ЧИТАНКА У ОДБРАНУ СЛОБОДЕ МИШЉЕЊА И ИЗРАЖАВАЊА, КОЈА СЕ, У ЦРНОЈ ГОРИ, ТРЕНУТНО ЗОВЕ НИКОЛА МАЛОВИЋ
КАКО ЈЕ МАЛОВИЋ ИЗВЕДЕН ПРЕД СУД?
Како пишу подгоричке „Вијести“ од 16. јануара ове године, угледни књижевник из Херцег Новог Никола Маловић ће се наћи пред судом за прекршаје у главном граду Црне Горе јер је, наводно, нарушио јавни ред и мир. Против њега тужбу је поднео полицајац Владимир Лековић. Разлог? Наводно, Маловић је прекршио члан 19. Закона о јавном реду и миру тако што је објавио текст „Хеј, Лолита“ у београдском „Недељнику“, а тај текст је пренео подгорички портал ИН4С.
„Зато што је дана 11. августа 2018. године у 13.01 часова, посредством електронских комуникационих мрежа на порталу ‘ИН4С’ у чланку ‘Хеј, Лолита’, на јавном мјесту вријеђао припадника LGBT заједнице по основу личног својства, сексуалне оријентације, John Maximillian Barca, на начин што ЛГБТ идеологију назива ‘кугом која се проширила, да је иста придодала себи слово П у значењу – педофилија, ЛГНТ + П’“, стоји у захтеву подгоричке полиције за покретање прекршајног поступка против Маловића. Полиција суду предлаже да у својству сведока саслуша и Барца, који је извршни директор ЛГБТ Форума Прогрес.
Вођа LGBTXYZ бојовника Барац је „у склопу редовних активности ЛГБТ Форума Прогреса, које обухватају праћење друштвених мрежа и интернета уопште за случајеве говора мржње и вербалног насиља, уочен је и текст на порталу ИН4С, чији садржај је оцијењен као хомофобичан и дискриминаторан у односу на LGBTIQ заједницу”. „Као LGBTIQ активиста и геј мушкарац, Управи полиције сам предао пријаву против г-дина Маловића због навода у његовом тексту ‘Хеј Лолита’, у којем су изнијети чињенично неутемељени наводи везани за LGBTIQ особе. Конкретно, у тексту се LGBTIQ заједница доводи у директну везу са педофилијом, са циљем додатног ширења нетрпељивости и продубљивања стереотипа о LGBTIQ особама. Овакви наводи на директан начин негативно утичу на живот LGBTIQ заједнице, јер доводе до пораста појединачних случајева насиља и дискриминације, што је уочљиво кроз податке који су нам доступни”, сматра Барац. „Увјерен сам да постоје бољи и ефикаснији начини изношења ставова о LGBTIQ заједници, какви год они да били, уз пуно уважавање чињеница и тачности података”, закључио је Барац. Маловић је тешко сагрешио кад је устврдио да „удружени западноевропски педофили упиру не би ли спустили границу легалног секса са дјевојчицама млађим од 14 година, такозваним млађим малољетницама”.„То би значило и легалну дјечју проституцију, и отварање преосталих поклопаца пакла на Земљи”, написао је Маловић који сматра и да је „врашки близу Закон о легализацији педофилије”.
