Ћирилица

Категорија

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 26 септембар 2024; Погодака: 677

БЕЗ ПОПА НИШТА

Уместо увода

Ово је кратки текст Владике Николаја о чувеном карловачком проти Николи Беговићу, из кога се види какав је Николајев пример правог свештеника. И заиста – читава наша историја не може се замислити без узорних свештеника, јер су, како каже народна песма,“попови – српски учитељи“. Први у храму и у народном животу, и, кад непријатељ крене, први на коцу и конопцу, они су оријентир свете српске борбе за Крст часни и Слободу златну. У наставку, потписник ових редова читаоцима нуди своју књигу о свештеницима које је знао и најдубље поштовао – да се не заборави, и да не заборавимо. Књига „Триста – без попа ништа: Витезови од причасне чаше“ ће, верујемо, помоћи читаоцу да схвати шта је циљ и смисао наше духовне борбе.

Чувени поп Никола Беговић рекао је: „Вавјек сам држао да је боље поштење него живљење. А томе ме је учила мати моја.“

Исти тај знаменити муж говорио је: “Гонише ме, а ја сам пјевао. Славише ме, а ја сам се смејао. Кажу, имадоше Јелини два мудраца, један се смејао а други је плакао. Србин је бољи човек од обадва, он пјева своје јао“.

III

Код проте Николе Беговића бануо једном у кућу неки Рус, Василије. Толико је био очаран домаћином, да је од тада сваки дан долазио. Најзад се сасвим настанио у протиној кући, па ту и умро. Пред смрт позове он свога домаћина да му напише тестамент, па му почне диктирати овако: „Сав мој преостали иметак у 14.000 форината остављам моме пријатељу и добротвору проти Николи Беговићу.“ Прота остави перо и не хтеде никако то записати. Дивио се Рус томе неизмерно. Изгледао му је Беговић као човек не од овог света. Тада рече Рус проти, нека напише како он мисли. А прота узе перо па написа овако: „Сав мој преостали иметак од 14.000 форинти завештавам и то једну четвртину болници а три четвртине православној српској црквеној општини у Карловцу.“ То прота написа и то Рус потписа. Највеће богатство српског народа јесте у многим великим карактерима.

Опширније: Витезови од причасне чаше - Србин од Србина - Какви су били српски свештеници - св владика Николај...

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 15 мај 2024; Погодака: 1886

Текст

Поводом НАТО списка за одстрел, маскираног у ,,људска права и демократију’’

Западни србомрсци будно прате Србију, и спремају нам НАТО окупацију (не ову садашњу, „мекани звекани“ верзију, него праву, јер се чека велики НАТО поход против Русије – зато треба коначно решити питање Космета, сломити Републику Српску и увести трупе окупатора у Београд). Већ су, преко својих симпатизера (свесних или несвесних, али зна се какве „вредноте“ нуди НАТО) саставили списак оних које, у тај час, када ће џендеристички прајд бити оно што је 1941. била парада вермахтовско – есесовских трупа у нашем главном граду, треба гонити, судски злостављати, тамничити и – што да не? – учинити течним (liquid – течан; „ликвидирати“ је, дакле, другови, шта?). Ако је неко течан, тај и испари – ко је читао Орвела, зна на шта мислим.

НАТО прајдери, ударна песница НАТО пакта, крећу у поход. Ко не верује, нека чита: https://nifainfo.org/the-belgrade-pride-homophobia-and-serbian-government-organized-ngos/

Ово је, дакле, најава нове „сече кнезова“, реприза догађаја из 1804. године.

Зато је добро да се подсетимо шта, у песми видовитог слепца Филипа Вишњића, „Почетак буне против дахија“, пише о овом случају. Говори Фочић Мехмед – ага:

Опширније: Сеча кнезова у 21. веку или „Жари, пали удбински диздаре, док и твојој кули редак дође!“

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 13 јануар 2024; Погодака: 2994

Tekst

srecna Nova 7532 / 2024 godina Уместо увода

Шта је, браћо Срби и сестре Српкиње? Јесмо ли се препали? Је ли нам тешко као никоме? Понизише нас и све нам отеше – ево, сад се спремају да узму Косово и Метохију, једном и заувек. Нема ко да брани, а ми – мали и нејачки, Бог високо – Русија далеко. И да потонеш и да нестанеш.
Није тако, браћо.
Србину је увек било тешко, и није пропао.
Ево три приче које о томе говоре – да се подсетимо, да не заборавимо, да се оснажимо и охрабримо.

