О ХРИШЋАНСКОМ ВИТЕШТВУ
Оно што се десило у манастиру Манасији, задужбини Свеог Стефана Високог, знак је наше духовне пропасти о коме треба говорити. Наравно, и то да кажем пре свега, манастир није никакво место за витешке игре. Витешке игре су увек и свагда биле организоване при дворовима владара и властеле. Није проблем да се витешке игре организују у Деспотовцу, али манастир, место молитве и спасења душе (без обзира што га је деспот Стефан окружио тврђавом зарад заштите од Турака, па то данас делује „романтично“ и медијски исплативо) никако не треба да служи за такве подухвате.
То је једно; а друго, и много важније – шта ће будисти из Шаолина у Манасији?
Какве они везе имају са витештвом?
Витештво је, и на Истоку и на Западу, било утемељено у хришћанству. Било је, бар у идеалу, онако како описује чувени средњовековни мислилац Рамон Љуљ:“Ко, дакле, жели да ступи у витешки ред мора да промишља и размишља о племенитом начелу витештва; и потребно је да племенитост у његовом срцу и његов правилан одгој буду сагласни и усаглашени са начелом витештва, јер, уколико тако не делују, били би у супротности са витешким редом и његовим начелима“. А која су то начела?
Ево неких.
Витез мора да има љубав и страх Божји, да би га његови поданици поштовали. Као што богослови иду у школе да би се учили побожности и њој касније учили друге, тако је и витез дужан на брани ред и поредак у друштву од зла и злочинаца:“Да није мана код богослова и витезова, једва да би их било и међу осталим светом; јер би овај захваљујући богословима гајио побожност и љубав према Богу, а због витезова стрепео би да удари на ближњег“, каже Љуљ. Ко хоће да буде добар занатлија, мора имати доброг учитеља; тако је и са витезом.
Извор витештва је хришћанска вера – свештеници се моле Богу за свет, а витезови бране свет изграђен на тој вери. По Љуљу, Господ „таквим витезовима, који су чувари и браниоци службе Божије и оне вере којом ћемо бити спасени“, даје вечни живот. Витезови бране краља који је чувар земље и творитељ правде, при чему краљ у себи мора чувати витештво, да би могао да буде узор својим потчињенима. Витештво је надасве у племенитом срцу, а не у телесној снази. Њима су потребни мудрост и разборитост. Витез не сме да удари на удовице и сирочад, него у свему и свагда мора да их штити. Јер, Љуљ вели да је „својствено витешком позиву да поседује кулу своју и свог коња како би чувао путеве и штитио све себре: и властељце и сокалнике црковне и краљевства – му људе“.Витез је дужан да гони издајнике, лопове и друмске разбојнике, и да их кажњава.
У витезе се, по Љуљу, смеју примати само морални људи:“Охоли штитоноша, неваспитан, прљав, у хаљинама и на језику, окрутна срца, шкрт, лажљив, неверан,лењ, расрдљив и похотан, пијан, прождрљив, кривоклетан или који поседује других мана овима сличних, не иде са витешки редом“. Кад се неко прима у ред, треба да познаје истине хришћанске вере.
Сваки део свештеничке одежде у хрићанству има символичко значење. Тако и сваки део витешке опреме има неко значење, које витеза подсећа на чињеницу да му је служба узвишена. Његов мач личи на крст, опомиње га на страдање Господње ради нашег спасења. Копље је символ истине јер истина предњачи над лажју. Гвоздена кацига означава стид који витеза обуздава. Вержице ( оклопна кошуља ) су символ тврђаве против порока и слабости. Оковратник витеза означава његову послушност. Млат га опомиње на срчаност, бодеж значи уздање у Бога,јер је краћи од мача, и на њега се човек, осим са вером, не може ослонити; штит казује витезу да он штити свог суверена, коњ значи племенитост, коњски оглав опомиње да се сила не сме користити без разлога, итд.
Сваки део витешке опреме насићен је смислом, који се возглављује у врховном Смислу – Логосу човека и света, Христу.
