Ево како је Вук Караџић описао побожност свог народа:
“Срби сe обично моле Богу три пут на дан: у јутру кад устану, у вече кад хоће да вечерају, и послије вечере кад хоће да спавају. У јутру се моле Богу кад које устане, послије вечере кад које доспије да спава, а пред вечеру сви се моле заједно: мушкарци (по што се умију: јер се обично свагда пред јело умивају по рукама, а по варошима и послије јела, као и Турци) стану напријед а жене и дјеца зa њима, и ни једно не смије престати ни сјести док старјешина не сврши. Они сe не моле Богу једнако, него што које зна, оно и говори (шапћући, само старјешина може говоритн мало побоље, да се чује), и што жели оно и иште (нпр. ја сам слушао како се моја мати моли Богу за мене и зa мојега брата, да јој будемо живи и здрави и срећни. Тако сестра ако је спремила брата на војску, моли се Богу да јој здраво дође итд); многи овако почињу: „Да се са страхом помолимо и поклонимо Господу Богу и Богородици, благоме Ристу и частноме крсту.“ Уочи недјеље и уочи великијех празника запале воштану свијећу и прилијепе за зид, па узме старјешнна ватре и тамљана, теокади најприје свијећу (и икону ако имају), пo том се окаде сви редом, и моле се Богу према свијећи. Осим тога Србин има обичај рећи: „Боже, помози“ ипрекрстити се, кад сједе за трпезу да једе, кад хоће да устане иза трпезе (али тадај каже: „Бог да поможе и да наспори“), кад хоће да се напије ракије иливина, кад хоће да леже спавати, кад хоће да узјаше на коња и кад кихне; кад што почиње радити, онда само рече: „Боже, помози“ а не крсти се, тако икад хоће да се напије воде, кад зијевне и кад уздахне, онда рече: „Боже милостиви, ти помози“ или „Жива Богородице, ти помози“; а кад уговара што да ради,или да иде куда, онда рече: „Ако Бог да“ или „Ако Бог да здравље“, итд.“
Док је било тако како описује Вук Караџић, од нас је нешто и било. А онда су дошли комунисти, и заратили против Бога Живога, чега последице осећамо и данас.
Зато се вреди сетити чуда Господњих која нас окружују, и, мислећи о њима, вратити се вери нашег народа, који је знао: „Без Бога ни преко прага, а с Богом и преко мора“.
Да не заборавимо: ми живимо чудом које је Бог саздао. Где год погледамо, чуда су Господња.
АТОМ
У књизи „Велики прасак је експлодирао” Расел и Колин Кевендиш говоре о великом чуду Божјег стварања атома: „Чини се да је, када ударите главом о бетонски стуб, тешко схватити чињеницу да 99,999 процената атома чини простор. Но, та чињеница је тачна када је у питању бетонски стуб исто као и када су у питању атоми од којих се састоји наша атмосфера.
Атоми се састоје од три основна градивна блока. Језгро свих атома, осим водоника, састављено је од два типа честица (које се једним именом називају нуклеони). Један тип честица је позитивно наелектрисан и назива се протон, док други тип није наелектрисан па се сасвим прикладно назива неутрон. Ова два типа субатомских честица имају готово идентичну масу с тим што је маса неутрона нешто мало већа у сразмери од 1,0000 јединица масе за протон према 1,0005 јединица масе за неутрон.
У електронском омотачу се налазе само електрони. Сваки од њих има негативно наелектрисање чија је вредност једнака позитивном наелектрисању протона, упркос чињеници да њихова маса износи само двехиљадити део масе протона.
Неутрон је једна занимљива честица јер се након ослобађања из језгра атома брзо распадне на две честице – протон и електрон. На тај начин он постиже своју електричну неутралност зато што се позитивно наелектрисање протона и негативно наелектрисање електрона међусобно поништавају. Сада се види зашто неутрон има за нијансу већу масу од протона – зато што има додатну масу једног електрона ма колико она била незнатна. Унутар језгра атома неутрон је прилично стабилан. Међутим, када се ослободи, време његовог полураспада износи само тринаест минута. То значи да би се половина слободних неутрона за тринаест минута распала на протоне и електроне, а друга половина у наредних тринаест минута; дакле, све три четвртине неутрона ће се распасти за 26 минута, седам осмина за 39 минута, а петнаест шеснаестина за 52 минута и тако даље.
