dr marko s markovic 1924 2012 godineБИОГРАФИЈА
Марко С. Марковић, теолог, доктор политичких наука, историчар и књижевни критичар, рођен је 30. новембра 1924. године у Београду. По обе родитељске линије потиче из угледних српских београдских породица. Деда Марко М. Марковић био је фабрикант и дворски књижар под Карађорђевићима. Отац, др Србољуб Марковић (1885-1951), правне студије завршио је у Паризу. Одликовао се на Куманову као резервни коњички официр. Мати Бранка, рођена Јовановић (1895-1971), кћи је др Ђорђа Јовановића, личног лекара краља Александра Обреновића, професора Велике школе и једног од оснивача Врњачке Бање, који је по мајци био потомак Карађорђевог војводе Јанка Катића.

 

Основну школу и Другу мушку гимназију Марко С. Марковић завршио је у Београду 1943. године. Следеће, 1944. године придружује се Југословенској војсци у Отаџбини под командом ђенерала Драже Михаиловића и постаје подсекретар Верско-идеолошког одсека Врховне команде. У повлачењу из земље, новембра исте године, придружио се Артиљеријском дивизиону Српског добровољачког корпуса, прешао преко Босне и у Истри се борио до краја рата. Следеће две године (1945-1947) провео је по логорима и касарнама за расељена лица у Италији, прво у добровољачком логору у Форли и потом у четничком логору који се тада налазио у Чезени, где је постао припадник Динарске четничке дивизије. У војничкој равногорској књижици која му је издата 25. августа 1945. године стоји следећа оцена: „Карактера чврстог и постојаног. Отворен, миран, скроман, тих, поносан, друштвен, дружељубив, савестан и поуздан. Добар борац. Врло користан као организатор на културно-просветном раду и националној пропаганди. Службу врши са пуно воље и разумевања – користан је на послу. Владања у служби и ван ове примерног. Врло добре опште и стручне спреме. Стално ради на усавршавању. Својим трудом и залагањем постиже одличне резултате. Један од вредних и ваљаних интелигентних омладинаца који се непоштедно залагао за националну ствар. Сваку препоруку заслужује.“

Из Италије одлази у Париз. Завршава теологију на Православном богословском институту Светог Сергија Радоњешког у Паризу (1947-1952) и дипломира на Школи за оријенталне језике (руска секција, 1952-1955). На Универзитету за економију и социјалне науке добија правну лиценцу (1959-1965), специјализацију из политичких наука (1972-1973) и специјализацију из историјских установа (1974-1975). Тезу државног доктората из политичких наука под насловом „Философија неједнакости и политичке идеје Николаја Берђајева“ одбранио је са највишом могућом оценом 6. маја 1975. на Правном факултету у Паризу, пред жиријем којим је председавао председник Сорбоне 4.

Радио је као секретар Српске православне парохије у Паризу (1951-1953), секретар православне омладинске организације „Синдесмос“, вишегодишњи преводилац са руског на француски и правни саветник у неколико компанија (1955-1987).

Као младом хришћанском делатнику, Свети владика Николај му је писао:“ Драги ми брате Марко Марковићу, пошто нисам имао част да Вас лично упознам, питао сам оца Мију, и он ми је дао превасходно мишљење о Вама као борцу, страдалнику, човеку и хришћанину. Зато Вам ја и одговарам на Ваше писмо с поверењем.

Ово што пишем писанком само је за вас. Можете и избрисати.

Видим из Вашег реферата Патријарху да су се при самом оснивању Синдесмоса јавиле и смицалице, сујета, себичност и безмало сви греси и страсти. Па кад је јутро тако мутно, како ће бити вече? Главно је елиминисати неваљале и себичне. Ако то успете, успели сте.

Познајете ли оца Алексу? Јесте ли имали његову библиотеку „Свечаник“?

Како је немогуће обновити у емиграцији богомољство, како је било и јесте у Отаџбини, ја мислим да треба при свакој цркви створити „црквене књижевне клубове“ (почињући са 3-4 члана) са повременим састанцима, где би се читале побожне књиге, певале песме и држали говори (или боље рећи разговори).