Витез мора бити испуњен са основних седам врлина: вером, надом, љубављу, праведношћу, разборитошћу, чврстином духа и умереношћу. Он не сме да у себи гаји прождрљивост, блуд, лакомост, лењост, гордост, завист, гнев. Витезу треба указивати част, јер је он заслужује својим врлинама и својом службом.
Будистички калуђери из Шаолина немају никакве везе са хришћанским схватањем витештва. И то је јасно сваком, иоле духовно писменијем Србину.
О СВЕТОМ СТЕФАНУ КАО ХРИШЋАНСКОМ ВЛАДАРУ И ВИТЕЗУ
Какав је био Свети деспот Стефан?
Прворођени син Лазара и Милице, добио је, као престолонаследник, име Стефан. С обзиром да је његова мајка била од Немањића, по Вукановој линији, давање имена јасно је указивало на жељу за континуитетом са светородном лозом. Када је кнез Лазар пао у Косовском боју, Стефан је био малолетан – имао је свега дванаест година; регентство је преузела његова мајка, Милица, која се монаши под именом Евгенија. Њој је помагала монахиња Јефимија, бивша Јелена, удовица деспота Угљеше Мрњавчевића.
Милица је, одмах на почетку своје владавине, морала да учини најтежу одлуку – да убици свог мужа, султану Бајазиту, преда ћерку Оливеру за жену, и да прими вазални однос према Турској. Циљ јој је био да сачува макар унутрашњу независност, која ће омогућити њеном сину да преузме престо, што је Стефан и учинио 1393. године. Очувала је свој утицај на државне послове све до 1405, када се, упокојила, да би била сахрањена у својој задужбини Љубостињи. Милици се противио њен зет, Вук Бранковић, настојећи да преузме власт над Србијом. По свему судећи, то, као и чињеница да је Вук преживео Косовски бој, док је његов таст и суверен са витешком елитом пао на бојном пољу, допринело је настанку предања о Вуковој издаји 1389. године. Ипак, после Вукове смрти 1397, Лазаревићи су заузели већи део српских земаља, а 1402. године и Бранковићи постају турски вазали.
Млади деспот Стефан Лазаревић имао је велика искушења: приликом сусрета са султаном Бајазитом у граду Серу, на коме су били присутни византијски василевси Манојло Други Палеолог и Јован Палеолог, као и Константин Драгаш, Бајазит је претио хришћанским владарима да ће их све побити. То је Стефана уверило да мора бити одан Турчину, ма колико му било тешко због тога, и он је учествовао у ратним походима Бајазитовим. Како сведочи житије његово, које је написао Константин Философ, 1395. Стефан је био у боју на Ровинама, против влашког војводе Мирчете. На турској страни борили су се, поред Стефана, и Вукашинов син Марко Краљевић и Константин Драгаш. Тада је, вели Константин Философ, Марко Краљевић рекао да се моли Богу за победу хришћана окупљених око влашког војводе, па макар он, Марко, први погинуо (што се и десило – погинули су и он и Константин).
Деспот Стефан се ослободио турског притиска после битке код Ангоре, данашње Анкаре, 1402. године, када је Бајазита победио и заробио (после чега се султан убио) татаромонголски вођа Тамерлан. Иако су се Стефан и његов брат Вук Лазаревић храбро борили, чим су видели да је Бајазит поражен, напустили су битку. Стефан се, ослобођен тешког вазалства, обратио ромејском цару Јовану Седмом Палеологу, који му је дао деспотско достојанство. Тиме је Лазаревић потврдио своје поштовање према хијерархији хришћанских држава на православном Истоку. После смрти Бајазитове, у Србију се вратила и Стефанова сестра Оливера.
Ипак, невоље нису престале. Стефанов сестрић Ђурађ Бранковић, удружен са Бајазитовим наследником, султаном Сулејманом, покушава да приграби власт у Србији. Уз помоћ свог зета, Ђурђа Страцимировића Балшића, Стефан се сукобио са Ђурђем у близни манастира Грачанице на Косову, новембра 1402, и потукао га. Одмах после тога, његов рођени брат Вук је устао против Стефанове власти, и пребегао Турцима, очекујући њихово савезништво. Иако је мајка Милица покушала да их помири, њен подухват није успео.
