НЕШТО МАЛО УВИДА
Да је неко нашим прецима рекао да ћемо једног дана бирати између цара Лазе, честитог колена, и паризера – подригуше, они би рекли да је то немогуће, и да им се неко руга. А избор пред данањшом Србијом је управо тај: ако не презремо Косовски завет, нећемо имати ни паризер. То није иронија – то је цинизам. И тај цинизам нас прати као сенка, и не да нам да живимо животом достојним човека.
Управо због тога кад нам се паризер нуди као замена за Косовски завет вреди се сетити шта је тај Завет нама и шта смо ми без Завета.
Књигу “Издаја без потписа Косовски завет 2012. -2023. године” преузмите ОВДЕ.
ШТА ЈЕ НАМА ВИДОВДАН
Видовдан нам је све – од 1389. наовамо. Срби су ишли путем његовог завета, или нису ишли, мислећи да се може побећи од себе. Обилић или Бранковић – стална је дилема. Шта год да чинимо, тако је и тако ће бити.
Бошко Бојовић о генези косовске идеје каже:“Херојство, верност и спремност на највећи самопрегор, слобода и одбрана отачаства, вера у вишу правду и изнад свега у преимућство духовних и етичких над пролазним и себичним циљевима јесу идеали историјски опредмећени снагом израза слободног опредељења владара и његове војске, хора ратника, израза саборне свести као освештаног завета најшире схваћене колективне савести. Овако схваћено прослављање косовског мартиријума омогућава најширу хоризонталну идентификацију са овом духовно-етичком историјски конкретизованом вертикалом. Зато је и тако честа појава у српском патријархалном друштву да се с колена на колено преноси предање о пореклу од неког учесника у боју на Косову. Управо као да на Косову пољу почиње национална историја у народној свести или као да се снага његовог одјека тако увећавала временом да је оставио у сенци готово све што је било старије.“
Сања Бошковић, у чијој књизи „Косовски културолошки мит“ налазимо стајне тачке без којих се не може, истиче:“Позив на борбу за слободу и одбрану места где је поникла његова државност – места које га суштински дефинише, места културног пејзажа – народ претвара у метафизичку наду у ослобођење од зла и земаљске патње, наду у освајање суштинске, небеске слободе и правде, оне у којој бораве Лазареви витезови.“
Тако се земаљско претвара у небеско.
Одатле почиње све.
Да ли је паризер битнији од Царства Небеског?
ЖИВОТВОРНОСТ КОСОВСКОГ ЗАВЕТА
Владимир Дворниковић, аутор књиге „Карактерологија Југословена“, описао је косовско опредљење као нашу верзију хришћанске вере, која је успела да одоли свим изазовима, од турског ропства до западног нихилизма: “У име овог живота Ниче је дигао протест противу религије „смрти, слабости и ропства“; Мојсије, Христ и Буда, „ти“ вође робова отровали су човечанство, обрнули све праве вредности у безвредности и својим култом смрти покопали сву праву радост живота. Овако је Ниче спасавао афирмацију живота. Његова религија Радости освајала је сву младост Европе, постала је гласна и видљива, хучна и борбена. „Доле са религијом смрти!““
Из Ничеа, који је величао биолошки живот уместо живота у Христу Живоме и Истинитоме, родила се богоборна Европа, која је своју ничеанску њушку показала за време тријумфа Хитлеровог нацизма.
Срби су се за прави живот борили другачије. Дворниковић наглашава:“Наша историја донела је једно друго решење. Она је донела једну нову, своју хришћанску религиозну варијанту, која је до данас још остала Европи непозната, али је за нас саме остала несвесна. Има један специјално наш, животом и историјом створени култ смрти. (...)То је култ у име живота, у име васкрсења. Мистерија тога култа оснива се на једном дубоком закону контраста; сећај се смрти да се дигнеш у један виши и пунији живот. Смрт је потстрек живота. Смрт даје, у функцији овог контраста, вредност и смисао живота. То је позитивна функција смрти. Живот је пунији, јачи и дубљи, он је уопште по томе и живот, јер постоји – смрт. Основа витална динамика нашла је свој посебан религиозни изражај у култу историјске смрти једне генерације. Цена живота повећава се, посвећује се. Афирмација живота бива свеснија и јача, воља за животом и васкрсењем страснија. Јавља се нова драж живота, нови почетак, јачи, пркоснији и херојскији.(...) Та религија наметнула се сама, управо биолошком нуждом момента. Она је послужила управо као формула живота, као једа нови начин реагирања животног. Хришћанска вера у живот вечни верификована је овде конкретно историјски, управо биолошки. Смрт улази у оквир живота, и она не може да буде један од покретних тачака за нови живот. Само смрћу се може осећати нова, дубља и оплемењена форма афирмације живота! Зато је наш народ по несвесној динамици оних сила што покрећу живот, у косовској трагедији осетио своје крштење, то ће рећи: своје дизање у пунији и виши облик живота.““
Биолошки живот није довољан. Потребан је онај који не стари и не пролази – живот у Завету.
Или нам је довољан само паризер после кога ћемо, сити ничега, весело подригнути?
