Ћирилица

Категорија

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 08 август 2022; Погодака: 3952

ЗАШТО НАТО ЗАПАД МРЗИ ИВАНА ИЉИНА?

Русофоби мрзе Владимира Путина, председника Русије.

Русофоби мрзе Ивана Иљина, руског хришћанског мислиоца, јер сматрају да је Путин своје идејне ставове засновао читајући Иљина.

У свом тексту „Повратак у будућност? Предсовјетска прошлост и политичка мисао у Путиново доба“, објављеном у часопису „Постсовјетска политика“ 2013, Кристофер Ли истиче да је Путин за Иљина почео да се интересује одавно и да је његов саветник Владислав Сурков у свом тексту „Национализација будућности: тезе о сувереној демократији“ надахнуће за тезу о различитости руске демократије од оне западног типа налазио управо код Ивана Иљина. Дејвид Брукс, у тексту „Путин не може да стане“, објављеном у „Њујорк тајмсу“ 3. марта 2014, истиче да су мислиоци на које се руски председник позива у својим говорима изградили свет пун „мелодраме, мистике и грандиозних есхатолошких визија“. Међу њима је и Иљин, према овом виђењу, штетан зато што је записао да ће „Русија једном устати из стања распадања и понижења и да ће започети епоху новог развоја и величине“. Три основне Иљинове идеје су, вели Брукс, „изузетност Русије – идеја да Русија има свој јединствени циљ и смисао“, „посвећеност православној вери“, „поверење у аутократију“. Ово пак значи да би, по Иљину, Русија требало да буде „квазитеократска националистичка аутократија предодређена да одигра изузетну улогу на међународној сцени“. Иљин је, сматра овај аутор, опасан такође и због своје идеје да је Запад Русију заразио „бацилом антихришћанства“, при чему сад тај исти Запад тоне у „материјализам, ирационализам и нихилизам“. По Бруксу, иљиновски и берђајевљевски морализам може се срести „у Путиновим говорима, нарочито кад брани став свог режима према гејевима и улози жена“. У чланку „Да бисте разумели зашто је Путин узео Крим, читајте његове омиљене писце“, објављеном у „Телеграфу“ 26. марта 2014, Колин Фримен цитира Черчила, који се жалио да је руске вође тешко појмити зато што је њихова мисао „загонетка спакована у тајну обавијену енигмом“, и додаје: „Као пословично познате руске бабушке, Москва може да показује безбројна лица спољњем свету и ретко ко је кадар да допре до праве истине.“ (Иначе, он се у свом чланку ослања на истраживања докторанда Марије Сњеговаје, која се бавила Путиновим омиљеним мислиоцима.) И Фримену је Иљин сумњив зато што је веровао у самосвојност Русије, њену различитост од Запада, надилажење материјализма и верност хришћанским идеалима, као и у равнотежни положај између Запада и далеког Истока. Он указује да је Путин, на Иљиновом гробу 2009, рекао да је „злочин ако неко покушава да одвоји Русију од Украјине“.

Ко жели да чита западну, бошњачку, хрватску, словеначку и другосрбијанску иљинифобију, има текстова као плеве.(1)

ДА ЛИ ЈЕ ИЉИН БИО „НАЦИСТА“?

Опширније: КОГА ЧИТА ВЛАДИМИР ПУТИН: Иван Иљин, мислилац будуће Русије - КЊИГА НА ПОКЛОН

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Ћирилица; Објављено 08 август 2022; Погодака: 7202

ДА ЛИ ЈЕ ПИТАЊЕ ЦРКВЕ САМО НАЦИОНАЛНО

Данас се многи чуде разним врстама модернизма и експериментализма међу некима у нашој Цркви. Изгледа као да тамо, где би требало да се чува Свето Предање, влада „двеста на сат – ко ће брже, ко ће боље“ да покаже да није конзервативан, него је „од крви и меса“, чак и у посту.

И тако је свуда - од питања аутокефалности до музичких укуса, о којима се, кажу, не расправља. Српски патриоти стрепе: шта ће бити са најстаријом српском институцијом?

