ŠTA SAM PISAO PRE ČETIRI GODINE?
Pre četiri godine, 17. septembra 2011, objavio sam tekst „Kada ćemo sahraniti nesahranjene“: “Od početka devedesetih godina 20. veka u Čačku se, na Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja, pored pomoćnog „Borčevog“ igrališta na Zapadnoj Moravi u Čačku, drže parastosi žrtvama komunističkog terora postradalima, pobijenima, bez suda i presude, u jesen 1944. i početkom 1945. godine.
Ove godine su na parastosu, pored sveštenika hrama Svetog Vaznesenja Gospodnjeg u Čačku, govorili i istoričar Goran Davidović, koji radi u Međuopštinskom arhivu, a član je državne komisije koja se bavi istraživanjem masovnih grobnica onih koji su postradali zato što su bili na „pogrešnoj strani istorije“, to jest borili se s verom u Boga, za Kralja i Otadžbinu. Govorio jer i još jedan član lokalne komisije, gospodin Aco Ćenadić. Obojica su izrazila žaljenje što se, uprkos višegodišnjim obećanjima, u Čačku ništa nije učinjeno da se žrtve komunizma sahrane, iako se zna gde su ljudi ubijani. (Razgovarao sam sa nekima od prisutnih na parastosu, čiji su bližnji tu postradali: većini su polomili noge da ne bi mogli da beže, a jednog su zakovali , raspetog, na daske, jer se opirao, i tako ga ubili.)
Ono što je u Sloveniji već uglavnom urađeno, a što je odavno počelo u Republici Srpskoj, najzad je, skromno i stidljivo, krenulo i u Srbiji. Godine 2009, a posle inicijative „Večernjih novosti“ i Instituta za savremenu istoriju, osnovana je, u novembru mesecu, Državna komisija za tajne grobnice ubijenih posle septembra 1944. Na čelu komisije našao se dr Slobodan Marković, docent sa Fakulteta političkih nauka, a sekretar je postao Srđan Cvetković, jedan od naših najagilnijih istraživača istine o progonjenima i ubijenima od strane totalitarnog komunističkog režima. (Gospodin Cvetković je i magistrirao i nedavno doktorirao na ovoj temi.) Ciljevi komisije su jednostavni i jasni: otkrivanje svih tajnih grobnica, njihovo obeležavanje i utvrđivanje tačnog broja streljanih, kao i redovno dostavljanje izveštaja Vladi Srbije o svemu preduzetom./…/
U godišnjem izveštaju koji je priredio dr Srđan Cvetković objašnjene su i tehnologije ubijanja. Pored Rankovića, šefa svih OZNAŠA Jugoslavije, tu je i njegov pomoćnik za Srbiju, Krcun, koji je kratko vreme bio šef OZNE za Beograd, da bi mesto prepustio svom saborcu, Milošu Miniću, koji je na procesu đeneralu Draži imao ulogu Višinskog. Posle Minića, šef beogradske OZNE postaje crnogorski kadar Veljko Mićunović, da bi ga nasledio Jovo Kapičić – to je onaj što još prima državnu penziju i podržava oznoumnog srbofoba, Čedu Jovanovića. Suđenja su, u prvim mesecima nove vlasti, bila tajna i fiktivna, a ubijani su svi uniformisani, makar bili vatrogasci, samo ako su pripadali Nedićevom režimu. Nikog nije bilo moguće ukloniti sa spiska za streljanje. Lica su u istrazi podvrgavana mučenjima i sakaćenjima, a na spiskovima za likvidaciju često se nalaze precizni opisi njihovog imovnog stanja – bio je u pitanju „klasni obračun“, to jest preraspodela imovine, koja je iz ruku „narodnih neprijatelja“ prelazila u ruke „oslobodilaca“.U jednom, donedavno tajnom dokumentu Vojne bezbedonosne agnecije (KOS, sećate se?), napisanom 15. novembra 1944., jasno se vide ciljevi i sredstva: “Jedan od najglavnijih zadataka uopšte, danas je uništenje domaće reakcije-izdajnika-njihovo istrebljenje do samog korena i davanje vlasti narodu/.../ Samo streljanje mora biti izvedeno u najvećoj konspiraciji, tako da ni sam Štab brigade ne zna“. Egzekucije su vršene po unapred pripremljenim planovima-ljudi su, u grupama po 15 do 30 izvođeni na lokacije na obodima gradova, u krugu kasarni, na obalama reka, i streljani, uglavnom ujutru. Streljali su KNOJevci, koji su i sami doživljavali nervne slomove, pa su uhapšeni često na streljanje vođeni u druge gradove, da komšija iz streljačkog voda ne prepozna komšiju na ivici grobne jame. Bilo je streljanja i maloletnika. Tek od februara 1945. počinju, makar i farsična, suđenja. Sahrana posmrtnih ostataka streljanih bila je strogo zabranjena, a rešenjem MUP-a Demokratske federativne JUgoslavije od 18 maja 1945. sve grobnice „narodnih neprijatelja i fašista“ proglašene su tajnim. (Zato je prvo trebalo istražiti te grobnice, a onda one iz ratova 1991-1995; jer, da nije bilo onih, ne bi bilo ni ovih.) Iako se mislilo da spiskovi ubijenih nisu precizno vođeni, arhivi pokazuju nešto sasvim drugo - vođeni su ažurno i precizno, sa ledenim mirom svepobednog dželata. Bilo je slučajeva da se greškom strelja čovek istog imena i prezimena,a da u spisku likvidiranih stoji –„nema veze, i on je bio neprijatelj današnjice“.
