Decenijama je Bog trpeo srpsko klanjanje smrti, koje se pretvorilo u autogenocid.
REČ MUDRE STARICE IZ ĐAKOVICE
Jedna od poslednjih srpskih starica iz Đakovice je Poleksija Kastratović, decenijama prislužnica našeg hrama u metohijskom gradu. Zamonašena je pod imenom Teoktista. U intervjuu koji je dala časopisu „Svetigora“ o Petrovdanu 2015, rekla je: „Nerođena djeca nas su upropastila. Niko nas nije upropastio. Jer nerođena djeca vode rat sa nama, a mi ne vidimo, nego vidimo Šiptare. Jer oni pište. Meni je jedna žena pričala ovde, nekoliko puta je imala – da neće da rodi./…/ I ona sanja, da je išla, oće u raj. Naišlo muško dijete jer je ona to uništila: štapom hoće da je bije, a djevojčica lijepa, obučena, dođe i kaže: „Neka, ipak je naša mama“. „Kako naša mama? Ona nama nije dala da živimo na taj svijet – ne može!“ Nekoliko puta je abortirala, i muško i dve ćerkice./…/Ta narođena djeca vode rat sa nama, ne vode Šiptari, nego ta djeca. Pa kažemo, krivi su nam Šiptari“.
O čemu drugom misliti sada kada nas je, posle svega jedne decenije, pola miliona manje nego na popisu iz 2011. godine?
REČ VLADIKE PAVLA
Episkop Atanasije (Rakita) se seća šta je episkop raško – prizrenski Pavle (potonji patrijarh srpski) govorio đacima bogoslovskih škola: „Pred karlovačkim bogoslovima, koji su naišli 31. oktobra 1990. godine, Vladika raško – prizrenski Pavle je govorio o porodici i o vernosti Hristu. Upozorio je na dva greha, koji su duboko uzeli korena u srpskom narodu, a to su čedomorstvo i pijanstvo. Naročito blud i čedomorstvo prete da unište ceo narod. „Nama često prebacuju da ne poznajemo porodični život, zbog toga, što smo kaluđeri, ali ako i ne znamo šta je porodica, znamo šta je zapovest Božija”, kazao je Vladika. Pouka je završena upozorenjem koje je Vladika u ovoj trpezariji često ponavljao: „Sveštenici ne smeju da budu izdajnici Hristove nauke. Istina, danas ima takvih izdajnika, ali tome se ne treba čuditi. Apostoli su svojim očima gledali Hristova dela i slušali su Njegove reči, pa se među njima opet našao jedan koji Ga je izdao. A mi ne slušamo direktno Njegove reči i ne gledamo Njegova čudesa, nego sve to primamo preko Svetog Pisma i Svetih Tajni. Izdajnika će biti, ali potrudimo se da to ne budemo mi!”“
Koliko je sveštenika koji danas svedoče patrijarhove reči, i svim silama se bore protiv pijanstva i abortusa? Ili se sve svodi na priču o „evharistijskoj eklisiologiji“ i razdvajanju ontologije od etike? A ko će da propoveda, rečju i životom, ako neće sveštenici?
REČ PATRIJARHA PAVLA
Kada su, sredinom poslednje decenije prošlog veka, radikalne kvazifeministkinje napale patrijarha Pavla zbog njegovog stava (naravno, stava Crkve) o utrobnom čedomorstvu, on je rekao: „Prošle godine je upućena reč protiv abortusa i ženski lobi je demonstrirao i pisao u novinama: „Žena je slobodno biće i ona odlučuje da li će roditi ili neće”. Mi nismo ni rekli da ona nije slobodno biće, ali se ne slažemo sa principom da je začetak deo ženskog tela. Jajašce je deo ženskog tela i seme deo muškog, a začetak je nešto treće, posebna ličnost, i to cela, ne deo, i ne pripada ni muškom ni ženskom. Čak nam je prigovarano da smo protiv Šiptara koji se rađaju. Ni spomenuli ih nismo. Ni Šiptara, ni Cigana, ni ikoga, samo smo opomenuli Srbe koji će, ako ovako nastave, uskoro biti manjina u svojoj zemlji, a ako i dalje nastave – nestaće ih. Obratili smo se onima kojima nije svejedno dal’ će nas nestati od naše ruke, a ne samo što stalno ginemo za pravdu i slobodu. Mahatma Gandi kaže da je najsrećnije godine proveo sa svojom ženom kad je živeo kao brat sa sestrom. Oni koji neće da rađaju neka se uzdržavaju. Kad je mogao Gandi, što ne bi i oni.“
Da li je neko poslušao patrijarha Pavla?
Po rezultatima najnovijeg popisa, očito nije.