Споменули смо да једино водоник не поседује и протоне и неутроне у језгру, зато што се његово језгро састоји од само једног протона. Стога је то најлакши атом који се састоји од само једног протона и само једног електрона.
Сви остали атоми, без обзира на своју природу, састоје се од ова три једноставна градивна блока. Тако кисеоник има осам протона, осам неутрона и осам електрона. Гвожђе се састоји од 26 протона, 30 неутрона и 26 електрона, док атом уранијума поседује 92 протона, 143 неутрона и 92 електрона. Ове супстанце се у многоме разликују једна од друге, а ипак се састоје од потпуно истих градивних блокова.
Атом је веома загонетна честица. Основни закон физике је да се једнако наелектрисане честице одбијају а да се различито наелектрисане честице међусобно привлаче. Зашто се онда протони у језгру међусобно не одбијају? Чини се да два или више протона не би требало да постоје један поред другога. Но, као што смо рекли, чак 92 протона остају заједно у језгру уранијума. Исто тако, ако се супротна наелектрисања привлаче, зашто се електронски омотач не сједини са протонима уместо што се креће на извесној удаљености од протона и то на сличан начин на који се планете крећу око Сунца? Ове загонетне особине ћемо размотрити касније.
Које је величине атом? Ако бисмо хтели да заокружимо, то је један стомилионити део центиметра. Језгро је далеко мање, један десетбилионити део центиметра у пречнику. Ипак, као што ћемо видети, ови сићушни објекти још увек не представљају основне градивне блокове материје.
Само је наш свемудри Створитељ могао створити три физичка ентитета – протоне, неутроне и електроне, и произвести велику разноликост природних феномена које посматрамо на Земљи и небу, једноставно мењајући број протона у језгру. Ове субатомске честице морају поседовати својства која ми још увек не можемо да разумемо. Значи, ако атом поседује језгро са 8 протона, то је онда гас кисеоник. Ако поседује језгро са 35 протона, то је течност бром, а ако има 79 протона, то је онда чврст метал злато.
Док су научници открили принципе атомске структуре која одређује да ли је тај елемент у гасовитом, течном или чврстом стању, ово откриће не негира доказе у корист интелигентног плана, већ представља откривење тог плана. Чињеница да је кисеоник, који непрекидно мора бити ту како би се одржао живот, присутан у атмосфери у гасовитом стању у огромним количинама и чињеница да се вода, неопходна за обављање многих животних функција, налази у течном стању на нормалним температурама откривају план великог Ума. Чињеницу да су супстанце, састављене од идентичних градивних блокова, конфигуриране на толико различитих начина да дају широк дијапазон различитих и корисних елемената такође вреди озбиљно размотрити.
Чињеница да се свако од три агрегатна стање материје – чврсто, течно и гасовито – састоји од идентичних градивних блокова, представља божанску мистерију. Научници могу да формулишу законе, али ови не решавају мистерију – зашто седам протона у језгру азота доводе до формирања гаса, док је атомско језгро са шест протона (угљеник) у чврстом стању? Зашто? Угљеник у облику дијаманта представља једну од најчвршћих супстанци за које се зна.
Ко може у потпуности да разуме како спој два гаса, водоника и кисеоника, ствара невероватно драгоцену течност, воду? Такође, зашто спој угљеника који је у чврстом стању и кисеоника који је у гасовитом стању ствара гас угљен-диоксид? Када се течност бром хемијски комбинује са металом калијумом, добија се со калијум бромид. Зашто? Све ове супстанце се састоје од истих градивних блокова – протона, неутрона и електрона. Како је чудесна мудрост Божја, мудрост Онога који је створио тако необичне субатомске честице које тек треба у потпуности разумети, а које стварају тако велику разноликост у свету који нас окружује. Да је целокупна материја у чврстом, гасовитом или течном стању, замислите само колико би то ограничило биолошки живот и функционисање.”
