СВЕДОЧЕЊЕ ПРЕДРАГА ПАЛАВЕСТРЕ
Када се, у књизи Милана Радуловића „Модернизам и српска идеалистичка књижевност“, објављеној у Институту за књижевност и уметност у Београду 1989, поред осталих, појавило и указивање на место Николаја Велимировића и Јустина Поповића у нашој експресионистичкој књижевности, то је била једна од прекретница у пресаздавању слике о књижевној прошлости коју смо наследили. Подухват је био смео (данас бисмо рекли „политички некоректан“), па се вреди сетити у чему се та смелост састојала.
Да је ревизионизам Милана Радуловића заиста био изазован, показује и сведочење Предрага Палавестре, који је преко две деценије у Институту за књижевност и уметност водио пројекат Српска књижевна критика.(1,30-36)
Радуловић је, наиме, добио задатак да припреми последњи, двадесет пети том колекције, који би се бавио критичком мишљу наших философа и научника. Како каже Палавестра, овај тумач наше књижевне баштине од почетка је радио у сагласности са Уређивачким одбором, главним уредником и редактором; спровео је обимна истраживања занемарене грађе, која је указала на мислиоце што су својевремено утицали на основне правце развоја српске културе, па и на књижевност. Године 1985. приређивачки рад је окончан; Радуловић је за припремљени зборник добио позитивне рецензије др Славка Леовца и др Предрага Палавестре. Остало је требало да буде рутина.
Леовац је, читајући резултате Радуловићевих истраживања, истакао да је укључивање, на први поглед сасвим различитих, научника и философа културе (Јована Цвијића, Тихомира Ђорђевића, Божидара Кнежевића, Бранислава Петронијевића, Николаја Велимировића, Јустина Поповића, Душана Недељковића, Владимира Вујића и Ксеније Атанасијевић) у историју српске књижевне критике вишеструко значајно, јер су они својим стваралаштвом утицали на развој неосимболизма и експресионизма у нас. Знајући да ће комесарима у култури знак за узбуну бити укључивање Николаја Велимировића и Јустина Поповића у корпус културолошких критичара, Леовац је у рецензији истакао да се Радуловић њима бавио мање као теолозима, а више као мислиоцима и реторима, који су утицали на православне експресионисте и симболисте, не улазећи притом у њихове полемике са другима (ту се, пре свега, мислио на марксисте, који су и пре рата и после рата били жестоки противници „идеалистичких мистификатора“ какви су Николај и Јустин). Тако је Душан Недељковић после рата, у својој памфлетској књизи Наша филозофија у борби за социјализам, резимирао све одречне ставове о Николају и Јустину које су баштинили домаћи следбеници дијалектичког материјализма: „Владика Николај је писао Речи о свечовеку (1920) и своје бројне Беседе о добру и злу, да стару Југославију надахне ропском гандијевском мистиком и од ње учини упориште царском белогардиском евроазиском свечовештву, које је хтело да поведе пре свега све Словене у крсташки рат против Совјетског савеза, а за рачун анло-америчких трустова. За владичину гандијевску сколастику карактеристично је што је с једне стране окупљала такве писце који су, као Јустин Поповић или Душан Стојановић, држали везу са белогардиским, царистичким, ‘панславистичким’ ‘свечовештвом…’“ (2,156-157)
Други рецензент, др Предраг Палавестра, нагласио је да је Радуловић и у избору аутора и по обиму поступио у складу са одлукама Уређивачког одбора. Палавестра је устврдио да је аутор зборника први у нас одредио значење и обим појма „културолошка критика“, при чему је утврдио скривене, али неоспорне, везе између философије културе, духа времена и мисли о књижевности. Радуловићеви увиди, сматрао је овај рецензент, умногоме мењају поглед који смо имали на нашу међуратну културу и књижевну критику. Философија, антропогеографија, фолклористика у Радуловићевој уводној студији сасвим су у дослуху су са теологијом, културологијом, етиком. Књижевна критика, скупа с њима, тако улази у домен културне антропологије, сматрао је Палавестра.