Ипак, у Турској су избили велики сукоби око наслеђивања Бајазитовог престола. Стефан је обновио вазални однос с Турцима, али без обавезе да учествује у њиховим војним походима. То му је дало могућност да се посвети унутрашњем уређењу земље. Угарски краљ Жигмунд, коме су били потребни савезници у борби против азијских мухамеданаца у успону, нуди сарадњу деспоту Србије, што овај прихвата. Као свом новом и пунонадежном вазалу, Жигмунд му даје Београд, тврђаву на ушћу Саве у Дунав, Мачву, као и рудник Сребреницу у Босни. Стефан ће, после тога, учествовати у саборима угарског племства, и бити један од витезова реда Змаја, који је на свом двору створио угарски краљ. Када је Београд припао Стефану, он га је затекао као пограничну тврђаву с малим подграђем. Одмах је прегао да га подигне из пепела. Дао је граду велике повластице у вези са настањивањем и трговином, па су се у њега доселили многи Срби, али и вешти трговци Дубровчани. Дубровчани су били главни трговци у Београду све до 17. века. Уредивши београдску тврђаву, Стефан је у њу сместио и митрополију, средиште Српске Цркве, као и свој двор. Сазидао је и моћну одбрамбену кулу Небојшу. У цркви Ружици смештене су мошти Свете Петке, које је кнегиња Милица добила од султана. У повељи о обнови града, Стефан Лазаревић је писао: “Од Косова бејах покорен исмаилћанском народу, док не дође цар Персијанаца и Татара и њих разби, а мене Бог милошћу својом ослободи. Одатле, дакле, дошавши, нађох најлепше место, од давнина превелики град Београд, случајно разрушен и запустео, саздах га и посветих Пресветој Богородици“. Грађански рат са братом Вуком и синовима Вука и Маре Бранковић, Ђурђем и Гргуром, разбуктао се поново. Године 1409, дошло је до сукоба код Приштине. Вук Лазаревић је добио половину српских земаља, и признао свој вазални однос према султану Сулејману. Међутим, пошто су се Вук Лазаревић и Гргур Бранковић укључили у рат између султана Сулејмана и његовог брата Мусе, и пошто су били на Сулејмановој страни, Муса их је ухватио и 1410. погубио. Следеће године, Муса је потукао Сулејмана, и Стефану Лазаревићу вратио земље које су припадале Вуку.
Године 1413, султан Муса креће у поход на Србију, која пружа жесток отпор. Заповедник тврђаве Сталаћ, војвода Пријезда, херојски гине у одбрани града. Деспот Стефан подржава побуну турског краљевића Мехмеда, који оспорава власт свог брата Мусе. Стефан окупља савезнике: Ђурађ Бранковић и босански војвода Сандаљ Хранић придружују се деспоту Србије. Муса буде побеђен, заробљен и убијен, а нови султан Мехмед деспоту пружа руку помирења, па за Србију наступа период мира и напретка.
Године 1421. Стефанов сестрић, Балша Трећи Страцимировић, због болести се повлачи на ујаков двор, и предаје му Зету на управу. У Зети најмоћнија властеоска породица Ђурашевића (Црнојевића) признаје врховну власт деспотову.
Пред своју смрт, 1426, на сабору у Тати, Стефан са угарским краљем Жигмундом постиже договор да српски престо наследи његов сестрић, Ђурађ Бранковић. На сабору у Сребрници код Страгара, уз благослов патријарха Никона, Стефан је Ђурђа прогласио својим наследником.
Умро је 1427. године, у лову, од срчаног удара, у области Међулужје, код данашњег Младеновца. Последње речи су му биле: “По Ђурђа!“Константин Философ описује огроман плач који су над њим учинили Срби, нарочито Београђани. Знали су да доба привременог мира и напретка престаје, и да почињу нова, много тежа, искушења.