Атом, најмања јединица стварања, доказ је да је Бог премудри Творац свега видљивог и невидљивог.
СУНЦЕ
У већ поменутој књизи „Велики прасак је експлодирао”, брачни пар Кевендиш говори о чуду Сунца:“За нашу планету, која је око 144 милиона километара удаљена од Сунца, количина енергије коју примамо је оптимална. Када би наше Сунце давало чак и само мало више енергије, земља би била спржена и живот какав сада познајемо на њој не би био могућ. Када би Сунце производило само мало мању количину енергије у једној секунди, на земљи би било сувише хладно да би се на њој могло живети. Да ли је онда случајно то што се сваке секунде 600 милиона тона водоника претвори у хелијум и што се само 4,5 милиона тона тог водоника претвори у енергију у току тог процеса? Ко је створио Сунце са тако прецизно одређеном масом да се производи ова количина енергије? Или су земљани случајно имали баш ту срећу? Или је ова прецизност у производњи енергије резултат мудрог деловања Великог праска? Када посматрамо наш Универзум, чини се да је у случају његовог дизајнирања било невероватно много „среће”. Ништа на овом свету нема искуство тако невероватног суочавања са слепом случајношћу; а можда се ништа од тога уопште није десило случајно? Можда је све то било дело Врхунског Дизајнера?“
То је Онај Коме певамо: „Слава Теби Који си нам показао светлост!”
ПЛАНЕТА ЗЕМЉА
Бранислав Кевић у свом делу „Иза кулиса” пише: „Планета Земља је ремек дело чак и у Божјем стварању. Земља има 6,6 сектилиона тона материје која је перфектно распоређена за живот. Да има мало мању масу гравитација би била недовољна да одржи добру атмосферу. Да има већу масу, атмосферски притисак на површини био би превелик.
Земља има савршену раздаљину од Сунца/…/Количина светлости и топлотне радијације је одговарајућа. Да је раздаљина од Сунца мања или да је Сунце веће, живот не би могао да се одржи. Комбинација раздаљине и топлотне енергије даје температуру која је погодна за живот.
Нагиб Земље на осовини је под углом од 23,5 степена, што је битно за годишња доба, што је доказ осмишљеног Божјег стваралаштва. Исто тако, на пример, да је ротација на Земљиној осовини била спорија, екстремне температуре између дана и ноћи би биле неподношљиве. Екстремно загревање и хлађење би проузроковало поремећаје који би онемогућили живот који ми знамо. Када би осовински обртај био већи од онога који имамо, центрифугална сила би пореметила атмосферу до границе где живот не би био могућ.
Атмосфера садржи најповољнију мешавину кисеоника и азота (релативно инертан састојак). У том састојку кисеоник је разблажен у повољну јачину за употребу организама. Друге планете имају у малој количини кисеоник, али у исто време имају у атмосфери отровних гасова. Биљке допуњавају кисеоник, али порекло кисеоника је непознато. До данас наука не зна одакле и зашто имамо кисеоник.
Садржај кисеоника у атмосфери је 21% и то је одлична размера за човека. Да је тај проценат већи човек би страдао од тровања кисеоником (плућа, срце, довод крви у мозак, бубрези). Кад би проценат био сувише мали ћелије би страдале због недостатка кисеоника. Исто тако, већа количина кисеоника би повећала запаљивост многих објеката на Земљи, метали би рђали веома брзо. Да је проценат мањи од 10 било би немогуће наложити ватру.
Азот који сачињава другу важну компоненту у атмосфери (78%) је битан за живе организме. Прво, апсорбује радијацију, друго разблажује кисеоник и даје коректну дебљину атмосферског појаса око Земље. Када би тај појас био већи светлост би била превише филтрирана и то би отежало фотосинтезу код биљака.
