Pozivamo pravoslavne Srbe i sve ljude dobre volje, kojima je istina važnija od interesa, da Novakov Magnum crimen shvate kao knjigu bez koje se ne može, i da dođu gde god se ova knjiga predstavlja i gde god se zlo ustaštva tumači i objašnjava.
U sredu, 14. oktobra, na Pokrov Majke Božje na Kolarčevom narodnom univerzitetu u Beogradu, s početkom u 19.30, biće predstavljeno novo, prvo ćirilično, i celovito izdanje studije o vezama Vatikana i ustaštva, koju je napisao Hrvat jugoslovenske orijentacije, čuveni istoričar Viktor Novak. Knjiga se pojavila u pravi čas, baš u trenucima kad Vatikan namerava da Stepinca proglasi za svog univerzalnog sveca, i nastoji da „omekša“ stav Srba i SPC prema ovom sramnom delu. U predstavljanju učestvuju ugledna imena srpske nauke i publicistike: akademik Vasilije Krestić, prof. dr Mira Radojević, prof. dr Milo Lompar, dr Milan Koljanin, Ratko Dmitrović i Branimir Nešić, direktor izdavačke kuće Catena mundi.
Ovo predstavljanje, koje će uskoro biti organizovano u svim većim gradovima Srbije i Srbske, ima za cilj da konačno uspostavi sveopšte saglasje svih Srba koji se, makar i najmanje, osećaju kao pripadnici svog naroda – saglasje o tome da je ustaštvo nastalo kao borbena organizacija balkanskog rimokatolicizma, čiji je jedan od glavnih ciljeva, uvek i svagda, bio da pravoslavne Srbe ili pounijati ili fizički ukloni sa prostora koji je papama bio nasušno potreban od Srednjeg veka, a koji nije mogao da bude osvojen upravo zbog odanosti naroda Svetog Save Crkvi od Istoka. Kada je u pitanju ustaštvo, bez koga ne bi bilo ni savremene Hrvatske (zbog čega je, na antisrbstvu, Franjo Tuđman nastojao da pomiri ustašku emigraciju i hrvatske komuniste), svi Srbi, kao jedan, moraju da znaju kakva je to vrsta organizovanog zla bila, i da nastoje da to prenesu svojim potomcima.
Ustaštvo nije bilo incident, nego sistem. U svom intervjuu, pod naslovom „Jasenovačko ZAŠTO“, prof. dr Nadežda Vinaver o tome jasno kaže: „Ko je sve učestvovao u stvaranju uslova za takvu surovost? Ko je do tog stepena podigao mržnju prema Srbima da su Hrvati svoj opstanak videli ne samo u eliminaciji Srba, u neumoljivom istrebljenju porodica i celih naselja, već u potvrdi sebe samih putem sistemskih izopačenosti ubijanja? Iskonska mržnja prema Pravoslavlju se sveukupno povećavala i pretvarala u ludilo i potvrđivala bolnu istinu da zlo ima neizmernu dubinu. Odmah po osnivanju Jugoslavije (1918) počele su teškoće sa Katoličkom crkvom, koja je dotle, u krajevima pod okupacijom Italije, Austrije, Mađarske bila jedina uticajna crkva.Katolička crkva nije mogla prihvatiti državu u kojoj ona nije bila na čelu državne verske administracije. Nije mogla prihvatiti da sa Pravoslavnom crkvom deli ista prava u odlučivanju o verskim pravima građana, odnosno da sa Pravoslavnom crkvom mora deliti objektivnu smisaonu povezanost. Odgovor Katoličke crkve na sve uvek je bio: ne prihvatiti.Za vreme ustaša ona je spremno prihvatila da Srbe pokrštava, što najveći broj njih ipak nije spaslo od smrti. Takva moćna ustanova, jedna od najmoćnijih sila sveta, sveta i nesveta kad ispred nje stanu sumanuti ljudi, danas kao i ranije, dejstvuje na mišljenje i događaje, slobodno i smelo iznosi svoje razloge.Ustaše, pripadnici hrvatske separatističke, ekstremno-šovinističke, terorističke organizacije, sa programskim konceptom stvaranja takve hrvatske države u kojoj bi živeli samo Hrvati i u kojoj se ne bi smeo naći ni jedan Srbin, ni Jevrejin niti Ciganin, prihvatili su „sveti“ zadatak da svugde, u svakom trenutku, u svakoj prilici ubijaju Srbe, ne krijući, ne falsifikujući ništa. Oni su se time ponosili i hvalili.U toj opsednutosti za apsolutnom slobodom da ubijaju koliko hoće i da uživaju u tome koliko hoće, došlo se do stvarne duhovne degeneracije, stupnja mahnitosti, do, što iz čini jedinstvenim, najgorim zločincima u Evropi. Polovinom XX veka, u srcu Evrope, rešili da pobiju ceo jedan hrišćanski narod! Svi temelji evropskog mišljenja, svi običaji, maniri građeni vekovima, milioni knjiga – čemu?“
A Predrag R. Dragić Kijuk, otac Catene mundi, u svom tekstu o Stipi Mesiću, „Predsednik u genocidnom ključu“, podseća: „Od dolaska na vlast Hrvatske demokratske zajednice započinje poluzvanično obeležavanje 10. aprila, dana formiranja prve Nezavisne Države Hrvatske, preimenovanje mesta i ulica, demoliranje antifašističkih spomenika, a Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (koja pod tim nazivnom postoji od osnivanja 1866) menja naziv u HAZU, kako je to bilo i za vreme Pavelićeve prve NDH. Čak je i Trg žrtava fašizma, i pored demonstrativnog stava Simona Vizentala dobio nov naziv Trg hrvatskih velikana.
