Уочи изласка из штампе књиге Magnum crimen, објављујемо текст Владимира Димитријевића о односу Иве Андрића и кардинала Алојзија Степинца, који открива тајну Андрићевог напуштања римокатолицизма…
Срби, опрез – причамо о Степинцу!
Недавно смо добили упозорење да ми, као Срби, морамо бирати речи кад говоримо о надбискупу Алојзију Степинцу, кога Ватикан сматра „блаженим“. Решили смо да тај савет послушамо, па да чујемо гласове Хрвата који нису били ни усташе, ни комунисти, него демократски оријентисани и уз Владу Краљевине Југославије у Лондону.
М. Мирошевић – Сорго (Хрват), посланик Владе Краљевине Југославије у Ватикану, посетио је, још почетком августа 1941. године, папу Пија Дванаестог и обавестио га о „последицама које би могле настати за цркву због става једног дела католичког клера у Хрватској, који виде у садашњој Хрватској остварење католичке државе“. Папа на то није рекао ништа, али је отворено изјавио да постоје „раније тужбе Хрвата“ и да је „поколебана вера Ватикана у обнову Југославије“. Једном речју, папа је желео смрт Југославије, и став антијугословенских Хрвата сматрао је јединио битним за своје опредељење – признати Павелићеву НДХ de facto, ако не de jure.
Хрват Ф. Гажи је, преко југословенске радио станице у Јерусалиму, специјално Хрватима упутио поруку 17. децембра 1941, у којој своје сународнике подсећа на стравичност инквизиторског поступка приморавања Срба на католичење, „што је највећи злочин над појединцем и над цијелим народом“, при чему су усташе за своје злочин добили савезнике – „то су католички попови, који су у многим случајевима наткрилили у својим недјелима чак и саме усташе“.
Хрват југословенске оријентације, др Берислав Анђелиновић, у свом писму Владу у Лондону 23. децембра 1941, упозорава на срамно држање католичког клера, које „још више и још јаче баца кривњу на цијели хрватски колектив, који апсолутно није крив за све оно што чини Павелић, уз беневолентну наклоност, на многим мјестима сарадњу, службене католичке цркве у Хрватској“. Исти овај Берислав Анђелиновић извештава 1942. Гргу Анђелиновића и Владу у Лондону да је „повећана морална одговорност због неодлучног и кукавичког држања Степинца и других бискупа и подршке пружене Павелићу од дијела нижег свећенства и активног судјеловања одређеног броја млађих фрањеваца у масакрима над Србима.“
Већеслав Вилдер, још један Хрват, преко Радио Лондона, 17. фебруара 1942, јавно говори: „Чекали смо овдје да ће се узбунити савјест бар из кругова оних најближих, од браће у Христу, и браће по крви, од надбискупа у Загребу и Сарајеву и Ђакову. Они су још на слободи, врше црквене дужности, одржавају и бискупске конференције у Загребу./…/Онда дошли су крвави покољи Срба, у првом реду свештеника хришћанске православне цркве, а међу њима и таквих који су у најтежа времена стајали уз бок Хрвата и католичких свећеника. Опет ништа – ни глас саучешћа. /…/ Ни стотину Павелића не би могле да угасе слободну реч једном надбискупу Степинцу. Ни влас му зато не би спала с главе, а задужио управо хрватски народ за столећа“. Вилдер је упозорио да се „око Степинца лије братска крв потоцима“, да би се између Срба и Хрвата ископао што већи јаз. Док се православни на силу католиче, вели Вилдер, „ми не чујемо глас протеста надбискупа Степинца, него чујемо како учествује на фашистичким и нацистичким парадама“.