Разматрање стања у СПЦ уопште се не може свести само на националну причу. То би било преупрошћавање. Јер, Христос је саздао Цркву да би се људи спасавали за вечност и наслеђивали Царство Божије, а не да би се трајно учвршћивали у земном и пролазном. Српски патриотизам извире из хришћанске вере у васкрсну бесмртност људског бића:“Срб је Христов, радује се смрти“, каже Свети ђакон Авакум, одбијајући да се потурчи и тиме прода вечно за пролазно. То је и срж Косовског завета – небеска царственост, иако се не одриче отаџбине, него је брани да би била света и честита, указује нам на Бога као извор и увор постојања. Зато је здраво хришћанско учење било и остало темељ наше егзистенције.

БОГОСЛОВЉЕ И РОДОЉУБЉЕ

Највећи српски теолози 20. века су и највећи српски хришћански родољуби – Владика Николај и Отац Јустин. А они су бранили Свето Предање Цркве од Истока, и учили нас да не можемо да се поистоветимо са римокатоличко – протестантским Западом, јер је Запад и дошао у стање у коме се распада зато што је кренуо путем папе и Лутера. Авај, у СПЦ се, већ деценијама, намеће погрешна и лажна теологија, која разара православну самосвест епископата, свештенства и верника, па онда није ни чудо што се чека римски папа, смањује број жртава Јасеновца, не бране црквено – национални интереси пред лицем НАТО Фанара, итд.

И све се то правда некаквом теологијом. Прозуклом, празном, али званичном.

Ствар је једноставна: код нас су теологију почели да схватају као некакву књижевност, са хипериндивидуализмом уметничког типа. Ја сам богословље, веле експерименталисти и модернисти. И, уместо проповедања Истине, почиње поклоњење својој вољи и свом укусу.

ТЕОЛОГИЈА ЈЕ КЊИЖЕВНОСТ?

Опширније: Богословље и родољубље или зашто се не можемо играти теологијом - ПОКЛОН КЊИГА

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 18 јул 2022; Погодака: 3776

ПОВОДОМ ЈЕДНЕ ДРАГОЦЕНЕ КЊИГЕ

Пред нама је књига француског новинара Жана Изара, „Југославија 1939 – 1944“, која је у Швајцарској појавила у последњој години Другог светског рата. Код нас је непозната и некоришћена – поменуо је, успут, само велики српски родољуб, правник и историчар, др Лазо М. Костић, пишући о броју Срба умучених у НДХ.

КЊИГУ ЖАНА ИЗАРА У ПДФ ФОРМАТУ ПОКЛАЊАМО ЧИТАОЦИМА

У децембру 1945. године, у Журналу региона Нејешател, Еди Бауер је објавио приказ ове књиге, који даје њене основне карактеристике. Бауер је писао: „Дописник француског часописа AGFI, господин Жан Изар, се обрео у Београду 15. децембра 1939. године. То је било у тренутку када су Савезници планирали да, по угледу на 1915. годину, успоставе фронт код Солуна који би, на неки начин, постао други Солунски фронт. Парадоксална еволуција догађаја је приморала господина Изара да остане на југословенском тлу до 6. јуна 1942. године. Упућен до детаља у замршену југословенску политичку и остале мање познате ситуације, Жан Изар је важан и поуздан сведок на којег се можемо позвати увек када тражимо објашњења за комплексну предратну и ратну ситуацију у тој земљи. Такође, овај дописник је нарочито значајан за тумачење периода након француског пораза од стране Немаца и чињеница око разлаза два југословенска покрета отпора, четника генерала Драже Михаиловића и партизана маршала Тита. Господин Жан Изар у својој књизи детаљно описује и истиче да је војни пуч, који се догодио 27. марта 1941. године, дело српских официра као реакција на потписивање Тројног пакта од стране принца-регента Павла. Он такође у књизи сведочи о томе да су Хрвати отворено саботирали одбрану земље од освајача и да су се ставили под команду несрећног поглавника Анте Павелића, учествујући у грозном покољу над Србима у Босни и Херцеговини, Далмацији и Славонији. У том масакру је, у периоду од маја 1941. до октобра 1943. године, поклано око пет стотина хиљада мушкараца, жена и деце. Међутим, ни такви злочини нису били препрека да Србија, под Титовом челичном руком, буде поново раскомадана на крају рата.“