Размислите о овоме.

Вама одани
Е. Николај“

Говорио је француски и руски, служио се енглеским и италијанским.

Оженио се 1953. године др медицине Никол Муро. Имао је троје деце: Светлану, Србољуба и Ђорђа, и од њих више унучади.

Први штампани рад „Млади Сава, историјска слика“ објавио је у часопису „Хришћанска мисао“ у логору Еболи у Италији (број 3-4, јануар 1946). Сарађивао је у свим најзначајнијим црквеним и патриотским часописима у емиграцији: „Хришћанска мисао“ (Еболи, 1946), „Искра“ (Минхен, 1951-57, 1962-68, 1969), „Билтен организације југословенских студената“ (Лондон, 1951), „Синдесмос“ (Париз, 1953-55), „Слободна Југославија“ (Минхен, 1955-57), „Свечаник“ (Минхен, 1964-72), „Календар Српске православне цркве у Америци и Канади“ (САД, 1978), „Американски србобран“ (Питсбург, 1958, 1976-80), „Глас канадских Срба“ (Виндзор, 1979), „Србија“ (Винона, Канада, 1977-80), „Хиландар“ (Света Гора, 1986-89, 1994) и „Лазарица“ (Бирминген, 1987-94). Писао је и за више најзначајних отаџбинских часописа у последњих 20 година: „Теолошки погледи“ (Београд, 1986-87, 1990-91), „Глас Цркве“ (Ваљево, 1988-92), „Православље“ (Београд, 1990-91), „Образ“ (Београд, 1995-96) и „Књижевне новине“ (2001, под уредништвом Предрага Драгића Кијука), а данас пише за „Геополитику“ и „Двери српске“.
Био је члан уредништва „Хришћанске мисли“ и „Синдесмома“, а главни уредник „Слободне Југославије“ (1955-57).

Написао је поговор за књигу „Народни устанак“ (поводом 150-годишњице Првог српског устанка, Минхен, 1954) и предговор збирци песама „Бела гробница“ Душана Петровића (Саутпорт Квинсленд, Аустралија, 1989).

У емиграцији су му изашле следеће књиге: „Персонализам раних Словенофила“ (дипломски рад за теолошку кандидатуру, Париз, 1972), „Југословенски писци“ (књига 1, Париз/Минхен, 1966), „Политика Јурија Крижанића“ (на француском, Париз, 1973), „Философија неједнакости и политичке идеје Николаја Берђајева“ (на француском, Париз, 1975), „Свети Сава – светитељ и просветитељ“ (Бирмингем, 1975, 1985, Београд 1989), „Брачно право Православне Цркве по Никодиму Милашу“ (на француском, Париз, 1976), „Тајна Косова“ (Бирмингем 1976, 1989), „Марксизам у теорији и пракси по руским мислиоцима“ (Бирмингем, 1977).

У последњих десетак година у Отаџбини је изашло више његових књига: „Истина о Француској револуцији“ (Образ, 1995), „Наличје једне утопије“ (Образ, 1995), „Пола века српске голготе 1941-1991“ (Образ, 1995), „Стопама Христовим“ (Манастир Хиландар, 1996), „Тајна Косова“ (Хришћанска мисао, 1998), „Српска апологија Русије“ (прва књига, издање аутора, 1998), „Српска апологија Русије“ (друга књига, издање аутора, 1999), „Православље и нови светски поредак“ (издање аутора, 1999), „Смрт и васкрсење“ (Хришћанска мисао, 2002), „Марксизам у теорији и пракси по Николају Берђајеву“ (Хришћанска мисао, 2003), „На смрт осуђени: српски народ од краља Александра до Брозовог доласка на власт“ (Хришћанска мисао, 2004), „Косово у ранама“ (Хришћанска мисао, 2005).

