АЛБЕР КАМИ
Познати егзистенцијалистички философ, Албер Ками, бавио се природом атеистичког бунта у свом делу „Побуњени човек“. Сматрајући да је неопходно прихватање апсурда као егзистенцијалне категорије, он је настојао да у књизи изложи „чудесну историју европског поноса“; јер, побуна је увек уверење да постоји вредност у име које се устанак диже. („Побуна је незамислива без осећаја да смо сами на неки начин и негде у праву“, каже Ками.) За разлику од пуке мржње, која је саморазорна, побуна је метафизички позив којим се неки човек диже „против свог положаја и читавог стварања“. Према томе, по Камију, „метафизички побуњеник није сигурно атеист, као што се мисли, него је нужно богохулник. Он напросто хули и то у име реда проказујући у Богу оца смрти и највишу саблазан“ А то је логично, јер побуна је, по Камију „замислива једино против некога“. Маркиз де Сад био је архетипски лик побуне, јер се усудио да каже да сва створења земље нису ништа према једној јединој људској жељи. Његова револуционарна пожуда значила је“порицање другог и укидање саосећања“, што неминовно води тоталитаризму: „У Садовој републици ограђеној бодљикавом жицом постоје само механизми и механичари“, каже Ками. А пошто нема Другог, све се завршава у самозадовољавању: „Прометеј окончава у Онану.“ Одатле се, кроз романтичарско „религиозно мешање добра и зла“, долази до бодлеровског дендизма. Денди, по Бодлеру, „живи и умире пред огледалом“. Судбина дендија је, додаје Ками, у томе да, „пошто не може живети свој живот, он га глуми. Он га глуми све до смрти, осим кад је сам и без огледала“. Хипериндивидуализам има друштвене последице: „Јединство света које није остварено са Богом покушаће се сада остварити без Бога“ (Ками) Јер, вели француски писац, „философија секуларизује идеал. Али долазе тирани и они ускоро секуларизују философије које им дају за право“. Треба покорити и природу и историју: „За Маркса, природа је оно што потчињавамо да би смо се покоравали историји; за Ничеа, оно чему се покоравамо како бисмо потчинили историју“.
Побуна уметника, попут надреалиста, „није била сврха која се остварује, него апсолутни и утешни мит“, јер су они хтели „комунизам генија, а не неки други“ Тај месијански аспект револуције састоји се у љубави према измаштаном човеку, човеку будућности. Прави револуционари су чак спремни да умру за њега. И да убијају друге, ако треба, почев од представника врховне власти, оне „по милости Божјој“. Јер, каже Ками, “ ако се негира Бог, треба убити краља“. Терор револуције проистиче из њених апсолутних претензија: од 10. августа 1792, црвена застава, символ спровођења ратних закона, постаје застава револуције, која улази у стални рат са стварношћу. Побуњеник не верује у трансценденцију: он се окива оковима историје. А шта се из тога рађа? Ками вели: „Цинизам, обоготворење историје и твари, индивидуални терор и злочин државе.“ Покушај „философског“ надилажења терора хегеловског типа води само проширењу терора.
Да не би пали у очај, револуционари све улажу у будућност. Да би себе трајно запечатили жигом побуне, опредељују се за сатану као првог револуционара. Тако je Прудон узвикивао: „Дођи, сатано, кога клеветају мали људи и краљеви!“ А Бакуњин, који је тврдио да је „страст рушења стваралачка страст“, видео је у злу „сатанску побуну против божанског ауторитета, у којој је плодна клица свих људских еманципација“. Дух побуне је карактерисао не само леве, него и десне револуционаре. Године 1914, каже Ками, Мусолини је објављивао „свету религију анархије“, и проглашавао себе непријатељем сваког хришћанства, а Хитлеров бог није био ништа друго до „аргумент на митингу“. Срушивши веру у десет заповести, Хитлер је могао да објави своју „заповести вође у запаљеном грму пројектора на Синају од дасака и застава“ (Ками).
Револуционар је увек нихилиста. Зато је Хитлер говорио: „Ако немачки народ није способан да влада, он није достојан живота.“ Зато је хитлеризам, тај први покушај цркве сазидане на ништавилу, био плаћен уништењем.
