SVEDOČENJE PREDRAGA PALAVESTRE
Kada se, u knjizi Milana Radulovića „Modernizam i srpska idealistička književnost“, objavljenoj u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu 1989, pored ostalih, pojavilo i ukazivanje na mesto Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića u našoj ekspresionističkoj književnosti, to je bila jedna od prekretnica u presazdavanju slike o književnoj prošlosti koju smo nasledili. Poduhvat je bio smeo (danas bismo rekli „politički nekorektan“), pa se vredi setiti u čemu se ta smelost sastojala.
Da je revizionizam Milana Radulovića zaista bio izazovan, pokazuje i svedočenje Predraga Palavestre, koji je preko dve decenije u Institutu za književnost i umetnost vodio projekat Srpska književna kritika.(1,30-36)
Radulović je, naime, dobio zadatak da pripremi poslednji, dvadeset peti tom kolekcije, koji bi se bavio kritičkom mišlju naših filosofa i naučnika. Kako kaže Palavestra, ovaj tumač naše književne baštine od početka je radio u saglasnosti sa Uređivačkim odborom, glavnim urednikom i redaktorom; sproveo je obimna istraživanja zanemarene građe, koja je ukazala na mislioce što su svojevremeno uticali na osnovne pravce razvoja srpske kulture, pa i na književnost. Godine 1985. priređivački rad je okončan; Radulović je za pripremljeni zbornik dobio pozitivne recenzije dr Slavka Leovca i dr Predraga Palavestre. Ostalo je trebalo da bude rutina.
Leovac je, čitajući rezultate Radulovićevih istraživanja, istakao da je uključivanje, na prvi pogled sasvim različitih, naučnika i filosofa kulture (Jovana Cvijića, Tihomira Đorđevića, Božidara Kneževića, Branislava Petronijevića, Nikolaja Velimirovića, Justina Popovića, Dušana Nedeljkovića, Vladimira Vujića i Ksenije Atanasijević) u istoriju srpske književne kritike višestruko značajno, jer su oni svojim stvaralaštvom uticali na razvoj neosimbolizma i ekspresionizma u nas. Znajući da će komesarima u kulturi znak za uzbunu biti uključivanje Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića u korpus kulturoloških kritičara, Leovac je u recenziji istakao da se Radulović njima bavio manje kao teolozima, a više kao misliocima i retorima, koji su uticali na pravoslavne ekspresioniste i simboliste, ne ulazeći pritom u njihove polemike sa drugima (tu se, pre svega, mislio na marksiste, koji su i pre rata i posle rata bili žestoki protivnici „idealističkih mistifikatora“ kakvi su Nikolaj i Justin). Tako je Dušan Nedeljković posle rata, u svojoj pamfletskoj knjizi Naša filozofija u borbi za socijalizam, rezimirao sve odrečne stavove o Nikolaju i Justinu koje su baštinili domaći sledbenici dijalektičkog materijalizma: „Vladika Nikolaj je pisao Reči o svečoveku (1920) i svoje brojne Besede o dobru i zlu, da staru Jugoslaviju nadahne ropskom gandijevskom mistikom i od nje učini uporište carskom belogardiskom evroaziskom svečoveštvu, koje je htelo da povede pre svega sve Slovene u krstaški rat protiv Sovjetskog saveza, a za račun anlo-američkih trustova. Za vladičinu gandijevsku skolastiku karakteristično je što je s jedne strane okupljala takve pisce koji su, kao Justin Popović ili Dušan Stojanović, držali vezu sa belogardiskim, carističkim, ‘panslavističkim’ ‘svečoveštvom…’“ (2,156-157)
Drugi recenzent, dr Predrag Palavestra, naglasio je da je Radulović i u izboru autora i po obimu postupio u skladu sa odlukama Uređivačkog odbora. Palavestra je ustvrdio da je autor zbornika prvi u nas odredio značenje i obim pojma „kulturološka kritika“, pri čemu je utvrdio skrivene, ali neosporne, veze između filosofije kulture, duha vremena i misli o književnosti. Radulovićevi uvidi, smatrao je ovaj recenzent, umnogome menjaju pogled koji smo imali na našu međuratnu kulturu i književnu kritiku. Filosofija, antropogeografija, folkloristika u Radulovićevoj uvodnoj studiji sasvim su u dosluhu su sa teologijom, kulturologijom, etikom. Književna kritika, skupa s njima, tako ulazi u domen kulturne antropologije, smatrao je Palavestra.
