Ћирилица

Ћирилица

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 01 фебруар 2019; Погодака: 3109

Текст

ukrajina papa vaseljenski patrijarh ПУТИН О ЦРКВЕНОЈ СИТУАЦИЈИ НА УКРАЈИНИ

На редовној годишњој конференцији за штампу крајем 2018, Владимир Путин је, између осталог, говорио и о црквеној ситуацији на Украјини после одлуке цариградског патријарха Вартоломеја да подржи расколничку „аутокефалну цркву“:

„Оно што се сад дешава у Православљу је, како народ каже, уму несхватљиво. То је директно мешање државе у црквени, религиозни живот. Таквих ствари није било још од доба Совјетског Савеза. Ето шта су, на несрећу, створили: уједињену расколничу цркву стамбулске јурисдикције. То је то: не свиђа им се московска јурисдикција, зато ево стамбулске јурисдикције. Обратите пажњу: Украјинска Црква Московске патријершије била је сасвим независна. Можда се о томе мало зна, али то је фактички сасвим независна Црква. Они су радили све самостално, и епископе су бирали сами. Једина веза је била духовна, помињали су Патријарха московског и све Русије. И то је све. А гледајте какву сад независност добијају из Турске, од турске патријаршије.

Опширније: Цариградски патријарх и крв на Украјини

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 31 јануар 2019; Погодака: 3348

Текст

nikola malovic ЧИТАНКА У ОДБРАНУ СЛОБОДЕ МИШЉЕЊА И ИЗРАЖАВАЊА, КОЈА СЕ, У ЦРНОЈ ГОРИ, ТРЕНУТНО ЗОВЕ НИКОЛА МАЛОВИЋ

КАКО ЈЕ МАЛОВИЋ ИЗВЕДЕН ПРЕД СУД?

Како пишу подгоричке „Вијести“ од 16. јануара ове године, угледни књижевник из Херцег Новог Никола Маловић ће се наћи пред судом за прекршаје у главном граду Црне Горе јер је, наводно, нарушио јавни ред и мир. Против њега тужбу је поднео полицајац Владимир Лековић. Разлог? Наводно, Маловић је прекршио члан 19. Закона о јавном реду и миру тако што је објавио текст „Хеј, Лолита“ у београдском „Недељнику“, а тај текст је пренео подгорички портал ИН4С.

Опширније: Разбијач Овертоновог прозора

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 16 јануар 2019; Погодака: 4690

Текст

pajajovanovic ranjeni crnogorac Овај оглед посвећујем свом брату у Христу и Светом Сави, Зорану Човоровићу, Србину Црногорцу и Метохијцу, знајући да ће он разумети прочитано

ВЛАДИМИР ВУЈИЋ О МАРКУ МИЉАНОВУ

Када су се, у издању „Народне просвете“, појавила Целокупна дела Марка Миљанова, Владимир Вујић је у „Народној одбрани“ (број 42 за 1930. годину) објавио одушевљен приказ, на чијем почетку наводи низ знамења која су претходила рођењу великог кучког војводе и самоуког књижевника, од прадединог пророчанства да ће се у њиховом крају родити човек за кога ће свет знати до мајчиних снова пуних звезда што се распрскавају. Ту су и анегдоте о томе како четрнаестогодишњи Марко отео пушку од Турака, голим рукама задавио вука, убио Турчина који је хтео да га ошамари, оптужујући младо Црногорче да лаже.

Опширније: Марко Миљанов и Илија Куч - Из историје Црне Горе које више нема

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 14 јануар 2019; Погодака: 3256

Текст

hristos na krstu

Тако је, својевремено, своју књигу назвао шпански философ Мигуел де Унамуно. Иако ми знамо да су и римокатолици и протестанти у јереси, ипак нам није свеједно што је хришћанство на Западу потпуно срушено. Јер, како је говорио Достојевски, Запад је нама драго гробље. И заиста – нема православног хришћанина коме је мило што пропада Запад, без обзира на све његове преступе према Истоку. На жалост, за њих више нема повратка – само чекање суда Божјег.