IDEOLOŠKI ZLOČIN
Sveštenik Vladimir Zjelinski, u svom tekstu „Blagodarenje životu“, opisuje zašto je abortus pravo nedelo: „Prilikom veštačkog prekida trudnoće učestvuju najmanje četiri osobe: lekar (ili medicinsko osoblje), trudna žena, njen partner i sam plod. Prvih troje sklapaju svojevrsnu zaveru za uklanjanje četvrtog. Ta zavera je samo jedna ćelija onog zloćudnog tumora koji je svojim metastazama pronikao i okružio čitavo savremeno društvo. „Tumor“ pod nazivom „abortus“ prerasta u ideologiju (čiji deo može da postane i bioetika), koja svuda prodire obično u „difuznom“ i ne isuviše argumentovanom obliku. Njena frazeologija se vrti oko reči o slobodnom izboru materinstva i odsustvu istinski čovečijeg života u prvo vreme posle začeća, itd. Međutim, program te ideologije nema nikakvog značaja; odlučujuća postaje njena otrovna funkcija, koja se sastoji u razvodnjavanju prirodnog i spasonosnog osećanja greha ili osećanja krivice, koje se spontano pojavljuje prilikom ubistva začetog ploda u svakom stadijumu njegovog razvoja. Ta funkcija razrađuje i odgovarajuće viđenje čoveka, koje krči put ka opravdavanju njegovog ubistva u prvim danima njegovog postojanja.
Osnovna teza te ideologije (anticrkvene po svojoj suštini) oslanja se na odsecanje svakog ontološkog značaja čovečijeg života i na utvrđivanje radikalne, racionalne slučajnosti svake čovečije ličnosti.“
Srbi su zavoleli smrt umesto života, i prihvatili ideologiju utrobnog čedomorstva kao svoju. Ko prihvati tu ideologiju, za njega je i svoje i tuđe postojanje slučajnost.
Zato nije slučajno što nas je, posle jedne decenije „zlatnog doba“, pola miliona manje.
Nestajemo.
Kako reče Kafka u „Seoskom lekaru“, dovoljno je da se jednom odazoveš na pogrešan poziv i da to više ne možeš popraviti.
PONAVLJANJE JE MAJKA UČENJA
Ako vam i dalje nije jasno zašto izumiremo, pročitajte ponovo odlomak iz Osnova socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve, koji izražava stav cele Crkve od Istoka, ali, pre svega, stav Tvorca neba i zemlje.
Još od najranijih vremena, Crkva smatra da je namerno prekidanje trudnoće (abortus) težak greh. Kanonska pravila izjednačuju abortus sa ubistvom. U osnovi takve procene nalazi se ubeđenje da je zametak ljudskog bića dar Božiji, zbog čega se, od trenutka začeća, svaki nasrtaj na ljudski život smatra zločinom.
Razvoj ploda u majčinoj utrobi Psalmopojac opisuje kao stvaralački čin Božiji: Ti si stvorio utrobu moju, Gospode… ne sakri se kost moja od Tebe koju si stvorio u skrivenosti, i sastav moj (ipostas) u dubinama zemlje; neuobličen začetak moj videše oči Tvoje (Ps. 138; 13, 15–16). O tome svedoči i Jov, u rečima upućenim Bogu: Tvoje su me ruke stvorile i načinile odasvud… Zar me nisi kao mleko slio i kao sir usirio me? Navukao si na me kožu i meso, kostima i žilama spleo si me. Životom i milošću darivao si me, i staranje Tvoje čuvalo je duh moj… izvadio si me iz utrobe (Jov 10; 8, 10–12, 18). Pre nego te sazdah u utrobi, znah te, i pre nego što izađe iz utrobe posvetih te (Jer. 1; 5–6), rekao je Gospod proroku Jeremiji. „Ne ubijaj dete izazivajući pobačaj“ – ta naredba se nalazi među najvažnijim zapovestima Božijim u „Učenju Dvanaestorice apostola“, jednom od najstarijih spomenika hrišćanske književnosti. „Žena koja je počinila pobačaj jeste ubica i zato odgovara pred Bogom, jer je… zametak u utrobi živo biće, o kojem se stara Gospod“, pisao je Atenagora, apologeta 2. veka. „Onaj, koji će postati čovek, već jeste čovek“, tvrdio je Tertulijan na prelasku iz 2. u 3. vek. „Ona koja pogubi plod začet u utrobi podleže osudi za ubistvo… Oni, koji daju napitke za izbacivanje začetoga u utrobi jesu ubice, isto kao i oni što pripremaju otrove za ubijanje dece“, kaže se u 2. i 8. pravilu svetog Vasilija Velikog, koja su uključena u Knjigu pravila Pravoslavne Crkve i potvrđena 91. pravilom Šestog Vaseljenskog Sabora. Pri tom sveti Vasilije precizno kaže da težina krivice ne zavisi od vremena trudnoće: „Mi ne pravimo razliku između ploda koji se već uobličio i ploda koji je još neuobličen.“ Sveti Jovan Zlatousti je govorio da su oni koji vrše abortuse „gori od ubica“.