Добио је награду Универзитета у Паризу и државну субвенцију за штампање докторске тезе 1976. године. Француска академија наука је тезу одликовала наградом од 18. маја 1980. године.
Удружење књижевника Србије и Матица исељеника Србије су 2000. године др Марку С. Марковићу доделили награду „Растко Петровић“ за животно дело.

„Српске органске студије“, часопис за органску философију и домаћински систем који излази у Београду, посветио му је тему броја (год. IV, 1-2/2002, св. 1).

Уметнички портрет му је израдио руски сликар Сосновски 1942. у Београду.

Живео је у Орлеану у Француској, где се и упокојио 2012.

ВЛАДИКА ДАНИЛО О МАРКУ С. МАРКОВИЋУ

О њему је владика будимски Данило рекао:„Срби су народ веома строг у оценивању. Аршин им је висок. У богоизабране великане улазе не многи. То су орлови Духа: Свети Савва, цар Лазар, Карађорђе, Његош…

Други ред чине витезови културе: Лаза Костић, Вук, Тесла, Николај Велимировић…

У трећем реду узвишених подвижника словесности врхуне: Момчило Настасијевић, о. Јустин Поповић, Сава Шумановић, Црњански...

Овом духовном роду припада и Марко С. Марковић. И он је слуга Слова.

Процветао је у туђини. „На рекама вавилонским“...

У тмурном изгнанству није занемео од очајања. Богослужио је Смислу. Одгонетао је тајну Косова и завет вечни Србијанства... Проникнуо је у нечастиве завере против Православља...

Но, ево, Марко се вратио свом Отачаству – као проповедник – у душе младих.

Иако је студирао на Сорбони није се отпадио од Византије светловите, као Скерлић...

Марко доноси ученост окађену светињом, неупоредиво крилатију од приземне учености Доситеја Обрадовића.

Добро дошао кући, макар у књигама! Са кадионицом Те чека

епископ Данило Крстић“

ЕМИГРАНТСКА РЕЦЕПЦИЈА МАРКОВИЋЕВОГ ДЕЛА
Ратко Обрадовић о „Југословенским писцима“

Легенда емигрантске публицистике, од УДБЕ убијени уредник „Искре“ Ратко Обрадовић, поздравио је усклицима радости („Искра“, 360/1966) излазак Марковићеве књиге „Југословенски писци“, рекавши да се он „кроз све своје есеје представља читаоцу као носилац најширих схватања – од српских до, у хришћанском смислу, општечовечанских, при чему му југословенска сигурно нису најслабија“. Обрадовић је приличну пажњу посветио Марковићевом „Писму Мирославу Крлежи“, које, иако стилски не баш савршено, представља прави ударац овом проповеднику „измета и смрада“, човеку који не зна за свето и честито. Обрадовић је био одушевљен Марковићевом аналитичком дубином и стилом, верујући да је пред читаоцем нека врста новог, само ширег, хришћанског Скерлића.

Кленовац о Марковићу
У приказу – огледу „Берђајев код Срба заслугом Марка С. Марковића“ М. Кленовац („Искра“, 582-583/1975) са великим задовољством уочава чињеницу да је др Марко С. Марковић те, 1975. године, на Ђурђевдан, докторирао на париском универзитету за правне, друштвене и економске науке, са темом „Философија неједнакости Николаја Берђајева“. Овај докторат је био државни, а оцена највиша – „cum laude“. Пре Другог светског рата француски државни докторат стекли су само два Србина – Александар Арнаутовић, Скерлићев секретар, и Миодраг Ибровац. Истичући да је тиме постигао изузетан успех, Кленовац каже да се Марковић „винуо и изнад француског и нашег неба – у висине светске, универзалне мисаоности“. Жалећи што овакво дело у Југославији неће смети ни да помену, па ни да нападну, Кленовац прелази на сумарни приказ дисертације.