Прва је о Пилипу Бакљини, Србину из убоге Загоре у Далмацији, који, у доба најтеже глади, неће да се издајнички отуђи од вере православне и прими царско жито – ради кога прво треба примити унију са римским папом. Спреман да умре од глади, али да се вере не одрекне, Пилипенда је Србин због кога смо и ми данас православни Срби. Увек клан и увек васкрсао, Бакљина је наша бакља на крвавим обзоријма историје, и показује нам – не миримо се кукавички са поретком моћи, него служимо поретку Истине Која је Слобода, јер је Христос Богочовек, сунчано средиште Небеске Србије.

Онда прича „Мучних дана“, жива реч живога, мада од комуниста убијенога, Григорија Божовића, који је био помоћник Милану Ракићу, србијанском конзулу у Приштини и учеснику, у четама Војводе Вука, у ослобађању Приштине 1912. године, и који је своју причу видео и доживео на лицу места.
У причи је Ракић тмуран и тешко забринут – турско ропство све теже, Срби са Космета се мимикријски облаче као Шиптари, многи се турче: још мало, па ће све пропасти. Шта ће он, Ракић, париски ђак, пред тим беспросветним мраком? Куда да се дене? Како и коме да помогне? А у његовим косовским песмама Христос, страшан у болу и немоћи због Своје пастве – „које нема“.

И онда стиже, са Златара, од Нове Вароши – и она је ослобођена тек 1912. године – Вук Дулан, да позајми у конзулату неки новчић да би се вратио кући, у своје катранџијско село, па ће вратити чим стигне. Ракић му нуди ту помоћ бесповратно – Србин је, вели, Златарац, а ово је српски конзулат, српска кућа. Вук Дулан каже да неће ни више, ни мање но што му треба, и да ће одмах, кад у своје стигне, да врати позајмицу. Јер, из српске куће, из светог србијанског конзулата, не узима се, него се даје. Српски конзулат подржава понижену рају, српски конзулат помаже сиротињу, српски конзулат плаћа попове и учитеље српске. Ваља приложити од себе, а не узимати за себе.
Вук Дулан је, кад је отишао од Ракића, срено неког свог познаника на сокацима Приштине, позајмио од њега, и све паре српској кући вратио одмах, пре но што је на Златар стигао. Видевши златно поштење и државотворну самосвест српског сељака, Ракић се орадости до неба, и схвати – вреди живети, вреди, у име слободне Србије, постојати на Косову и Метохији; слобода ће доћи и у Стару Србију, на Свету Земљу док год има таквих Срба какав је Вук Дулан, који је на позајмљени новац приложио од себе, да се помогне неком другом потребитом брату по часном крсту и свештеној заветности.

А прича Момчила Настасијевића, „Сан брата без ноге“, говори да се родољубље темељи на милосрђу према ближњем, које је човекољубље. Њен јунак је српски војник из Првог рата, који је био трећепозивац, и који, кад се све окончало, проси на улазу у гробље. Тако му се држава, новосаздана, одужила што је ногу изгубио. А за време рата, спасао је једног момчића, и док га је, контузованог, спасавао, граната му разнела ногу. Сад је инвалид, и проси, али му савест, та саборна свест свих људи и народа, долази у сну као моћна целина многих и многих, који му се диве јер је направио саможртвени подвиг који се не сме заборавити. А Брат без ноге радостан, радостан – дао је ногу, а и живот би дао да спасе ближњег. И у таквој срећи би играо, играо – сан је био, али тај сан је јава човештва.

Учини родољубиво дело које ти се никад не може материјалним вратити, постани велики и светли међаш на усудној граници између овога овде, што пролази, и онога тамо, што не пролази, и нећеш бити заборављен. Забораве те људи, али Бог, Дародавац наше савести, али дубина свега што је Његово у нама – не заборављају те. И можеш да играш сунчево коло.