ОД ЦАРА ДУШАНА ДО КОСОВСКОГ ПРЕДАЊА
Дворниковић је подсећао на смисао Косовске идеје:“Та идеја била је дубоко хришћанскорелигиозна. Поред престареле и поткопаване Византије, од Татара заробљене Русије и поред раскомадане деморалисане Бугарске, српска је држава у четрнаестом столећу понела барјак источног Хришћанства. Душаново свето римско царство српске народности, као германско католичко римско царство на Западу, само је кулминација и највиднији израз тога духовно историјског процеса. Сама идеја „царства“ у Стефана Душана Силног била је идеја византијска, римска. Али то је била идеја хришћанске „Романије“, како су тада називали Византију, а носилац те идеје постаје читав српски народ. Та религиозна идеја органски уједињена са државном и националном идејом постаје окосницом читаве српске средњовековне историје. Српство се осетило носиоцем спиритуалног хришћанског Истока и то је средњовековној Србији, њеном стремљењу и њеним борбама надахнуло онај потез величине и ако је географски и етнички основ био сразмерно мален. Као преставница целог источног Хришћанства сударила се Србија с турством, носиоцем Ислама. Трагични пад Србије само по том добива своју симболику, а Косово постаје трагедијом.“
По дефиницији Жарка Видовића, трагедија је ода у славу жртве која је утемељила заједницу. Таква је била жртва Лазара и његових витезова.
Ко хоће, може да изабере паризер. Ако је то избор.
ПОБОЖНОСТ КНЕЗА ЛАЗАРА
Кнез Лазар Косовски био је дубоко побожан човек, који се није случајно определио за Царство Небеско. Он је као владар знао да ће остати само оно што преда Богу, јер је све пролазно и празно ван Христа. Девет година пре Косовског боја, даровао је болницу манастира Хиландара. У уводу, он каже:“Духовном светлошћу озаривши се, будуће мисли су предвидели божаствени пророци. Зато Давид велегласно говораше: Доћи ће сва племена и поклониће се пред тобом, Господе, гледајући испуњење тога, Црква од ових племена оденувши се као царском хаљином крвљу Владике, која је из ребра истекла, радује се у красоти и чувањем заповести у нади се учвршћује ради примања будућег живота, чије славе и части зажелех наследник бити ја у Христа Бога правоверни и самодржавни господар Срба и Подунавља Стефан кнез Лазар. Овај мој мали дар, који дадох и писменом одговарајућим овде горе уписах; да има Хиландар и држи довека као своју праву баштину, коју нико не може одузети, за просветљење храма пресвете Богородице Хиландарске и за негу светих и часних монаха који ту у болести живе, а мени на спомен вечни, како би због молитава њихових примио опроштај мојих многих сагрешења. Пошто сам и ја видео да земаљско богатство ништа није користило господарима који су били пре нас, јер се од њих узело и другима предало, а надају се да приме само од онога што су Богу предали. За овима сам и ја следио и принесох овај мали дар као она удова две лепте. Ако се неко дрзне да узме нешто од овога што сам горе забележио, нека га уништи господ Бог и пречиста Богомати и нека га уништи сила часног и животворног крста и нека га снађе гнев и проклетство од свих светих који су одувек угодни Богу и нека буде саучесник са Јудом и Аријем и нека буде отуђен од спасавајућег тела и крви и нека му је тужитељица Мати Божја овде и у будућем веку.“
Остаје, вели кнез, само оно што смо дали Господу. Све друго пролази и нестаје. И зато је и себе предао Творцу, да би му душа живела вечно, и да би његов народ имао на кога да се угледа.
Да ли се, данас и овде, треба одрећи угледа кнежевог зарад паризера, који чак није ни храна, него кривотворина хране?
Књигу “Издаја без потписа Косовски завет 2012. -2023. године” преузмите ОВДЕ.
БИО ЈЕ У ПРАВУ
Још је непознати летописац, савременик Видовдана 1389, забележио речи кнеза Лазара упућене племству:“Пођимо, браћо и чеда, пођимо на подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедно за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу.“
Дакле, ако дамо живот, Бог ће се смиловати на наше потомство, и неће нас истребити до краја. Као што се и десило – још смо живи и постојимо.
Патријарх Данило је наставио да нас подсећа на Лазареве речи:“Но ако мач, ако ране, ако тма смрти догоди се нама, слатко за Христа и за благочашће отачаства нашег да примимо. Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом живот.“
Тако је и данас, само што углавном мислимо да је глупо умрети ако имаш ајфон. Ко ће да користи ајфон ако ми умремо?
Ко нема за ајфон, има за паризер.
КАКВО ЈЕ ЗНАЧЕЊЕ ЛАЗАРЕВЕ КЛЕТВЕ?
У народној песми „Мусић Стеван“ речено је како је Лазар позивао у бој:“Ко је Србин и српскога рода,/и од српске крви и колена,/а не дош'о на бој на Косово,/не имао од срца порода,/ни мушкога ни девојачкога!/Од руке му ништа не родило,/рујно вино ни пшеница бела!/Рђом капо док му је колена!“
Велики песник и тумач поезије, Миодраг Павловић, опомиње нас на духовно – морално значење Лазареве клетве:“Но и хришћанско предање има податке о клетвама, и то већ у раним документима, у Еванђељима и Делима апостолским. Градови који не приме апостоле ни њихово учење, биће проклети јер ће апостоли отрести њихов прах са својих ногу (Матеј, 10, 14–15, 11, 21–24). Још је одређенија, готово афективна она коју Христос изриче неплодној смоковници, у Еванђељу пo Марку (11, 12–14), које многи истраживачи сматрају за најстарије међу Еванђељима. Сутрадан по уласку у Јерусалим, пошто је преноћио у Бетанији крај Маслинове горе, Христос поново креће ка Јерусалиму и крај пута спази једну лиснату смокву. Не нашавши плода на њој, јер још није било време да смокве сазру, каже изричито Еванђелист, Христос прокуне смоковницу да буде занавек неплодна. „То су чули његови ученици“, каже Марко. Изненађује брзина којом долази до проклињања, као и оштрина клетве. Но Христос не само што је учио у параболама, него и оно што је чинио и говорио треба схватити најчешће још на једном нивоу значења: параболично, алегоријски. Смоква без плода у том тренутку била је симболом недарежљивости, и Учитељ проклиње одсуство дарова код ње. Ако се у такмичењу не оде још даље, имајући у виду тренутак одлуке у његовом посланству, и сам улазак у Јерусалим, може се помислити да се под дрветом, као што то често бива, подразумева неко људско племе које се осуђује да више не доноси плода. Тако и клетва кнеза Лазара може да се схвати као да има и духовну страну: неплодност оних који се не одазову позиву да дођу на Косово биће и морална („рђом капо...“), што значи и духовна. Тиме се тежина клетве, очигледно, не ублажава, али се њен хоризонт шири, и то чини да она осим претње у себи носи и морално предање.“
Није Лазарева клетва црна магија, него истина о части и образу. А образ је лик Божји у човеку, разум, слобода и љубав са којима смо саздани.
