O ČASU U KOME SMO NAŠLI PEČAT
Kakvo vreme! Kakve vesti! U tvrđavi na Rudniku nađen je originalni pečat Svetog velikomučenika kosovskog Lazara, onoga koji nas je zauvek zavetovao Hristu i prineo celu našu istoriju Svetoj Trojici na dar! I to baš sada, u jesen 2015, kad se svetovi komešaju i kad se kosmičke bitke vode na planeti Zemlji, nad koju se nadvila teška senka antihrista! Da li neko ko je pobožan u Hristu može da misli da je slučajnost pronalazak pečata velikoga Bogoljupca srbskoga, i to baš u trenucima kad NATO Imperija traži da priznamo Šiptarima da su Kosovo i Metohija njihova država i da su Pećaršija i Dečani njihovi manastiri, koje je zidala „albanska dinastija Nimani“?
Naravno da nije slučajno.
To se desilo baš u trenutku kad jedan duhovni ubožjak, koji s, umesto svog stana i prihoda (koje je mogao da, kao humanista, pokloni Arnautima, odriče Kosova ), a nalazi se na čelu SANU ( to je, po svemu sudeći, radio u dogovoru sa izvesnim „strukturama“ na vlasti, da bi se proverilo javno mnenje), i kada su svi drugosrbijanci – brozopoklonici koji su postali zapadopoklonici dreknuli da je predsednik SANU u pravu, i da Kosovo više nije naše.
Car Lazar je, baš u doba kad duhovne aveti, bauci i jaudi, dižu dreku, poslao poruku Srbima, sličnu onoj kakvu su Rusi od svojih predaka primili 2011. godine.
PORUKA RUSIMA 2011.
Tada je u reci Dnjepar, tamo gde je Zaporožje (teritorija današnje Ukrajine), desilo se veliko znamenje: jedan pecaroš je iz vode izvadio ni manje ni više nego mač velikog kneza Svjatoslava, sina Svete Olge Ravnoapostolne i oca Svetog kneza Vladimira, krstitelja Rusije.Drevno predanje, koje je čitav milenijum prenošeno s kolena na koleno, tvrdilo je da je upravo tu, na mestu gde je mač nađen, knez Svjatoslav poginuo u borbi protiv Pečenega, i da je mač bacio u vodu, da ne padne u ruke neprijatelju. Mač, napravljen od najboljeg gvožđa i naročito ukrašen, skrivao se u mulju, i izuzetno je dobro očuvan.
Najveća pobeda kneza Svjatoslava (koji je, inače, ostao neznabožac) ostvarena je nad Hazarskim kanatom, koji je obuhvatao Severno Pricrnomorje, veliki deo Krima, Priazovlje, Severni Kavkaz, Donje Povolžje, Prikaspijsko Zavolžje, kao i šumsko – stepske oblasti buduće Kijevske Rusije. Upravljački sloj Hazara primio je u osmom veku judaizam, i vodio bornu protiv hrišćanstva, kontrolišući, u međuvremenu Svileni put, i baveći se trgovinom ruskim robljem. U julu 964. Hazarski kanat je razbijen, posle čega je nastala Prva, Kijevska Rusija, koju je krstio Vladimir Sunce Jarko.
U jesen 2011. na Ukrajini nije bilo nikavih većih problema, ali su mnogi, kada se ovaj događaj zbio , imali utisak da se sprema nešto veliko i sudbinsko, što će se ticati čitavog ruskog sveta. Ovo što se sada dešava sa Rusijom, koja se vratila u svetsku politiku, i na Ukrajini je dokaz da je pronalazak mača Svajatoslavljevog bio sudbinsko znamenje.
ZLATNE REČI LAZAREVE
A šta nama poručuje Sveti knez Lazar?