У овом приказу, нећемо се освртати на целину Изарове књиге, него ћемо се само осврнути на његово сведочење о злочинима усташа над српским народом. Исера су ратне околности довеле у ситуацију да се, после априлског слома, нађе у италијанској окупационој зони, у Сплиту, где је остао до 1942, и бележио шта се дешава са Србима у НДХ. У тренуцима кад многи у нас покушавају да Хрвате „растерете“ огромности усташког злочина, ово сведочење стиже у прави час.

ДУБРОВНИК И ПРИМОРЈЕ

Опширније: НЕПОЗНАТА КЊИГА О СТРАДАЊУ СРБА У НДХ: Сведочење Жана Изара

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 11 јул 2022; Погодака: 3103

Текст

gruzijska pravoslavna crkva Образ Београда, наше престонице, мора остати светао ( Вечна заповест Мајора Гавриловића )

ДУХОВНЕ И ЗДРАВСТВЕНЕ ОПАСНОСТИ

Док свет гори у предворју планетарног рата, за септембар 2020. у Београду је заказана светска парада политичких хомосексуалаца, иза којих стоји НАТО империја. Овај срамни догађај треба да коначно покаже да је Србија пљунула на себе и одрекла се Христа и Светог Саве.
То лудило носи са собом, поред духовних, и здравствене опасности. Марина Булатовић пише:“Како нам је претходна ковид пандемија показала да је свет „глобално село“ и да вируси брзо „путују“, поставља се питање зашто представници власти у Србији, као ни СПЦ не траже да се хитно откаже „Евро прајд“ у Београду. На овој манифестацији од 12. до 18. септембра треба да се одржи најмасовнија интернационална парада поноса на којој се очекује на хиљаде и хиљаде припадника ЛГБТ популације из Европе и света.

Марш поноса је заказан за 17. септембар 2022. године./.../ У исто време покренута је Петиција против „Евро прајда“ у Београду коју је потписало (до сада) више од 4.000 Срба из матице и дијаспоре, а СПЦ још увек није изнела свој став нити дала јавно саопштење. Оваквим поводима су се већ оглашавале Бугарска православна црква (против одржавања ЛГБТ параде у Софији, истакавши да такви догађаји „угрожавају моралне темеље друштва“), као и цркве у Грузији и Јерменији. Какве позитивне ефекте овог догађаја СПЦ види за вернике, Србију и целокупан наш народ у овом (епидемиолошком, друштвеном, економском и политичком) тренутку? Зашто државни апарат ћути и доводи Србију на руб још једне опасне пандемије?

Зашто се на време не обавести Европска асоцијација организатора прајдова, да манифестацију отказујемо из безбедносно-епидемиолошких разлога, а градови кандидати Барселона, Лисабон или Даблин могу да „ускоче“ на место домаћина. Да ли треба да делујемо превентивно или ћемо поново бити сведоци куповине нових вакцина (овога пута за мајмунске богиње) и поново отворити Халу један Београдског сајма за пријем оболелих. Да ли нас можда чекају нове забране кретања и ново ванредно стање?Да ли је наш приоритет да: Србија мора бити здрава?! И на крају: И шта ћемо сад? Да ли ћемо дозволити нову дестабилизацију Србије и колапс здравственог система да би се допали и додворили Западу?“

Заиста – коме се ми више додворавамо?

КАКВА „ЉУДСКА ПРАВА“?

