На данашњи дан пре тридесет и три године умро је велики подвижник православни, јеромонах Серафим Роуз.Отац Серафим је душу предао Богу после вишедневних мука, које су настале због неиздрживих стомачних болова. Иако их је дуго имао, није се жалио и трпео је, да сиромашни манастир не би плаћао трошкове лечења. Седам дана по доласку у болницу, упокојио се: био је 2. септембар 1982. године.
Томе је претходила велика духовна борба, коју је овај дивни човек јуначки поднео, окружен духовном децом која су се за њега непрестано молила. Умро је, по свему судећи, због блокаде вене која води до дигестивног тракта, после чега су му црева одумрла. Пошто га је причестио владика санфранцискански Антоније, духовна чада су запевала песме празника Успења Мајке Божје, који је отац Серафим много волео, а затим и Васкршњи канон. Он је тихо плакао. На самртном одру био је благ и насмешен, и светитељски миран.
Отац Серафим Роуз умирао је као истински хришћански подвижник.Његова духовна кћи,Бригита,описала је те тренутке:“Кад је било већ очигледно да отац Серафим умире, са многих крајева света узносиле су се молитве Богу, јер су га многи знали преко часописа "Православна реч" и његових књига, те су се горљиво молили да један толико потребан живот буде поштеђен. Неколико дана пред његово престављење у храму у Редингу, где је о. Серафим обављао дужност пастира, вршено је јелеосвештање. Док је у болници о. Серафим трпео крајњи бол и патњу, о. Алексеј Јанг видео га је где стоји у олтару и моли се Богу у свом уобичајеном полупогнутом ставу.
Дан пред своју смрт, о. Серафим је духом посетио мајку једног његовог духовног сина о коме се нарочито старао, Евгенију Војтан. Ево шта она сведочи, у писму сестри Бригити писаном 14. септембра 1982: “То се десило пред смрт о. Серафима. Радила сам у стражњој соби и све време мислила како бих желела да будем са свима вама у болници. Наједном се време заустави и ја испред себе угледах о. Серафима где сав светли обучен у светлуцаву сребрнасту одежду - то су најближе речи којима бих могла да опишем ту светлост. Задржала сам дах и рекла: "О, оче Серафиме!" Била сам сувише запрепашћена да кажем било шта друго осим: "Хвала". Време није протицало - све је било садашњи тренутак. Нећу тумачити овај доживљај, ни сада ни убудуће. Утешила сам се, и надам се да и вама ово пружа утеху. Врло сам недостојна и не знам шта бих још о овоме могла рећи“.
Бригита је описала своје сновиђење: ”Ујутро 2. септембра, док је о. Серафим умирао, баш пре него што сам се пробудила, имала сам једно сновиђење. Била сам у друштву непознатог ми свештеника који ме укоравао због мојих греха. Рекао ми је да никоме не смем ништа замерити. Ушли смо заједно у велику, раскошну дворану. На крају дворане стајао је неки човек на уздигнутој позорници и појао. Због растојања се није могао добро видети. Прекрасним гласом је певао Величање -„Величит душа моја Господа“...Рекох: "Не чујем добро." Свештеник ме подстакао да приђем ближе, па ја направих још неколико корака. Тада сам већ веома јасно чула појање. Појац је био тенор са гласом као у о. Серафима чије сам појање чула пре много година у санфранцисканском саборном храму. То је било почетком шездесетих година. Стојећи на певници, сам је отпевао сву јутрењу од почетка до краја. Никад у животу нисам чула молитвеније појање. Душа ми се узнела у висине. У свом сну, пак, чула сам то исто неупоредиво појање. Глас је био исти, али је звучао као глас анђела, житеља раја. Било је то небеско, неземаљско појање. Пробудивши се, схватила сам да нема наде за опоравак о. Серафима“.
Отац Алексеј Јанг, такође духовни син оца Серафима, је записао: “У уторак ноћу, на дан кад је умро о. Серафим, Марта Николас га је видела. Сан се је толико дојмио да ме позвала у среду раном зором, чим се пробудила. У сну је видела о. Серафима где у златној одежди стоји на обали реке. Но чудно је било то да је носио белу камилавку и копрену, те владичанску панагију. Стотине људи му је прилазило и тражило благослов од њега, па је приступила и она. Према њему је имала толико страхопоштовање да се бојала да јој неће дати благослов. Пришла је молећи за благослов, и он јој га је дао. Потом ју је погледао и рекао да има нешто да каже њеном мужу. Баш тад се пробудила“.