Tačnije, od 1990. hrvatske vlati otpočinju sa terorisanjem srpske populacije: demoiranje stanova i radnji otpuštanja sa posla, skrnavljenja pravoslavnih grobišta, mioniranje kuća i vandalski upadi u srpske pravoslavne hramove. Već od aprila 1991. slede sinhronizovane antisrpske demonstracije (Split, Zadar, Šibenik), pucnjava po srpskim kućama (maja 1991 u Zagrebu je pucano na kuću Dušana Culića a decembra pobijena porodica Zec), miniranja i paljenja objekata čiji su vlasnici Srbi (na kuću Veljka Mlinara, u Karinu, bačen eksploziv krajem aprila 1991; u Vukovaru minirana ugostiteljska radnja Živorada Pejčića 3. maja 1991) ali i ubistva Srba: 1. maja 1991. Stevan Inić iz sela Bršadin; 2. maja 1991. Vaso Pećar iz Polače, kod Knina; 4. maja 1991. Miodrag Nađ u selu Sotin.
Dogovrni zločin je bio takvog intenziteta (pošto su Srbi branili svoj nacionalni interes ne pristajući da budu kolateralna šteta globalističkog eksperimenta) da je 15. maja 1993. Butros Gali, generalni skretar OUN, izvestio Savet bezbednosti da su Hrvati – do 18. marta 1993. –proterali 251.000 Srba. Pa ipak, Ujedinjene nacije, kao i vlade evropskih zemalja nisu reagovale na sprovođenje genocida, iako su ih na to obavezivala dokumenta nacionalnog i međunarodnog prava. Dakle, kako UNPROFOR nije imao mandat da kontroliše rad hrvatskih državnih organa, (poput Tribunala u Hagu ili Međunarodnog suda pravde u Hagu koji nisu nadležni za preispitivanje odgovornosti NATO za bombardovanje Srba 1995. i Srbije 1999) – on se nije bavio počinjenim genocidom nad Srbima. Jednostavno, Savetu bezbednosti i Generalnoj skupštini OUN nije dostavljen američki nalog da se proglase nadležnim i za zločine nad Srbima. Naime, Hrvati su se osećali sasvim bezbedno jer su bili upoznati sa proglramom globalističkih pervertita da Srbi (koji se nisu aktivno uključili u rušenje Jugoslavije) budu suđeni za navodno počinjeni genocid. Istodobno, biće to odlučnop predstavljanje novog poretka, recidiva politike svetske moći: suditi Srbe koji su u XX veku u tri navrata doživeli holokaust.
U periodu buđenja neonacizma, rimokatoličkog fundamentalizma, održavanja referenduma o otcepljenju Hrvatske (19. maj 1991), sveprisustva balasta fašizma u Hrvatskoj, koja je za vreme Drugog svetskog rata svoju biografiju gradila na ovoj idelologiji i koncentracionim logorima prevashodno za Srbe, potom Jevreje i Cigane –Stipe Mesić nije izlagao suprotne stavove. Kao pripadnik hrvatskih šovinista iz 1971. i 1991. on je u svemu sprovodio i podržavao program Hrvatske demokratske zajednice. Za njega je Hrvatska imala opsesivnu moć, baš kao što je i Jugoslavija predstavljala opsesivnu mržnju. U Švajcarskoj je to, „u vic-maherskom raspoloženju“ ovako objasnio: „Tito je kao Hrvat stvorio Jugoslaviju a ja sam je kao Hrvat rušio“. Veoma slično je mislio i Vjekoslav Maks Luburić (alias general Drinjanin) koji je svoju rasističku filozoviju sažeo u opredeljenju: „Naš je stav jasan, rušiti svaku Jugoslaviju. Rušiti je s Rusima i s Amerikancima, s komunistima i nekomunistima“. Zato i ne čudi što se u odbranu Mesićevog moralnog ispada uključio velečasni Živko Kustić, fanatizovani glasnogovornik sa Kaptola i ideolog „Glasa koncila“: „Ostaje istina“ – veli Kustić – „da su Hrvati dvaput slomili Jugoslaviju“ (1941. i 1991)“. Tako Kijuk.
Nezavisna država Hrvatska nekad, je EU Hrvatska danas – i jedna i druga u svom korenu imaju mrak mržnje i koljačku srbofobiju, maskirane u priču o „europskim vrednotama“ i odbrani zapadne civilizacije.
U tome se, zaista, svi i svagda moramo složiti. Zato pozivamo pravoslavne Srbe i sve ljude dobre volje, kojima je istina važnija od interesa, da Novakov Magnum crimen shvate kao knjigu bez koje se ne može, i da dođu gde god se ova knjiga predstavlja i gde god se zlo ustaštva tumači i objašnjava. Jer, kako reče Žarko Vidović, istorijske svesti nema bez svesti o zlu, kao i bez dubinskog shvatanja da su pravoslavni Srbi bili zatirani zato što nisu hteli da se odreknu Hrista i Crkve Njegove, koju im je zaveštao Sveti Sava.
Vladimir Dimitrijević
