Ћирилица

Категорија

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Најава; Објављено 12 октобар 2015; Погодака: 16389

Најава

Позивамо православне Србе и све људе добре воље, којима је истина важнија од интереса, да Новаков Magnum crimen схвате као књигу без које се не може, и да дођу где год се ова књига представља и где год се зло усташтва тумачи и објашњава.

У среду, 14. октобра, на Покров Мајке Божје на Коларчевом народном универзитету у Београду, с почетком у 19.30, биће представљено ново, прво ћирилично, и целовито издање студије о везама Ватикана и усташтва, коју је написао Хрват југословенске оријентације, чувени историчар Виктор Новак. Књига се појавила у прави час, баш у тренуцима кад Ватикан намерава да Степинца прогласи за свог универзалног свеца, и настоји да „омекша“ став Срба и СПЦ према овом срамном делу. У представљању учествују угледна имена српске науке и публицистике: академик Василије Крестић, проф. др Мира Радојевић, проф. др Мило Ломпар, др Милан Кољанин, Ратко Дмитровић и Бранимир Нешић, директор издавачке куће Catena mundi.

Ово представљање, које ће ускоро бити организовано у свим већим градовима Србије и Србске, има за циљ да коначно успостави свеопште сагласје свих Срба који се, макар и најмање, осећају као припадници свог народа – сагласје о томе да је усташтво настало као борбена организација балканског римокатолицизма, чији је један од главних циљева, увек и свагда, био да православне Србе или поунијати или физички уклони са простора који је папама био насушно потребан од Средњег века, а који није могао да буде освојен управо због оданости народа Светог Саве Цркви од Истока. Када је у питању усташтво, без кога не би било ни савремене Хрватске (због чега је, на антисрбству, Фрањо Туђман настојао да помири усташку емиграцију и хрватске комунисте), сви Срби, као један, морају да знају каква је то врста организованог зла била, и да настоје да то пренесу својим потомцима.

Опширније: Позив свима на промоцију Magnum crimena!

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 30 септембар 2015; Погодака: 18374

Текст

Шта је казна Божја?

То је кад се Бог повуче и пусти људе да жању оно што су са ђаволом сејали.

Једно од највећих проклетстава Србије, њена брука и срамота пред Господом, јесу риалити шоуи, којима се на стотине хиљада људи увлачи у грех и зло блуда и неморала. Ево шта о томе пишу новине:

>>Први ријалитији су били занимљиви сами по себи јер су били новост на нашем тржишту. Сваки следећи је морао да буде грознији да би се задовољила глад публике за сензацијом. Рецепт је постао познат: бирају се конфликтне личности, јасним ставкама у уговору обећавају за скидање, секс или тучу пред камерама већи хонорар, с времена на време убацују се гости који треба да изазову конфликт и да нестану, често се прави кафанска атмосфера међу учесницима: “Највише се гледају секс, свађе и голотиња. Наравно да ћемо тражити људе који ће без проблема да се скину и који траже кавгу. Некада се пишу и сценарија за учеснике. Дамо им подстрек за акцију, а они настављају сами. Што више испада имају учесници, имаће и више новца“, каже извор из продукцијске куће која је радила ријалити.

И то не може остати без трага.<<

Године 2015, 28.августа, новине „24 часа“ објавиле су текст „Проклетство српских ријалитија: слава коју смрт прати у стопу“. Ево тог чланка у целини:

>>Синоћ је стартовала нова сезона "Фарме", а у њој нема двоје планираних такмичара - певач Ненад Савановић умро је дан пред почетак овог шоуа, а певачици Данијели Стоиљковић Елли преминуо је супруг након што ју је одвезао у карантин, одакле је требало да уђе на имање у Лисовићима. Ово су само последње у низу трагедија које прате српске ријалитије…

Друга сезона "Великог Брата" окончана је трагедијом каква се не памти, када су троје учесника - Зорица Лазић, Стеван Зечевић и Елмир Кудузовић - погинули у саобраћајној несрећи.