Али, некима не треба образ – довољан је паризер. Још ако има и јефтиног јогурта, по бољој цени.
КОСОВСКО ПРЕДАЊЕ НИЈЕ ДЕФЕТИЗАМ
Зато Косовска идеја није била дефетистичка, него ослободилачка. Перо Слијепчевић о њој пише:“Ето зашто народ више пева малог Лазара него великог Душана: Лазар није пошао на Косово да шири државу, да осваја земљу и градове, него да одбрани образ и поштење, слободу огњишта и духа народног. Његови војници нешто су друго него Душанови оклопници. Народу није до славе, него до Бога и правде. У томе је све.
И кад је крвљу Лазареве војске сапран грех и недуг са народне душе, онда се она опет указала у својој чистоти.
На развале царства јуначкога
Засја света Милошева правда.
Кад се тиме народ освести, кад се још боље очисти, кад више у њему не буде издајника као Вук, ни силеџија и безаконика, онда ће Срби морати по закону божије правде опет царство задобити.
Песник је дакле преобразио историјске податке о Косову, да би могао показати вечиту правду Судбине и њоме утешити народ, и охрабрити га на дела, гле, турско царство почиње већ да с крајева пуца, као што изнутра заудара својим безакоњем; дижите чело да нас жуђени час не дочека неспремне!“
А ми, спуштена чела, тражимо не што по прашини. У прашини тражимо, траћимо душе, и нечему се надамо. Чему?
Можда паризеру.
КОСОВО НИЈЕ ПОРАЗ
Емигрантски писац и мислилац Стеван Тривунац нас учи да не верујемо да је Косово пораз, јер није и не може бити:“Лазарево опредељење за „царство небеско“ зато није никакав самоубилачки, нити чисто религиозни акт, но реално процењивање, не само тренутне ситуације, него и далеке будућности. Ваљало је изабрати начин неизбежне државне смрти: или херојску погибију на бојном пољу, или поступно распадајуће трулежно одумирање кроз уговор о вазалству. Лазар је изабрао смрт кроз јуначки, иако очајнички, подвиг. Он је предосећао да ће та трагедија српске државе и српске националне слободе на Косову, за вечита времена погодити психу и машту српског народа. Да ће српски народ разумети да је државу, и с њом и слободу, изгубио на сабљи, то јест у борби, И ДА ИХ САМО САБЉОМ, ТО ЈЕСТ БОРБОМ, МОЖЕ ПОВРАТИТИ. Да вазалство може само да продужи агонију, али не и да избегне смрт, и да та агонија, све срамнија што дуже траје, може само да шкоди здрављу српске народне и националне мисли.(… )
Захваљујући Лазаревом опредељењу за овакво „царство небеско“, српско устаништво је, од првог дана, знало шта хоће и за шта се бори.Како би се то данас рекло, изградило је одмах и идеологију и програм своје борбе. И то свега у две речи: ОСВЕТИТИ КОСОВО! За разлику од неких својих суседа, Срби су имали снажну државну традицију. „ОСВЕТИТИ КОСОВО“ ЗНАЧИЛО ЈЕ ОСЛОБОДИТИ СЕ РОПСТВА, ПРОТЕРАТИ ТУРКЕ, ОБНОВИТИ СРПСКО ЦАРСТВО, ТО ЈЕСТ СУВЕРЕНУ СРПСКУ ДРЖАВУ.(...)
Србин, у ропству под Турцима, није морао да измишља своје претке и присваја туђе владаре за своје. Он је са манастирских фресака могао да чита и визуелно доживљава своју историју. Он је знао да своју државу и своју слободу није изгубио у преварним „нагодбама“, то јест у трговачким махинацијама своје властеле, но на бојном пољу, и да их може повратити опет само на бојном пољу, а не кроз државно – правна парничења. И док су остали Балканци трпели ропство у некој врсти летаргичне затрављености и неотпорне помирености са судбином, Србин се петвековној турској окупацији супротстављао својом петстолећном устаничком борбом“.
Непобедиви смо док је Лазар са нама.
Лазар или паризер – питање је сад. Као што је, на овај или онај начин, увек и било.
Књигу “Издаја без потписа Косовски завет 2012. -2023. године” преузмите ОВДЕ.
НЕ МОЖЕ БИТИ, А БИВА
Где је било Срба, ту је Косово обликовало њихову свест и савест. Иво Андрић нас је опоменуо из каквог се култа родио Његош:“Љуба Ненадовић, иако и сам Србин,био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције,која је у тим брдима и после столећа била стварност,исто толико блиска као хлеб и вода/.../Црна Гора и свет који је у њу избегао били су квинтесенција тога косовског мистерија.Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу.“
Песник и публициста Матеј Арсенијевић, на Андрићевом трагу, указује на моћи немогуће као српски пут:“Нека буде што бити не може ( Његош ). Не може бити, не може бити, а бива - и то је цела србска историја, србска идеја историје, идеја Христовог Србства: бива оно што не може бити, бива непрестано, јер је Срб Христов. Срб је свој живот поистоветио са Христом Који је Сам лично и спасоносно Бивање онога што не може бити: да је Бог постао човек, е да би човек постао Бог, да се Син Божији и Човечији на Крст попео да би преко Крста - "смрћу смрт уништивши" - отворио пут Свом љубљеном човеку ка Васкрсењу. Јер: нека буде што бити не може: то, пре свега значи - Васкрс, јер управо Васкрс јесте оно основно Немогуће, она Новина у историји.“
Као што каже чувени Честертон – нема другог пута за излаз из опасности, осим опасног пута.