CENZURA NASTUPA
Pošto su Naučno veće Instituta za književnost i umetnost i Uređivački odbor usvojili recenzije Leovca i Palavestre, i pošto su dobijena sredstva od Republičke zajednice nauke, knjiga je krajem septembra 1986. predata Matici srpskoj radi štampanja. Iznenada, ljudi iz Matice su istakli da dobijeni novac nije dovoljan jer je knjiga preobimna, pa treba ukloniti „suvišne“ autore – pre svega, Jovana Cvijića, Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića. Pošto Palavestra nije bio spreman da prihvati prikrivenu cenzuru koja je stajala iza ovog zahteva, on i Radulović su otputovali na konsultacije sa Leovcem u Sarajevu, obavestivši ga da Matica srpska, preko svog urednika Miodraga Rankova i dr Božidara Kovačeka, odbija da štampa knjigu jer u u zborniku ima tekstova koji šire tzv. „neprihvatljive“ ideje (omiljeni izraz ideoloških komesara), da predgovor nije kritički napisan, a da je izbor „tendenciozan“. Zbog svega toga rukopis je vraćen Institutu, čiji je direktor maja 1987. dobio zvanično pismo Predraga Palavestre, u kome ga on obaveštava da ostaje pri svojoj ranijoj recenziji, i da je Radulović svojom knjigom izvršio dragocenu reviziju vrednosti u savremenoj književnoj kritici. Palavestra je naglasio da je „zadatak nauke i naučnog objavljivanja građe utvrđivanje istine a ne udovoljavanje prolaznim potrebama nekih vladajućih krugova ili ideologija. Jovan Cvijić, Branislav Petronijević, Ksenija Atanasijević i drugi […] objektivno pripadaju duhovnom nasleđu srpske kulture i objektivno treba da budu obrađeni kao stubovi srpske nacionalne kulture u kojoj se uobličavala i kritička misao o književnosti. To isto važi i za religijske mislioce i bogoslove Nikolaja Velimirovića, Justina Popovića i druge pravoslavne teološke pisce. Oni se ne mogu izbrisati iz kulturnog nasleđa i ne smeju se zaobilaziti u naučnim istraživanjima i sređivanju istorijske građe. Istorija srpske kritike i književnosti ne može se ni pisati ni izučavati bez poznavanja njihovog dela“. (1,34)
Matica srpska nije odustala od svojih ideoloških zahteva, pa je dr Mirko Zurovac napisao treću recenziju, čime je prekršen ugovor između Instituta za književnost i umetnost i Matice. Zurovac je istakao da su Radulovićeve hipoteze (poput one da radovi naših filosofa sadrže naročitu „filosofiju umetnosti“ i da je ta filosofija srodna simbolističkim i ekspresionističkim tvorevinama) nejasne i sumnjive. Na osnovu toga, traženo je uklanjanje ogleda Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića. Institut je ostao pri svome (dopuštajući javnu raspravu koja ne bi osakatila izvornu koncepciju 25. toma edicije Srpska književna kritika), a Matica pri svome, tako da je ovaj tom izašao tek 1995. godine.