Отац Алексеј (касније калуђер) записао је и ово:„Моја сестра Јустина каже да се после погреба о. Серафима, у суботу ноћу, о. Серафим јавио малом Јеремији у његовој спаваћој соби одмах пошто је отишао у кревет. Јеремија је то Јустини испричао у недељу увече, након што се вратила из Платине. "Мама", рекао је, "знам да ме отац Серафим гледа, јер ми је прошле ноћи ставио своју руку, ево овде, и јако притиснуо." То рекавши, ставио је руку на своје срце и јако притиснуо. Није нимало био уплашен. О овом догађају ми је Јустина писала већ следеће јутро”.
ПОГРЕБ ОЦА СЕРАФИМА
Погреб оца Серафима је описан доста подробно у часопису "Православна Америка". Отац Серафим, који се већи део свог живота удубљивао у тајну смрти, лежао је у ковчегу и изгледао као да је жив. Лице му је изгледало млађе него икад. На лицу му се огледао победнички спокој, а усне су му се без сумње повремено осмехивале. Његов изглед у том простом, дрвеном ковчегу, у неукрашеној дрвеној цркви, изражавао је победу над смрћу. Ево шта каже једна духовна кћерка Ели Ендерсон: "Стајала сам испред ковчега и вирила унутра, плакала сам и питала о. Серафима шта да радим без њега. Не знајући како, несвесна било каквог свог покрета, гледала сам у велику Христову икону. Осетила сам неугодан мирис и чула о. Серафима како ми каже: "Ја трунем, ја нисам ништа - увек је то био Христос, а не ја." Затим сам вратила поглед на о. Серафима, а мирис је био изразито сладак, као од ружа. И ја сам била потпуно спокојна. Док су се сви опраштали са о. Серафимом, изненада сам га угледала како стоји више ковчега, окренут ка олтару. Тешко је то описати: био је веома светао, чист, обучен као монах. Цело време се појало, а он је кадио, непрестано окренут ка олтару.Морам додати још и ово: кад сам у болници чекала молећи се, седела сам на столици са монашком мантијом о. Серафима. Моја девојчица Анђелина јој је пришла и дотакла је, те почела тихо да рони сузе. Миловала је мантију и плакала. Док је то чинила, осетила сам како топлота излази из мантије и окружује нас."
Брат Давид се сећао: “Иако смо свега неколико пута причали, веома сам заволео о. Серафима. Чинило се да је у њему велика љубав. Изгледа да се много трудио - читав живот је био прегалац и није траћио време. Знао сам да ћу од његовог савета имати користи. Благодарим Богу што ми је пружио прилику да упознам такву личност, па макар и на кратко време. Да прође митарства о којим је писао, и приспе у наручје Христово!
Задњи пут сам о. Серафима видео у јуну, кад ме повео у малу шетњу по шуми. Било је врло лепо. Кад смо кретали, рекао је да ту негде у близини има икона преп. Серафима, обешена на дрво. Нашао је, отпевали смо величање и поклонили се икони.
Кад су се прошлог петка над његовим телом читала јеванђеља, затражио сам од о. Серафима да се моли за мене - у вези једне нарочите ствари. У суботу рано ујутро изашао сам да удахнем мало свежег ваздуха. Желео сам да опет нађем ону икону на дрвету, али нисам био убеђен да ћу је моћи уочити, пошто је била малена и некакве бакарне боје, а ја сам имао само нејасну представу о томе где се дрво налази. Упутио сам се у том правцу и рекао: "Оче Серафиме, ако си чуо моју молитву, дај ми да опет нађем ону икону." Након свега неколико тренутака погледао сам и видео где лежи на земљи поред мојих ногу! Захвалио сам му се, прочитао молитву преп. Серафиму, поклонио се икони и ставио је назад на дрво одакле беше пала”.