Да о деспоту Стефану чујемо Константина Философа:“Ко ће исказати тада неисказану радост када је земља, ваистину запустела, опет примила таква пастира! Дошавши у своје отачаство као Коил, (који), изишавши из дубоких шума, страшан долази, огањ избацујући и ужасавајући ближње и даљње; овако изишавши и обишавши, као муња сијаше грмећи, збуњујући непокорне (који то беху) због многих метежа. И свако бешчашће би згажено и устраши се: одсекоше се руке оних који су чинили неправду и који стреме ка злу, а правда је процветала и плод доносила. Не изгоњаше брзи спорога нити богати убогога, нити је моћни узимао пределе ближњих, нити је вађен мач силних, нити се крв праведника проливала, нити је постојао зли и глупи говор, нити лагања против начелника, нити презирање преславних по чину, нити слично томе. И шта је све тада по свету ара (Бајазита) учинио. Ако је ко због невере своје (што) изгубио или (због) лошег служења или којим другим начином постаде сиромах, њих (деспот) постављаше на прво достојанство и поштовање па макар да су били у бедним приликама - да се ништи не лиши места отачаскога или дедовскога или прадедовскога. Јер према судбинама божанственим говораше о онима који су сагрешили - да не треба да буду двапут кажњени. А онога који није сагрешио, као сиромаха, соломонски волећи поштоваше. Беше подигао, од почетка тако рећи, свој велики врт крсни: једне као начелнике над пословима (постави), друге као телохранитеље своје што беше и најповерљивији ј(унутрашњи) чин. А онда (постојао је и) други чин. Затим трећи, спољашњи, да су трећи у заједници са другима и други са првима, тако рећи по анђелском чину, и могла се видети Аеропагитова слика./…/ Јер и Бог по својој слици уручи људима државну власт. А о стварима дома царскога, множина ових беше у сваком чину, тако да их буде довољно у свако време, да их има доста (па) и сувише. И сви са страхом беху као анђели гледани очима оних који долазе у удивљени побожношћу, а сви су се један према другом (понашали) како доликује и са лепом уздржаношћу; још више они, унутрашњи, које је ова зрака (Стефан) надгледао, одређивао и осијавао. Вика, лупање ногама, смех или неспретна одећа није се смела ни поменути, а сви беху обучени у светле одеће, коју је раздавао лично деспот. И у свакој царској наредби сијаху царске (речи). Са страхом су сви гледали на њега. А треба да се и ово зна да нико није могао сагледати очију његових, чак ни они највиши. Ово не говоримо само ми, него сведоче и сви који су то искусили. А онај који се зарицао да ће их угледати, није се могао овога удостојити. А ово је још чудније од првога: у таквој владавини понеко избеже понекад од женске љубави и свирке. А овај је мрзио обоје, па шта више и одбацио. Само колико треба музике за рат, рече, да се нађе“.
Такав је био наш Свети Стефан, писац „Слова љубве“ и обновитељ Србије пред пропаст 1459. године, када је пало Смедерево: озбиљан, одговоран, темељан, у Христу усредсређен! Стварно је срамота да се у задужбини оваквог православног Србина појављују носиоци једне не само нехришћанске, него и дубински антихришћанске вере, која је,својим модификацијама, много србске душе упропастила кроз борилачке вештине!
БОРИЛАЧКЕ ВЕШТИНЕ И ЊУ ЕЈЏ
Крајем деведесетих година прошлог века објавио сам циклус зкњига „Православље и секте“. У трећој од њих, „Стаклене очи Индије“, о борилачким вештинама сам писао:“Један од начина ширења далекоисточних мистичких техника код нас биле су и борилачке вештине, које су Србима нуђене још од половине шездесетих као чисто спортска упражњавања. Међутим, у овој области треба раздвојити оно што је заиста спорт, и као такво у извесној мери неутрално, и оно што је веома опасно, јер је пут ка прелести.
У књизи Владислава Гигова и Александра Илића "Основи каратеа за младе" истиче се да је основни циљ каратеа пре свега "психичка еволуција", што подразумева постизање одређених измењених стања свести, каква су екстаза, транс, халуциногени ефекти и на крају достизање Надсвести, то јест "сатори" (просветлење у зен-будизму). Они такође саопштавају да су многе кате (телесни положаји) у ствари мистичко-медитативне вежбе, па је карате у ствари "мистичко-борилачки систем". Циљ је да нестане "ја" у корист борилачке креације.