Опширније: Агонија хришћанства

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 13 јануар 2019; Погодака: 5646

Текст

svetozar vlajkovic povratak izgubljenog О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ?

Питамо се – зашто изумиремо оваквом брзином. Зашто се не рађамо? О чему је реч? А реч је о ономе што је говорио Свети владика Николај – блуд убија живот. Блуд је разорио љубав, а где нема љубави – нема ни живота.

Познати србски књижевник, Светозар Влајковић, животним трагањем дошао је до Христа и Цркве. То своје трагање потресно је описао у књизи „Повратак изгубљеног“ (објавила је ју је издавачка кућа „Бернар“ из Старих Бановаца 2017. године ) која показује сву истинитост еванђељске приче о блудном сину. Влајковић је прошао два брака док је дошао до истинског брачног друга, а у међувремену је, трагајући за смислом постојања, лутао од жене до жене. Његово покајничко искуство је драгоцено за сваког онога ко жели да схвати зашто су чедност и чистота душе тако насушно важни савременом човеку. Књигу свим срцем препоручујемо.

ТАЈНА РАЂАЊА НОВОГ ЖИВОТА

Влајковић истиче да је тајна рађања, насталог из заједнице мушкарца и жене, насушно чудо: “Доласком на свет, добијамо таленте или таланте, како се некада говорило. Таленат је сужено значење таланта, односи се на видљиве дарове, поглавито за стваралаштво.

Опширније: Шта значи блудети - сведочење Светозара Влајковића

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 12 јануар 2019; Погодака: 4923

Текст

aleksa santic pretpraznicno jutro Припреме за песму

Шантић је, подухватајући се саздавања свог magnum opus-а, писао песме које су, суштински, биле својеврсне „праслике“ “Претпразничке вечери“. Оне су карактеристичне по носталгичном сећању на детињство као на рајско доба, над којим је свој покров распрострла нежна мајка, по осећању дубоке усамљености у садашњости, по свести о растакању породичног дома, по туговању због смрти најближих. У њима, међутим, нема наде у надилажење пролазности, у излазак из безнађа и коначности самотништва; једном речју, нема празника.

Опширније: Смисао празника у Шантићевој песми "Претпразнично вече"

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 03 јануар 2019; Погодака: 3701

Текст

РАДУЈМО СЕ БОЖИЋУ, А ДЕДА МРАЗА ПРЕПУСТИМО КОКА КОЛИ И ОСТАЛИМ ПРОДАВЦИМА ПРАЗНИНЕ

Беспразнични свет и чежња за празником

Празник је продор вечности у време. Време тече, вртложи, односи људе, и незаустављиво је. Оно је Хронос који прождире. Али, празник пресеца неумитни ток; он вертикално, одозго, улази у хоризонталу времена, и спушта се до праоснова битија. Празником се човек не спаја само са Богом, него долази у додир и са својим прецима који су тај празник такође славили; јер, како је рекао Владимир Соловјов, сваки народ је заједница покојних, живих и нерођених. Њихово присуство на празник је управо доказ да је смрт побеђена, и да, између осталог, не може више спречавати у општењу претке и потомке. У томе је Јеванђеље – Блага вест хришћанског празника.

Живимо у беспразнични час.

Матеј Арсенијевић на једном месту пише: „Има ли бесмисленијег празника од секуларне грађанске Нове године којом су се безбожници тако упорно борили против Божића? Људи на тај дан журе и јуре «припремајући» се хистерично за дочек Нове године. И та јурњава није ништа друго до последица тога што су људи подсвесно «свесни» да у темељу њиховог «празновања» Нове године нема радовања години која долази, већ панично бекство од бесмисла старе године у којој није/…/било истинске среће и истинског живота. Људи се свесно заваравају надом да ће кратким самозаборавом у новогодишњој ноћи моћи да се избаве од осећања понављања и бесмисла времена у коме је «човек увек на губитку». А шта је та ноћ ако не управо ноћ трагизма, самоће, очаја, грозничаве потраге за «мрвама среће», ноћ разочарења и самоодбране после које се људи буде само још очајнији и огорченији?