Марта Николс, духовна кћи оца Серафима, у децембру 1982. записала је овај сан:“Недуго након престављења о. Серафима, сви смо били запрепашћени чувши да је код попадије о. Алексеја Јанга, Сузан, откривен рак на врату. После даљих претрага, обистинили су се наши најгори страхови: рак је био злоћудан. Посвуда су почели да се моле за њу. О. Алексеј јој је помазивао врат уљем из кандила са гроба о. Серафима. Лекари нису давали никакву наду. Једна наша парохијанка нам је написала следеће: "Ја немам осећај да је о. Серафим негде далеко. Скоро сам сањала како сам зашла међу мноштво људи, а тамо је био о. Серафим, обучен у своју монашку одежду и са скуфијом (црном монашком капом) на глави. Благослови ме и рече: "Мир ти", а ја рекох: "И духу твоме", као на Литургији. Окрену се једној жени и стави чело на њен врат и раме. Кад је подигао главу, крв је текла из жениног врата и рамена, али на о. Серафиму није било крви. Отац ђакон Лоренс, одевен у бело и златно, примакао се и платном за причешће врло смирено обрисао крв. Сећам се како сам помислила: "То је заиста крв Христова!" Затим се о. Серафим удаљио грлећи некога, као да га теши. Ту особу нисам препознала. Пробудивши се, схватила сам да је жена из сна, с леђа, изгледала баш као попадија Сузан. Неко време после овог сна, попадија Сузан је отишла лекару да обави прегледе. Сви налази су били негативни, и лекар јој је рекао да не мора да долази наредних шест месеци.“
ЗАВЕШТАЊЕ ОЦА СЕРАФИМА
Тако је Господ пројавио Свога слуга, блаженог Серафима Платинског, који нам је за поуку оставио речи из своје књиге „Душа после смрти“:“Смрт, која није Богом створена, већ је у створења доспела грехом Адама у Рају, јесте најизразитији вид пада људске природе са којим се човек суочава. Судбина личности у вечности умногоме зависи од тога како се она односила према сопственој смрти и како се припремала за њу.
Истинити хришћански однос према смрти укључује и елеменат страха, несигурности, тј. управо оних емоција које окултизам жели да одбаци. Међутим, хришћански однос према смрти нема ничег заједничког са примитивним страхом какав могу осетити они који умиру без наде у вечни живот. Хришћанин дочекује смрт са умиреном савешћу, спокојно, и, по Божјој милости, чак и са одређеном сигурношћу. Погледајмо сада хришћанску смрт неколико великих египатских свештеномонаха из V века.
"Када је наступило време светоме Агатону да се престави, три дана је провео у потпуној сабраности, не проговарајући ни са ким. Најзад га браћа упиташе: "Оче Агатоне, где си ти?". "Стојим пред судом Христовим", одговори он. "Зар се чак и ти бојиш, оче?", упиташе браћа. Он одговори: "Истина, ја сам се из све снаге старао да извршим заповести Божје, али ја сам човек, па не знам да ли су моја дела Богу угодна". "Зар заиста не полажеш наду на свој живот, који је био у складу са вољом Божјом?", упиташе опет браћа.
"Не могу да имам такву наду", одговори он, "јер једно је суд човечији, а друго суд Божји". Хтедоше још нешто да га упитају, али им он рече: "Љубазно вас молим да сад не говорите више са мном, јер сам заузет". Рекавши то, он радосно издахну.
"Видесмо га радосног", говорили су његови ученици, "као да се сусрео и поздравља се с драгим пријатељима".
Чак и велики Светитељи, који су умирали са јасним сведочанствима Божје милости према њима, чувају трезвено смирење у погледу свога личног спасења.
"Када је Сисоју Великом дошло време да умре, озари се његово лице, и он рече окупљеним оцима:
"Ево, дошао је Авва Антоније". Поћутавши мало, опет рече:
"Ево, дође лик пророка". Онда постаде још светлији и рече:
"Ево, дошао је лик апостола". И опет, његово лице озари се двоструко јаче. Он поче са неким да разговара. Старци га упиташе са ким је разговарао. Он одговори:
"Анђели су дошли да ме поведу, али ја их преклињем да ме оставе још неко време, ради покајања". Старци му рекоше: "Оче, теби покајање није потребно". Он им одговори: "Уистину, не знам да ли сам поставио и почетак покајању". А сви су знали да је савршен. Тако је говорио и осећао истински хришћанин, иако је још за живота васкрсавао мртве једном речју и био преиспуњен даровима Духа Светога. И опет засија његово лице још јаче, блистајући попут сунца. Сви се уплашише. Он им рече: "Гледајте, Господ је дошао и рекао: "Донесите ми изабрани сасуд из пустиње". С овим речима он испусти дух. Видеше севање муње, а храм се испуни миомиром". (Скитски Патерик, Епископ Игњатије, књ. III, стр. 110).
Колико се само овај дубок и трезвен хришћански однос разликује од површног приступа неких од данашњих неправославних хришћана који сматрају да су већ "спасени", да чак неће бити ни подвргнути суду као сви људи, те да немају зашто ни да се плаше смрти.
Слично схватање (које је веома распрострањено међу савременим протестантима и које практично није далеко од окултистичких идеја) јесте и оно да се смрти не треба плашити, јер вечних мука нема. Без сумње да је, ако и ненамерно, и ово схватање потпомогло формирању савременог односа према смрти.