Опширније: Казна Божија и риалити шоуи

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 28 септембар 2015; Погодака: 16950

Текст

Људи и народи су различити. Има их и оваквих и онаквих. Нису сви људи ни у једном народу исти. Има и добрих и лоших. Али, постоји једна нарочита сорта острвских дегенерика (ЧАСТ ИЗУЗЕЦИМА!), који већ вековима настоје да чудовишно упливишу на судбину људи Европе и света, и којима то, по неком загонетном Божјем допуштењу, полази за руком.

Преко свог банкарства, трговине, масонских ложа, оружја и отрова, наносили су зло свима са којима су дошли у додир – од Кине, преко Индије, до Балкана. Одбили су да спасу Цара Николаја и његову породицу, иако је Николај био рођак њиховог краља. Финансирали су, између осталог, Хитлеров долазак на власт. Они су и наши смртни непријатељи, који су у 19. веку чинили све да се не ослободимо од Турака, а у 20. веку подржавали и Павелића и Броза (Павелић је, утврдила је Смиља Аврамов, више од деценију пре 1941. био њихов агент).

Ко су они у ствари?

Ево једне слике из америчких новина 19. века која показује ко су они.

Опширније: О нарочитој врсти дегенерика

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 25 септембар 2015; Погодака: 18381

Текст

Уочи изласка из штампе књиге Magnum crimen, објављујемо текст Владимира Димитријевића о односу Иве Андрића и кардинала Алојзија Степинца, који открива тајну Андрићевог напуштања римокатолицизма…

Срби, опрез – причамо о Степинцу!

Недавно смо добили упозорење да ми, као Срби, морамо бирати речи кад говоримо о надбискупу Алојзију Степинцу, кога Ватикан сматра „блаженим“. Решили смо да тај савет послушамо, па да чујемо гласове Хрвата који нису били ни усташе, ни комунисти, него демократски оријентисани и уз Владу Краљевине Југославије у Лондону.

М. Мирошевић – Сорго (Хрват), посланик Владе Краљевине Југославије у Ватикану, посетио је, још почетком августа 1941. године, папу Пија Дванаестог и обавестио га о „последицама које би могле настати за цркву због става једног дела католичког клера у Хрватској, који виде у садашњој Хрватској остварење католичке државе“. Папа на то није рекао ништа, али је отворено изјавио да постоје „раније тужбе Хрвата“ и да је „поколебана вера Ватикана у обнову Југославије“. Једном речју, папа је желео смрт Југославије, и став антијугословенских Хрвата сматрао је јединио битним за своје опредељење – признати Павелићеву НДХ de facto, ако не de jure.

Хрват Ф. Гажи је, преко југословенске радио станице у Јерусалиму, специјално Хрватима упутио поруку 17. децембра 1941, у којој своје сународнике подсећа на стравичност инквизиторског поступка приморавања Срба на католичење, „што је највећи злочин над појединцем и над цијелим народом“, при чему су усташе за своје злочин добили савезнике – „то су католички попови, који су у многим случајевима наткрилили у својим недјелима чак и саме усташе“.

Опширније: Како је Андрић напустио римокатолицизам

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 11 септембар 2015; Погодака: 21089

Текст

ШТА САМ ПИСАО ПРЕ ЧЕТИРИ ГОДИНЕ?

Пре четири године, 17. септембра 2011, објавио сам текст „Када ћемо сахранити несахрањене“: “Од почетка деведесетих година 20. века у Чачку се, на Усековање главе Светог Јована Крститеља, поред помоћног „Борчевог“ игралишта на Западној Морави у Чачку, држе парастоси жртвама комунистичког терора пострадалима, побијенима, без суда и пресуде, у јесен 1944. и почетком 1945. године.