Опширније: ДА ХРИСТУ И НЕБЕСКОЈ СРБИЈИ, НЕ „НАТО ПРАЈДУ“ И КУЛТУРИ СМРТИ

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 04 јул 2022; Погодака: 2311

Текст

hram sv save spomenik Полазимо од основног постулата ортодоксне еклисиологије према коме је Православна Црква, као тело Христово, састављена од много удова, јер као што рече апостол Павле, „кад би сви били један уд, гдје је тијело“ (1. Кор. 12, 12). Сходно томе, Цркву Христову чини јерархија (клир) и верни народ. Притом је верни народ позван да слуша учитеље своје и да им се повинује (Јевр. 13, 17), пошто је јерархија добила власт од Бога преко Светих Апостола и без те власти не би могло бити Цркве. Међутим, та власт, по речима великог каноничара епископа др Никодима (Милаша), „није јерархији дана ради саме јерархије, него ради Цркве, коју састављају вјерни свјетовњаци заједно са јерархијом, пошто ови вјерни свјетовњаци морају бити живи и дјелатни удови Цркве, те својим силама и способностима судјеловати опћем добру и напретку Цркве, то и значај њихов мора бити признат од јерархије у свему што се тиче Цркве“. Православна Црква је признала верном народу највећи могући значај у Цркви, потврђујући Окружном посланицом Источних патријараха од 1848. године да је „чувар благочастија (правоверја) само тело Цркве, то јест сам народ,“ што је „из главе цијела народа“ годину дана пре тога Његош изразио стихом – муж је бранич жене и ђетета, народ бранич цркве и племена.

Опширније: Видовданско обраћање

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 13 јун 2022; Погодака: 2584

Интервју

nikola n zivkovic foto carsa

Анте Павелић и Јосип Броз су ликвидирали духовну, привредну и интелектуалну елиту српског народа. А о овоме се и данас једва говори, каже Никола Н. Живковић.

Никола Живковић, српски писац, преводилац и публициста, рођен је 1950. године у селу Драгошевци, Жумберак, у данашњој Хрватској (недалеко од словеначке границе). Од јесени 1969. до лета 1972. пловио је по свим морима света на трговачким бродовима, а потом, у јесен 1972, уписао студије на Загребачком универзитету и 1977. дипломирао историју и филозофију. Од децембра 1978. до 2010. живео је у Берлину, где је две године провео на постдипломским студијама на тамошњем Слободном универзитету (Frei Universität). Поред бројних текстова за српске, руске, немачке и енглеске новине, часописе и сајтове, објавио је и неколико књига: „Писма из Берлина“, „Косово – Дневник“, „Трагајући за истином“, „Српско питање“, „Слика Срба у немачким медијима“, „Берлински записи“ (у шест томова). Превео је неколико књига с немачког на српски: „Историју унијаћења Срба у Жумберку“ од Јохана Хајнриха Швикера; „Срби у ратном дневнику Вермахта“; „Специјални задатак Балкан“ Хермана Нојбахера; „Песме“ Хуга фон Хофманстала (заједно са Владимиром Јагличићем и Николом Живановићем) и мемоаре Глеза фон Хорстенауа „Један контроверзни генерал“; „Презирање сопственог“ немачког аутора Франка Лисона. Отац је троје деце. Од 2011. године живи у Београду. Очекујући још један том његових „Берлинских записа“, разговарали смо на актуелне теме.

Ваши „Берлински записи“ живо су сведочење и личне, и колективне судбине – ту сте ви са својом породицом, али и ваш народ, са свом својом трагичношћу. Недавно сте објавили запис из логорске архиве Дахауа, о вашем стрицу Милану, који је, као младић од 19 година, дошао у логор, био подвргнут нечовечним медицинским огледима и умро непосредно после рата, не оставивши потомство. Црњански је, у „Лирици Итаке“, завапио: „Јаук и гробље је народ мој.“ Шта смо све преживели у прошлом, и шта нас чека у овом веку?

Опширније: Без истинске елите нема васкрса ниједне нације – па ни српске!