Široka rasprostranjenost i opravdanje abortusa u savremenom društvu Crkva shvata kao pretnju budućem čovečanstvu i kao očigledan znak moralne degradacije. Vernost biblijskom i svetootačkom učenju o svetosti i neprocenjivosti ljudskog života od samog njegovog početka nespojiva je sa shvatanjem o ženinoj „slobodi izbora“ da odluči o sudbini ploda. Osim toga, abortus predstavlja opasnu pretnju fizičkom i duhovnom zdravlju majke. Isto tako, Crkva nepokolebivo smatra svojom dužnošću da stupi u zaštitu najranjivijih i najzavisnijih ljudskih bića, a to su upravo nerođena deca. Pravoslavna Crkva ni u kakvim uslovima ne može dati blagoslov za izvršenje abortusa. Ne odbacujući žene koje su izvršile abortus, Crkva ih poziva na pokajanje i prevazilaženje pogubnih posledica greha posredstvom molitve i podnošenja epitimije, za kojima će uslediti učešće u spasonosnim Sv. Tajnama. U slučaju kada produžetak trudnoće neposredno preti životu majke a posebno u slučaju da ona već ima decu, u pastirskoj praksi se preporučuje ispoljavanje snishodljivosti (tj. popustljivosti). Žena koja u takvim okolnostima prekine trudnoću ne biva odlučena od evharistijskog opštenja sa Crkvom, ali je to opštenje uslovljeno njenim ispunjenjem ličnog molitvenog pokajnog pravila. To pravilo određuje sveštenik, koji prima njenu ispovest. ( Naravno, podrazumeva se da sveštenik ima stvarne dokaze da je majčin život u opasnosti (nap. aut.).Borba s abortusima, na koje se žene ponekad odlučuju zbog krajnje materijalne oskudice i bespomoćnosti, zahteva od Crkve i države stvaranje delotvornih mera za zaštitu materinstva, a takođe i stvaranje uslova za usvajanje dece koje majka iz nekih razloga ne može samostalno da podiže.
Odgovornost za greh ubistva nerođenog deteta, uporedo sa majkom nosi i otac, u slučaju da je pristao na izvršenje abortusa. Ako je žena izvršila abortus bez saglasnosti muža, to može da bude osnova za razvod braka (v. 10. 3). Greh pada i na dušu lekara koji je izvršio abortus. Crkva poziva državu da medicinskim radnicima prizna pravo da, u skladu sa svojom savešću, odbiju da izvrše abortus. Ne može se smatrati za normalnu ona situacija u kojoj je pravna odgovornost lekara za smrt majke na neuporedivo višem nivou nego odgovornost za pogubljenje ploda čime se lekari, a posredstvom njih i pacijenti, podstiču na izvršenje abortusa. Lekar je dužan da ispolji maksimalnu odgovornost prilikom postavljanja dijagnoze koja bi ženu mogla da podstakne na prekid trudnoće. Pri tom je verujući lekar dužan da medicinske podatke uporedi sa zapovestima hrišćanske savesti.“
Da li je sada jasno koji je osnovni uzrok što nas je pola miliona manje nego pre jedne decenije?
UMESTO ZAKLJUČKA
Pre bilo čega što počinjemo, treba se pomoliti Bogu i pokajati za grehe. Otac Georgije (Karslidis), poznati duhovnik u Severnoj Grčkoj je jednoj ženi, koja je počinila čedomorstvo, a ona je bila lepa i bogata žena iz visokog društva, naložio sledeće: „Evo, šta treba da uradiš. Obuci se u neke prnje, nikome nemoj da govoriš ko si, i otidi u to i to selo. I celu nedelju dana ćeš tamo prositi, nikome ništa ne govoreći ni o svojoj prošlosti ni o svojoj budućnosti. Nikome nemoj čak reći ni kako se zoveš. To poniženje će pomoći tvojoj duši da se istinski smiriš i da se očistiš od tog zla koje si nanela drugoj duši, tvome nerođenom detetu, koje je ubijeno a da nije uspeli ni da se rodi na ovaj svet.“
Žena je sve to ispunila i posle toga je osetila ono što nije osetila posle ispovesti – olakšanje u duši. I iscelila se od teškog greha.
Pokajanje mora biti celosno i iskreno.
Zakon Gospodnji je kao dva plus dva četiri, to jest – zlo rađanje, gotovo suđenje. Decenijama je Bog trpeo srpsko klanjanje smrti, koje se pretvorilo u autogenocid. I sada je došao trenutak istine, ali i kazne – to je kad se Tvorac neba i zemlje povuče i pusti ljude da žanju što su sa đavolom sejali.
Ako se saborno ne pokajemo, što znači obnovu uma i duše i tvorenje zapovesti Božje o rađanju i množenju, nemamo se čemu nadati. A nada je, uvek i svagda, u Onome Kome se na kraju Svete Liturgije obraća sveštenik sa „Slava Tebi, Hriste Bože, nado naša, slava Tebi!“
Dr Vladimir Dimitrijević