Zar je onda čudo što nam se sve ovo dešava? Kao i u Čačku, i u mnogim drugim gradovima Srbije i širom srbskih zemalja, leže tela pobijenih bez suda i presude. Među njima ima i onih koji su ubijeni zato što su ubijali; ali, ima i mnogo nevinih, krivih zato što su bili živi na način na koji titokomunisti nisu dozvoljavali da se živi, krivih zato što su bili pravoslavni Srbi, zato što se nisu mirili sa antihristovskom ideologijom bezbožništva. Ko god da su, ti ljudi moaju dobiti svoje grobove. Dok ih ne dobiju, oni će Bogu vapijati za pravdom, a mi svoju sreću nećemo moći da gradimo na njihovim kostima, po kojima se, kao u Čačku, i dalje igra fudbal...Gospode, daj nam razuma da razumemo i očiju da progledamo i pameti da se setimo DA ZLO DOBRA DONETI NE MOŽE!“
Tako sam pisao pre četiri godine.
POSLE ČETIRI GODINE
I danas, na Usekovanje, bio sam na parastosu u Čačku.
Danas je bilo kao i pre četiri godine – posle parastosa i svešteničke besede, govorio je, između ostalih, i Goran Davidović. Još nema rezultata istraživanja tajnih grobnica. Svake godine uglavnom dolazi šačica istih ljudi, koja ima potrebu da se pomoli Bogu za stradalnike.
Prvi pomen održan je još daleke 1990. Tada je pokušala da ga omete milicija, ali se sveštenici i narod nisu dali.
Bio sam i na tom parastosu.
Četvrt veka sam stariji, ruševniji, sed kao ovca…
A Srbija se i dalje guši pod krvavim Titovim pokrovom, i nestaje, nestaje, nestaje iz dana u dan.
KOČEVSKI ROG SEDAM, DECENIJA POSLE
Nisam mogao da, posle parastosa kraj Zapadne Morave, ne pomenem da se ove godine navršava sedam decenija od pokolja crnogorskih četnika i Nedićevih dobrovoljaca u Kočevskom rogu u Sloveniji – Englezi su ih, iako su prešli granicu u bekstvu od komunističkih dželata, predali Brozu, i on je naredio njihovu likvidaciju: „ŠTO se tiče onih izdajnika koji su bili u svojoj državi, u svakom narodu posebno, to je stvar prošlosti. Ruka pravde, ruka osvete našega naroda je već dotakla ogromnu većinu. Samo manjem delu izdajica je uspelo pobeći pod okriljem pokrovitelja izvan naše države. Ta manjina više nikada neće ugledati naše divne planine, cvetna polja“, rekao je krvavi Broz 27. maja 1945, u intervjuu „Slovenačkom poročevalecu“, novinama Osvobodilne fronte Slovenije.
Najdokumentovaniju knjigu o ovoj tragediji napisao je novinar i publicista Savo Gregović. Ona je izašla pod naslovom „Pucaj, rat je završen“. U njoj je opisano povlačenje preko dvadeset hiljada vojnika kralja Petra i civila- izbeglica, od kojih su mnogi –Gregović, po imenu i prezimenu, navodi preko pet hiljada žrtava- pobijeni u Kamniku, Kamničkoj Bistrici, Pohorju, Kočevskom Rogu, Radovoljnici, Starom Hrasniku,itd, na nastrašnije načine. Sada je, u izdanju „Svetigore“, izašla i potresna knjiga „Na zli put bez povratka“, u kojoj su data svedočenja o neviđenom zločinu komunističkih dželata.
