Поводом НАТО списка за одстрел, маскираног у ,,људска права и демократију’’
Западни србомрсци будно прате Србију, и спремају нам НАТО окупацију (не ову садашњу, „мекани звекани“ верзију, него праву, јер се чека велики НАТО поход против Русије – зато треба коначно решити питање Космета, сломити Републику Српску и увести трупе окупатора у Београд). Већ су, преко својих симпатизера (свесних или несвесних, али зна се какве „вредноте“ нуди НАТО) саставили списак оних које, у тај час, када ће џендеристички прајд бити оно што је 1941. била парада вермахтовско – есесовских трупа у нашем главном граду, треба гонити, судски злостављати, тамничити и – што да не? – учинити течним (liquid – течан; „ликвидирати“ је, дакле, другови, шта?). Ако је неко течан, тај и испари – ко је читао Орвела, зна на шта мислим.
НАТО прајдери, ударна песница НАТО пакта, крећу у поход. Ко не верује, нека чита: https://nifainfo.org/the-belgrade-pride-homophobia-and-serbian-government-organized-ngos/
Ово је, дакле, најава нове „сече кнезова“, реприза догађаја из 1804. године.
Зато је добро да се подсетимо шта, у песми видовитог слепца Филипа Вишњића, „Почетак буне против дахија“, пише о овом случају. Говори Фочић Мехмед – ага:
Просућемо рушпе по калдрми,
На дукате покупити војску;
Нас четири велике дахије
На четверо разд’јелити војску,
На четверо к’о четири брата,
Поћи ћемо из нашега града
Кроз нашије седамн’ест нахија
Исјећ’ ћемо све српске кнезове,
Све кнезове, српске поглавице,
И кметове, што су за потребе,
И попове српске учитеље,
Само луду ђецу оставити,
Луду ђецу од седам година,
Пак ће оно права бити раја,
И добро ће Турке послужити.
Док погубим кнеза Палалију
Из лијепа села Бегаљице,
Он је паша, а ја сам субаша.
Док погубим и Јована кнеза
Из Ландова села маленога,
Он је паша, а ја сам субаша;
И Станоја кнеза из Зеока,
Он је паша, а ја сам субаша.
Док погубим Стеву Јаковљева
Из Лијевча гн’језда хајдучкога,
Он је паша, а ја сам субаша;
И Јована кнеза из Крснице.
Док погубим до два Чарапића
Из потока Б’јелог од Авале,
Кој’ су кадри на Врачар изићи,
У Биоград Турке затворити,
Они с’ паше, а ја сам субаша.
Док погубим Црнога Ђорђија
Из Тополе села поносита,
Који с Бечким тргује ћесаром,
Он је кадар сву џебану купит’
Од бијела града Варадина.
И оружје, што је за потребе,
Он је кадар на нас завојштити,
Он царује, а ја субашујем.
Док погубим протопоп’ Николу
Из лијепа села Ритопека,
Он пашује, а ја субашујем.
Док погубим Ћорђија Гузоњу
И његова брата Арсенија
Из лијепа села Жељезника,
Кој’ је кадар Топчидер затворит’;
Док погубим протопопа Марка
Из лијепа села Остружнице,
Он је паша, а ја сам субаша.
Док погубим до два игумана,
Аџи-Ђеру и Аџи-Рувима,
Који знаду злато растапати
И са њиме ситне књиге писат’,
Нас дахије цару опадати,
Око себе рају сјетовати,
Они паше, а ми смо субаше.
Док погубим Бирчанин-Илију,
Обор-кнеза испод Међедника,
Ево има три године дана,
Од како се врло посилио:
Кудгођ иде, све крљата јаше,
А другога у поводу води;
Он буздован о ункашу носи,
А бркове под калпаком држи,
Он Турчину не да у кнежину,
Кад Турчина у кнежини нађе,
Топузом му ребра испребија,
А кад Турчин стане умирати,
А он виче на своје хајдуке:
„Море, слуге! тамо пашче бац’те,
Ђе му гавран кости наћи не ће.”
А кад нама порезу донесе,
Под оружјем на диван изиђе,
Десну руку на јатаган метне,
А лијевом порезу додаје:
„Мемед-ага, ето ти порезе,
Сиротиња те је поздравила,
Више теби давати не може.”
Ја порезу започнем бројити,
А он на ме очима стријеља:
„Мемед-ага! зар ћеш је бројити?
Та ја сам је једном избројио.“
А ја више бројити не смијем,
Већ порезу украј себе бацим,
Једва чекам, да се скине б’једа,
Јер не могу да гледам у њега;
Он је паша, а ја сам субаша.