Три приче за Српску Нову 2024: главу горе, жалосно Српство, ка Сунцу правде – и да заиграмо Сунчево коло, да не заборавимо Завет, да се не одрекнемо Светиња. Остаћемо, и опстаћемо. То нам поручују и Матавуљ, и Божовић, и Настасијевић. Хватајмо се у коло са Пилипендом, са Миланом Ракићем, са Вуком Дуланом, са Братом без ноге! И срећна нам Српска нова 2024. година

Владимир Димитријевић

Опширније: Три српске приче за Српску Нову 2024. годину, која нека нам буде срећна и благословена: Симо...

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 18 новембар 2023; Погодака: 2979

Текст

dr marko s markovic 1924 2012 godine БИОГРАФИЈА
Марко С. Марковић, теолог, доктор политичких наука, историчар и књижевни критичар, рођен је 30. новембра 1924. године у Београду. По обе родитељске линије потиче из угледних српских београдских породица. Деда Марко М. Марковић био је фабрикант и дворски књижар под Карађорђевићима. Отац, др Србољуб Марковић (1885-1951), правне студије завршио је у Паризу. Одликовао се на Куманову као резервни коњички официр. Мати Бранка, рођена Јовановић (1895-1971), кћи је др Ђорђа Јовановића, личног лекара краља Александра Обреновића, професора Велике школе и једног од оснивача Врњачке Бање, који је по мајци био потомак Карађорђевог војводе Јанка Катића.

Опширније: Ко је био Марко С. Марковић?

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 10 новембар 2023; Погодака: 2136

Текст

Поћорече, цареви већиле,/ душа ми је од Косова стара,/ тврдо срце у горскога вука,/ командант сам Гвозденога пука,/ не бојим се цара, ни ћесара!

Миливоје Јовановић, командант Гвозденог пука Моравске дивизије Оскару Поћореку који га је позвао на предају

ЧАС У КОМЕ СЕ ЈАВЉА КУСТУРИЧИНА КЊИГА

Светска сатанистичка интернационала кренула је у гневу на хришћанске светиње: у исти мах, забрањује се канонска Украјинска Православна Црква Московске патријаршије и удара се на Кијево – Печерску лавру, у којој су мошти неких од највећих подвижника у историји православне вере; Косово и Метохија треба да нам буду одузети, са нашим одобрењем и клањањем НАТО ђаволу; страда народ Свете Земље ( међу њима и мноштво православних Арапа ) и руше се светиње, попут манастира Светог Порфирија у Гази...Јерменима, који нису сасвим православни по догматици, али су нам веома слични по историјин и душевности, народу покланом, одузеше Арцах (Нагорно Карабах), препун светих спомена и олтара, па их сада Азербејџанци претварају у некакве „кавкаско – албанске споменике“, бришући јерменске трагове.
У таквом часу, у предворју Трећег светског рата, диже се Емир Кустурица, и говори, у серијалу „Мој живот“ на „Спутњику“, и у књизи „Кад мртве душе марширају“ у издању „Катене Мунди“. Уместо да, као већина својих западних колега, игра, на кецу, са све марамицом у руци, глобалистички данс макабр, он виче:“Не пристајем!“ И квари игру, где год може. И позива своје гледаоце, читаоце, сународнике и међународнике, да не пристају, да не дају душу, да не плешу мртвачко коло, коло наопако, него да крену путем слободе.(1)

БЕЗ СЛОБОДЕ НЕМА ЧОВЕШТВА

Опширније: У ИМЕ САВЕСТИ И СЛОБОДЕ: НАД КЊИГОМ ЕМИРА КУСТУРИЦЕ, „КАД МРТВЕ ДУШЕ МАРШИРАЈУ“

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 18 октобар 2023; Погодака: 2729

v dimitrijevic knjiga izdaja bez potpisa kosovski zavet 2012 2023 НЕШТО МАЛО УВИДА
Да је неко нашим прецима рекао да ћемо једног дана бирати између цара Лазе, честитог колена, и паризера – подригуше, они би рекли да је то немогуће, и да им се неко руга. А избор пред данањшом Србијом је управо тај: ако не презремо Косовски завет, нећемо имати ни паризер. То није иронија – то је цинизам. И тај цинизам нас прати као сенка, и не да нам да живимо животом достојним човека.