У својој књизи "Покајање и грех последњих времена" руски архимандрит Лазар опомиње да човек који се обучава некој од ових вештина често не схвата ни позе, ни медитације које се користе приликом вежбања каратеа, кунг-фуа, џудоа, аикидоа, итд. Чак и многи хришћани то не поимају... Он каже: "Чему уче побројана "спортска" занимања? То је јасно сваком ко престане да вара себе - убијању или суровом сакаћењу противника голим рукама! Ту углавном поново почињу да противурече, тврдећи да је то "вештина самоодбране", да каратиста или кунгфуиста никад не напада први, итд. При том у вежбе улазе ствари које би код смиреног хришћанина требало да изазову "благи" ужас, јер је он васпитан на заповестима еванђељским и учи се да достигне кротост, незлобивост и љубав према непријатељима и да ономе ко га удара понуди и други образ: тако, на пример, кунгфуиста вежба да тако удари супарника и да двама палцима руке, пробивши му груди, извади срце из њега; ако су "телесне могућности савршено развијене" то се учини тако брзо, да убијени пада мртав, не схвативши шта се десило. Постоје слични методи да се из човека истргну други животно важни органи.
При таквом ударцу убица се најпре мора концентрисати на тајанствени извор "кими" енергије (он се налази негде у области желуца), која - по учењу неких школа - даје такву натприродну снагу ударцу и прелази приликом наношења истог на противника (о пореклу тог извора енергије се ништа не каже). Приликом ударца каратиста или кунгфуиста испушта стравичан крик, који тобож даје могућност да се концентришу све те силе (ако се тај крик ослушне и ако се покуша наћи расдоложење које му одговара, он више од свега нодсећа на згрушај мржње који је "излетео на слободу": та мржња се, као змијски отров, дугим вежбама, као у посудици, скупља у срцу таквог човека.) На таквим часовима ученику се често предлаже да чини нешто слично далекоисточним верским обредима: да клекне на колена и руке ставља у тајанствене положаје, и нуди му се нешто слично медитацији; много шта тајанствено и оно што сами ученици не схватају треба чинити са својим телом и душом"...
Јасно је, дакле, да су учитељи борилачких вештина који су, скупа са спортом, нама у Србију и Црну Гору доносили разне врсте медитација такође били проповедници заблуда Оријента. Додуше, у Србији и Црној Гори постоје и учитељи који пре тренинга својим ученицима предлажу православну молитву, и који се труде да борилачке технике на буду праћене паганском мистиком, али је, на жалост, већина кренула другим, беспутним путем“.
Тако сам писао у књизи „Стаклене очи Индије“.
БУДИЗАМ И ХРИШЋАНСТВО
Свештеник Владимир Јелисејев у својојн књизи о далекоисточној мистици и православном хришћанству о будизму каже:“ У будизму средства и путеви спасења ("марга") по опису С. Чатерђија и Д. Дата јесу:
1) Исправни погледи
Незнање је главни узрок наше патње. Ако одстранимо узрок несреће нестаће и патња. Исправан став - то је правилно разумевање "четири узвишене истине" које је формулисао Буда:
1) Живот у свету је пун патње; 2) Постоје узроци патње; 3) Постоји могућност прекида патње; 4) Постоји пут који води избављењу од патње.
2) Исправна одлучност
За избављење од патње потребно је: а) одрицање од свега земаљског; б) одрицање од лоших намера; в) одрицање од мржње према другим људима; г) чврста решеност да се живот саобрази према истини.
3) Исправно учење
Неопходно је уздржавање од лажи, клевете, грубих речи и бестидних разговора, - то јест, контрола сопственог говора.
4)Исправно понашање
Неопходно је одрећи се од уништења сваког живота, од неправилног удовољења чулима, од лоповлука, итд.
5)Исправан начин живота
Неопходно је живети часно и поштено, не прибегавајући недозвољеним средствима чак ни ради опстанка.
6)Исправан напор
Постојано искорењивање из себе старих идеја и навика, прихватајући нове и умножавајући знање усва-јањем нових идеја.
7)Исправно настројење ума
Неопходно је стално имати на уму да су ствари по природи пролазне. То је потребно ради тога да бисмо се ослободили од везаности за предмете и жалости због губитка истих.