Револуција устаје против старог поретка у име слободе, једнакости и братства. Она жели свеопшту заједницу, један тоталитет оствареног сна. Но, пошто у вери у Бога револуционар види извор ропства, његова чежња за тоталитетом рађа тоталитаризам. Јер револуционарно остварен тоталитет, по Камију, „није ништа друго до стари сан о јединству који је заједнички верницима и побуњеницима, али водоравно пројектован на земљу без Бога“. И тако се прометејство претвара у субхуманизам. Уочавајући да је у XX веку „моћ тужна“, Ками вели: „Ако човек од себе хоће да начини Бога, он присваја себи право над животом и смрћу других. Као произвођач лешева и подљуди, он је и сам потчовек, не Бог, него срамни слуга смрти.“
Век побуне донео је фашизам („слављење крвника од стране самог крвника“, по Камију) и комунизам („слављење крвника од стране жртава“). Оба ова покрета на престоле су довела нихилисте. Али, како француски апсурдиста вели, „нема апсолутно нихилистичке мисли, осим, можда, у самоубиству, као што нема апсолутног материјализма. Терор и концлагери крајња су средства којима се човек користи да би избегао самоћу. Жеђ за јединством мора се остварити, па макар у масовном гробу. Ако убијају људе, то је зато што убијају смртност и захтевају бесмртност за све“. У том смислу, „терор је почаст коју мржњом испуњени усамљеници најзад одају људском братству“. Јер, наставља Ками, „сваки револуционар завршава као тлачитељ или јеретик. У чисто историјском свету који су изабрали, побуна и револуција воде у исту дилему: или полиција или лудило“. Рушење револуционарних идеала води јединству разочарења. По Камију, свет је јединствен, али у нихилизму. Срушено је царство милости, али се руши и царство правде. Тако се показује „парадокс побуњеника“: „Чим побуњеник удари, он сече свет надвоје. Он се подигао у име истоветности човека са човеком, а жртвује ту истоветност запечаћујући у крви разлику“.
Побуњеник је у беспочинку: познајући добро, он чини зло; апсолутну слободу схвата као право јачег да влада, апсолутну правду остварује поричући противуречности – и тако долази до уништења слободе. Циљ можда оправдава средства, али шта оправдава сам циљ? Револуционари уништавају и слободу и једнакост и братство јер руше људску личност. Ками вели: „Терор жели не само уништење личности, него и универзалних могућности личности: рефлексије, солидарности, позивања на апсолутну љубав… (…) Кад идеја невиности нестане чак и код невинога, вредност моћи влада над једним очајним светом.“ Побуна је каиновска: „Када Каин убије Авеља, он бежи у пустињу. Ако су пак убице мноштво, мноштво живи у пустињи и у оној другој врсти самоће која се зове промискуитет.“
У коме живимо и данас.
СЕРАФИМ РОУЗ
Пишући о идеологији апсурда, амерички православни мислилац, јеромонах Серафим Роуз, у својој студији о нихилизму, указивао је да се западни мислиоци у доба постхришћанства поносе својим неверовањем у вечни живот:“Апологети апсурда, као и апологети хуманистичког стоицизма, ту виде само „храброст”, спремност да се живи не очекујући „утеху” загробног живота; они са висине гледају на људе којима треба небеска „награда” за земаљска дела. По њиховом мишљењу, не постоји неопходност вере у рај и пакао да би се „чинило добро” у земаљском животу. И то звучи сасвим убедљиво; многи, који себе сматрају чак и хришћанима, спремни су да се одрекну вере у вечни живот ради „егзистенцијалне” вере у пролазни тренутак.