Сва та брзина и бука, прегласна музика и масовне журке, рок концерти и диско клубови, целодневни телевизијски програми, модни и спортски спектакли са конфетама и балонима... једном речју сав тај заслепљујући «лајт—шоу» савременог света и није ништа друго до покушај бекства од ужаса беспразничког живота, узалудни покушај потраге за изгубљеном заједницом и изгубљеним празником, покушај који остаје на нивоу јаловог симулирања празника и заједнице, симулирања које људима још више појачава чамотињу и самоћу.“

Очајање – од „очајати“, узалуд чекати, узалуд се надати. Јер, како рече Шарл Бодлер: „Упорно се греши, а подло се каје,/ за признање одмах награда се бере. / Мислимо да грехе бедна суза пере,/ па свак опет лако на каљав пут стаје“.

И тако од нове године до нове године.

А вечност се ближи.

Деда Мраз и Божић Бата

Још док сам био вероучитељ при храму Светог Вазнесења Господњег у Чачку написао сам један мисионарски листић, касније објављен у књизи „Зашто плаче Свети Сава?“. Изгледа да и данас може бити од користи.

Опширније: У замци бесмисла - "Нова година" као нова лаж

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 12 децембар 2018; Погодака: 3534

Текст

Обрадовић, опет, на удару

Страшно је ово што се дешава Бошку Обрадовићу, кога бесомучни лажљивци у служби Кловна Без Смисла За Хумор већ годинама не остављају на миру. Али, Бошко је православни хришћанин који зна да је у Новом Завету блаженим назван човек о коме лажу на правди Бога. Тако да Обрадовића препуштамо заштити Бога Правде Коме пева наша химна, а окрећемо се, опет и опет, Кловну Без Смисла За Хумор у чијем „озрачју“ су, како би рекла бивша браћа Хрвати, такве малигне „бедастоће“ постале могуће.

Лаж плус насиље: добитна формула?

Александар Вучић је почео као Пинокио, лажљивац коме се неистина одмах види као Колодијевом јунаку нос – рецимо, она лаж о Кинезима који ће нам, у замену за домаће свињске ногице, давати „летече аутомобиле“. Он је увек лагао наивно и простачки, као глумац трећеразредног провинцијског позоришта. Али, пошто је схватио да неистине, макар и бескрајно понављане, нису довољне, решио је, по свему судећи, да влада као чилеански диктатор Пиноче.

Опширније: ОД ПИНОКИЈА ДО ПИНОЧЕА ВИА (БИА?) ГЕБЕЛС

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 06 децембар 2018; Погодака: 3687

Текст

predsednistvo УМЕСТО УВОДА

Ево, наврши се читав век од дана када је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која је умрла, седамдесетак година касније, као Социјалистичка Федеративна Република Југославија.

Пошто сам, како је покојни Стеван Раичковић рекао Рајку Петрову Ногу, у годинама кад плачем и на рекламе, реших да отворим ковчежић сећања и размишљања.

Сентименталних, наравно, али не без оне црне линије која је, каткад, пресецала Мехмед – пашу Соколовића у Андрићевом роману.

Ове године сам славио три деценије матуре, и, све крућих костију, покушавао да играм, док сам на лицима својих исписника ловио оне црте које памтим из гимназијских дана. Био сам, касније, смешан себи колико и другима, који су ме, углавном искрено, охрабривали да у неколико тренутака карикатуралног скакутања будем онај стари ( млади ).

Ипак, не одустајем од ових записа. Знам да су, као и моје играње на прослави матуре, смешно настојање да се подлмадим, али, као што би рекао Бранко Ћопић у «Писму Зији Диздаревићу», на почетку «Баште сљезове боје»:»Збогом, драги мој. Можда је неком смијешна моја старинска одора, прадједовско копље и убого кљусе, које не обећава богзна какву трку. Јах, шта ћеш...“

Да не заборавим ( почео сам да заборављам, наравно; рупе у памћењу се шире као подерине на изношеној, али и даље удобној, кућној одећи ): овај текст посвећујем својим исписницима из Гимназије у Чачку, који су матурирали 1988. године, док смо још живели у Јутопији.