8)Исправно усредсређење
Овде се има у виду психотехничка пракса удубљивања (медитација) са циљем достизања стања ослобођења од патње (нирвана).
Ова пракса се састоји од четири степена:
а)осмишљеност и спровођење истине чистим и непомућеним умом, уз отклањање сумње у четири племените истине.
б)постајање свесним радости духовног спокојства које се рађа из непомућеног расуђивања.
в)искуство уласка у стање равнодушја, тј. одрицање радости усредсређивања.
г)достизање савршене непомућености, равнодушја и самосавладавања.
Разматрајући ових осам ступњева будистичког учења ми не налазимо у њима ништа слично покајању, иако јасно видимо исто оно узгајање непомућености, равнодушја, самосавладавање. И овде на налазимо љубав - ону љубав у којој човек полаже душу своју за друге, као што је Христос распет за нас. Осим тога, будизам одриче постојање Бога, и будиста нема пред ким да се каје. Идеал будизма је супротан идеалу хришћанства: то је идеал егоисте.
Истине ради, потребно је рећи неколико речи о једној грани будизма, махајана-будизму, који проповеда идеал бодисатве. Бодисатва означава такво стање човека који је достигао нирвану када се он, покренут сапатњом, одриче уласка у нирвану да би спасао људе који остају у незнању. Жртвујући лично "спасење" он постаје проповедник равнодушја, као суштинског лека од живота. То је слично препоруци болеснику да уместо лека за оздрављење узме отров који ће прекратити болест заједно са животом.
Господ је рекао: "Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу". (Јн. 10, 10). Идеали источних учења и хришћанског учеша су супротстављени. Исток тежи избављењу од живота, а хришћанство стреми преображењу истог, обожењу“.
Па и љубав и саосећање код будиста немају везе са хришћанском љубављу. О томе бугарски теолог др Иван Панчовски пише:“Будизам уопште не познаје моралну љубав према ближњем, коју је свету открио Исус Христос кроз Своју божанствену проповед, кроз Свој свети живот и кроз Своју саможртвену смрт. Будистичка љубав није истинска, јер то није љубав према човеку, пошто будизам не познаје безусловну самовредност људске личности. Њу је објавио Исус Христос, преко Њега се раширило по свима крајевима земље библијско учење о стварању човека као Божијег лика и о његовом предодређењу за непрестано богоуподобљавање и о блаженом вечном животу.
У хришћанској љубави човек не остаје затворен у уским границама своје сопствене личности и не креће се у порочном кругу егоизма: хришћанин кроз љубав према ближњем не тражи да постигне свој лични интерес и да заслужи више добро у вечности. У својој љубави он је потпуно обузет самовредном личношћу свога ближњег и спреман је да за његово добро и спасење жртвује не само своју земаљску срећу, него и своје вечно блаженство. При том, хришћанска љубав нема негативан карактер, не руши основе живота и не води посувраћивању личности. Она је позитивна и стваралачка сила, учвршћује човеков живот и човекову личност, води их пуном процвату и овековечивању. Она нема за циљ да кида нити које везују човека са светом и животом, да умртвљује животне, производне и стваралачке моћи у људима, да отупљује и искорењује њихову вољу за животом и срећом, да их претвара у мумије неспособне за било какву активност и стваралаштво, да обесцењује индивидуалне и стваралачке моћи људи и да убија њихово лично достојанство. Напротив, хришћанска љубав јача у верујућем човеку животну и борбену енергију, призива га најактивнијем и стваралачком раду, учвршћује живот и срећу његову у њиховој привременој и вечној форми, уздиже вредност и достојанство личности до бескрајне више, овековечавајући у њему божанствено језгро.
На основу овог излагања може да се закључи да хришћанска љубав, као позитивна, активна и некористољубива манифестација, бескрајно превазилази будистичко беспринципијелно саосећање и будистичку контемплативну љубав“.
И свештеник Артемије Владимиров јасно говори да хришћанство нема никакве везе са будизмом, чији је циљ гашење читавог бића људсог у блаженом ништавилу нирване ка коме стреме будисти иза Шаолина:“Шта је живот у Христу? Само пажљиво погледајте Крст. Исус Христос, распета Истина и Љубав је управо испред ваших очију. Он је на Крсту. Да ли се Он осећа пријатно тамо?