Берђајев је, у „Философији неједнакости“, кроз четрнаест писама упућених идеолошким непријатељима, пре свега бољшевицима, дао основне црте свог погледа на човека као биће заједнице. За Берђајева, држава је била онтолошки заснована заједница реалних људи који су хтели да се организују зарад сигурности, нација осећање заједничке историјске судбине (и национално осећање, поготову ако је „месијанско“, дубоко је прожето духом религиозним), аристократија је стваралачка елита створена Богом, демократија поредак рационалног преупрошћавања и попростачења, који, поричући Бога као извор власти, обоготворава човека, слобода и једнакост неспојиви јер „једнакост прождире слободу“, либерализам компромис између демократије и тоталитаризма („опортунизам“), анархизам крајњи плод либерализма, који верује да се рушењем долази до стварања... Берђајев је у „Философији неједнакости“ уочио да „деспотизам демократских маса“ бива замењен деспотизмом тоталитарне државе; обрачунао се са социјализмом, који пориче и Бога и човека и својом антихристовском утопијом хоће да замени Царство Божје. Само оно што је есхатолошко може да буде смисао историје.

По Кленовцу, Марковићева књига се суверено креће кроз миленијуме људске мисли, пратећи Берђајевљеве трагове у философској и културној баштини човечанства. Марковићево дело је врхунска синтеза: „Установе и појмови, конкретно и апстрактно, рационално и традиционално, реално и идеално, идејно и идеолошко, религиозно и црквено, теолошко и метафизично, онтолошко и есхатолошко, Нација и Држава, право и сила, грађанин и поданик, појединац и колектив, прогрес и дегенерација, елита и пук, аристократија и демократија, цивилизација и култура, и стотинама сродних и антитетичних појмова и категорија мисаоних – калеидоскопски се преплићу у цитатима толиких писаца од пре два миленијума до наших дана! Уочити разлике и сличности међу њима у конфротацији с Берђајевом, претпоставља најпре огромну општу ерудицију, вансеријско богатство специјализованог образовања, затим изузетну снагу селекције и не мању способност правовременог конфронтирања у нападу и одбрани. Једном речи: даровитост писца, коректност научника и доследност мислиоца.“

Јован Братић о Марковићу
Јован Братић је у „Американском србобрану“, 11. октобра 1976. године, приметио две мање, али веома важне Марковићеве студије, под насловом „Свети Сава – светитељ и просветитељ“ и „Тајна Косова“. Обе књиге изашле су у бирмингемској „Лазарици“. Братић је уочио, као и многи други, да је М. С. Марковић „светосавски тип интелектуалца и човека у коме љубав према Западу не помрачује љубав према српском народу, а ученост не убија веру“. Братић нарочито наглашава да је Марковић Светог Саву уочио као троструког подвигоположника србске слободе: слободне Цркве (аутокефалије), слободне државе и слободне културе. По Марковићу, без Светог Саве ми смо кописти и просјаци. У „Тајни Косова“, Марковић истиче да без буђења косовског духа у Србима, више нема никакве наде за спас народа од окова безбожја.

Када је др Марко С. Марковић у Паризу одбранио мемоар за више студије политичких наука, он је и објављен на француском. Била је то његова студија о Хрвату Јурају Крижанићу, римокатоличком мисионару који је, у доба руског цара Алексеја Романова (оца Петра Великог), покушао да Русију помири са Римом. Јован Братић, у свом приказу у „Американском србобрану“ (2. децембар 1977) каже о овој књизи: „Испада, колико знамо, да је Марковић овим својим радом дао први православни одговор, представљајући Крижанића и његову трагедију као човека који је покушао да помири католицизам са словенством, а доживео је да га Руси не приме и католици одбаце с неповерењем. Марковић је дао досад најдубљу анализу Крижанићеве „Политике“, подвргнувши научној критици економске, политичке и богословске ставове Крижанићеве, с пуним квалификацијама за овај посао“.