Evo kako se obratio svojim ratnicima uoči Boja nad svim srbskim bojevima, i kako je to zabeležio letopisac onog doba:“Vi, o drugovi i braćo, velmože i blagorodni, vojini, vojvode veliki i mali, sami svedoci i posmatrači jeste, kolika nam dobra Bog u životu ovome darova, i ničega što je krasno i slatko u ovome svetu ne liši nas... da, ako nam što skrbno i bolno bude, ne budemo neblagodarni i nezahvalni Bogu za ovo. No, ako mač, ako rane, ako tama smrti dogodi se nama, slatko za Hrista i za blagočašće otačastva našeg da primimo. Bolje je nama u podvigu smrt primiti, nego li sa stidom život. Bolje je nama u boju smrt od mača primiti, nego li pleća neprijateljima našim dati. Mnogo poživesmo za svet, najzad postarajmo se za kratko podvig stradalnički primiti, da poživimo večno na nebesima, dajmo sebi imenovanje vojnika Hristovih, stradalaca blagočašća, da se upišemo u knjige životne. Ne poštedimo tela naša u borenju, da od Onog Koji prosuđuje podvige, svetle vijence primimo. Bolovi rađaju slavu i trudovi dovode do počinka. Ne poštedimo sebe, znajući da imamo i posle ovoga gde otići, i s prahom pomešati se. Umrimo da svagda živi budemo. Prinesimo sebe Bogu kao žrtvu živu, ne kao pre malovremenim i obmamljivim gošćenjem naslađenju našem no u podvigu krvlju svojom. Ne poštedimo život naš, da živopisan primer poslije ovoga drugima budemo. Ne bojmo se straha, koji je došao na nas ni ustremljenja nečastivih neprijatelja koji skaču na nas. Ako bi smo zaista na strah i gubitak mislili, dobra se ne bi udostojili. Mi s Ismailićanima boriti se imamo. Ako mač glavu, i koplje rebro, i smrt život, mi s neprijateljima boriti se imamo. Mi smo jedna priroda, čovečanska, potčinjeni istim strastima. I jedan grob da nam bude. I jedno polje tela naša s kostima da primi, da edemska naselja svijetlo nas prime...
Šta je naše Kosovsko opredeljenje?
To je naše Kosovsko opredeljenje – umrimo da svagda živi budemo! To nije nikakav kukavičluk, ni samoubilaštvo, nego jasno biranje prioriteta: prvo nebesko, pa onda zemaljsko. Kad imaš nebesko, i zemno će ti se dati, kako smo dokazali 1912, oslobodivši Staru Srbiju, s pesmom:“ZA KOSOVO KUMANOVO!“ A ako izabereš zemno i odrekneš se nebeskog, onda će ti se sve oduzeti, kao što vidimo da nam se danas dešava, kad nas vode kukavice, mali i veliki brankovići.
O KLETVI LAZAREVOJ
Jer, na nas pada kletva Lazareva.Evo reči Svetoga kneza :“Ko je Srbin i srpskoga roda,/i od srpske krvi i kolena,/a ne doš'o na boj na Kosovo,/ne imao od srca poroda,/ni muškoga ni devojačkoga!/Od ruke mu ništa ne rodilo,/rujno vino ni pšenica bela!/Rđom kapo dok mu je kolena!“
Imamo li poroda?
Od 2002. do 2011. u Srbiji nas je bilo manje 400 hiljada. Neki su otišli van zemlje,a neki pod zemlju. Porodice imaju, u proseku, po jedno dete, a prosečna starost stanovništva je preko četrdeset godina.
Rađa li nam zemlja?
Kako da rađa kad je pusta, kad nema ruku da joj priđu kao majci? Mi, kojima je Bog dao da i kamen može da rodi u našem tlu, lišeni smo blagodeti ploda i roda kakvi bi mogli biti jer smo od blagoslova Lazarevog odstupili.
I rđa nas pojede – naša elita, naši vođi, osim časnih izuzetaka, pravi su primer kako rđa jede pravoslavni narod kad zaboravi Zavet.
ŠTA NAM JAVLJA SVETI PEČAT?
Pečat cara Lazara nam se javio u ove dane da bismo se podigli, da bismo pljunuli đavola i njegov obezboženi Zapad, da bismo se odrekli Vašingtona i Brisela sa sodomitskim brakovima i lažju bezbožničkom, i da bismo svi stali pod Kosovski steg. Još nije kasno – pečat kaže čije je Kosovo i Metohija, i nema te sile koja će nam ga uzeti ( mada ga vojno već odavno drže pod okupacijom, koja je, kao i uvek, prolazna ), samo ako ga se mi ne odreknemo. Ne dajmo ono što je naše, i ono što je naše neće dati nas! Gospode, blagoslovi!
Vladimir Dimitrijević