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Књиге; Објављено 23 април 2022; Погодака: 7597

Књиге

mutimir disov sin У ПОТРАЗИ ЗА МУТИМИРОМ ИЛИ ЗАШТО ОД ОВЕ КЊИГЕ НИЈЕ НАСТАО РОМАН

Одавно сам, гледајући две ратне фотографије песника Владислава Петковића Диса и ђенерала Драгољуба Михаиловића, уочио изузетну сличност њихових очију. То су очи осењене сетом, то су очи које су гледале патњу свог народа, то су очи које знају да је тужбалица наша основна песма… Наравно, мој пријатељ иОдавно сам, гледајући две ратне фотографије песника Владислава Петковића Диса и ђенерала Драгољуба Михаиловића, уочио изузетну сличност њихових очију. То су очи осењене сетом, то су очи које су гледале патњу свог народа, то су очи које знају да је тужбалица наша основна песма… Наравно, мој пријатељ иисторичар равногорства, Милослав Самарџић, не би се сложио са свођењем ђенерала на метафизичког тугомира – био је он обавештајни официр, херој Првог светског рата, вођа јединог озбиљног покрета отпора у овом делу Европе, човек коме су се дивили...

Преузми књигу: (Download PDF 1,5MB)

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 30 март 2022; Погодака: 3375

Књиге

vasa su tela hramovi duha Разлози за ову борбу, коју водимо и у Великом посту, многи су и важни, од моралних до религиозних, али један од најважнијих је, свакако, срећа нашег будућег потомства. Јер, здраво потомство рађа се у здравој породици, а здраве породице нема без љубави и чистоте, о чему сјајно пише госпођа Марија Стајић,коуредник портала iFamNews-а на српском језику, у поговору за ову књигу.

Да бисмо објаснили какве последице родитељски грех може имати на потомство, излажемо светопредањско учење о томе.

О НАСЛЕЂУ КОД ДЕЦЕ

Константин Зорин, у својој књизи „Шта је наследни грех/ Загонетке наслеђивања: пороци предака – гени потомака“ бави се плодовима мушко-женске узајамности – а то су деца. Он пре свега истиче да наше понашање, и духовно и телесно, доказано утиче на потомство, и да је учење и Цркве и савремене генетике по том питању сродно. Рецимо, хемофилија, болест тешког згрушавања крви, била је честа на европским дворовима, зато што је долазило до склапања рођачких бракова. Човека прати реч пророка Давида – у безакоњима се зачиње, и у гресима се рађа (Пс. 50,7).

Што се тиче наслеђивања, не наслеђују се лични греси предака, него њихове греховне склоности, својеврсна изопаченост природе, која доводи до патолошких промена у човековом телу и души.

Рецимо, човек се роди са осетљивом душом. И то је неутрална особина. Неко на основу тога развије отвореност, милосрђе, срдачност, умешност да се људи схвате и прихвате. А неко постане рањив, подозрив, неповерљив. Зорин истиче: „Врлине, стечене личним трудом и борбом против страсти, у очима Божјим много су више изнад добрих особина наслеђених од родитеља“.

После пада, трулежност се такла и душе и тела. Читав организам се свагда распада и обнавља: храна се чисти кроз утробу, еритроцити умиру на сваких 120 дана, епидерм се љушти и настаје нови. Зорин каже: „Суштински, сва човекова физиологија изграђена је на борби против трулежности док се биолошки живот не оконча распадањем трупа. Није Свети Григорије Богослов душу узалуд звао трупоносицом“.

Наследна греховност, страсност, трулежност и смртност везују човека за материјални свет.

О НАЧИНУ НА КОЈИ ЈЕ БОГ САЗДАО НАСЛЕДНОСТ

Опширније: Ваша су тела храмови духа: Књига за младе и старе о хришћанству и полности (поклон књига -...

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 16 март 2022; Погодака: 3449

Књиге

knjiga ni dana bez srama vladimir dimitrijevic Ових дана, Зоран Чворовић на свом фејсбук профилу пише: “Вучић је потврдио да Србија неће зарађивати на санкцијама које је Запад увео Русији, па ће после посете немачке министарке укинути чак и тек уведене допунске авионске летове за Москву. На исти начин спречио је после припајања Крима Русији 2014. године да српски пољопривредни производи замене западне на руском тржишту. Вучић тиме не само да посредно уводи санкције Русији, јер је спречава да ради преко Србије, већ пре свега кажњава грађане Србије.