Ове године су на парастосу, поред свештеника храма Светог Вазнесења Господњег у Чачку, говорили и историчар Горан Давидовић, који ради у Међуопштинском архиву, а члан је државне комисије која се бави истраживањем масовних гробница оних који су пострадали зато што су били на „погрешној страни историје“, то јест борили се с вером у Бога, за Краља и Отаџбину. Говорио јер и још један члан локалне комисије, господин Ацо Ћенадић. Обојица су изразила жаљење што се, упркос вишегодишњим обећањима, у Чачку ништа није учињено да се жртве комунизма сахране, иако се зна где су људи убијани. (Разговарао сам са некима од присутних на парастосу, чији су ближњи ту пострадали: већини су поломили ноге да не би могли да беже, а једног су заковали , распетог, на даске, јер се опирао, и тако га убили.)

Оно што је у Словенији већ углавном урађено, а што је одавно почело у Републици Српској, најзад је, скромно и стидљиво, кренуло и у Србији. Године 2009, а после иницијативе „Вечерњих новости“ и Института за савремену историју, основана је, у новембру месецу, Државна комисија за тајне гробнице убијених после септембра 1944. На челу комисије нашао се др Слободан Марковић, доцент са Факултета политичких наука, а секретар је постао Срђан Цветковић, један од наших најагилнијих истраживача истине о прогоњенима и убијенима од стране тоталитарног комунистичког режима. (Господин Цветковић је и магистрирао и недавно докторирао на овој теми.) Циљеви комисије су једноставни и јасни: откривање свих тајних гробница, њихово обележавање и утврђивање тачног броја стрељаних, као и редовно достављање извештаја Влади Србије о свему предузетом./…/

Опширније: Седамдесет година после – још нисмо сахранили несахрањене

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 02 септембар 2015; Погодака: 43276

Текст

serafim rouz 001 На данашњи дан пре тридесет и три године умро је велики подвижник православни, јеромонах Серафим Роуз.Отац Серафим је душу предао Богу после вишедневних мука, које су настале због неиздрживих стомачних болова. Иако их је дуго имао, није се жалио и трпео је, да сиромашни манастир не би плаћао трошкове лечења. Седам дана по доласку у болницу, упокојио се: био је 2. септембар 1982. године.

Томе је претходила велика духовна борба, коју је овај дивни човек јуначки поднео, окружен духовном децом која су се за њега непрестано молила. Умро је, по свему судећи, због блокаде вене која води до дигестивног тракта, после чега су му црева одумрла. Пошто га је причестио владика санфранцискански Антоније, духовна чада су запевала песме празника Успења Мајке Божје, који је отац Серафим много волео, а затим и Васкршњи канон. Он је тихо плакао. На самртном одру био је благ и насмешен, и светитељски миран.

Отац Серафим Роуз умирао је као истински хришћански подвижник.Његова духовна кћи,Бригита,описала је те тренутке:“Кад је било већ очигледно да отац Серафим умире, са многих крајева света узносиле су се молитве Богу, јер су га многи знали преко часописа "Православна реч" и његових књига, те су се горљиво молили да један толико потребан живот буде поштеђен. Неколико дана пред његово престављење у храму у Редингу, где је о. Серафим обављао дужност пастира, вршено је јелеосвештање. Док је у болници о. Серафим трпео крајњи бол и патњу, о. Алексеј Јанг видео га је где стоји у олтару и моли се Богу у свом уобичајеном полупогнутом ставу.

Дан пред своју смрт, о. Серафим је духом посетио мајку једног његовог духовног сина о коме се нарочито старао, Евгенију Војтан. Ево шта она сведочи, у писму сестри Бригити писаном 14. септембра 1982: “То се десило пред смрт о. Серафима. Радила сам у стражњој соби и све време мислила како бих желела да будем са свима вама у болници. Наједном се време заустави и ја испред себе угледах о. Серафима где сав светли обучен у светлуцаву сребрнасту одежду - то су најближе речи којима бих могла да опишем ту светлост. Задржала сам дах и рекла: "О, оче Серафиме!" Била сам сувише запрепашћена да кажем било шта друго осим: "Хвала". Време није протицало - све је било садашњи тренутак. Нећу тумачити овај доживљај, ни сада ни убудуће. Утешила сам се, и надам се да и вама ово пружа утеху. Врло сам недостојна и не знам шта бих још о овоме могла рећи“.