Братић је приказао и Марковићев мемоар из предмета Историја установа, брањен 8. новембра 1976. на Универзитету права, економије и друштвених наука у Паризу. Реч је о делу „Брачно право Православне Цркве по Никодиму Милашу“. Он истиче да је рад „брањен и одбрањен под најтежим могућим условима“, јер је председник жирија био професор римокатоличког богословског факултета и бранитељ папског примата Жан Годме, чијег је учитеља, професора Ле Бра, Марковић неколико пута оштро критиковао. Само захваљујући још увек делимично очуваној академској толеранцији у Француској, а још више бриљантној Марковићевој одбрани рада, оцена је била „одличан“. Братић је истакао да је аутор велику пажњу у уводу свог рада посветио одбрани назива „Православна Црква“, који су римокатолици увек свим силама избегавали, називајући „несједињене“ „Грчка Црква“, „Источна Црква“, „Грчко-руска црква“. Братић истиче да Марковић „утврђује догматско јединство у слободи и плурализму јурисдикција аутокефалних православних цркава које представљају једну Цркву, на челу једино са Исусом Христом, а за мерило истине признаје само дејство Духа Светога. На организационом плану Православна Црква се оваплоћује у свету кроз „сазвежђе“ аутокефалних цркава, а не кроз конференције и конгрегације, што не искључује могућност одржавања помесних, обласних и васељенских сабора. Ово све на приговоре нарочито римокатолика да у Православној Цркви, односно црквама, влада разбијеност, недоследност, чак и расуло“.

Братић је у „Србобрану“ (23. децембра 1977) поздравио и студију „Марксизам у теорији и пракси по руским мислиоцима“. Он вели: „Марковић је учинио велику ствар што је први досад дао преглед руске критике марксизма у једном синтетичком обиму, коју ни Руси нису дали ни после 60 година у избеглиштву. Дао то као хришћански мислилац, раван по спреми многима од њих, како би се слободни свет Запада упознао са знањима и искуствима Руса у време када саблазан комунизма прети да пороби што још није поробљено“.

Прота Миленко Зебић
Никако се не сме занемарити улога проте Миленка Зебића, угледног старешине цркве Лазарице у Бирмингему (Велика Британија), оснивача часописа „Лазарица“ и издавачке куће „Лазарица Press“. Попут оца Митрофана Хиландарца, који је у часопису „Хиландар“ из броја у број давао простор Марку С. Марковићу, што је овај мудро користио објављујући своје бесцен-бисерне кратке огледе, прота Зебић је објављивао Маркова дела у часопису или као књиге – о Француској револуцији, Светом Сави, тајни Косова, оцу Јовану Рапајићу. Зебић је и издао Маркову студију о марксизму према руским изворима. За њу прота Зебић вели („Искра“, 15. новембар 1977): „Да ли је ово најбоља Марковићева књига која се до данас појавила на српском језику, о томе је слободно имати своје мишљење, али је сигурно да је она политички најзначајнија“.

ОТАЏБИНСКИ ОДЈЕЦИ
Божидар Ковачевић и дело Марка С. Марковића
У земљи је само бивши професор Марка Марковића, Божидар Ковачевић, имао смелости да прати његов рад и стваралаштво, о чему је редовно извештавао србског читаоца. Када се појавила Марковићева дисертација о Берђајеву као посебна књига, вели Ковачевић („Весник“, 679/1980), у париском дневнику „Le Mond“ се 26. септембра 1978. појавио подужи, зналачки приказ из пера Жана Лакроа, у коме је Марковићево дело оцењено као значајно. У часопису „Источна Европа“ Хелмут Клоцке (12. децембар 1979) такође је приметио Марковићеву студију, а Ковачевић истиче да је Сорбона позвала Марковића да одржи циклус предавања, која су одушевљено прихваћена.

Ковачевић закључује: „Оваквој радљивости, стручности и даровитости морамо се дивити. Иво Андрић ми је говорио да је Марковићев оглед један од најбољих који су о њему написани, па би га свакако требало превести, као и ову књигу о Берђајеву која нас упућује у токове руске мисли прошлога и овога века“.

Ковачевић је још крајем шездесетих помињао да би било значајно превести Марковићеву студију о Андрићу на србски. Али, ево, нема је у Србији ни 2006. године.