„Колумна је изношење личног става, а занимљиво је да у Србији гдје је објавио ‘Недељник’ и гдје је међу 10 милиона становника тамошња ЛГБТ заједница сигурно много бројнија од ове у Црној Гори, нико се њоме није нашао увријеђен и повријеђен. Тим прије што нисам поменуо ни ЛГБТ Форум Прогрес, ни Џона Максимилијана, него сам се само морално одредио према ЛГБТ идеологији”, тврди Маловић. Он се нада да није у питању није показни процес да се казне и застраше сви они који „идеолошки коректно“ не промишљају на тему ЛГБТ+Q+остала слова”. Додаје да је „овдје ријеч о покушају криминализовања права на изношење свог става и мишљења, при чему нико поименично нити је прозван, нити увријеђен.” Уколико га Суд прогласи кривим, писцу прети новчана казна у износу од 200 до 1.500 еура, или казна затвора до 60 дана. (1)
СТУДЕНТ НИЈЕ ЗАПАЛИО ЖИТО
Јасно је да је закон, макар и у Монтенегру, на страни Николе Маловића. Чланом 19 став 1 Закона о јавном реду и миру прописано је да “Ко на јавном мјесту говором, натписом, знаком или на други начин вријеђа другог по основу националне, расне или вјерске припадности, етничког поријекла или другог личног својства, казниће се за прекршај новчаном казном од 250 еура до 1.500 еура или казном затвора до 60 дана.” Чланом 3 истог закона прописано је да “Јавно мјесто, у смислу овог закона, је мјесто на којем је сваком лицу слободан приступ (улица, трг, јавни пут, пристаниште, плажа, парк, чекаоница, радни простор, угоститељски или слични објекат) или је приступ дозвољен под одређеним условима (спортски објекат, биоскопска или позоришна дворана, средство јавног саобраћаја, изложбена просторија и сл.), као и друго мјесто кад се користи за јавно окупљање, спортске или друге приредбе.” Маловић није учинио никакав прекршај на јавном месту, него је објавио свој текст у новинама у Србији, а пренео га је сајт у Подгорици. Он није никога увредио, јер никог није поименце поменуо – бавио се само једним феноменом какав је веза између легализације педофилије и покрета „геј“ (веселника). Све што је Маловић рекао налази се у оквиру члана 10 Европске конвенције о заштити људски права и основних слобода: “Свако има право на слободу изражавања. Ово право укључује слободу мишљења и слободу примања и преношења информација и идеја, без мијешања јавне власти и без обзира на границе”.
СТАВОВИ МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА
Став који је изнео Никола Маловић уобичајени је став забринутог православниг хришћанина који, у складу са својом савешћу, жели да одбрани друштво од онога што му прети. То се јасно види и из јавно изнетог мишљења митрополита црногорско – приморског Амфилохија који је, тражећи јавну расправу о закону о регистрацији истополних „бракова“ у Црној Гори, истакао следеће: “Но, основно питање је: шта је то, у ствари, љубав и шта ”има везе са љубављу”? Има неких афричких племена која воле да пију људску крв, преузимајући тиме снагу онога чију крв пију. Многе убице људи то чине зато што то воле и у томе уживају. На ”љубави према народу” су засноване тоталитарне идеологије нацифашизма и комунизма. На ”љубави према Алаху” је у наше вријеме засновано стварање ИСИЛ-а као исламске државе у Азији. На ”љубави” је засновано и отимање од других. И себељубље (егоизам) је љубав. И сама ријеч то каже – егоизам који је извор највећих несрећа рода људског. Што се тиче сексуалне љубави – има доста оних који је виде као скотолоштво, односно као општење са животињама. Зар и то није ”љубав”? У шта спадају инцест и педофилија? И сама ријеч ”педофилија” – не значи ли ”љубав према дјеци”, али ”љубав” која скрнави чудесну дјечију природу! Зар то све не спада у ”људска права”? Човјек има право и на самоубиство… Треба ли онда да се у Црној Гори формирају и ”Радне групе” за остваривање и тих и многих других њима сличних права?
Не варајмо се, јер је, по свему судећи, већ почело да се ”озбиљно размишља” и ”о могућностима озакоњења испољавања сексуалне љубави код најмлађе дјеце”. То се већ уводи и у школске програме. Гдје је крај и ко поставља границе? Не постоји ли у Холандији као држави која је признала истополне бракове, политичка странка која отворено заступа педофилију под маском ”разбијања табуа и борбе против нетрпељивости”? Током претходних деценија се ”разбијао табу” мужелоштва (хомосексуалности), а у наредном периоду ће се ”разбијати табу” неке друге врсте сексуалности, нпр. педофилије, инцеста, зоофилије и других содомских грехова. И то све у име ”љубави” и ”људских права”!?!