Док погубим кнеза Грбовића
Из лијепа села Мратишића,
Он је паша, а ја сам субаша.
Док погубим и Алексу кнеза
Из лијепа села Бранковине,
И Јакова брата Алексина:
Цар и ћесар кад се завадише,
Код ћесара обрштери бише,
И носише од злата кашкете,
Попл’јенише све Турске паланке,
Поробише, ватром попалише,
Цар и ћесар кад мир учинише,
А они се цару предадоше,
И код цара кнезови посташе,
Млоге Турке цару опадаше,
Седам паша, што су опаднули,
Опаднули, па их поморили;
Они паше, а ми смо субаше.
Док погубим кнеза Тавнавскога,
Из Љутице Станка обор-кнеза;
Док погубим кнеза Мачванскога,
С Богатића Мартиновић-Лазу,
Он је паша, а ја сам субаша.
Док погубим кнеза Поцерскога,
С Метковића Ружичић-Мијајла,
Он је паша, а ја сам субаша.
Док запалим Рачу украј Дрине,
И погубим Аџи-Мелентија,
Кој’ је иш’о преко мора сињег,
Те је влашку ћабу полазио,
Пак се узгред у Стамбол свратио,
И од цара ферман излагао
За стотину жутијех дуката,
Да власима богомољу гради,
Да је гради за седам година,
Начини је за годину дана,
Ево има шест година дана
Како зида покрај цркве куле,
А у куле набавља џебану
И по мраку топове привлачи;
Видиш, јолдаш, да се нечем’ нада!
Пак ћем’ онда заћи кроз нахије,
Те исјећи све српске кметове.
Како би нам раја додијала?
Све дахије на ноге скочише,
Мемед-аги сви се поклонише:
„Фала јолдаш, Фочић Мемед-ага!
Твоја памет пашовати може,
Ми ћемо те пашом учинити,
Тебе ћемо свагђе послушати.”То је то, браћо и сестре. Онако аутентично, од пре двеста двадесет година.
И то се, у постмодерној верзији, спрема у Србији уочи НАТО похода против Русије.
Е, сад, ови што у поход крећу требало би да се сете шта је тата поручио Мехмед – аги:
Старац Фочо поче говорити:
„Нуто момка! и нуто памети:
С којом р’јечи на пашалук сједе!
Узми синко, Фочић Мемед-ага,
Узми сламе у бијелу руку,
Мани сламом преко ватре живе:
Ил’ ћеш ватру са тим угасити,
Или ћеш је већма распалити?
Ви можете, и Бог вам је дао,
Тако силну покупити војску,
И поћ’ ћете, синко, кроз нахије;
Једног кнеза преварит’ можете
И на вјеру њега домамити;
Своју ћете вјеру изгубити,
Једног посјећ’, а два ће утећи,
Два пос’јеци, четири одоше,
Они ће вам куће попалити,
Ви дахије од њих изгинути.
Ал’ ви тако не мојте радити,
Него мене старца послушајте:
Ја сам глед’о у нашем инџилу,
Ово, наше, дуго бити неће,
Него ће се пром’јенити царство.“Нису слушали старца Фочу и пошли су у акцију. И нису посекли Карађорђа. Јер – „a ко ли ће змаја преварити, ко ли њега спаваћива наћи?“ Остало је историја. Царство се променило.
НАТО мртвачко царство је мртво, и доноси смрт, али је већ побеђено Васкрсењем Христовим, у које верујемо и коме се надамо. Баш сада, када НАТО поклоници милитантног прајдизма – џендеризма крећу са оваквим списковима, знамо да смо на правом путу, и да је победа са нама.
Уосталом, имали смо ми, Срби, поред стотина и хиљада јунака, Васиља Грђића, херцеговачког витеза отпора црно-жутој лешинастој орлушини, па га се сећамо, и њиме надахњујемо. НАТОљупци – танатофили немају кога да их надахне – Шваб, Сорос, Гејтс и остала глобалистичка тевабија нису никакво надахнуће никоме, па ни најближим рођацима. Тек њима нису. А нама је Васиљ Грђић и отац и брат и стег који носимо. Један од многих, један међу многима.
За заборавне: када је 1910. године основан Босанско-херцеговачки сабор, Васиљ је изабран за посланика за срезове Гацко, Билећа и Невесиње. У новембру 1913. године, после одлуке Срба да напусте свечану седницу, којој је присуствовао србомрзачки и, касније, србоубилачки земаљски поглавар Оскар Поћорек, на изласку из сале Васиљ Грђић изговара хомеровски интониране, а наше, десетерачке, „крилате речи“:
„Жари, пали, удбински диздаре,
док и твојој кули редак дође!”Тек толико да се зна.
др Владимир Димитријевић
