пажњи према помислима и непрестаној молитви.
Ко је унутра – на правилном је путу. Јер је само унутрашњи живот истински хришћански живот. Тако сведоче сви Свети Оци.” Тако отац Јован.
ОБНОВЉЕНСТВО КАО ПЛОД ГУБИТКА МОЛИТВЕ
Само из те перспективе може се разумети појава „обновљенаца” у Русији, који су са жаром устали против Цркве и монаштва, са жељом да „обнове“ Литургију, демократизују је, учине „доступнијом народу": још пре револуције, они су били револуционарни, заменивши молитвени дух духом овога света. Учесници у предреволуционарном „покрету обнове” тврдили су чак да је Свети Јован Златоусти по свом „социјалном програму” малтене комуниста (професор В. И. Егземпларски). Сводили су хришћанство на пуки морализам (Григорије Петров и дружина.) Они су желели Помесни Сабор да би унели револуцију у саму Цркву. Зато је Свети Анатолије Оптински (Млађи), још један исихаста, упозоравао на опасност од необновљених Духом Светим који желе да, по свом палом разуму, „обнове” Цркву Божју, и приморају народ да им се покорава: “... Тада ће се јереси проширити свуда и превариће многе. Непријатељ рода људског деловаће лукавством да би, ако је могуће, увукао у јерес и изабране. Он неће грубо одбацивати догмате о Св. Тројици, Божанству Исуса Христа и части Богородице, већ ће неприметно искривљавати учење Цркве које су нам предали св. Оци од Духа Светога, и сам његов дух и његове заповести, и ова вражја лукавства приметиће само малобројни, они који су најискуснији у духовном животу. Јеретици ће преузети власт над Црквом, свуда ће постављати своје слуге, а побожност ће бити занемарена. Он (Господ) је рекао: “... По плодовима ћете их познати” – тако и ти по плодовима или, што је исто, по дејству јеретика, труди се да их разликујеш од истинитих пастира. То су духовни лопови који пљачкају духовно стадо и, они ће ући у тор овчији – Цркву на другом месту: како је рекао Господ, тј. ући ће незаконитим путем, употребљавајући насиље и газећи Божије заповести. Господ их назива разбојницима (Јн. 10, 1). Заиста, први њихов посао биће гоњење истинских пастира, њихово затварање, прогонство, јер без тога они неће моћи да им уграбе овце (стадо). Зато, сине мој, чим угледаш нарушавање Божанског чина у Цркви, отачког предања и Богом установљеног поретка – знај да су се јеретици већ појавили, иако и можда буду неко време скривали своју безбожност или ће искривљавати Божанску веру неприметно, да би им успех био већи, мамећи и увлачећи неискусне у своје мреже. Неће бити прогоњени само пастири, већ и све слуге Божије, јер демон који руководи јересју, неће трпети побожност. Препознаћеш их, ове вукове у овчијој кожи, по њиховој гордељивој нарави и властољубљу. Биће клеветници, издајници који свуда сеју непријатељство, мржњу, зато је и рекао Господ да ћете их по плодовима њиховим познати. Истинске слуге Божије су смирене, братољубиве, послушне Цркви. Велику невољу наносиће јеретици монасима, а монашки живот ће тада бити извргнут руглу. Осуће се обитељи, смањиће се монаштво, а они који остану, трпеће насиља. Међутим, ови мрзитељи монашког живота који носе маску побожности, трудиће се да привуку монахе на своју страну, обећавајући им заштиту и животна блага, а за непокоравање, претећи им прогонством. Од ових претњи малодушне ће тада захватити велико очајање, али ти, сине мој, радуј се, када доживиш то време, јер ће тада верници који нису имали никаквих других врлина, добити венце само због тог остајања у вери по речи Господа (Мт. 10, 3). Бој се Господа, сине мој, бој се да не изгубиш припремљени венац, да будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вечну, храбро стој у вери, а ако је потребно, с радошћу трпи гоњења и друге невоље, јер ће Господ бити с тобом... и свети мученици и исповедници, они ће с радошћу гледати твој подвиг. Али тешко оним монасима у те дане, монасима