Та најопаснија обмана није ништа друго до једна од хиљаду маски иза које се крије лице смрти: ако би смрт заиста значила крај, нико се не би могао супротставити њеном ужасу. Достојевски је био сасвим у праву када је бесмртности дао средишње место у свом хришћанском погледу на свет. Ако се човеков земаљски живот неизбежно окончава непостојањем, сва дела његова су у правом смислу те речи непостојећа: она не доносе плода. Тада и разговори о „животу у свој пуноти његовој” губе сваки основ и смисао. Сасвим је тачно да је, „ако бесмртности нема”, свет бесмислен и „све дозвољено”. Друкчије речено, ништа ни не треба радити; и смртна прашина не само да гуши сваку радост, него и утире сваку сузу – због чега онда да се плаче? За такав свет је заиста боље да ни не постоји. Ништа – ни љубав, ни добро, ни светост – нема вредности, чак ни смисла, ако се живот не наставља ван овоземаљских граница. Онај који жели да „чини добро” једино у оквиру тих граница, не схвата да дата фраза само пародира хришћанско схватање о Добру које се пружа до у вечност. Једино ако смо бесмртни, и само ако је будући свет онакав каквим га је Бог открио Свом Изабраном народу, једино онда, наша дела добијају смисао и значај, зато што је сваки наш поступак добро или зло семе које ниче већ у овом земном животу, али не доноси плода све до будућег живота. Насупрот томе, онима који верују да врлина почиње и завршава се на земљи, остаје само један корак до преласка у табор оних који негирају врлину као такву; о томе како је тај корак лако начинити, изванредно сведочи читаво наше столеће. Нарочито зато што је реч о сасвим логичном кораку. У извесном смислу, разочарање је боље него самообмана. Само по себи, разочарење може бити узрок самоубиства или лудила; али оно може привести и отрезнењу. Нешто више од пет стотина година Европа обмањује себе, стремећи царству хуманизма, либерализма и тобож хришћанског вероучења. Тај је пут довео до идеологије апсурда – директног покушаја да се замагли и затамни хришћанска Истина, прилагођавањем исте новим, земаљским, хуманистичким принципима. Идеологија апсурда поново доказује да је та Истина апсолутна и непролазна: ако ње нема, нема Истине уопште. А ако нема Истине, ако нисмо дужни да Христово учење примамо буквално и беспоговорно, ако је Бог умро, ако нема бесмртности, онда постоји само овај видљиви нам свет, који је апсурдан, који је пакао.“
Вера у Бога и бесмртност душе је основа људскости, сведочио је Достојевски. И српски мислиоци, пре и после Другог светског рата, знали су ову истину. Зато читаоцима поклањамо зборник краћих огледа наших стваралаца о великом руском мислиоцу, који је надишао нихилизам и повео нас ка Смислу.
САДРЖАЈ
ДОСТОЈЕВСКОМ КЊИГА ДУБОКЕ ОДАНОСТИ:
О ОВОМ ЗБОРНИКУ, УМЕСТО ПРЕДГОВОРА
ПРЕДРАТНИ
Владика Николај Велимировић
НИЧЕ И ДОСТОЈЕВСКИ
Јеромонах Јустин Поповић:
ДОСТОЈЕВСКИ КАО ПРОРОК И АПОСТОЛ ПРАВОСЛАВНОГ РЕАЛИЗМА
Момчило Настасијевић:
НЕКОЛИКЕ БЕЛЕШКЕ О ДОСТОЈЕВСКОМ
Владимир Вујић:
ДОЖИВЉАЈ ДОСТОЈЕВСКОГ
Исидора Секулић:
РАСКОЉЊИКОВ ПРИЗНАЈЕ ГРЕХ
ПОСЛЕРАТНИ
Светозар Поштић:
ОН ПРИПАДА СВИМА: ДВЕСТА ГОДИНА ФЈОДОРА МИХАЈЛОВИЧА
Желидраг Никчевић:
ЗАОБИЛАЗНИ ПУТ РОДИОНА РОМАНОВИЧА
Павле Ботић:
ОДЛАЗАК ДОСТОЈЕВСКОВОГ КИРИЛОВА
Марко С. Марковић:
СРПСКА АПОКАЛИПСА ПО Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОМ
СРБИ И ДОСТОЈЕВСКИ ЗБОРНИК
Приредио Владимир Димитријевић
Библиотека Албатрос
издаје
Филип Вишњић,
Београд, 2021.
уредник
ДЕЈАН МАСТИЛОВИЋ
http://www.filipvisnjic.co.rs
Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
Књигу можете преузети на линку ОВДЕ.