Пријем у Србији деведесетих година 20. века
Прва књига у библиотеци „Политика и образ“ (уредник ове едиције био је покојни публициста Небојша М. Крстић), која је излазила при храму Светог Александра Невског у Београду, била је „Православље и Нови светски поредак“. Књига је наишла на изузетан пријем у круговима православних интелектуалаца, како због свог садржаја, тако и због сувереног доказивања чињенице да човечанству прети тоталитаризам према коме ће претходни тоталитаризми бити само сенка. Прикази су објављени у „Светигори“ (33/1994), „Држави“ (45-46/1994) – из пера Богдана Златића, „Византијском огледалу“, „Белој ружи“ (11/1994), из пера Жељка Симовића.

Мр Зоран Милошевић је у књизи др Марка С. Марковића уочио да у Новој Европи, Европи Новог светског поретка, православне чека горка судбина, а да ће и хришћанство, протестантско и римокатоличко, такође бити маргинализовано. Милошевић је уочио да Марковић има „интердисциплинарно образовање, бурну прошлост и неугашено родољубље“, упозоравајући да се таква књига не може прећутати. Жељко Симовић је приметио да ова књига буди православног читаоца, и да није пуко теоретисање, јер је текст „За савез православних народа“ конкретан предлог за акцију.

У свом изврсном огледу „Хришћански отпор мундијализму/Поводом књиге Православље и нови светски поредак“ (Образ 1/1995), Матеј Арсенијевић је уочио да је књига Марка С. Марковића „прва у укупној србској теолошкој и политичкој литератури која се на православан и озбиљан начин бави најакутнијим проблемом садашњег тренутка србске духовне и политичке историје“. Говорећи о рату који здружени антихришћански фундаменталисти Запада и исламисти воде против православних Срба, Матеј Арсенијевић указује на крајње циљеве америчке борбе за „коначну“, остварену утопију PAX AMERICANA: „Тај рат се води „легално“ на нивоу цивилизације у циљу постепеног и систематског успостављања једне светске човекобожне државе или „New World Millenium“-а као псевдо-царства у коме нема Цара и нема Бога, већ само безличних човекобогова који као нове цивилизацијске (политичко-економске, медијски-технолошке и војне) елите владају цивилизацијом безличних човештава или атома како их назива др Марко С. Марковић у тексту Атомизација човечанства“. По Арсенијевићу, србски народ се, као хришћански и државотворан, међу првима нашао на удару „превентивне“ и „миротворне“ одмазде западне Уније. Арсенијевић је, указујући на Марковићев апел „За савез православних народа“, устврдио да ће православни, ако се не уједине пред лицем новог зла, пасти у ропство теже од свих предходних, и питање је хоће ли се икад опоравити од удараца маљем нововавилонских „интеграција“.

Бобан Миловановић, у свом приказу књиге „Наличје једне утопије/Хришћанство и марксизам“ („Образ“, 1-2/1996), уочава да је писац, на једном мањем простору, анализирао многе битне појмове марксистичке идеологије која је секуларна варијација „хилијастичког месијанизма јеврејског типа“, и да је показао да је „марксистичка идеологија дело човека руковођеног мржњом: мржњом према Цркви, мржњом према социјалној категорији којој је и сам припадао, мржњом према породици, мржњом према људима (чак и према истомишљеницима)“.
Док год је постојала библиотека „Политика и образ“, Марковићеве књиге биле су запажане и запажене. После престанка излажења те библиотеке, рад др Марка С. Марковића нарочито су афирмисали свештеник Милорад Средојевић, који је читав низ његових књига објавио у библиотеци „Хришћанска мисао – Свечаник“, др Ратибор Ђурђевић, његов ратни друг, Предраг Р. Драгић Кијук, полихистор и дугогодишњи уредник „Књижевних новина“, као и др Драган Суботић, који је читав број „Српских органских студија“ посветио Марковићу, урадивши и један озбиљан интервју с њим. Удружење „Српски сабор Двери“ организовало је, на Студеничком сабору 2003, сусрет др Марка С. Марковића са омладином, као и његов боравак у Србији у јесен 2005. Часописи „Геополитика“ (уредник Слободан Ерић), „Европа нација“ (уредник Бранислав Матић) и „Огледало“ (уредник Славољуб Веселиновић) редовно су др Марку С. Марковићу нудили простор за ауторске прилоге, као и часопис „Црквени живот“ (уредник Матеј Арсенијевић).