То није ни пут у Париз, по савете од Макрона, ни пут у паризер, по задовољно подригивање.
ИСПАЛОСТ ИЗ ЗАВЕТА И ПОВРАТАК КНЕЗУ
Било је и тешких падова и испада из Завета.
Тако је на Видовдан 1881. краљ Милан потписао Тајну конвенцију са Аустроугарском обавезујући се да ће спречити сваку побуну Срба у Босни и Херцеговини, и да неће моћи да води спољну политику без дозволе Беча, то јест да „без претходног споразума са Аустроугарском неће преговарати ни закључивати политички уговор с другом којом владом“. Србија је за тајну конвенцију сазнала дванаест година пошто је потписана.
Па ипак, конвенција је пропала, а Срби ослобађају Стару Србију 1912. године. Надежда Петровић, генијална сликарка и челница Кола српских сестара, на гробу комите из Велике Хоче, Лазара Кујунџића, чију је чету опремала, после ослобођења 1912. записала је:“Ја, ево овде, у твоме суседству, војводо Лазаре, према твојој хумци у Хочи седим у твоме Призрену, где ме је ослободилачки рат довео, и негујем јуначке и витешке рањенике, ослободиоце и победиоце. И са прозора мојих болничких соба често посматрам твоју хумку која још и сад тамо стоји као царски престо. Осам година је како ти тамо лежиш чувајући Душанов Призрен. И сачувао си га, и предао народу своме слободна. /…/Ти ниси мртав, Лазаре.“
Ни данас није мртав. Кујунџићев гроб је са нама, јер је Кујунџић жив.
А паризер се, кажу, прави од мртвог, од отпада. Кад народ крене путем отпадије од Христа, заврши у отпаду.
МИЛАН РАКИЋ КАО ПАРАДИГМА
У борбама за слободу, учествовао је, као комита војводе Вука, и песник Милан Ракић.
Леон Којен нас подсећа да је патриотизам Милана Ракића и његовог поколења сасвим спојив са њиховим европским исксуством:“Уместо патриотског заноса и наивне патетике Ђуре Јакшића, који су дали печат и каснијем родољубивом песништву, Ракићеве косовске песме спајају луцидну свест о историјској трагици српске средњовековне државе и слободно, потпуно свесно опредељење за стари косовски завет и у њему садржану идеју националног ослобођења. Свесна љубав о којој говоре Ракићеви стихови има далеко дубље значење него било који идеал преузет на веру захваљујући васпитању и животу у одређеној средини, а побуде које из ње проистичу постојаније су него било који циљеви прихваћени без правог размишљања о њиховом смислу и вредности. Знамо да је средишна песма Ракићевог циклуса, „На Гази Местану”, била рецитована постројеним војницима у Првом Балканском рату, пре него што би кренули у окршај, што сáмо по себи сведочи колико је у то време понекад било снажно јединство народа, од најобразованијих слојева којима се замерало да их је захватила западњачка река до обичних, често неписмених сељака који су чинили већину становништва и језгро српске војске у ратовима 1912–1918. Ниједан писац овог доба није као Милан Ракић равноправно сјединио у себи истинску модерну осећајност и дубоко проживљене вредности националне традиције.“
Просто и једноставно – можеш бити национални интелектуалац и стваралац само ако се не одрекнеш Косовске истине.
Чак и ако, уместо паризера, будеш јео кавијар. Сваки кавијар је паризер - без Косова.
ГАВРИЛО ПРИНЦИП И ДИНАРСКИ ТИП ЧОВЕКА
На Видовдан 1914, Гаврило Принцип је пуцао у аустроугарског престолонаследника.
У својој књизи о Сарајевском атентату, пишући о идејама које су надахнуле Принципа и другове, Владимир Дедијер истиче да је динарски тип сматрао борбу за слободу насушном:“По Цвијићевој класификацији, многи од вођа устанака против Турака припадали су овом психолошком типу, као и хајдуци и ускоци, појединци који су у своје руке узели правду, нападајући феудалне господаре и примењујући неку врсту аграрног терора. Сви ови људи показивали су црте несебичности и великодушности и били спремни на личну жртву. Заборављајући своја тела, они су се могли уздићи и тако постати чиста и готово искључиво духовна бића; потчињавали би своје личне потребе служби једној идеји или великом задатку пред собом. Национална идеја постајала је њихова дубока вера и страст; национални понос и стремљење ка националном ослобођењу уз примену силе постали су њихове главне особине. Али због крајње сензитивности и мизантропије, виолентни тип је често могао постати и деструктивни елемент у својој околини, и својим често својевољним одлукама компромитовати најбољу ствар коју је тако добро иницирао. Поред тога, људи у овим крајевима били су склони месијанству и мистицизму и имали су бескрајну способност да трпе недаће свих врста. Неки од њих били су изванредно добри, док су други могли мрзети уништавајућом страшћу и виолентношћу, која достиже степен белог усијања.“
То значи – није свако понашање динарског човека добро и заветно; има ту зла и злочина, лудила и нихилизма. Али, после свега, ту, и само ту, крије се жеђ за слободом, без које не бисмо остали и опстали.