Управо због тога кад нам се паризер нуди као замена за Косовски завет вреди се сетити шта је тај Завет нама и шта смо ми без Завета.

Књигу “Издаја без потписа Косовски завет 2012. -2023. године” преузмите ОВДЕ.

ШТА ЈЕ НАМА ВИДОВДАН
Видовдан нам је све – од 1389. наовамо. Срби су ишли путем његовог завета, или нису ишли, мислећи да се може побећи од себе. Обилић или Бранковић – стална је дилема. Шта год да чинимо, тако је и тако ће бити.

Опширније: КОСОВО ИЛИ ПАРИЗЕР: Вечити избор за данашњи дан (КЊИГА НА ПОКЛОН)

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 03 август 2023; Погодака: 2632

АЛБЕР КАМИ

Познати егзистенцијалистички философ, Албер Ками, бавио се природом атеистичког бунта у свом делу „Побуњени човек“. Сматрајући да је неопходно прихватање апсурда као егзистенцијалне категорије, он је настојао да у књизи изложи „чудесну историју европског поноса“; јер, побуна је увек уверење да постоји вредност у име које се устанак диже. („Побуна је незамислива без осећаја да смо сами на неки начин и негде у праву“, каже Ками.) За разлику од пуке мржње, која је саморазорна, побуна је метафизички позив којим се неки човек диже „против свог положаја и читавог стварања“. Према томе, по Камију, „метафизички побуњеник није сигурно атеист, као што се мисли, него је нужно богохулник. Он напросто хули и то у име реда проказујући у Богу оца смрти и највишу саблазан“ А то је логично, јер побуна је, по Камију „замислива једино против некога“. Маркиз де Сад био је архетипски лик побуне, јер се усудио да каже да сва створења земље нису ништа према једној јединој људској жељи. Његова револуционарна пожуда значила је“порицање другог и укидање саосећања“, што неминовно води тоталитаризму: „У Садовој републици ограђеној бодљикавом жицом постоје само механизми и механичари“, каже Ками. А пошто нема Другог, све се завршава у самозадовољавању: „Прометеј окончава у Онану.“ Одатле се, кроз романтичарско „религиозно мешање добра и зла“, долази до бодлеровског дендизма. Денди, по Бодлеру, „живи и умире пред огледалом“. Судбина дендија је, додаје Ками, у томе да, „пошто не може живети свој живот, он га глуми. Он га глуми све до смрти, осим кад је сам и без огледала“. Хипериндивидуализам има друштвене последице: „Јединство света које није остварено са Богом покушаће се сада остварити без Бога“ (Ками) Јер, вели француски писац, „философија секуларизује идеал. Али долазе тирани и они ускоро секуларизују философије које им дају за право“. Треба покорити и природу и историју: „За Маркса, природа је оно што потчињавамо да би смо се покоравали историји; за Ничеа, оно чему се покоравамо како бисмо потчинили историју“.

Опширније: Eвропски апсурд и Достојевски (КЊИГА НА ПОКЛОН)

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 15 јул 2023; Погодака: 2571

Текст

ШТА КАЖЕ „ЦАРГРАД ТВ“?

Ево анализе са руског сајта „Царград ТВ“:“Посета Романа Абрамовича Москви, ослобађање команданата „Азова“, захтев за продужење житног договора одмах након тога, а такође и напади на Керч и Ростовску област уз скоро истовремено признање Кијева да је напао Кримски мост – сви ови догађаји нас припремају за најстрашнију недељу Новог светског поретка, где ће покушати да сломе Русију како на бојном пољу тако и унутар њеног политичког система.