Po Palavestri, najveću korist od sukoba sa cenzorima imao je sam Radulović, koji je 1989. godine u Institutu objavio svoju studiju „Modernizam i srpska idealistička filosofija“, nastalu na osnovu proširivanja predgovora za, tada još uvek neobjavljeni, zbornik. Baveći se filosofsko-kulturološkim stranama domaćeg modernizma, metafizičkim uplivima na modernu književnost, antropološkim istraživanjima i književnom svešću epohe, filosofijom života (neohumanistika Ksenije Atanasijević i Vladimira Vujića), teološkim mišljenjem budućih ideologa svetosavlja, poput Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića, Radulović je trajno odredio pojam kulturološke kritike, čiji predmet nije samo umetničko stvaralaštvo kao jedan od oblika kulture, nego i ontologija i teleologija same kulture, njena egzistencijalna i humanistička bit, kao i uloga u nacionalno-istorijskom postojanju naroda.
Važno je istaći da je borba protiv razmatranja stvaralaštva Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića u kontekstu srpske misli o kulturi i književnosti bila logična posledica ideološkog ostrakizma kome su oni bili podvrgnuti posle Drugog svetskog rata. Godine 1978, Velimirovićeva dela su zabranjena za unošenje u SFRJ, kao „neprijateljska propaganda“, a Justin Popović je do smrti, 1979. godine, bio u svojevrsnoj izolaciji u manastiru Ćelije kod Valjeva. U tom smislu, Radulovićev poduhvat bio je zaista ne samo pionirski, nego i hrabar.
UMESTO ZAKLJUČKA
Istina je, suštinski, nepobediva. Ona privremeno može biti potisnuta i sakrivena, ali se uvek vraća i pobeđuje. Na primeru povratka vladike Nikolaja i oca Justina u okvire srpske književnosti i kulture to se najbolje vidi. Mnogi ideološki komesari su pokušali, u doba brozomore, da njihove tragove izbrišu i delo ukinu, ali im to nije pošlo za rukom. Danas svaki ozbiljan Srbin zna ko su oni bili, i pamti njihovo mesto u našoj kulturi.
Od komunista ostrakizovani i uklonjeni iz kulturnog prostora, streljani Grigorije Božović i prognani Stanislav Krakov, dobili su, ovih godina, svoja sabrana dela. I Dragiša Vasić je odavno u žiži naših književnih istoričara i tumača, kao i dragoceni drugi, za koje se mislilo da će zauvek nestati. Jednostavno, ono što je vredno nikad neće izgubiti svoje mesto u prostoru stvaralačkog nasleđa koje baštinimo.
Nekad je protiv nepodobnih bio komunizam, a danas je to neoliberalni kapitalizam koji se, svim silama, bori protiv onoga što predstavlja prepreku nesmetanom širenju kapitalističkog modela izrabljivanja čoveka i sveta. Zato su mu neprijatelji porodica, vera, nacija, ali dragocena književna prošlost. Ova ideologija je, po Dijegu Fuzaru, ideologija „monoteizma tržišta“, koja ima tri osnovne dogme: krajnji individualizam, ratovanje u ime humanizma i demokratije (a za interese krupnog kapitala) i načelna demonizacija svake alternative, koja se odmah proglašava za totalitarnu i antidemokratsku. Na tržištu zasnovanom na anglosaksonskom modelu svi treba da budu potrošači kojima je ideal „american way of life“. (3)
Ako sve ovo znamo (a znamo ako želimo da znamo), onda je krajnje vreme da počnemo da „učimo pjesan“ (Miodrag Pavlović): jer, u ratu koji briše sećanje, to može biti izbavljenje.
Čitaocima poklanjam svoju knjigu „Oltarski prostori srpske književnosti“ kao mali doprinos u tom pravcu. Knjigu preuzmite OVDE (download PDF 1,1MB).
LITERATURA:
1. Predrag Palavestra, „Proučavanje i izdavanje građe za istoriju srpske književne kritike“, u: Srpska književna kritika druge polovine XX veka, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2013.
2. Bogdan Lubardić, Justin Ćelijski i Rusija / Putevi recepcije ruske filosofije i teologije, Beseda, Novi Sad, 2009.
3. Dijego Fuzaro: Evropa ne postoji, priredio i preveo Dragan Mraović, Beograd: Dosije studio
dr Vladimir Dimitrijević