Када би густина атмосфере била мања били бисмо изложени ултраљубичастим и Х-таласима, који би онемогућили живот на Земљи. Атмосфера нас штити од метеора. У атмосфери изгори 99,99% метеора пре него што падне на земљу. Озон који се налази у стратосфери у малим количинама /…/ апсорбује добар део штетних ултраљубичастих таласа.”
ЧУДЕСНА ПЧЕЛИЦА
Природа има чудесни склад. Довољно је сетити се пчеле. Два народна предања о животињама памтим из најранијег детињства: „Немој да убијеш жабу, умреће ти мајка” и: „за пчелу се не каже да је угинула, него да је умрла”. За разлику од муве и осе, нису ми дозвољавали да убијам пчелу. Моја мајка је говорила да су пчеле као монахиње: девствене су и Богу служе воском, а људима медом. Ако је неко вредан, вредан је као пчела; ако је неко бистар и паметан, бистар је и паметан као пчела.
У једној кошници, поред матице и неколико стотина трутова, може да се нађе и до осамдесет хиљада пчела. Радилице граде саће у кошници, чисте је и чувају, хране матицу и трутове, хране и пазе на ларве у просторима за то намењеним, одржавају топлоту и влагу у кошници, скупљају нектар, полен, воду и смолу, бране станиште од уљеза. Живе кратко – од четири до шест месеци, а од дванаестог дана производе восак. Пчеле на чудесан начин, плесом у облику броја осам, обавештавају своје сатруднице из кошнице где има медоносне паше. Мед је „бесмртна” храна, која се не квари хиљадама година. Мед се лакше вари од друге хране, па и најтежи болесници могу да га једу. Он помаже бољем раду црева и бубрега. Има ниску калоријску вредност и брзо улази у крв, помажући телу да боље производи крв и спречавајући проблеме с капиларима и склерозом. Има снажно бактерицидно дејство. Матични млеч дејствује исцелитељски на цело тело. Зар није чудо Божје што пчела производи много више меда него што је потребно њој и њеним „саподвижницама” у кошници? Тим вишком ми се хранимо.
Ако на неком створењу, на пчели се види реч Писма: „Запитај стоку, научиће те: или птице небеске, казаће ти. Или се разговори са земљом, научиће те, и рибе ће ти морске приповедати. Ко на зна од свега тога да је рука Господња то учинила?” (Књига о Јову 12, 7-9). Због тога се често Господ прославља међу пчелама.
Ово дивно чудо Божје благодати десило се у области Капандрити у близни Атине. Наиме, побожни пчелар по имену Исидор Тиминис, помислио је да у једну од својих кошница постави икону Распећа Господњег. Убрзо након тога, када је отворио кошницу, био је запањен, пчеле су показале толико поштовање према икони, јер су је ‘извезле’ у воску, а ипак оставиле откривено лице и тело Господа. Од тада, сваког пролећа, он ставља у кошнице иконе Спаситеља, Богородице и Светитеља, а резултат је увек исти. Монах Симеон из једног околног манастира је записао: „Једном сам донео ручно осликану икону из манастира, која је представљала голготу са три крста. Пчеле су ‘извезле’ воском целу површину композиције, остављајући да се јасно види Крст Христов и покајани разбојник са десне стране, док је разбојник са леве стране Крста је био прекривен дебелим слојем воска. Последњи пут када сам отишао, ми смо ставили у икону Светог Стефана првомученика и архиђакона, чије име наша скромна издавачка кућа носи. Цела икона је одевена у восак, само су лице и тело остали откривени.”
ЧУДО РАЂАЊА
Рађање човека је велико чудо. И зато је тако страшно кад они који могу да буду родитељи одбију то да буду. У Светом Писму стоји: „Овако говори Господ: Може ли жена заборавити пород свој да се не смилује на чедо утробе своје? А да би га и заборавила, ја нећу заборавити тебе (Иса. 40, 15)”. Ипак, данашње човечанство је све то заборавило, и иде путем утробног чедоморства у ноћ после које нема сванућа. Господ Животодавац, међутим, не оставља без знакова истине о животу.