Пре самита НАТО-а у Виљнусу кијевском режиму треба да докаже бар неку врсту „контранапада“, а то значи да ће непријатељ учинити све што може да такав напад прикаже. Али што је још страшније – и унутрашња пета колона, тзв. партија „срамног мира“ ће учинити последњи покушај да приволи непослушну Русију да клечи и дигне белу заставу. Сада је куцнуо час храбрости, а знамо шта је сада у питању. Победа може бити само коначна, а замрзавање сукоба ће дати времена непријатељу да обнови снагу и да удари још јаче.

Опширније: Најтежа недеља за Русију

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 25 април 2023; Погодака: 3848

Текст

У ТОМ ЛУДИЛУ ИМА СИСТЕМА

У свом веома упутном тексту „Да ли је амерички хаос декаденција или план“, Александар Павић нас је подсетио на размишљања америчког независног новинара Мајка Витнија:„Да ли заиста мислите да су сви ови луди и невиђени догађаји у последњих неколико година – попут афере Рашагејт, Трамповог опозива, нереда под фирмом ‘Црни животи су важни’, фијаска од 6. јануара (односно упада Трампових присталица у зграду Конгреса у склопу протеста против изборне крађе), ковид хистерије, затварања, обавезне вакцинације, цензуре коју спроводи влада, сумњивих председничких избора, паљења фабрика за прераду хране, искакања возова из шина, напада на електричну мрежу, транс представа за школску децу, манијакалног фокуса на родна питања и спектакуларних јавних суђења – само случајни инциденти који се дешавају спонтано током периода великих друштвених промена? Или мислите да доживљавамо тајно оркестрирану операцију (пси-опс) коју спроводе државни агенти који делују у име својих елитних добротвора?“(1)

То јест, оно што се збива пред нашим очима је серија шокова која треба да доведе до одређеног циља, сасвим у складу са „доктрином шока“, коју описује Наоми Клајн.

ВЕЛИКА БЕЛА ЛОЖА ДИКТИРА

Или, ако идемо дубље, зар такав след догађаја не пише, веома сажето, на застави 33. степена масонерије:“Ordo ab chao?“ Прво направиш хаос, а онда заводиш ред. Свој, наравно.

Опширније: КЉУЧЕВИ САДАШЊЕГ КРВОПРОЛИЋА: Антихристова доктрина шока и Христова васкршња победа

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 21 март 2023; Погодака: 2229

Текст

dr vladimir dimitrijevic sloboda za dejana petra zlatanovica Како су нас зауставили Да је Вучићев режим на путу ка најгрубљем насиљу видело се и данас из многих градова земље Србије, међу којима је и Чачак. Кренули смо из града на Морави у 14 часова у Београд, на скуп испред храма Светог Саве, да бисмо се подсетили свих косовских јунака од Газиместана 1389. до Кошара 1999, и да бисмо Вучићу и његовим криптофашистичко – сендвичарским сеизима поручили да Косово није на продају. Нису нам дозволили да стигнемо. Полиција нас је зауставила пре Прељине, и почели су да малтретирају возача зато што у аутобусу нема овога или онога, па му је напукла шофершајбна, да би му на крају писали казну од четрдесет хиљада динара – пензија му је двадесет пет хиљада. Покушавали су да га отерају на технички преглед, узели му документе.

Свему овоме је претходних дана претходило застрашивање једног аутопревозника, који је, на крају, одустао да вози људе на скуп у престоници. Удбаши у цивилу су гледали наше окупљање испред железничке станице у Чачку, одакле је аутобус кренуо, а полиција нас је све време пратила, са налогом да заустави путовање ка храму Светог Саве.

Неколико младих пандура ( полицајци са правном свешћу очито нису, јер им је од полиса важније бедно радно место у служби режима ) слегали су раменима, и понашали се онако како их, у разним издањима, знамо већ деценијама…
Онда су путници изашли из аутобуса и блокирали пут ка Прељини. Пандури ( сејмени, титомилицајаци, како ко хоће) су почели да преусмеравају саобраћај. Нису нас пустили ка Београду – очито су имали „чврста наређења“.

„Шта ћу? Имам децу!“

Опширније: Вичем у име свих слободних Срба – „Златановић је још у затвору“!