Поставља се питање: у шта спада ”љубав” коју пропагира ЛГБТ популација? Само она љубав која рађа јесте истинска љубав. Шта рађа и да ли уопште може да рађа ова ”љубав” чија права се траже? Божанска љубав је ”ни из чега” створила свијет и уградила у њега животну силу и силу љубави. Није ли и човјек, мушко и женско, створен по ”слици и прилици” те божанске љубави? Само је љубав која рађа – истинска љубав. Зато је и прва заповијест човјеку: ”Рађајте се и множите се и напуните земљу”. Таква љубав је уграђена и у сва жива створења, од најпростијег до најсавршенијег. Истинска љубав не само што рађа него и препорађа. Она је много дубља и од нормалног брачног сексуалног општења. Свети Петар Цетињски и њему слични људи у свим временима и земаљским народима, нису се женили ни удавали, али су били носиоци и свједоци најсавршеније саможртвене божанске љубави, откривене у дјевственом рођењу од Богородице – самог Бога Љубави, Исуса Христа. И то потврђује да је права љубав само она која рађа. Постоје многи који, из различитих разлога, не могу тјелесно да рађају, али се тиме не одричу самог благослова Божијег. Јалова љубав, заправо ”љубав” која свјесно бира да не доноси плод, није љубав. Она само може бити псевдољубав, себељубље, радионица смрти, а не живота.
Евидентно је да се не само на друштвеном, него сада и на нормативном плану истрајава на разарању и уништењу Светиње брака и породице. Светиња брака не представља просто озакоњење билошко-социјалне заједнице мушког и женског, него преко ње, пут и начин остварења те и такве саможртвене љубави на коју је Бог призвао човјека. Утолико више јалова заједница лица истог пола као озакоњење биолошко-социјалне заједнице – шта у ствари представља? Ништа друго до озакоњење тјелесне похоти – похоти очију и надмености смртног, пролазног човјековог живљења. Била озакоњена или неозакоњена, она је лажна, бесплодна, неразумна, бесмислена ”љубав”. Озакоњење и наметање таквог бесмисла другима могу тражити и чинити само они који су изгубили дубљи вјечни смисао људског живота, истинског људског достојанства и једине праве и истинске љубави. Изгледа да је дошло, и то по први пут у историји човјечанства, до масовне експанзије појаве људи, озакоњујућих и тражећих озакоњење свога гријеха, у суштини, озакоњење смртности и ништавила људског бића.
Но, они су, као и сви ми и посебно наша дјеца, жртве псевдоцивилизације која је сексуалност поставила као забаву за масе и одбацила сваку врсту чедности и стида и то ”у име ослобођења, слободе и љубави”. Слободе од чега – слободе од свог најдубљег призвања и позвања – да се превазиђу земаљске похоте, себичне страсти и сласти које нас воде из невоље у невољу. Ако се данашњи човјек води само својим сексуалним инстинктима (без обзира како се они пројављивали), које проглашава за ”љубав” и претварајући их у идол, по чему се онда разликује од бесловесних животиња? Оне чак узвишеније користе своје инстинкте, дајући им прокреацијом смисао, смисао рађања, који је и у животињску природу уграђен.
Има међу заговорницима овакве ”љубави” и оних који тврде да вјерују у Бога, што је могуће, али очевидно је да тај њихов Бог није Бог љубави него Бог смрти и бесплодности, ”мртви Бог”, како га је назвао Ниче, Бог који не рађа за вјечност и који се не рађа као човјек.
Да су њихови родитељи заговарали озакоњење такве, мртворађајуће љубави – откуд би се они сами родили? Зар се они тиме у ствари не одричу родитељске љубави која их је родила? Као и себе самих и начина како су се родили?
Заговорници тзв. регистрованог партнерства и брака истополних особа још тврде да, наводно, неће тражити ”усвајање дјеце”. Но, гдје год је озакоњено ово прво – тражено је и ово друго, а код њих то ипак показује скривену потребу за рађањем, извитопереном у манипулацију са дјететом… кроз злоупотребу сопствене природе… Јасно је да ће се Законом о регистрованом партнерству особа истог пола у потпуности изједначити права и обавезе брачних супружника и ”грађанских регистрованих партнера” по принципу ”није шија него врат”. ”Грађанско регистровано партнерство” је у свему брак, али се за сада тако не зове.