Блажени Теофилакт Бугарски (XI в.), у своме коментару Еванђеља пише: "Многи се обмањују лажном надом, мисле да ће задобити Царство Небеско и ујединити се са сабором оних који почивају на врхунцу врлина. Овакви гаје високо мишљење о самима себи у срцу... Многи су звани, јер Бог зове многе, односно све; али мало је изабраних, мало је спасених, мало је достојних Божјег избора" (Тумачење Мат. 22: 14).
Сличност између окултне филозофије и савремених протестантских погледа представља можда главни разлог због чега су покушаји неких протестаната - евангелиста да критикују савремена "посмртна" искуства с тачке гледишта "библијског хришћанства" били толико неуспешни.
И сами критичари су толико изгубили од традиционалног хришћанског учења о загробном животу, поднебесном царству, деловању демона и њиховим обманама, да је и њихова критика често расплинута и произвољна, а њихова моћ просуђивања у овој области није ништа боља него код световних истраживача, због чега и допуштају да их обману лажна, назови "хришћанска" или "библијска" искуства у ваздушном царству.
Истински хришћански однос према смрти заснива се на свести о коренитој разлици између овог и будућег живота.
Митрополит Макарије Московски (Булгаков) следећим речима подвлачи библијско и светоотачко учење по овом питању: "Смрт је међа која ограничава време подвига за човека, и на којој почиње време отплаћивања, тако да по смрти није могуће ни покајање, ни исправљање живота. Ову истину изразио је Христос Спаситељ својом причом о богаташу и Лазару, из које се види да су и један и други, одмах после смрти, добили заслужено, а богаташ, ма колико се мучио у аду, није могао покајањем да се ослободи својих мука" (Лк. 16: 26, књ. II, стр. 524). (Али то још није коначни суд - прим. прев.)
Због тога смрт и јесте управо та реалност која у човеку побуђује свест о разлици између овог и будућег света и надахњује на живот испуњен покајањем и очишћењем, док још имамо драгоценог времена.
Када је светог авву Доротеја неки брат упитао за себе, зашто му се дешава да немарно проводи време у својој келији, он му је одговорио: "Због тога што ти још ниси схватио ни очекивану награду, ни будућа мучења. Јер, када би ти ово уистину знао, ти би, чак и да ти је келија пуна црва и да стојиш у њима све до грла, трпео и то не раслабљујући се". (Авва Доротеј, поука 12 "О страху од будућих мука".
На сличан начин учи и свети Серафим Саровски, у ово наше, модерно време:
"Када би знао каква радост очекује душу праведника на Небесима, ти би се одважио да у овом привременом животу поднесеш муку, гоњење и клевету с благодарношћу. Кад би и читава ова келија наша била пуна црва, и кад би ти црви гризли плот нашу током читавог овог привременог живота, то би од свег срца требало на то пристати, да се не би лишили оне небеске радости коју је Бог припремио онима који Га љубе".
Непостојање страха пред лицем смрти код протестаната, као и код окултиста, представља директну последицу њихове неосведочености о томе шта их очекује у будућем животу и шта је могуће учинити сада, да би се за смрт припремили.
Истински доживљај или виђење загробног живота потреса до дубине душе и (уколико човек није до тада ревносно водио хришћански начин живота (доводе до корените промене читавог живота ради припреме за будући. Када је преподобни Атанасије Кијево-Печерски умро и кроз два дана оживео, игуман и братаја се "ужаснуше, видевши да је оживео, па почеше да му постављају питања о томе како је оживео, и шта је видео и чуо у тренутку кад се раздвајао од тела. На сва та питања он је одговарао само речима: "Спасавајте се!".
Како га је братија упорно молила да им каже нешто корисно, он им завешта послушање и непрестано покајање. Одмах потом Атанасије се затворио у пећину, у којој је провео, не излазећи, двадесет година, пребивајући ту дан и ноћ у непрестаним сузама, узимајући само мало хлеба и воде и не проговарајући ни са ким за све то време. Када је дошао час његове смрти, он је поновио окупљеној братији своју поуку о послушању и покајању и с миром починуо у Господу". (књ. III, стр. 129, Кијево-Печерски патерик, Св. Атанасије, назван "Васкрсли", преставио се 2. децембра).
Исто тако, на Западу, Пречасни Беда приповеда како је неки становник Нортумбрије, који је био мртав читаву ноћ, повративши се у живот, рекао: "Заиста, ја сам устао из загрљаја смрти, и поново ми је допуштено да живим међу људима. Али од сада не треба да живим као раније, већ треба да водим сасвим другачији живот".