Анте Јерић, такође југословенски оријентисан Хрват из Далмације у марту 1942. урадио је елаборат за посланство Краљевине Југославије у Лисабону, под насловом „Криза државног јединства“, у коме каже да је, кад су у питању католички свештеници, „чудновато како су се показали хладни према убојствима, а има их међу њима и моралних зачетника, као што је фратар др Билобрк из Метковића, онамошњи жупник, који је морални зачетник од неколико стотина жртава“. Он додаје:“Интелигенција у Далмацији – дубоко је осјетила тенденцију данашње већине клера – да му није ни до најрођеније државе ако се ради о заједници са Србима које ови сматрају иновјерницима.“
Тако су говорили демократски оријенитисани Хрвати.
Да ли је то доказ да Степинац и његов клер сносе бар део кривице за злочине у НДХ? Или све то треба заборавити због екуменских загрљаја?
Андрић као римокатолик
Ко није волео Иву Андрића, звао га је језуитом. Тако су о њему говорили и монархисти (Јован Дучић Кости Ст. Павловићу), и комунисти (Владислав Рибникар Владимиру Бакарићу).
Фра Љубо Хргић, из босанског самостана Гуча Гора, сећао се Андрића који је, у доба кад су га аустријске власти држале под стражом јер је био Младобосанац, имао право да, интерниран, посећује овај самостан близу Овчарева, места где је био под стражом: „Сјећам га се и сада – био је миран и занесен, као млад мисник. Међу манастирским оцима, викарима, гвардијанима, дефиниторима, капеланима и осталом братијом било је и богатих на језику и људи за сваку нафаку“. Толико сјајних ликова босанских фратара, закључно са фра Петром, Андрићевим „другим ја“ у „Проклетој авлији“, изашло је из пера овог, све до Другог светског рата, Србина католичке вере, чији покровитељи, док је био млад, бејаху префињени римокатолици, Иво Војновић и Тугомир Алауповић.
Бранко Лазаревић, у „Дневнику једног никога“, бележи да је Андрић редовно прослављао римокатолички Божић, и да би се љутнуо ако му неко честита православно Рождество.
Али… Нешто се изменило у Другом светском рату.
Андрић о Степинцу
У својим сећањима на Андрића, његова познаница Лепосава Бела Павловић записала је шта се збило са Адрићевим римокатолицизмом. Наиме,једнога дана 1942, на врата њихове породичне куће бануо је писац, и рекао да долази из полиције. Забринути отац Белин питао га је да ли су и њега почели да зову у полицију, и зашто, а он је рекао да је ишао сам. Ево разлога: „Из капута је извадио своју легитимацију и пружио ми је: „Ево, прочитајте, молим Вас, на глас“. „Име, Иво/…/презиме, Андрић, народност – српска, вероисповест – без вере“- Ево, због те рубрике био сам у полицији –прекиде ме он. У ранијој легитимацији стајало је да сам вере католичке…“ – Једино су комунисти ти који стављају да су без вере- рече мој отац. – Тачно, нисам на то мислио, а сувише сам већ зашао у године да бих прелазио у православље, кад то није из убеђења. Немам ја ништа против католичке вере као такве, али да останем у њој данас, немогуће ми је. Добро познајем све оне у Загребу. Господину Степинцу било је довољно да, недељом, при одржавању мисе, горе са амвона, каже само три речи. Ниједна влас не би недостајала ни на једној српској глави. Али господин Степинац није нашао за вредно да те три речи изговори. А ја у овим временима не могу припадати једној религији, на чијем челу се, у мојој земљи, налази један Степинац…“(Лепосава Бела Павловић: Сећање на Иву Андрића, Свеске Задужбине Иве Андрића, 14/1998,стр. 148.)
Сличним путем ишао је и велики Хрват југословенског опредељења, Владимир Дворниковић, писац „Карактерологије Југословена“, који је био згађен усташким злочинима чија је сен пала на хрватски народ.
Вреди се сетити свега овога у доба кад кардинал Бозанић прича о одушевљеној папиној подршци канонизацији Степинца као универзалног свеца папизма.
Извор: „Катена мунди“
Владимир Димитријевић