ZLI PUT BEZ POVRATKA
Ako se neko pita – kako je moguće da se Crna Gora, negda zvana „Srbska Sparta“, danas pretvori u „Crvenu Hrvatsku“, u kojoj su na vlasti montenegroidni ustašoidi, on treba da se seti da je srbski pravoslavni narod u Crnoj Gori preživeo jednu od najstrašnijih golgota naših u prošlom veku, put vojske vojvode Pavla Đurišića, koji je, sa pravoslavnim sveštenstvom iz Crne Gore, vođenim mitropolitoim Joanikijem, sa onima koji su predstavljali srpsku elitu (učitelji, sudije, lekari), i sa hiljadama staraca, žena i dece, krenuo u „bespuće neputem“ (Momčilo Nastasijević), željan slobode od komunističkog ropstva.Na žalost, mnogi i premnogi, pa i sam vojvoda Pavle, završili su u smrti; ali, u smrti za krst časni i slobodu zlatnu. I ostavili su, ne svojom voljom, Crnu Goru strahovladi bezbožnika,kojima nisu bili važni ni kumstvo, ni svojta, i koji su se, odrekavši se Oca nebeskoga, odrekli i svakog ljudskog bratstva.
Oni, i njihovi duhovni naslednici, mistički zbratimljeni satanskim pirom rušenja Njegoševe kapele na Lovćenu, uspeli su da od srpske zemlje koja se dičila svojim nasleđem – Kosovskim zavetom, načine neku vrstu „Crvene Hrvatske“ u pokušaju. Sada u Crnoj Gori, u udžbenicima istorije, piše kako su Srbijanci 1918. zemlju Svetog Petra Cetinjskog, Karađorđevog saborca, okupirali, a na medijima dukljanoidnih ustašoida se priča o tome kako su Hrvatska i Albanija verne saveznice Crne Gore.
Ovo što se dešava danas posledica je pokolja najboljih, onih koji su mogli da vode i predvode, da idu kroz tmine istorije ka svetlosti Nebeskog Jerusalima. Da ti ljudi nisu ostavili kosti širom golgotskog puta crnogorskog, od Cetinja, preko Kosova i Metohije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske, do Slovenije, ne bi danas u Crnoj Gori Srbima bilo onako kako im je bilo u Zagrebu početkom devedesetih godina 20. veka, kada je na vlast došao Franjo Tuđman.
Posle Kočevja, znamo zašto su Englezi i Amerikanci naši „saveznici“: zato što su nam savezali ruke i noge, i predali nas svojoj uzdanici, Staljinovom dželatu, Josipu Brozu Titu. Ljudi koji su svoju krv lili za pobedu antihitlerovske koalicije našli su se pod bombama i mitraljezima „savezničke“ avijacije dok su pokušavali da spasu gole živote.
Ljudi koji su prešli granicu i našli se u Austriji, gde su mogli biti spaseni, od Engleza su bili vraćani da ih pobiju u šumama Kočevja. Ti isti „saveznici“ na vlasti u svim zemljama bivše SFRJ su, posle raspada Titotopije, ustoličili svoje gaulajatere, koji nastavljaju njegovo srboubilačko delo. Ni do dana današnjeg u Crnoj Gori ne može se podići spomenik vojvodi Pavlu Đurišiću, koji je vodio svoju vojsku i svoj narod ka nadi slobode i pravde.
Ipak, zaklela se zemlja raju da se tajne sve doznaju. Prošla su desetleća, a bezgrobna vojska je, u Sloveniji, najzad dobila svoja opela, a mesta gde su ljudi ubijani obeležena su.
Jeste, još nismo slobodni, i naša država nije ona za koju su poginuli toliki junaci; jeste, „saveznici“ nas i dalje, savezane, vuku u svoj imperijalni savez, za lomljenje kičme slobodnim narodima sveta, i puštaju da duhovni naslednici partizanskih dželata i dalje ubijaju našu budućnost, praveći od srpskih zemalja bantustane, ali, knjige poput Gregovićeve se pišu, i istina, makar i najmanje, uspeva da progleda i ugleda svetlost dana.
A to nije malo. Jer, Solženjicinova zapovest – Ne živeti u laži – veliki je početak za mnogo šta što počinje. Ako ovo nije poslednji tren istorije, kada se apokaliptička tajna o slomu svega ljudskog mora objaviti na Sudu Božjem, za nas još uvek ima nade.