Је ли Његов положај угодан? Да ли је Он сличан Буди који седи скрштених ногу испод дрвета? Не, то је мучење, то је нешто прожето тескобом, страдањем, а то је Љубав. Стога, љубав за Христа почиње са схватањем те болне жртве, одрицања, да, које нам је Он донео. А када почнемо да схватамо, уз помоћ Божје благодати шта Његово Ваплоћење и Искупљење значи; када почнемо да схватамо од нас је Исус Христос искупио од силе сатане, снаге греха, снаге смрти; када почнемо да схватамо све ово, онда видимо да желимо да служимо Њему, да припадамо Њему, да оправдамо ту жртву у нашем сопственом животу. И ако осећамо спремност да следимо Христа, да оживимо плодове искупљења у нашем срцу, да посветимо наш живот Њему, да посветимо себе Њему - то је почетак наше духовне стазе“.
АНТИАСКЕТИЗАМ ЗИЗЈУЛСОВАЦА И БУДИСТИ У МАНАСИЈИ
Ако све ово знамо (а знамо, наравно), какво је то знамење да се будисти из Шаолина зову у Манасију са благословом архијереја? Да ли је то знак да паства може да се окрене зен будизму, кад му већ зизјулсовштина не нуди никакву аскетику и мистику, осим приче о „евхаристијској еклисиологији“?
Кад ово кажем, мислим озбиљно. Велики француски православни теолог, Жан Клод Ларше, у својој књизи „Личност и природа“, у којој показује природу зизјуласовско – јанарасовске јереси, управо указује на презир према аскези митрополита Зизјуласа и његових следбеника:“Чињеница да наша два аутора прецењују карактер односа личности и димензију живота у духовној заједници, доводи до девалоризације личног аскетизма, који негативно процењују као изражавање индивидуалности у пејоративном смислу те речи, дакле као облик индивидуализма, те као облик пијетизма.
Ниједан други однос са Богом и ближњима није предвиђен осим литургијског црквеног сабрања, на који они своде Цркву и еклисијални живот /…/. Директан, вертикални однос верника и Бога у оквиру литургије предмет је Зизијуласовог сарказма који на ту тему каже да је реч о „наводно нематеријалном сусрету који је у суштини само прост психолошки однос“.
Наша два аутора не препоручују монашки пустињски живот, сматрајући га индивидуалистичким начином живота, те само монашки живот у заједници, по њима, доводи до милости[1], концепција која логички води ка девалоризацији не само исха-истичког начина живота, већ и до молитве личне/индивидуалне[2].
Зизијулас подвлачи да монашки аскетизам има своју вредност само у оквиру односа, то јест вредност „хоризонталног, а не индивидуалног односа са Богом[3]“, другим речима ,, односа са другима, а не [односа] постигнутог индивидуалним искуством[4]“. „Кључна ствар, пише он, није оно што се дешава у мени, већ оно што се дешава између мене и неког другог[5]“. Ова ограничена концепција (и стога искривљена у односу на традиционалну свето-отачку концепцију аскетизма) логично проистиче из кривотворене концепције коју Зизијулас има о индивидуалности и личности (будући да је индивидуалност по њему обавезно усмљеничка, изолована и егоистичка, док је личност обавезно релационог карактера, уједињујућа и алтруистичка). Не само да та концепција девалоризује однос са Богом, већ валоризује однос између личности, па чак и више него између личности самих по себи из које проистиче однос као апсолутна вредност (видети supra), као вредност сама по себи, независна од личности у односу и од садржаја тог односа, као што би је свако схватио.