Стручњаци из области психологије и психијатрије већ дуже вријеме упозоравају на погубне посљедице по дјечију психу кроз суочавања незреле дјеце са сексуалношћу и друштвом које је просто бомбардовано бестидношћу и баналношћу, нарочито из масовних медија, пред којима савремени човјек стоји као хипнотисан. Позната је изрека да је дјечија природа као сунђер – упија све што је окружује. Жалосно је чути на шта личе разговори већине дјеце школског узраста и које су њихове теме. Невина душа дјечија се од најранијег доба излаже оваквој хиперсексуалности и природно је да због тога многа дјеца изгубе оријентир у свему томе и почињу да живе тако као да је живот одређен само сексуалношћу и као да је његов смисао у њеном остваривању. Губе, као што рекосмо, дубљи смисао живота. До промашаја смисла живота доводи сваки гријех, па и содомски гријех хомосексуалности, који обузима човјека великом страшћу и дубоко се у њему укоријењује, па га они који се њему препусте сматрају неотуђивим дијелом своје личности и јединим смислом своје ”љубави” и свога постојања.
ади о ”људским правима” и ”љубави”. Ради се о агресивном пропагирању и наметању које се поставља пред савременог човјека у нашем друштву. Пред нама су два пута: или ћемо ићи у правцу потпуне декаденције друштва и људске личности, одбацујући свако морално начело у име ”права” или ћемо здраво, промишљено и одговорно стати у одбрану вриједности на којим је изграђена људска природа, уз то не мрзећи никога и не вршећи насиље ни према коме. Крајње је вријеме да наши законодавци почну на овакав начин да приступају овако сложеним темама. Не преписујући рецепте и законске моделе других, макар се они звали и ”европски”, нити их непромишљено и незналачки имплементирајући у наше друштво, него доносећи законе за наш народ и у име нашег народа и на темељу оних вриједности на којима је саграђена сва његова часна историја. Не може политичка, економска, идеолошка или било каква интеграција у какву год заједницу бити на штету наше дјеце и Светиње брака и породице, а овакви закони, без икакве сумње, само могу да доведу до општег посрнућа нашег већ раслабљеног и морално посрнулог друштва.“(2)
Да се педофили често маскирају као борци за ЛГБТИКСИПСИЛОНЗЕД права то је одавно неоспорна чињеница.Довољно је погледати причу о „Северноамеричком покрету љубави између мушкараца и дечака“(3), или читати вести које о томе сведоче.(4) Дакле, Никола Маловић је имао довољно основа да пише о ономе о чему је писао. И на начин на који је писао. Поготово зато што је у питању човек образован и начитан, који зна теорију „Овертоновог прозора“
ОВЕРТОНОВ ПРОЗОР
Када би се неко појавио и рекао да је крајње време да озаконимо људождерство, 99% слушалаца би кренуло у обрачун са заступником таквих идеја. Међутим, у Лондону, од 2012, постоји касапница која продаје животињско месо у виду људског – руке, ноге, трупови, главе… Бизарно, монструозно, скандалозно, рекли би таблоиди. Али, шта ако је то симулација стварности која ће ускоро доћи?
Јер, ствари се мењају. „Незамисливо“ постаје замисливо најпре у тзв. „научној заједници“. Прво се организују стручни скупови на којима се расправља о канибализму у Полинезији и другде – са религиозног, етнолошког, психолошког аспекта. Антрополози нам кажу да о другачијим цивилизацијама не можемо судити из „расистичке перспективе белог човека“. Неки се баве историјом канибализма у екстремним условима (реферат: лик грофа Уголина из Дантеовог „Пакла“, кога је гроф Руђери изгладњивањем навео да једе месо својих мртвих синова и унука). Појављују се студије генетичара, који канибале одређују као „генетски предодређене“ да буду то што јесу. Оно што је незамисливо постаје „радикално“, али схватљиво под одређеним („научним“) углом.