У Украјини је после извршеног абортуса, у петом месецу трудноће, једно дете преживело. Једна породица је одлучила да усвоји девојчицу, без обзира на савете лекара који су објаснили да несрећно дете неће моћи никада ни да говори, ни да хода.
„Млада жена је абортирала у петом месецу трудноће. Но, доктори нису знали шта да раде, јер је фетус дисао. Пребацили су га на реанимацију”, извештава дописник Television News Agency.
У болници су девојчицу назвали Богдана (Богом дана). Сада има пет година и живи у усвојитељској породици. „Марина и Евгеније су видели Богдану у болници. Живела је две године у посебној просторији, изолована од могућих инфекција, и нико је није видео. Није имала никаква документа, осим болничког картона”, извештава дописник. „Била је веома мршава”, сећа се усвојитељка Марина Пјанкова. „Изгледала је као изгладнело афричко дете”.
Лекари су јој саветовали да не усваја девојчицу због њеног физичког стања. Рекли су, такође, да је Богдана, када је имала годину дана, преживела клиничку смрт. Када су усвојитељи одвели девојчицу кући, имала је свега шест килограма. Ипак, Бог је дао да Богдана и прохода и проговори, а страшне дијагнозе и прогнозе су се показале као нетачне.
После тог случаја, Евгеније је покренуо кампању против абортуса. „По званичним подацима, од времена стицања независности 1991, у Украјини је извршено 38 милиона абортуса. Међутим, по незваничним подацима та цифра достиже 48 милиона”. Он је уверен да је боље дете дати у сиротиште, него га убити.
А ево сведочења једног православног Србина: „Xтео биx нешто да се зна и да се напише у ваше манастирске списе о томе да смо захваљујући СВЕТОМ ОЦУ ВАСИЛИЈУ ОСТРОШКОМ, моја супруга Данијела Г. и моја маленкост – Милош Г., добили сина ЛАЗАРА 13.05.2010.године.
Прича почиње тако што је супруга имала два спонтана побачаја у року од пет година. Били смо код многих лекара, и сви су рекли да нема никаквих проблема ни код ње, као ни код мене, а то што је имала два спонтана побачаја – само се од себе десило! Нас је и даље тиштило због чега чега се то дешавало, поготово што смо обоје били спортисти.
Она се професионално бавила кајаком, а ја фудбалом. Нисмо били порочни, нити смо пили алкохол, нити пушили цигарете, а камоли још горе ствари које се могу догоди човеку. Искрено, што се тиче моје вере у БОГА ОЦА и све што је СВЕТО ја верујем, али не идем у ЦРКВУ или МАНАСТИРЕ да се молим на ЛИТУРГИЈИ, а камоли да постим средом и петком!
Такво исто размишљање је имала и моја супруга. Све до једног августовског дана 2009. године, када ми је супруга саопштила да хоће да иде ПОД ОСТРОГ, да се помоли СВЕТОМ ВАСИЛИЈУ за помоћ! Истог тренутка сам је подржао, али ја тада нисам могао да идем са њом због посла. Није хтела да одустане, па је мајка кренула са њом. Нашла је агенцију која превози вернике до ОСТРОГА, стигла је до СВЕТОГ ВАСИЛИЈА и помолила се, и замолила је ОЦА ВАСИЛИЈА да нам подари ДЕТЕ. Вратила се кући са пуно среће, и утисака. Рекла ми је да обавезно одем под ОСТРОГ.