Глад за паризером не спада у ову парадигму.
ИЗВОРИ САМОИСТОВЕТНОСТИ
Савремени историчар Милош Ковић нас учи да је Завет извор сваког нашег надахнућа, али и да је био основа југосовенског утопизма:“Косовски завет и још старији култови Светог Саве и Светог Симеона вековима су били главни извори посебног, премодерног идентитета српског народа, оно што их је разликовало и од најсроднијих, суседних народа. У „Слову о кнезу Лазару“ патријарха Данила Трећег, написаном само неколико година после Косовског боја, пронаћи ћете већ цео Косовски завет. Или у ономе што 1530. српски сељаци причају Бенедикту Курипешићу, дипломати на пропутовању кроз Босну и Стару Србију. Травнички везир 1806. пише у Цариград да Карађорђе и његови одметници са собом стално носе „књиге“ о кнезу Лазару, прете да ће као и он са војском изаћи на Косово. Он дословно каже да је Лазар „велики подстрекач буне у њиховом разуму“. Ми се, дакле, сусрећемо са бескрајно занимљивим феноменом, вековним трајањем Косовског завета, култа и предања у сећању једног народа, у једној примарно усменој култури. Он мења своју форму, али његова суштина је хришћанска и њу упорно чува српска црква. У потоњој, елитној српској култури, у две слободне српске државе, најсавршенију уметничку форму Косовском завету дали су Његош и Милан Ракић. Имате историчаре који више воле да се баве дисконтинуитетима у српској историји; мене занимају трајања, континуитети. После ослобођења Косова, видовданска идеја нагло је добила на популарности међу младим људима младобосанске генерације. Не заборавимо да су Хрвати - Ујевић, Черина, Тартаља и нарочито Мештровић играли важну улогу у њеној обнови. Мештровић, кога Европа тада открива као прворазредног вајара, сав се посветио видовданској идеји; Димитрије Митриновић, један од главних идеолога Младе Босне, неуморно промовише Мештровићева дела. Млади Николај Велимировић објављује „Религију Његошеву“, Исидора Секулић „Видовданску мисао“, Милош Ђурић „Видовданску етику“.
Свети кнез Лазар био је „велики подстрекач буне“ и „у разуму“ Гаврила Принципа. Судећи по изворима из оног доба, није био побожан, за разлику од свог оца Петра Принципа. Њему је можда и измицало хришћанско значење оне суштинске поруке Косовског завета, да „је земаљско за малена царство, а небеско увек и довека“. Али био је сав у знаку епске, јуначке традиције, надахнуте Косовским опредељењем. Свесна жртва Богдана Жерајића, који је 1910. покушао да убије генерала Варешанина, на њега је дубоко деловала. О Принциповој припадности косовској традицији сведочи и песма коју је саставио у затвору (истина, има писаца који ове стихове приписују другим ауторима):
„Ал’ право је рекао пре
Жерајић соко сиви
Тко хоће да живи нек’ мре,
Тко хоће да мре нек живи.“
И Косовску идеју и сав трагизам међусобних подела најбоље ће у својим делима изразити Иво Андрић, Принципов пријатељ из малобројног југословенског удружења сарајевских ђака, основаног 1911. Гаврило је једном приликом најавио да ће му показати своје песме, али то никада није учинио. Несређено средњошколско образовање Принцип је надокнађивао читањем свега до чега је могао да дође. Био је ситног раста али чврсте грађе, ћутљив, али човек од акције. Документи са суђења приказују га као средишњу личност завере и атентата. Сву одговорност преузимао је само на себе. На ислеђивању, суђењу и у тамници, на мукама и у болести, на самрти, држао се необично одлучно и храбро. Био је и остао наш видовдански јунак и мученик, прави изданак српске историје.“
Без Косова, нема наше самоистоветности. Постајемо прах и пепео на балканској ветрометини.
На основу Косовског предања, Миливој Стојановић, командант Гвозденог пешадијскг пука Моравске дивизије, одговара аустроугарском команданту Оскару Поћореку, кад га овај зове на предају 1914:“Поћорече, цареви већиле,/ душа ми је од Косова стара,/ тврдо срце у горскога вука,/ командант сам Гвозденога пука,/ не бојим се цара, ни ћесара!“
А камоли да се плашио да ће продавнице остати без паризера.
Књигу “Издаја без потписа Косовски завет 2012. -2023. године” преузмите ОВДЕ.
ЧАК ЈЕ И ЈУГОСЛОВЕНСТВО БИЛО КОСОВСКО
Године 1921, створен је Видовдански устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Овоме је претходила нада у југословенство, коју је, између осталог, изражавао припадник Младе Хрватске, песник Тин Ујевић, што је, после Првог балканског рата, писао:“Пет стољећа откупљених у пет недјеља, утопија сањара доведена у дјело, Балкан враћен Балканцима, громовити тријумф постигнут против црних прорицања обожаватеља успјеха, »најбољи војник свијета« распршен, најбјеснији фанатик натјеран у бјежанију, најбоља опрема глобуса упропаштена и обрукана – то је поносни исход овога беспримјернога рата. Растјерани су песимизми и пребачена очекивања. Ми сами, који смо непрестано вјеровали у неизбјежност српске и југославенске побједе, држали бисмо, до посљедње секунде, тачно пророштво о оваквом бљеску узастопних слава безумном смјелошћу. Што се још јуче чинило фантазија и болест, данас је готова и тврда чињеница о којој се говори у кабинетима и расправља у новинама. Поред апатичног или непријатељског држања Сила, луђаци су добили право, јер оно што се називало лудилом било је уистину захтјев морала и закон природнога развитка ове предуго затиране нације. Они који су се јучер чудили амбицијама балканских државица, данас се диве почињеним чудесима.