који су себи стекли имања и богатство, и ради љубави према спокоју покорили се јеретицима. Они ће умиривати своју савест, говорећи: „Сачуваћемо и спашћемо обитељ и Господ ће нам опростити”. Несрећни и заслепљени, они уопште не помишљају на то да се јересју у обитељ улазе и демони, и да она тада више није света обитељ, већ обични зидови из којих је одступила благодат. Али Бог је јачи од ђавола и никада неће оставити своје слуге, а истинити хришћани ће постојати до краја овога века, само што ће бирати усамљена и пуста места. Не бој се невоље, већ се бој погубне јереси, јер она отклања благодат и раздваја од Христа. Зато нам је Господ и заповедио да јеретика сматрамо за цариника и незнабошца. Дакле, јачај, сине мој, у благодати Исуса Христа, с радошћу хитај у подвиг исповедања и подношења страдања као добар војник Исуса Христа (2. Тим. 2, 3) који је прорекао – буди веран до смрти и даћу ти венац живота (Отк. 2, 10). Њему са Оцем и Светим Духом част и слава и моћ у векове векова. Амин.”
Упозорење је вредело: „обновљенци” су пропали захваљујући Духу Светом који је водио такве јерархе какви су били Свети Тихон Исповедник, Свештеномученици Петар (Пољански), Иларион (Тројицки) и многи други.
О СТАВУ СВЕТОГ НИКОДИМА АГИОРИТА
Они који заговарају сваколитургијско причешћивање веома воле да се позивају на књигу Светог Никодима Агиорита о непрестаном причешћивању. Наравно, никад не помињу књигу Светог Никодима о исповести, а ако је помену,кажу да је он ту претрпео „римокатолички утицај“. Дакле, стално причешћивање је православно, а исповест и епитимија, као најмање трогодишње одлучење од Причешћа за теже грехе (за то се залагао Свети Никодим) су „западни утицај“.
Наравно да није тако. Покајање, исповест и Свете Тајне у Цркви од Истока увек су били нераскидно повезани у свести побожног народа. Данас није тако код паписта, који су, нарочито после Другог ватиканског концила, одвојили исповест од примања хостије, и на свакој миси примају хостију, а исповедају се све мање и све ређе. Зато треба да послушамо Светог Никодима Агиорита који овако поучава грешника који је од духовника добио епитимију: „Знај да ће одсуствовањем од Причешћа твоје покајање постати сигурније: више ћеш се утврдити у благодати Божјој и боље ћеш разумети зла које ти је грех нанео, док будеш гледао како се други причешћују а ти си тога лишен /.../ И због тога треба да омрзнеш грех и добро да чуваш убудуће благодат коју си изгубио, па ћеш тако из страдања извући поуку...
...Допуштам себи да кажем да чак и ако се деси да духовник хоће да ти одреди незнатну епитимију, ти треба сам да га молиш да ти одреди велику, као што то чине и многи други, који се топло кају, како би овом привременом епитимијом више умилостивио божанску праведност и како би се што боље уверио да те је Бог ослободио вечне казне, коју је требало да добијеш за тај грех /.../ Говорим ти укратко, брате, да треба да изабереш једно оддвога: или да овде привремено примиш епитимију за своје грехе, или тамо вечно. Ако је примиш овде, избављаш се оне тамо. Ако је не примиш овде, у сваком случају имаш тамо да примиш вечнуказну, као што пише и Гаврило Филаделфијски у свом спису о Светим Тајнама: „Онај ко се не подвргне њима (епитимијама), нужно ће тамо бити послат да му се суди и полагаће рачун за сва нечасна дела, јер је одбацио каноне свете Цркве”. Али, акосе ти, упркос свему што је речено, не сложиш са одлуком духовниковом и непримиш праведну епитимију, коју ти одреди, знај дадуховник нема власт да ти опрости, како каже свети Василије Велики: „Власт отпуштања грехова уопште није дата, него се састоји у послушности покајника и сагласју са његовим вољним делом душе; јер је о томе писано: „Ако се два о вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац мој који је на небесима” (Мт. 18, 19) (Кратко изложена правила, 15).