А онда „научна заједница“ преименује појаву. То није канибализам, то није људождерство – то је антропофагија. И овај израз је преоштар, „осуђивачки“. Постоји бољи -„антропофилија“ ( „љубав према људима“, кад се буквално преведе с грчког ). Преседани канибализма из историје појављују се у медијима „неутрално“, тек да се укаже да је и тако нешто могуће. Рецимо, код Грка и Римљана, менаде или баханткиње, у пратњи Диониса/ Баха, раскидале су одабране жртве и у заносу их прождирале ( тако је страдао Орфеј који их је одбио). Леви либерали ће хришћане, који оштро нападају нову „агенду“, ошинути жестоко, и узвикнути:“Зар ви не кажете да у причешћу примате Тело и Крв Христа?“
Рат у култури се захуктава. Трећа фаза:тема се нашироко разрађује. Медији почињу: „Наука је доказала да једење људског меса није увек штетно“;“Толеранција захтева да се проблему приступи с више аспеката“; „Хришћански екстремизам вековима спречавао научно истраживање проблема“;“Генетска предодређеност антропофилије“…
Истовремено, спроводи се додатна медијска акција: с једне стране су „радикални канибали“, који тврде да је људождерство права поп култура и будућност андерграунд живота и уметности; с друге стране су они који траже да „људождери, педери и, рецимо, Цигани“ буду побијени. Главни циљ медијских пропагандиста је да нормалне људе, који се противе детабуизирању канибализма, али не заговарају никакво насиље ни према коме, сврстају међу екстремисте који траже да „антропофили“ буду спаљени на ломачи.
Кад нормални људи буду проглашени за екстремисте, уљудни „антропофили“, који траже легитимизацију своје „генетске преодређености“ ( рођени су такви, а ко се може борити против биологије?)улазе у средиште медијске пажње. Озбиљним научницима и заступницима традиционалног односа према исхрани се не дозвољава приступ медијима. Четврта фаза: „антропофилија“ је део поп-културе. Холивуд снима филмове о канибалима – уметницима епохе ренесансе, који су трпели прогоне инквизиције, о паду авиона после кога су, иако у ужасној моралној дилеми, преживели родитељи децу морали да хране људским месом. Појавиће се и комедије…Рок звезде снимиће песму на задату тему ( „Поједи ме, душо“ ). А онда ће поп старови почети да се „аутују“:“Било ми је тешко да признам, али ја волим људско месо“…“На крају крајева, то је питање укуса“…“Имамо право на различитост“…
Покрет за права „антропофила“ стално је у медијима, и почиње да води преговоре с политичарима. Судови „евроатлантске“ цивилизације пресуђују у њихову корист, а Запад тражи од свих земаља да признају још једно „људско право“. Ко хоће да буде део „цивилизованог света“, мора да се сложи са слободом у избору хране. Озакоњење се дешава: прво, рецимо, у „напредној“ Холандији, а затим, редом…
Никола Маловић је, свакако, разбијач „Овертоновог прозора“. И извесни Барац је решио да га спречи у указивању на детабуизацију и легализацију педофилије, што је процес који се назире на обзорју стварности. Не само у Црној Гори, наравно. Али и у Црној Гори.
КАКО СЕ ТО РАДИ – СВЕДОЧЕЊЕ АЛЕКСАНДРА ПАВИЋА
Александар Павић је, још у доба прве геј параде која је одржана у окупираној Србији ( време Бориса Тадића, сећате се? ) у свом тексту „Рођени у обмани“, показао како све то функционише.
Пре свега, у јавност се убацује једна обмана – да је покрет за легализацију „веселника“(gay) нешто што происходи из тековина „демократије“ и „цивилизације“. Павић је јасан: „Једна од главних прокламованих поенти одржавања „геј-парада“, које смо имали прилику да чујемо безброј пута у склопу вишегодишње кампање „омекшавања јавности“ за одржавање такве једне манифестације у Србији, је да „људи треба да се навикну на различитост“, тј. да постоје други око њих који нису истог полног усмерења, једноставно „тако рођени“ и, као такви, имају не само пуно људско право на уживање своје различитости већ и право да вас, путем јавних парадирања тих „различитости“ и практично натерају да их прихватите, не само као „нормалне“, већ и као „равноправне“. Ви такође треба да прихватите и њихов „стил живота“ као равноправан већинском, хетеросексуалном, са свим законским последицама које из тога произилазе: изједначавање хомосексуалних са хетеросексуалним браковима, право хомосексуалних парова да усвајају децу, учење деце у школама да су хомо- и хетеросексуалност „једнако вредни“.