Наш је народ, у српској Србији и српској Црној Гори, доказао своју способност за живот приправношћу на смрт, и нема ниједне честите душе српске или хрватске, која у овим тренуцима, свечаним по славама без броја и гробиштима без мјере, не би била потресена у свом дну, у самоме коријену бића. Све су савјести продрмане, сви су очајници ошинути муњом, сви су чврсти учвршћени. Ко год има мало националнога нерва проживио је часове какви се тешко проживљују двапут у животу и какви се једва једном осјете кроз више нестрпљивих нараштаја спремања и очекивања. Написан је у један једини мјесец дана најљепши дио наше модерне хисторије, и Србија је престала бити Србијица.“
Авај, показало се да Хрвати не мисле као Ујевић, и прва Југославија се распла у крви и ужасу, коме је, 1941. и касније, нарочито допринело папоцентрично хрватско усташтво, пуно мржње према Видовдану и слободи.
Ако се овога не сећамо, не помаже ни паризер „Перутнине Птуј“. Мада је из Словеније.
СВЕДОЧЕЊЕ РАДОМИРА ЛУКИЋА
Ипак, Срби су се, и у Југославији, одржавали и опстајали јер су имали свест о Завету. Чувени наш правник, Радомир Лукић, објаснио је трајност те свести:“Косовски мит има три елемента. Први је објашњење пораза, при чему се народ ослобађа кривице. По њему су главни кривци – неслога српске властеле, која дели царство („Великаши проклете им душе – на делове раздробише царство“, отпадништво од вере („Српски цари закон погазише“) и издајство Вука Бранковића. Други елемент је стварање нове идеологије уместо старе – уместо земаљског царства, за којим се дотле ишло, треба изабрати небеско царство. „Освета Косова“ ради повратка земаљског царства јунаштвом Обилића трећи је елемент мита.
Ово величанствено тројство је, притиснута косовским поразом, изградила народна свест, довршавајући тиме коначно уобличење српске националне свести која је српском народу омогућила да прође кроз сва искушења историје од давних времена. У том тројству је свакако најистакнутији други елемент – небеско царство уместо земаљског, па га треба и објаснити.
Ово небеско царство се насупрот земаљском бира свесно. Шта оно значи? Небеско царство, пре свега, значи да нема праве пропастп све док није изгубљена вера, тј. докле год постоји Црква, докле год сс народ није потурчио и одрекао српства, што би га водило земаљском царству. Самим тим, значи и опстанка српске нације јер је вера изједначена с нацијом. Вера и нација чине човека и чине народ, тј. чине њихову свест, њихову душу, њихову суштину, њихов идентитет, њихово биће. Променити веру, изабрати земаљско царство значи изгубити себе дотадањег, тј. убити самог себе. И Милош, и кнез Лазар, и сви великаши, и војска, и народ, могли су остати у власти и „части“ само ако се одрекну себе, тј. небеског царства које носе у себи. Али на то нису смели да пристану, јер је то губитак себе сама, своје душе, која је наша суштина, и као таква далеко битнија и важнија од тела, тј. од живота. Душа се мора чувати, јер је вечита. Јевросима мајка учи Марка управо томе: „Боље ти је изгубити главу – него своју огрјешити душу.“ И сви косовски јунаци гину да би спасли душу, потпуно свесни неминовне погибије пред огромном турском војском. Пред свима иде „страшни Обилићу“. Свесно гину сјајни јунаци као Бошко Југовић, Срђа Злопоглеђа и остали, а једини издајник Вук остаје жив, проклет до конца времена.“
Уместо Обилића и Југовића нуде нам паризер. Хоћемо ли пристати?
ОД ИНФОРМБИРОА ДО МИЛОШЕВИЋА
Када је у Југославији победио Титов комунизам, Срби су већ били на ивици снага. Међутим, Видовдан, иако ишчупан их хришћанске традиције, опет је био дан када су се нашли на испиту. Тада је, наиме, 1948, донета резолуција Информибироа – Стаљин је хтео да се обрачуна са Титом, који му се чинио као непоуздан и можда тајно одан НАТО Западу. Срби су настрадали верујући да се не треба одвајати од Русије, макар се звала Совјетски Савез. Међу затвореницима на Голом отоку је највише било Срба – 44 одсто, а на другом месту Црногораца ( опет Срба, макар бивших ) – 21,5 одсто. Кроз логор су прошли преко шесанест хиљада мушкараца и жена, а умрло је или убијено преко четири стотине непокорних.
После комунистичког ропства, један комуниста, Слободан Милошевић, на Видовдан 1989, поводом шест векова од Косовског боја, подигао је глас у име свих Срба, и отпочела је дуга и тешка борба за редефинисање српске државе у доба распада Титове Југославије. Милошевић никада није схватио метафизичку дубину Завета, и правио је огромне грешке и пропусте ( од издаје Срба у Хрватској до Дејтона, којим су велики делови српске Босне и Херцеговине припали туђину ), али је, на крају, ипак предат НАТО пакту, који га је, уз помоћ домаћих слугу, ухапсио марта 2001. године и спровео на суд у Хаг на Видовдан те исте године, где је Милошевић убијен.
А нама су његови наследници увалили паризер.