Опширније: Како се упокојио отац Серафим Роуз

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 01 септембар 2015; Погодака: 17040

Текст

migranti stizu ВИЂЕЊЕ РУСКЕ КЊИЖЕВНИЦЕ

Године 2006. на србском језику појавила се књига руске списатељице Јелене Чудинове, „Богородичина џамија у Паризу“. Она је у роману описала скору будућност Европе: године 2048, у Паризу, главном граду Еврабије, хришћани су гетоизирани и приморани да приме ислам или да умру. У роману, Београд је главни град Велике Албаније, а последњи остаци Срба селе се у Русију, где оснивају Нови Београд, и остају да бране границе.

Једина слободна земља је православна Русија, која је према исламским државама Европе подигла „зелену завесу“. Један од главних јунака ове приповести је Србин Слободан, пореклом са Косова, који Западу не може да опрости издају духовних вредности и што су ратовали против Срба хришћана у корист ратоборног ислама. У разговору с групом Француза који се нису потурчили, гневни Слободан им каже: „Тако вам и треба, Французи! Зар ви то нисте заслужили? Зар ви сами нисте јуче, својим рукама, направили данашњи дан? Живите у њему, зато што Бог постоји. Ништа нисте знали о историји Србије, ништа нисте знали о Косову. Нисте знали како су Срби славно гинули на Косову пољу, када су, штитећи своју колевку, војници кнeза Лазара стални на пут прљаве војске цара Мурата. Нисте знали да је Бајазит дошао као смртоносна куга, а по његовим траговима муслимани – Албанци. Пет стотина година под Отоманском империјом! Нисте знали какво је проклетство била Отоманска империја, нисте знали колико се српске крви пролило за победу над њом/…/ Нови Бајазит постао је Адолф Хитлер, зар сте ви, хумани Европљани, заборавили на то? /…/ Шта вас је навело да помажете Албанцима да успостављају границе по Хитлеру, шта вас је нагнало да тако лако поверујете најглупљој лажи о зверствима Срба?

Опширније: Иноплеменици у Србији (метафизичко разматрање)

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 26 август 2015; Погодака: 16105

Текст

saolin borci manasija mondo goran sivacki О ХРИШЋАНСКОМ ВИТЕШТВУ

Оно што се десило у манастиру Манасији, задужбини Свеог Стефана Високог, знак је наше духовне пропасти о коме треба говорити. Наравно, и то да кажем пре свега, манастир није никакво место за витешке игре. Витешке игре су увек и свагда биле организоване при дворовима владара и властеле. Није проблем да се витешке игре организују у Деспотовцу, али манастир, место молитве и спасења душе (без обзира што га је деспот Стефан окружио тврђавом зарад заштите од Турака, па то данас делује „романтично“ и медијски исплативо) никако не треба да служи за такве подухвате.

То је једно; а друго, и много важније – шта ће будисти из Шаолина у Манасији?

Какве они везе имају са витештвом?

Витештво је, и на Истоку и на Западу, било утемељено у хришћанству. Било је, бар у идеалу, онако како описује чувени средњовековни мислилац Рамон Љуљ:“Ко, дакле, жели да ступи у витешки ред мора да промишља и размишља о племенитом начелу витештва; и потребно је да племенитост у његовом срцу и његов правилан одгој буду сагласни и усаглашени са начелом витештва, јер, уколико тако не делују, били би у супротности са витешким редом и његовим начелима“. А која су то начела?

Ево неких.

Опширније: Будисти у Манасији или плодови Зизјуласовштине

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 24 август 2015; Погодака: 17101

Текст

deca u veri УМЕСТО УВОДА: О ЗНАЧЕЊУ СВЕТОСТИ

Реч „свети” у Старом Завету се среће 830 пута (kadsh – „светост”, „свештеност”). У највећем броју случајева, везана је за Јахвеа и предмете који Њему припадају, или личности које је Он изабрао за Себе.