SVETI OSTATAK
Svet iz koga su potekle žrtve srbske u Čačku i Kočevskom Rogu svet je koji je iščezao u moru krvi. A bio je to lep svet, svet čistih ljudi spremnih na žrtvu.
Kao što je svakom u tajne istorije zagledanom Rusu bilo dovoljno da vidi fotografiju cara mučenika Nikolaja Drugog s porodicom (suprugom Aleksandrom, sinom Aleksejem i kćerima Olgom, Tatjanom, Marijom i Anastasijom, koje su boljševici pogubili u noći između 16. i 17. jula 1918. godine), pa da zna da on nije bio nikakav „Nikolaj Krvavi“, ubica ruskog naroda, tako je dovoljno Srbinu da, listajući Gregovićevu knjigu, pogleda fotografije ubijenih, često i šesnaestogodišnjaka, pa da zna ko su bili ljudi koje su oglašavali saradnicima okupatorima i narodnim neprijateljima.
Srbi su vekovima razvijali, više nego časno, zastavu sa četiri ocila, okupljajući se pod njom radi svedočenja da čovek nije samo grumen blata, nego ikona Božja, sazdana radi zajednice sa večnim Logosom, Tvorcem neba i zemlje.
U tom svetu, u kome su poštovane tri najveće vrednosti srpskog naroda (o kojima piše vladika Nikolaj), Bog, Kralj i Dom, pamćeni su okršaji sa spoljnim neprijateljima srbske slobode – Turcima i Germanima; ali, ono što se desilo 1941. godine, kada su okupatori ponovo upali u našu zemlju, bilo je mnogo strašnije – građanski rat, kada su odrođeni predstavnici srpskog naroda, u ime sumanutih vizija „skoka iz carstva nužnosti u carstvo slobode“, ustali da ubijaju svoje, da bi ostvarili revoluciju u kojoj je, na prvom mestu, trebalo zatrti Boga u čoveku.
Jer, revolucija, kao izvrtanje sveta naopako, nemoguća je dok je Bog u središtu bitija; a, kako reče Dostojevski, ako nema Boga, sve je dozvoljeno. Dozvoljeno je ubiti najčestitije, i sve redom domaćine likvidirati, tako da narod ostane bez razumnih ljudi i ljudi koji mogu da ga povedu na odbranu vere, krsta i časti. Tragedija je još veća jer se sve to zbiva pred licem Svetog Save, srpskog prvopomiritelja, koji će gledati krvoproliće istog naroda, ali drugačijih vjera – dok jedni veruju u Hrista i krste se krstom, drugi će ognjem i mačem želeti da unište sve sveto, da bi mogli da pišu nešto novo, nešto što niko nije video... Umesto Nebeske Srbije, treba izgraditi utopiju, Nigdinu, Nedođiju, po tuđoj volji i za tuđ račun; samo u toj utopiji biće moguće utopiti Srbina sa njegovom vekovnom istorijom i predanjem borbe za slobodu i pravdu.
Po mom dubokom uverenju, Srbi su danas ono što Biblija naziva Svetim ostatkom, a što je Njegoš opisao u „Vijencu“, rekavši: „Što na vjeru pravu ne pohuli, što se ne hće u lance vezati, to se zbježa u ove planine, da ginemo i krv proljevamo, da junački amanet čuvamo, divno ime i svetu svobodu“. Ime i sloboda: to je tajni, mistični smisao opstanka onih pet odsto upsravnih, o kojima je govori pokojni Kijuk. Bez imena i slobode nema života; nema ni hleba, makar nam tvrdili da ćemo hleba imati samo ako zaboravimo svoje ime i pljunemo na slobodu zlatnu, koja se stiče i čuva časnim krstom.
Ali, ostati Srbin je teško: zato toliko konvertitstva u našoj istoriji, zato toliko katoličenja (koje se pretvara u pohrvaćenje), islamizacije (koja postaje turčenje i arnaućenje), komunizacije (iz koje nastaje makendončenje i crnogorčenje, kao i „drugosrbijanstvo“). „Isturči se plahi i lakomi“...A ko nije plah i lakom, ko je spreman da nosi krst, da strada, noseći svoj usud sa ponosom, taj će ostati.
Kad vam je teško, setite se utehe naše epske pesme: „Ne bojte se, dobro biti neće“; biće vam lakše da shvatite Hrista Koji kaže: „U svetu ćete imati nevolju, ali ne bojte se, Ja pobedih svet“.
Vladimir Dimitrijević