За своје потребе, Зизијулас ствара вештачку опозицију између „фундаменталних искустава из којих православци [по њему] извлаче садржај еклисиологије: с једне стране света евхаристија, литургијско проживљавање доступно свим верницима света, и с друге стране, аскетско искуство и монаштво[6]“, искуства између којих он види „урођени антагонизам[7]“. Једна таква опозиција – и чак једна таква разлика – очигледно није убедљива с једне стране зато што литургијско проживљавање и евхаристијско искуство представљају већи део монашког живота, а с друге стране, зато што побожни верници, који живе у свету, живе такође аскетски живот (који, чак и ако је мање радикалан у односу на живот монаха, будући да не садржи „три одрицања“, ипак је фундаментално исте природе и тежи истом циљу), те долазе да се окрепе у манастирима и учествују у литургијском животу. Треба такође подвући да чак и у манастирима у којима влада завет ћутања и самоће браће и сестара, остаје духовни однос са спољашњим светом, кроз литургијски живот (који је у потпуности еклисијално искуство које превазилази затвореност манастира) као и молитва за ближњег која је инхерентна монашкој praxis (они који имају навику да посећују монахе знају да пажња и срдачност коју им монаси указују, осећање солидарности са свим људима који пате на овом свету, те саосећање, врло често су много развијенији код њих – укључујући ту и пустињаке – него код лаика који живе у окриљу парохијских заједница).
Саосећање и сви остали облици љубави према ближњем не стичу се узвикујући „љубави! љубави!“, промовишући личност као односни и филозофски ентитет и вреднујући концепт односа, већ кроз лично/индивидуални аскетизам који омогућава вернику (био он монах или лаик) да се ослободи својих страсти, то јест свих облика везивања за свет и за самог себе, а што спречава духовно сједињење са Богом и са осталима. То представља универзално учење Отаца и православне духовности по којој је непролазност (која се стиче аскетском борбом против страсти) апсолутни услов аутентичне духовне љубави./…/
Ова теорија је истовремено ограничена и конфузна“.
Тако каже Ларше.
Појава будиста из Шаолина у Манасији непосредни је плод зизјуласовског антиаскетизма, чак и ако су намере свега што се збива на „витешким играма“ пуко туристичке. Уместо православног подвижништва, које је презрено, у Манасији се појављује будистичко, сједињено с борилачким вештинама и маскирано као витештво. Прави, бодријаровски симулакрум!
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
На жалост, потписник ових редова зна да ове речи никог од оних који су звали будисте у православну србску светињу неће ганути, ни покренути на озбиљно размишљање, а камоли на покајање. Стање у нашој Цркви је такво да се људским речима правац у коме смо кренули (а то је оно НАПРЕД, ПА У КРЕЧАНУ!) не може променити. Све нас чека страшно доба искушења, страдања и крви, које ће се окончати или покајањем и повратком Христу или потпуном пропашћу србског народа. Вође су нам ослепеле од несаборности и самовоље, и тако је свуда – и у Цркви и у држави ( част изузецима).
Па зашто сам онда све ово писао?
Разлог је једноставан – свакако има појединаца који желе истину, и којима овај чланак може бити на корист. Такође, брука је да се овакве ствари збивају, а да се нико од православних не огласи. Свештеници ћуте, калуђери ћуте, али то уопште не значи да свако треба да ћути.
Јер, ако ми ћутимо, камење ће проговорити.
И то оно древно, у Манасију уграђено.
[1] Зизијулас подсећа да свети Василије инсистира на животу у заједници као идеалу монашког живота („The Church as the Mystical Body of Christ; Towards an Ecclesial Mysticism“, у Communion and Otherness, стр. 303 н. 55), заборављајући апологије hésychia које налазимо у толико других светоотачких текстова.
[2]Навешћемо једну карактеристичну анегдоту. Један близак Зизијуласов следбеник, епископ Игњатије Мидић, приликом посете једном православном манастиру који се налази у Француској, овако се обратио монахињама: „молитва коју изговарате држећи ваше бројанице док сте саме у својим келијама нема никакву вредност ; оно што је вредно, то је бити заједно у Цркви“.
[3] „The Church as the Mystical Body of Christ ; Towards an Ecclesial Mysticism“, u Communion and Otherness, стр. 303 ; подвукао аутор.
[4] Ibid. ; подвукао аутор.
[5] Ibid. ; подвукао аутор.
[6] „L’identité de l’Église“, Ἐφημέριος, 52, 2003, преузето из L’Église et ses institutions, стр. 137 ; подвукао аутор.
[7] Ibid. стр. 138.
Владимир Димитријевић