НЕМА ПОРАЗА СА ВИДОВДАНОМ
Тако се и Милошевић, од младости несрећни залуђеник комунизмом, вољно или невољно, по сили српске историје, уклопио у видовданску традицију, о којој је писао историчар Драгослав Страњаковић:“Док су други народи за национални празник узимали дан неког свога успеха или победе, ми Срби прогласили смо за национални празник дан народне катастрофе, Видовдан, дан пада српске државе. То несумњиво показује колико је снаге и самопоуздања у српском народу, кад је могао и пораз славити. Српски народ сматра да су Голгота и Васкрсење чврсто међу собом повезани, да после Голготе мора доћи Васкрсење. По његовом схватању, страдање и патње чисте не само човека већ и народ од греха и окрепљују душу. Та вечита мисао да смо неправедно изгубили царство, али да смо га изгубили због наших грехова и грешака, и да једнога дана треба изићи пред праведног, судију и то светао и очишћен од свих недела, тешила је српски народ у доба робовања и храбрила га на дело. У косовској катастрофи он је показао још једну величину своје душе. Он је кривца за овај пораз тражио у самом себи, себе је окривљивао. Он га је; приписао своме човеку, Вуку Бранковићу. Колика разлика између малог српског и великог немачког народа. Док је српски народ окривио за пораз себе, једног од најистакнутијих својих великаша, дотле су Хитлер и нацисти за политичке и економске неуспехе Немаца и за њихова страдања у Првом светском рату бацали кривицу на другога, на Јевреје, и немилосрдно их уништавали.“
А ми, хвала Богу, нисмо. Знали смо ко смо и какви смо, док неки нису похитали за паризером.
Што се тиче оних који су предали Милошевића, Караџића, Младића и друге српске вође Хагу, о њима је Милован Данојлић рекао:“Са пет милиона долара могу се решити сви земаљски проблеми, али и створити неки који су, у смрти и у вечности, нерешиви. Једна од тајни нашег језика је и клетва пала на Вука, Вукашина и Вујицу.“
Издали су – за паризер. И сад га кусају, као што ће кусати своје прсте у вечности, ако се не покају.
ЕВРОПСКА УНИЈА КАО ПУТ У ПАРИЗЕР
На Видовдан 2013. објављена је вест која и данас тешко и страшно одјекује Српством. Тада је Европски савет у Бриселу је одлучио да се са Србијом покрену преговори о приступању ЕУ. Тадашњи председник Европског савета Херман ван Ромпеј истакао је да је таква одлука „директан резултат храброг споразума који су постигли Београд и Приштина“.
Поменути споразум потписали су два месеца раније председник Владе Ивица Дачић и премијер лажнодржавног НАТО Косова Хашим Тачи. А председник владе Ивица Дачић је поручио да Србија више неће памтити Видовдан по боју на Косову, него по одлуци Европског савета: „Данас је наша земља променила и своје вековно веровање, начин понашања, крајњи циљ, мит који нас је толико дуго терао да гледамо уназад… Порази које славимо, жртвовање народа за битке које не можемо да добијемо више нису наша опција.“
Тадашњи први потпредседник владе Александар Вучић, на истој свечаној видовданској седници владе, саопштио је да је „Србија купила карту у једном правцу за воз ка ЕУ“.
„На Видовдан смо славили наше херојство, али и највеће поразе, отпочињање светских ратова у којима смо губили трећину мушког становништва, на Видовдан смо славили и одвођење наших државника из земље, на Видовдан никад нисмо славили нешто чиме би генерације могле да се поносе…“
Паризер - политика наставила се до данас.
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ГРМИ
Владика Николај нас подсећа да нам је Косово све и свја:“Греше они који говоре: Косово је зауставило точак наше историје; уназадило нас је; да није било Косова, ми бисмо данас били велики народ. Баш нас је Косово учинило велкиким народом. Оно је наша народна Голгота али, у исто време, и наше народно васкрсење, духовно и морално. Оно је зауставило морално распадање српскога народа. Дало нам је галерију витеза вере, поштења и пожртвовања, које несумњиво више вреди од ма које галерије мермерних кипова, направљених у мирно доба од народа који нису имали своје Косово. Греше и они који Косово сматрају поразом. Ако је ко претрпео позар, претрпео га је велики господин Вук Бранковић, а не кнез Лазар. Ко жртвује свој живот у једној борби за истину и правду Божју, жртвовао је највеће што је имао и могао, и – победио је/.../А прави Срби – што у косовском смислу значи прави хришћани – нека благодаре Господу Богу што им је дао Косово, понос и утеху, и непресушни извор најузвишенијих надахнућа; чистилиште савести свих поколења до краја времена.“
Паризер не може нахранити савест.
СВЕТИ ЈУСТИН ОБАСЈАВА
Свети Јустин Ћелијски додаје:“Косовски мученици, на челу са честитим Кнезом, повели су наш народ путем страдања за небеску правду. И водили га столећима кроз све буре и олује наше потресне историје. Сваки прави син рода нашег давао је оно што је најдрагоценије на земљи – живот, ради оног што је најдрагоценије на небу – ради правде-/.../Само верност светосавском, видовданском еванђељу чува нашу народну душу од трулежи и распадања у ситницама и пролазностима/.../ Деси ли се да народ себичност прогласи за своје врховно божанство,он се претвара у људождерску машину, која најзад саму себе уништава./.../Постоји само једна провера за све што је истински наше: то је видовданско еванђеље и видовданска етика. /.../Јеси ли владика, ти си заиста народни владика, ако собом представљаш живо видовданско еванђеље и живу видовданску етику. Јеси ли државник, ти си заиста народни државник, ако те у свим пословима твојим руководе вечна начела видовданске етике и видовданског еванђеља.“
Паризер није етика.