У Новом Завету појам „свети” најчешће се односи на Бога (Лк. 1, 49;Јн. 17, 11; 1. Пет. 1, 15; Отк. 4, 8; 6, 10) и на Духа Божијег, као и на Христа Богочовека, „Свеца Божијег” (Мк. 1, 24; Лк. 1, 35; Лк. 4, 34; Д. Ап. 3, 14; Д. Ап. 4, 27, 30; Јев. 7, 26; Отк. 3, 7). Апостол Павле светима назива хришћане, сасвим у складу са поимањем „светог народа” у Старом Завету као народа „издвојеног на служење и славословље Богу”. Хришћани су постали свети кроз Христа, и призвани су да ту светост Христову посведоче својим животом.

Пошто је Израиљ изабран Богом, он не сме да личи на незнабошце. Одвојен од других народа, он је свети народ јер је посвећен Богу (Лев. 19, 2; 20, 26), Који каже: „Будите свети јер сам Ја Свети, Господ Бог ваш”.Бог Се открио у Својој слави и тиме открио Своју светост (Број. 20, 6). Оно што је, на почетку, открио Израиљу, на крају времена, кад наступи свештена пунота историје, Бог ће открити многим народима (Јез. 38, 23).

Светост може бити страшна за неприпремљене (Изл. 19, 18), и дрске може убити (1. Цар. 6, 19). Али, светост Божја благосиља оне који су достојни (2. Цар. 6, 11). Но, светост Божја се не пројављује само у правди, него надасве у Његовој милости и љубави (Ос. 11, 9) Само име Божје је свето (Пс. 32, 21).Бог је Одвојен и зато је Свети; али Његова светост није „егоцентрична”, него спасоносно окренута свим људима. Он за Себе каже „Господ, Бог Твој, Свети Израиљев, Спаситељ твој” (Изл. 43, 3; 62, 12).

Богослужење Светоме мора бити достојно и чисто (Лев. 9, 6-23); али, човек такође мора да живи достојно и чисто да би Бог примио човеково жртвоприношење. У Петокњижју Мојсијевом нагласак је стављен на светости и чистоти обреда, али Пророци јасно стављају до знања да спољашње жртве нису довољне, него је потребна правда, послушност, милост и љубав (Исаија 1, 10-20). јер Бог „хоће милост а не жртве” (Ос. 6, 6).

Опширније: Светиње Светима – уочи Велике Госпојине

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 16 август 2015; Погодака: 16737

Текст

porosenko karikatura ПЕТАР ПОРОШЕНКО И АУТОКЕФАЛИЈА НА УКРАЈИНИ

Вођа украјинских русофоба и НАТО слугу, Петар Порошенко, у јуну 2015. захваљивао је, на седници „Свеукрајинског савета цркава“ Цариградској „Мајци Цркви“ на помоћи да Украјина добије аутокефалну цркву, додајући,уз фарисејско позивање на међурелигијски мир (после рушења толико храмова УПЦ Московске патријаршије, и убистава њених свештених и монашких лица и верника):

“Готово у свим независним православним државама постоје независне аутокефалне цркве… Зашто би у Украјини било другачије, зашто бисмо ми били изузетак од овог правила?“ У том истом јуну Митрополит кијевски и целе Украјине Онуфрије обратио се патријарху Вартоломеју тражећи објашњење зашто његови клирици без знања Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије делују на Украјини (1)

Свим озбиљним руским аналитичарима је јасно зашто Цариград вршља на овом простору(2).

Тиме се наставља прича започета већ одавно, још за време Кучме, првог председника Украјине после распада СССР-а, коју је својевремено интензивирао русофоб Јушченко, а сада је обнавља Порошенко.

Историјски гледано, ослонац на патријарха Вартоломеја се заснива на чињеници да је пре прикључења Украјине Руском царству, црквена јурисдикција на овој територији припадала Цариградској патријаршији. Али, то није била данашња Цариградска патријаршија, под диктатом вашингтонско – ватиканске осовине. Ондашњи првојерах у Константинопољу је, иако у турском ропству, водио одлучну борбу за заштиту православних од Брест – Литовске уније, шаљући своје егзархе у помоћ православнима данашње Украјине и Белорусије.

Опширније: „Аутокефализација“ и разарање православних народа