Поврх свега, брате, кажем ти да треба тачно да се придржаваш удаљења од причешћа, онолико времена колико ти је одредио твој духовник, јер ово удаљење је искупљење над искупљењима, нужни саставни део твог истинског покајања. Јер, уколико се дрзнеш да се у то време причестиш, постајеш као Јуда, а акоприсиљаваш духовника да ти да отпуст грехова, ти више ниси покајник, него самодржац и тиранин, који врши насиље над Законима Божијим и канонима светих Сабора и Отаца. Стога ће ти божанствено Причешће бити, не на отпуштење грехова, него на осуду и још већу казну. А да би то боље разумео, узми овај пример.
Као што неко, ко има ране по телу, иде да их покаже лекару и добије од њега упутство да стави такав и такав облог на њих и уз то да не пије вино и не једе такву и такву храну, јер у супротном његове ране неће зарасти, и то тако и ти, брате мој, имаш душевне ране, грехе. Отишао си и показао их духовнику, то јест, исповедиоих. Духовник је одредио да на њих ставиш облог, а то је епитимија: пост, узимање само суве хране, коленопреклоњење, милостињаи молитва. Уз то те је упутио да не пијеш и да не једеш одређену храну, то јест, да се не причешћујеш Светим Тајнама. Ако га ти онда не послушаш и једеш, шта бива? Твоје ране – греси, не зацељују, него пођу по злу и постају још веће. Ма шта кажем не зацељују? Прети ти и душевна и телесна смрт, како каже божански Павле: „Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире” (1. Кор. 13, 30), то јест, зато што се многи недостојно причешћују, па се разбољевају и слабе, а неки од њих и умиру. Сагласно апостолу Павлу говори и његов ученик Дионисије Ареопагит: „Остали редови оних који се очишћују (то јест оних у покајању) заслужено се одсецају од божанских Тајни, и причасништва у свештеним символима (обредима): јер ће оне (душе, или редови) које у њима без благослова узимају удела бити тиме повређене и шта више (тиме)ће ниподаштавати и светиње и саме себе”(О црквеној јерархији, 7. Поглавље).
Напослетку, кажем ти, брате, да епитимију, коју ти одреди духовник треба да извршиш у што краће време можеш, уколико си у благодати Божијој и да је не одлажеш, јер не знаш шта те сутра чека: „Не хвали се сутрашњим даном, јер не знаш шта ће дан донети” (Прич. 27, 1).
А поврх свега тога ти саветујем, драги мој, да никада не верујеш својој помисли да се твојом сопственом „епитимијом”, ма колико строга и велика била, одрешују и праштају твоји греси. Никако. То бива само по милости Божијој и искупљењем пред Исусом Христом.“
Тако је говорио Свети Никодим, и подсећао духовнике да у цркву не примају вернике који одбијају да издрже дате им епитимије – за озбиљне грехе, говорио је он, епитимија мора бити најмање трогодишња, при чему човек прави стотинак великих метанија дневно, све време ( осим Светле седмице ) строго пости и искрено се каје.
Иде Велика Госпојина, и многи се спремају за Свето Причешће, па се вреди сетити свега овога. Нека нам Свето Причешће буде на здравље и спасење. Амин, Боже дај!
______________
* Отац Јован Журавски говори пре свега, о духовном стању Русије краја XIX и почетка XX века (нап. В. Д.)
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ, НЕДОСТОЈНИ ПРИЧАСНИК ТЕЛА И КРВИ ГОСПОДЊЕ