Тако је то у колонији у којој се на власт не долази по вољи народа, већ по одобрењу странаца. Стога таква власт испуњава налоге странаца, а не интерес сопственог народа. Народ у колонији служи само за одржавање компрадорске елите, пошто колонијалну власт не плаћа метропола, већ локално становништво путем пореза и корупције. Да се та витална веза између народа и компрадора не би довела у питање, а и да метропола не посумња у успешност компрадора да контролишу сопствени народ, власт непрестано злоупотребљава патриотски дискурс. Тако испада да је у интересу српског народа, а не Вашингтона и Брисела, то што званична Србија одбија да заради у садашњој ситуације и што се солидарише са својим исконским непријатељима, а не са Русијом.“

Опширније: НИ ДАНА БЕЗ СРАМА: Књига о кловнијади званој Вучић - (НА ПОКЛОН)

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 19 фебруар 2022; Погодака: 4050

Текст

bez boga ni preko praga vladimir dimitrijevic 2004 Ево како је Вук Караџић описао побожност свог народа:

“Срби сe обично моле Богу три пут на дан: у јутру кад устану, у вече кад хоће да вечерају, и послије вечере кад хоће да спавају. У јутру се моле Богу кад које устане, послије вечере кад које доспије да спава, а пред вечеру сви се моле заједно: мушкарци (по што се умију: јер се обично свагда пред јело умивају по рукама, а по варошима и послије јела, као и Турци) стану напријед а жене и дјеца зa њима, и ни једно не смије престати ни сјести док старјешина не сврши. Они сe не моле Богу једнако, него што које зна, оно и говори (шапћући, само старјешина може говоритн мало побоље, да се чује), и што жели оно и иште (нпр. ја сам слушао како се моја мати моли Богу за мене и зa мојега брата, да јој будемо живи и здрави и срећни. Тако сестра ако је спремила брата на војску, моли се Богу да јој здраво дође итд); многи овако почињу: „Да се са страхом помолимо и поклонимо Господу Богу и Богородици, благоме Ристу и частноме крсту.“ Уочи недјеље и уочи великијех празника запале воштану свијећу и прилијепе за зид, па узме старјешнна ватре и тамљана, теокади најприје свијећу (и икону ако имају), пo том се окаде сви редом, и моле се Богу према свијећи. Осим тога Србин има обичај рећи: „Боже, помози“ ипрекрстити се, кад сједе за трпезу да једе, кад хоће да устане иза трпезе (али тадај каже: „Бог да поможе и да наспори“), кад хоће да се напије ракије иливина, кад хоће да леже спавати, кад хоће да узјаше на коња и кад кихне; кад што почиње радити, онда само рече: „Боже, помози“ а не крсти се, тако икад хоће да се напије воде, кад зијевне и кад уздахне, онда рече: „Боже милостиви, ти помози“ или „Жива Богородице, ти помози“; а кад уговара што да ради,или да иде куда, онда рече: „Ако Бог да“ или „Ако Бог да здравље“, итд.“

Док је било тако како описује Вук Караџић, од нас је нешто и било. А онда су дошли комунисти, и заратили против Бога Живога, чега последице осећамо и данас.

Зато се вреди сетити чуда Господњих која нас окружују, и, мислећи о њима, вратити се вери нашег народа, који је знао: „Без Бога ни преко прага, а с Богом и преко мора“.
Да не заборавимо: ми живимо чудом које је Бог саздао. Где год погледамо, чуда су Господња.

АТОМ

У књизи „Велики прасак је експлодирао” Расел и Колин Кевендиш говоре о великом чуду Божјег стварања атома: „Чини се да је, када ударите главом о бетонски стуб, тешко схватити чињеницу да 99,999 процената атома чини простор. Но, та чињеница је тачна када је у питању бетонски стуб исто као и када су у питању атоми од којих се састоји наша атмосфера.

Опширније: Без Бога ни преко прага - о дивним делима Господњим