ГЛАВА КНЕЖЕВА КАО СВЕТИЉКА
Владимир Велмар – Јанковић о глави честитога Кнеза као светиљци наше историје исписује заветне речи:“Каква аветињска и страшна светиљка, та глава кнежева, која пет стотина година светли над народом! Па зар није било лакше упалити место ње лампион полумесеца па не чекати и не трпети вековима? Можда смо ми баш по великанима нашим чувено раскршће сваког зла, балканског зла, – можда су и Вожд и Милош били изблиза такви, – али смо ми на крају крајева, као у сну, упорно и без презања од последњих часова, ипак ишли за обретеном главом Лазаревом и створили на том путу ствари које нису случајности већ страшне жртве и огромне победе.“
Или глава Кнежева или слајс паризера: треба поново бирати. Ваљда није толико тешко.
Књигу “Издаја без потписа Косовски завет 2012. -2023. године” преузмите ОВДЕ.
НАШ МЕСИЈАНИЗАМ
Косово је, по Марку С. Марковићу, наша месијанска идеја:“Поређење српског месијанизма са руским, у облику који су му дали Достојевски и Берђајев, разјашњава њихову праву природу и суштину. Руски месијанизам је изнад српског по томе што је универзалан: на овај или онај начин, Русија прима на себе мисију да спасе свет. Руски народ игра улогу свечовечанског Месије, док је српски »Месија» национални Месија, човек који треба да ослободи српски народ. Из тога произилази да се српски народ не жртвује за друге народе и да се не сматра позваним да спасава човечанство, него своје сопствено спасење везује за Христа, своју националну судбину тумачи христолошки. У том смислу, Косово је једини и непоновив догађај, а српска мисија је завршена. Она је национална, a не универзална. Као таква, омеђена је с једне стране историјском пропашћу на Косову, а с друге препородом српског народа кроз Први српски устанак. У народној песми српски месијанизам почиње косовским, a завршава се Устаничким циклусом. И ту и тамо Лазар и Карађорђе. Симетрија је потпуна.
Но све и да се само тако посматра, српски месијанизам има извесних предности над руским: он садржи уједно и Распеће и Васкрсење, баш као и пољски месијанизам, а то значи да представља верније подражавање Христу него месијанизам Достојевског и Берђајева. А изнад света – и то је оно најважније – у њему се налази идеја приопштавања Христовој жртви путем евхаристије, што није обрађено у руском месијанизму. Самим тим, очевидно је да се смисао Косова није испразнио појавом српског националног Месије – Карађорђа. Боље рећи, Kapaђорђе не може бити последњи домет Косова, jep је косовска жртва нераздвојна од Евхаристије. Косово ће достићи овај пуни смисао тек приликом Другог доласка Исуса Христа и свеопштег васкрсења човечанства. А дотле, Косово је вечни позив на нова прегнућа, као чудесан догађај, образац, утеха, подстрек на буђење и обнову свих народа света по примеру српског васкрсења. Оно помиње да између једне етапе васкрсења и крајњег циља богочовечанске историје, нису искључене друге и нове етапе нашег народног и човечанског препорода, а то баш превиђа месијанизам Берђајева. Од човечанства зависи да ли ће између данашњег сумрака и Страшног суда бити опет могући периоди обновљеног хришћанства.“
Некима је месија постао паризер. Мисле да је тако и у Паризу.
ПЛОДОТВОРНОСТ КОСОВА
Мило Ломпар указује на плодотворност косовског наратива у култури Срба:“Косовски мит, завет и опредељење, представљају стожерну нит српске културе: и као налог, и као норма, и као разочарење, и као трагични, и као метафизички, и као комични, и као световни израз српске књижевности. Свих тих момената – разнородних, некад противречних, некад напоредних – има у српској књижевности. Отуд широка лепеза могућих значења косовске традиције представља прирођени и унутрашњи моменат српске културе. То се не може напустити, јер би нестало саме српске културе. То ни не треба напуштати, јер су европске вредности у нас везане за ту традицију: средњовековни записи о косовском боју, њихова спиритуалност и метафизичка дикција, величанствена епска артикулација народног гуслара, синтеза свих тих традиција у Његошевом индивидуалном таленту (Обилићев величанствени подвиг – у сјају косовске традиције – треба разумети у духу Његошевог стиха „Одбрана је с животом скопчана“), Андрићева историјска имагинација и лирска рефлексија Црњанског. Зашто бисмо се тога одрицали? Косовска компонента српске политике је њена непроменљива константа у свим временима. И када је Косово било у српској држава, и када је било окупирано: као што је сада окупацију извршио НАТО-пакт. Отуд је наивно очекивање српских политичара да ће признањем државе Косово – а сви потези у Бриселу воде у том смеру – отклонити косовску компоненту српске политике. Они је могу само затомити неко време. Њихова срамота припада свима, јер смо постигли политичко јединство на идеји националне издаје.“
И онда се појавио, по бољој цени, паризер. Са јогуртом, на пример.
УЧИЛИШТЕ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА
Патријарх Павле нам је говорио:“Сетите се шта је мајка Јевросима свога сина Марка учила. Народ је ту истину изнео из себе: „Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу.“ Сетите се шта су наш свети кнез Лазар и наши преци изабрали на Косову: „Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека.“ Нису се они препуштали пасивно, него су се борили и за царство овога света. Не значи да цар Лазар није волео и царство земаљско; ми смо и тела [не само душе], и према овом земаљском царству нисмо равнодушни; али ако дође у питање или је - дно или другo, не може оба, е, онда важи: „Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека.“ То нам даје снагу да на путу Божијем издржимо и, ако мора бити, и главу дамо, али образ и душу – никада!“
Због свега овога, и још много тога, читаоцима на увид нова књига приређивача ових редова ( уместо паризера ), која је, под насловом „Издаја без потписа“, својеврсни дневник нових косовских бојева од 2012. до данас.
Књигу “Издаја без потписа Косовски завет 2012. -2023. године” преузмите ОВДЕ.
др Владимир Димитријевић