Данас у Србији дела Марка С. Марковића објављује ИК «Катена Мунди», а око њих се труди и наш угледни публициста, Радован Калабић.

Читаоцима «Правде» доносимо цео број часописа «Двери српски», објављен 2006. године, посвећен Марка С. Марковића. Преузмите ПДФ.

Приредио: Владимир Димитријевић

Број прегледа чланака
3204078

Новe књигe за преузимање - (Download)

istina o slucaju zorana cvorovica v d i k cavoski

академик Коста Чавошки
мр Владимир Димитријевић
ИСТИНА О СЛУЧАЈУ МР ЗОРАНА ЧВОРОВИЋА

knjiga sta se rodi kad se gender rodi vladimir dimitrijevic

Шта се згоди кад се ЏЕНДЕР роди
- политички ХОМОСЕКСУАЛИЗАМ као нови БОЉШЕВИЗАМ

 Kanonizacija alojza Stepinca - knjiga

klovnokratija dr vladimir dimitrijevic zoran cvorovic knjiga

КЛОВНОКРАТИЈА

Србија за владе Александра Вучића
Др Зоран Чворовић
Др Владимир Димитријевић

Преузмите комплетну књигу (PDF 1,5 MB)

 da se zna knjiga

ДА СЕ ЗНА

Повереник за заштиту
равноправности против
слободе мишљења и изражавања

Преузмите комплетну књигу (PDF 1,94 MB)

srbi krivi za sve

Мала књига велике мржње
РЕЧНИК СРБОФОБИЈЕ

Преузмите комплетну књигу (PDF 0,6 MB)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

ЕВРОУНИЈАЋЕЊЕ
Православље и папизам на крају историје

Преузмите комплетну књигу (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

ГРАМАТИКА ЕКУМЕНИЗМА
ОХРАНА - Романов

Преузмите комплетну књигу 2,4 MB (PDF)


dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

ДНЕВНИК АПОКАЛИПСЕ
ОХРАНА - Романов

Преузмите комплетну књигу 1,4 MB (PDF)


od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

ОД СВЕТОГ САВЕ ДО ЂЕРЂА СОРОША
Зборник радова о реформи школства

Преузмите комплетну књигу 6,3 MB (PDF)


 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

ОБОЖЕЊЕ НИЈЕ ИНДИВИДУАЦИЈА
Православни поглед на Хесеа и Јунга

Преузмите комплетну књигу 0,9 MB (PDF)


svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

СВЕТОСАВСКИ СВЕШТЕНИК ПРОТА МИЛИВОЈЕ МАРИЧИЋ,
ДУХОВНИ СИН ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Преузмите комплетну књигу 0,6 MB (PDF)


skolokaust vladimir dimitrijevic

ШКОЛОКАУСТ
Како разарају наше образовање

 Преузмите комплетну књигу 1MB (PDF)


srbocid vladimir dimitrijevic 

СВЕТОСАВЉЕ И СРБОЦИД

Преузмите комплетну књигу 1,3MB (PDF)


geopolitika svetosavlja izmedju vasingtona i vatikana knjiga

ИЗМЕЂУ ВАШИНГТОНА И ВАТИКАНА 
ГЕОПОЛИТИКА СВЕТОСАВЉА 

Преузми комплетну књигу 1,4MB (PDF)


 hominterna i gejstapo knjiga dr vladimir dimitrijevic

ХОМИНТЕРНА И ГЕЈСТАПО
Преузми комплетну књигу 1,6MB (PDF)


zavetnici i begunci vladimir dimitrijevic knjiga

ЗАВЕТНИЦИ И БЕГУНЦИ
КОМЕ ЋЕ „БЛАЖЕНИ АЛОЗИЈЕ” БИТИ КРСНА СЛАВА?