И све почиње мојим југоносталгичним текстом писаним пре десет година.

При чему је, код Балашевића, све остало у истом, позлаћеном оквиру сете – од „Уникатне“ (сећање на Бившу Земљу и Жену која је била Девојчурак) до „Бароновог бала“ (изнененада, усред страственог плеса, један Мефисто)…

СМРТ У УТОПИЈИ ИЛИ О ЂОРЂУ БАЛАШЕВИЋУ, ЈУГОНОСТАЛГИЈИ И ЕВРОИНТЕГРИСАЊУ

Тако, некад, дође и мени. Онда, рецимо, нешто читам. Да се опустим. Читам Ђорђа Балашевића, „Додир свиле“. Одавно сам хтео да пишем о његовој поезији. Рекоше ми: „Немој! Шта сад хоћеш, да критикујеш још и Балашевића? Пусти човека на миру! Пљувао си рокере и хеви-металце, а сад хоћеш да пљујеш Балашевића…“. А ја нисам хтео то.

Песник комшилука

Ја сам хтео да анализирам поезију овог лиричара, једног од последњих песника наше романтичарске поезије. Јер, Ђорђе је лирски песник. А лирика је треперење на граници између битија и ништавила, између: „Ала је леп овај свет“ и „Моје небо, јер је црно“, између „Ђулића“ и „Ђулића увелака“. Ми нисмо имали песника који опева обичног човека, најобичнијег, оног нашег свакодневног комшију, врата до врата, из чијег дворишта мирише печена паприка и по томе се зна да је јесен. Нисмо имали таквог песника док се није појавио Ђорђе Балашевић. Он је, уз гитару, ушао у душу малог човека, који се сећа како се „некад добро јело“, али који је способан и да баци све, ако није срео праву љубав (као у песми о Васи Ладачком). Толико добрих, тачних описа свега што се дешава малом човеку („а у војсци сам стекао друга до гроба, / и хроничну упалу зглоба“; „ушао сам на прстима, / мати беше већ будна и брзо се прекрстила“; „један Д мол ме развали, / неки би то просто тугом назвали, / није туга, шта је туга за Д мол“)…

Опширније: Поводом стогодишњице утопије: размишљања педесетогодишњака

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 05 децембар 2018; Погодака: 3709

Текст

Илустрација Теодора фон Холста са насловне стране издања из 1831. године ДВЕСТАГОДИШЊИЦА ЈЕДНОГ РОМАНА

Ове, 2018, навршило се два столећа од изласка романа „Франкенштајн или Модерни Прометеј“ који је написала Мери, супруга песника Персија Биш Шелија. Дело је започето две године раније, на Женевском језеру, у необичном друштву – њен невенчани муж и она су се срели са песником Бајроном и доктором Полидоријем, и решили да се такмиче у писању хорор романа.

Мери, која до тада није имала литерарних подухвата ширег захвата, примила је визију која је претворена у роман: „Видела сам бледог студента порочних вештина како клечи покрај створа који је саставио.“ И додала је: “Крајње застрашујућа била би последица настојања било ког човека да се руга чудесном механизму Творца света.“

Романескни др Франкенштајн је, као што знамо, од комада различитих лешева, а уз помоћ електричне струје, створио чудовиште које је кренуло да га уништи.

ПРЕД ИЗАЗОВИМА БИОЕТИКЕ

На почетку развоја савремене науке, Мери Шели је исказала сржну интуицију сваког мислећег човека у постхришћанско доба: наиме, просветитељско прометејство научних истраживања може постати луциферијанство бунта против Бога и Његовог поретка. Николај Берђајев је због тога рекао да наука која не узима у обзир Творца постаје својеврсна црна магија: знање бива моћ без надзора савести, а човек богује самом себи. Последице оваквог развоја догађаја видимо данас, управо у области биоетике.

Опширније: Од др Франкештајна до киборга или шта нас чека у новом мраку