ЦЕНЗУРА НАСТУПА
Пошто су Научно веће Института за књижевност и уметност и Уређивачки одбор усвојили рецензије Леовца и Палавестре, и пошто су добијена средства од Републичке заједнице науке, књига је крајем септембра 1986. предата Матици српској ради штампања. Изненада, људи из Матице су истакли да добијени новац није довољан јер је књига преобимна, па треба уклонити „сувишне“ ауторе – пре свега, Јована Цвијића, Николаја Велимировића и Јустина Поповића. Пошто Палавестра није био спреман да прихвати прикривену цензуру која је стајала иза овог захтева, он и Радуловић су отпутовали на консултације са Леовцем у Сарајеву, обавестивши га да Матица српска, преко свог уредника Миодрага Ранкова и др Божидара Ковачека, одбија да штампа књигу јер у у зборнику има текстова који шире тзв. „неприхватљиве“ идеје (омиљени израз идеолошких комесара), да предговор није критички написан, а да је избор „тенденциозан“. Због свега тога рукопис је враћен Институту, чији је директор маја 1987. добио званично писмо Предрага Палавестре, у коме га он обавештава да остаје при својој ранијој рецензији, и да је Радуловић својом књигом извршио драгоцену ревизију вредности у савременој књижевној критици. Палавестра је нагласио да је „задатак науке и научног објављивања грађе утврђивање истине а не удовољавање пролазним потребама неких владајућих кругова или идеологија. Јован Цвијић, Бранислав Петронијевић, Ксенија Атанасијевић и други […] објективно припадају духовном наслеђу српске културе и објективно треба да буду обрађени као стубови српске националне културе у којој се уобличавала и критичка мисао о књижевности. То исто важи и за религијске мислиоце и богослове Николаја Велимировића, Јустина Поповића и друге православне теолошке писце. Они се не могу избрисати из културног наслеђа и не смеју се заобилазити у научним истраживањима и сређивању историјске грађе. Историја српске критике и књижевности не може се ни писати ни изучавати без познавања њиховог дела“. (1,34)
Матица српска није одустала од својих идеолошких захтева, па је др Мирко Зуровац написао трећу рецензију, чиме је прекршен уговор између Института за књижевност и уметност и Матице. Зуровац је истакао да су Радуловићеве хипотезе (попут оне да радови наших философа садрже нарочиту „философију уметности“ и да је та философија сродна симболистичким и експресионистичким творевинама) нејасне и сумњиве. На основу тога, тражено је уклањање огледа Николаја Велимировића и Јустина Поповића. Институт је остао при своме (допуштајући јавну расправу која не би осакатила изворну концепцију 25. тома едиције Српска књижевна критика), а Матица при своме, тако да је овај том изашао тек 1995. године.
По Палавестри, највећу корист од сукоба са цензорима имао је сам Радуловић, који је 1989. године у Институту објавио своју студију „Модернизам и српска идеалистичка философија“, насталу на основу проширивања предговора за, тада још увек необјављени, зборник. Бавећи се философско-културолошким странама домаћег модернизма, метафизичким упливима на модерну књижевност, антрополошким истраживањима и књижевном свешћу епохе, философијом живота (неохуманистика Ксеније Атанасијевић и Владимира Вујића), теолошким мишљењем будућих идеолога светосавља, попут Николаја Велимировића и Јустина Поповића, Радуловић је трајно одредио појам културолошке критике, чији предмет није само уметничко стваралаштво као један од облика културе, него и онтологија и телеологија саме културе, њена егзистенцијална и хуманистичка бит, као и улога у национално-историјском постојању народа.
Важно је истаћи да је борба против разматрања стваралаштва Николаја Велимировића и Јустина Поповића у контексту српске мисли о култури и књижевности била логична последица идеолошког остракизма коме су они били подвргнути после Другог светског рата. Године 1978, Велимировићева дела су забрањена за уношење у СФРЈ, као „непријатељска пропаганда“, а Јустин Поповић је до смрти, 1979. године, био у својеврсној изолацији у манастиру Ћелије код Ваљева. У том смислу, Радуловићев подухват био је заиста не само пионирски, него и храбар.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Истина је, суштински, непобедива. Она привремено може бити потиснута и сакривена, али се увек враћа и побеђује. На примеру повратка владике Николаја и оца Јустина у оквире српске књижевности и културе то се најбоље види. Многи идеолошки комесари су покушали, у доба брозоморе, да њихове трагове избришу и дело укину, али им то није пошло за руком. Данас сваки озбиљан Србин зна ко су они били, и памти њихово место у нашој култури.
Од комуниста остракизовани и уклоњени из културног простора, стрељани Григорије Божовић и прогнани Станислав Краков, добили су, ових година, своја сабрана дела. И Драгиша Васић је одавно у жижи наших књижевних историчара и тумача, као и драгоцени други, за које се мислило да ће заувек нестати. Једноставно, оно што је вредно никад неће изгубити своје место у простору стваралачког наслеђа које баштинимо.
Некад је против неподобних био комунизам, а данас је то неолиберални капитализам који се, свим силама, бори против онога што представља препреку несметаном ширењу капиталистичког модела израбљивања човека и света. Зато су му непријатељи породица, вера, нација, али драгоцена књижевна прошлост. Ова идеологија је, по Дијегу Фузару, идеологија „монотеизма тржишта“, која има три основне догме: крајњи индивидуализам, ратовање у име хуманизма и демократије (а за интересе крупног капитала) и начелна демонизација сваке алтернативе, која се одмах проглашава за тоталитарну и антидемократску. На тржишту заснованом на англосаксонском моделу сви треба да буду потрошачи којима је идеал „american way of life“. (3)
Ако све ово знамо (а знамо ако желимо да знамо), онда је крајње време да почнемо да „учимо пјесан“ (Миодраг Павловић): јер, у рату који брише сећање, то може бити избављење.
Читаоцима поклањам своју књигу „Олтарски простори српске књижевности“ као мали допринос у том правцу. Књигу преузмите ОВДЕ (download PDF 1,1MB).
ЛИТЕРАТУРА:
1. Предраг Палавестра, „Проучавање и издавање грађе за историју српске књижевне критике“, у: Српска књижевна критика друге половине XX века, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2013.
2. Богдан Лубардић, Јустин Ћелијски и Русија / Путеви рецепције руске философије и теологије, Беседа, Нови Сад, 2009.
3. Дијего Фузаро: Европа не постоји, приредио и превео Драган Мраовић, Београд: Досије студио
др Владимир Димитријевић