Прошло је неко време, и супруга је затруднела. Била је уплашена да се не понови сценарио од претходна два пута. Али било је све у реду. Докторка која је водила трудноћу израчунала је да је термин у мају 2010. Кад смо сазнали пол детета, моја жеља је била да се зове ВАСИЛИЈЕ, док је супруга рекла да се није заветовала СВЕТОМ ВАСИЛИЈУ поводом дететовог имена. Договорили смо се, ако се породи 12. маја да се зове ВАСИЛИЈЕ, ако се не породи тог датума да му дамо име Лазар. Трудови су јој почели 12. маја 2010. око поднева, трпела је све време јер је мислила да није још време за порођај. Тек увече око 23h, одвели смо је у породилиште и имали шта да чујемо, а то је да је она већ одавно спремна да се породи, јер је била по њиховој докторској процени већ седам прстију отворена. Оставили смо је у Породилишту и чекали вести. Тек су је породили 13.05.2010. године око десет до седам ујутру, због немарности лекара.
И тако је на свет дошао ЛАЗАР – ДЕТЕ СВЕТОГ ВАСИЛИЈА. Од тог тренутка, ја се свако вече молим БОГУ и СВЕТОМ ВАСИЛИЈУ И СВИМ СВЕЦИМА ЗБОГ НАЈВЕЋЕГ ДАРА, КОЈИ ЧОВЕК МОЖЕ ДА ДОЖИВИ! ЛАЗАР ми је донео РАДОСТ И ВЕРУ У БОГА, ЈЕР ОВИМ ЧУДОМ КОЈЕ СЕ ДЕСИЛО МЕНИ И МОЈОЈ ПОРОДИЦИ ГОВОРИ ДА БОГ ПОСТОЈИ И СВИ СВЕЦИ, И ДА СВЕ ШТО СЕ ДЕШАВА ЈЕ ВОЉА БОЖИЈА. ХВАЛА СВЕТОМ ВАСИЛИЈУ ОСТРОШКОМ ШТО НАМ ЈЕ ПОДАРИО ЛАЗАРА. У ЗНАК ЗАХВАЛНОСТИ 2011. ГОДИНЕ СМО КРСТИЛИ ЛАЗАРА ПОД ОСТРОГОМ. ХВАЛА СВ. ВАСИЛИЈУ И НЕКА МУ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И МИЛОСТ!”
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
У својој чувеној „Номологији/ Науци о закону“, Владика Николај јасно каже да у природи нема закона ( јер се закон даје само свесним и слободним бићима, анђелима и људима, а не неразумној твари ), али има величанственог склада, премудрог поретка и бескрајне лепоте. Сви анђели и свеци, цело Свето Писмо и сва богослужења православна, славе Бога за предивно устројен космос, за сјај и красоту творевине. Ганути цар Давид каже: „Када погледам небеса, дела прстију Твојих; месец и звезде, које Ти основа; шта је човек да га се сећаш? Или син човечији да га походиш?” (Пс. 8,4-5). Сав склад у природи СИМВОЛ је савршенства и светости Закона датог анђелима и људима. Нигде нема случаја: око Божије види свако зрно прашине, власи су нам избројане, ни врабац не пада са гране без Очевог знања, капи кише дажде на место које им је одређено. Природа је храм у коме блистају огњеви чистоте и чедности. Како је говорио Свети Јустин Ћелијски, сва природа је Богојављење… А човек је свештеник који је позван да Богу од Божјег приноси жртву и да благодари „о свјех и за всја”. Човек је литург у Прволитургу-Христу, архијереју по чину Мелхиседековом. Бог је Гостољубиви Домаћин који човека уводи у најлепшу гостинску собу – овај свет, а на дан Свадбе увешће га и у брачну ложницу. Човек стога треба да буде захвални гост, онај који добре дарове са радошћу и благодарношћу прима и са њима поступа онако како Домаћин благослови.
Ако се наруши закон Божји, природа губи свој поредак и подвлашћује се разорним стихијама које нас подсећају да смо преступили и погазили оно што нам је дато као норма битија.
Зато је наш народ говорио:“Без Бога ни преко прага“.
Ни ми, данашњи, немамо шта боље да кажемо.
Владимир Димитријевић
---
Без Бога ни преко прага: србски духовници XX века: (житија и поуке)/Владимир Димитријевић
Београд: Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, 2004.
443 стр. : илустр. ; 21 cm
Образ светачки; књ. 78
ISBN 86-83815-55-2