Преузми комплетну књигу 1,8MB (PDF)


knjige od utrobe vladimir diitrijevic

КЊИГЕ ОД УТРОБЕ
Записи пропалог песника


Преузмите комплетну књигу 1MB (PDF)


svetosavlje i liturgijska reforma vladimir dimitrijevic knjiga

СВЕТОСАВЉЕ И ЛИТУРГИЈСКА РЕФОРМА

Преузми комплетну књигу: 1,5 MB (PDF) ⇒►


sa strahom bozijim i verom pristupite vladimir dimitrijevic knjiga

СА СТРАХОМ БОЖИЈИМ И ВЕРОМ ПРИСТУПИТЕ!

Преузми комплетну књигу: 0,8 MB (PDF) ⇒►


teologija ilitehnologija vladimir dimitrijevic knjiga

ТЕХНОЛОГИЈА ИЛИ ТЕОЛОГИЈА

Издавач

Лио, Горњи Милановац, 2009.

Преузми комплетну књигу: 3 MB (PDF) ⇒►


oklevetani svetac vladimir dimitrijevic knjiga

ОКЛЕВЕТАНИ СВЕТАЦ
(Владика Николај и србофобија)

Издато: 2007.

Место: Горњи Милановац

Издавач: ЛИО, Горњи Милановац

Преузми комплетну књигу: 2.1 MB (PDF) ⇒►


sveta liturgija i tajna ocinstva vladimir dimitrijevic knjiga

СВЕТА ЛИТУРГИЈА И ТАЈНА ОЧИНСТВА
(Трпеза Господња кроз векове и данас)

Издавач
Лио, Горњи Милановац, 2007.

Преузми комплетну књигу: 1.1 MB (PDF) ⇒►


 hleb nebesni vladimir dimitrijevic knjiga

ХЛЕБ НЕБЕСНИ И ЧАША ЖИВОТА
(Свети Николај Охридски и Жички и Преподобни Јустин Ћелијски о Светој Литургији и Причешћу)

Лио, Горњи Милановац, 2007.

Преузми комплетну књигу: 520 KB (PDF) ⇒►


jagnje i zmija knjiga vladimir dimitrijevic

ЈАГЊЕ И ЗМИЈА
(Православље и неогностичка психологија)

Лио, Горњи Милановац, 2007.
Преузми комплетну књигу: 1.6 MB (PDF) ⇒►


obnova ili obmana vladimirdimitrijevic

ОБНОВА ИЛИ ОБМАНА?
Литургијска реформа и криза римокатолицизма

Лио, Горњи Милановац, 2007.

Преузми комплетну књигу: 1.1 MB (PDF) ⇒►


put za nigdinu vladimir dimitrijevic knjiga

ПУТ ЗА НИГДИНУ
РОКМУЗИКА И ДОБА НИХИЛИЗМА

Лио, Горњи Милановац, 2007.
Преузми комплетну књигу: 1 MB (PDF) ⇒►


rec na rec odgovor ep atanasiju vladimir dimitrijevic knjiga

РЕЧ НА РЕЧ
(одговор Еп. Атанасију)

Преузми комплетну књигу: 670 KB (PDF) ⇒►


dodji vidi

ДОЂИ И ВИДИ
(Иконостас и светиња олтара у православном Предању)

издавач:Лио, Горњи Милановац, 2008.

Преузми комплетну књигу: 5.8 MB (PDF) ⇒►

Who is Online

Ко је на мрежи: 88 гостију и нема пријављених чланова

Врт здравља

Врт здравља

vrtzdravlja

БОТАНИЧКА БАШТА И РАСАДНИК СА ПРЕКО 2000 ВРСТА