Он је раздао све своје имање и удаљио се у манастир. Доцније је говорио да је видео Небеса, ад, али "тај човек Божји није желео да говори о томе са људима непријемчивим и немарног живота, него само са онима који су имали страх од казне или се радовали надом на вечни живот, и који су желели да приме његове речи у срце и узрастају у светости".
Чак и у наше време, аутор текста "Многима невероватан, али истинит догађај" био је тако потресен својим истинским искуством оностраног света, да је у потпуности изменио свој начин живота, постао монах и написао повест о свом искуству да би пробудио себи сличне који живе у лажној безбрижности, не верујући у будући живот.
Овакви случајеви често се срећу у житијима Светих и другим православним изворима, и они стоје у оштром контрасту са искуствима савремених људи који су видели "Небеса" и "онај свет", остајући и даље у лажној уверености да су већ "спремни" за живот после смрти и да се саме смрти нема разлога бојати.
Значај сећања на смрт у хришћанском животу могуће је видети из уџбеника хришћанског подвига- - "Лествице" преподобног Јована Лествичника, чији је шести степен специјално томе посвећен:
"Као што је хлеб потребнији од сваке друге хране, тако је и помишљање на смрт нужније од свих других делања... За човека је неизводљиво дело да дан проведе богоугодно, уколико не мисли да је то последњи дан његовог живота" (Степеница 6: 4, 24). Писмо добро каже: "У свим речима својим сећај се свога краја, и довека нећеш сагрешити" (Сир. 7: 39). Велики светитељ, преп. Варсонуфије из Газе, саветовао је брату: "Нека твоје помисли укрепи сећање на смрт, чији час није никоме познат. Похитајмо да чинимо добро до исхода нашег из овога живота - јер ми не знамо у који ћемо дан бити позвани - да се не покажемо неприпремљенима и не останемо, заједно са пет лудих девојака, изван брачне ложнице".
Велики авва Пимен, дознавши о смрти египатског подвижника пре. Арсенија Великог, рече: "Блажени Арсеније, ти си оплакао себе током земног живота! Ако не оплакујемо себе овде, плакаћемо вечно. Немогуће је избећи плач: или овде - добровољно, или тамо, у мукама, невољно". (Патерик Скитски, види код еп. Игњатија, књ. III, стр. 108).
Само онај ко поседује овакав трезвени хришћански поглед на живот, може се осмелити да каже заједно са апостолом Павлом да има "жељу отићи и с Христом бити" (Фил. 1: 23).
Само онај, које водио хришћански живот подвига, покајања и оплакивања својих грехова, може да каже са светим Амвросијем Миланским: "Будале се боје смрти као највећег зла, а мудри је траже као одмор од напора и крај мука" ("Смрт као благо", 8: 32).
Преосвећени Игњатије (Брјанчанинов) завршава своју знамениту "Беседу о смрти" речима које данас, после сто година, звуче за нас као призив да се вратимо једином исправном односу према смрти - хришћанском, одбацивши све ружичасте илузије нашег садашњег духовног стања, као и све лажне наде у погледу будућег живота: "... корисно је будити у себи сећање на смрт посећивањем гробаља, посећивањем болесника, присуством при самртничким постељама ближњих и сахранама, честим размишљањем и обнављањем у сећању различитих смрти савременика, које смо видели или о којима смо слушали... Спознавши колико је кратак наш земни живот и сујетна сва земаљска богатства и почасти, схвативши каква ужасна будућност очекује оне који су, пренебрегавајући Искупитеља и искупљење, принели себе сасвим на жртву греху и трулежи - одвратимо наше духовне очи од непрестаног гледања обмањујуће и варљиве лепоте света, која лако улови људско срце да је љуби и служи јој; обратимо их страшном, али спасоносном призору - смрти која нас очекује.
Оплакујмо себе благовремено, умијмо, оперимо сузама и исповедимо наше грехе записане у књигама Сведржитеља.
Стекнимо благодат Светога Духа - тај печат, то знамење изабрања и спасења, јер нам је оно неопходно да би слободно прошли кроз ваздушно пространство и стекли приступ небеским дверима и обитељима.
... Изгнаници из раја! Не ради весеља, не ради славља, не ради играња живимо ми на земљи, него због тога да би вером, покајањем и крстом убили смрт која нас је убила, и повратили себи изгубљени рај.
Нека милостиви Господ дарује читаоцима ових речи и писцу да се сећају смрти за време земног живота, и сећајући се ње, умртвивши се за све сујетно, животом за вечност одстране од себе жалац смрти када њен час наступи, и пређу у блажени, вечни, истинити живот. Амин" (т. III, 181-183).
Последњи пут ажурирано (среда, 2 септембар 2015.)
Владимир Димитријевић