Дакле, овај друштвени инжењеринг, боље рећи преврат, после којег би наше друштво било из темеља преображено, привидно се заснива на модерној демократској поставци, садржаној у Америчкој декларацији независности, да су „сви људи створени једнаки“, на којој почивају сви поретци данашњице, који себе називају „демократским“. Но, шта би било када би се испоставило да људи нису „створени“ као хомосексуалци, да то није ствар која је зацементирана по рођењу, већ на коју и те како може да утиче окружење, укључујући и окружење, у којем је, на пример путем геј-парада и „прикладних“ школских и медијских програма, хомосексуалност у потпуности легитимисана као равноправна?“(5)
АМЕРИЧКО ИСКУСТВО
Павић указује на пример САД као простора где је ова идеолошка операција први пут спроведена успешно:“Ево шта на ту тему каже једна од најутицајнијих публикација за коју вероватно никад нисте чули:
Ми тврдимо да, из практичних сврха, треба сматрати да су гејеви рођени геј, иако изгледа да је, када је реч о већини људи, сексуална оријентација производ сложене интеракције између урођених склоности и актера из окружења током детињства и раног пубертета.
Овај поглед на хомосексуалност, чији би други део већини људи деловао здраворазумски, има посебну тежину зато што су га изложила двојица хомосексуалаца. И то не било којих. Реч је о др Маршалу Кирку и др Хантеру Медсену, ауторима студије „После бала: како ће Америка савладати свој страх и одбојност према гејевима током 1990-их година“. Њихове квалификације? Кирк је био истраживач на пољу неуропсихијатрије са дипломом са Харварда, који се, између осталог, бавио пројектовањем тестова интелигенције за људе са коефицијентом интелигенције од преко 200 (поређења ради, за улазак у српски огранак „Менсе“довољан је резултат од 131-148, у зависности од скале). Медсен је докторирао политичке науке на Харварду, да би касније постао стручњак за тактике јавног убеђивања и друштвеног маркетинга. Њихова сада већ легендарна студија произашла је из скупа одржаног у америчкој држави Вирџинија 1988. године, на којем је учествовало 175 представника хомосексуалних група широм Америке. Сврха скупа је била да се „мапира будућност“ хомосексуалног или „геј“ покрета у контексту епидемије АИДС вируса, који је не само десетковао редове хомосексуалаца већ и претио да их претвори у прокажену групу, одговорном за ширење „куге 20. века“ (Студија је, иначе, детаљно анализирана у изванредној књизи америчког новинара и писца Дејвида Купелијана, „Маркетинг зла“, на коју се овај чланак у доброј мери ослања, а где је детаљно деконструисана модерна индустрија маркетинга и њена методологија наметања извитоперених вредности широј популацији).
Дакле, чак и најватренији и најобразованији поборници, онога што се слободно може звати идеологијом хомосексуализма, морали су у спису који је постао маркетиншка „библија“ модерног „геј“ покрета, да изразе склоност мишљењу да привлачност ка истом полу није нешто што је урођено, већ нешто што је „изгледа“ ствар окружења. (Једна од најозбиљнијих америчких научних студија на ту тему, „Сексуално злостављање дечака“, коју су спровели др Вилијам С. Холмс и др Гејл Б. Слап 1998, говори да су млади сексуално злостављени мушкарци „до 7 пута склонији да се самоидентификују као гејеви, или бисексуалци него они који нису били злостављени“). Међутим, како ће се видети даље у студији, мада су били искрени у представљању праве слике о хомосексуалности, високоумни аутори студије нису били заинтересовани да јавно обелодане истину коју су изрекли, и да она буде опште прихваћена. Напротив, као што се може видети из још једног пасуса из уводног дела књиге, циљ је био нешто друго:
„Колико год то цинично звучало, АИДС нам нуди прилику, ма колико кратку, да се представимо као прогоњена мањина која легитимно заслужује посебну заштиту и бригу у Америци“.
Затим следи пасус који сажима целу сврху овог централног стратешког документа модерног „геј“ покрета: „Кампања коју излажемо у овој књизи, мада сложена, има свој средишњи ослонац у голој пропаганди, чврсто утемељеној у давно установљеним начелима психологије и рекламирања“.
Другим речима, како у својој студији „Продаја хомосексуалности Америци“ наводи стручњак за маркетинг Пол Рандо са америчког Риџент универзитета, „ратни циљ“ хомосексуалних активиста окупљених у Вирџинији 1988, био је „наметнути прихватање хомосексуалне културе од стране мејнстрима, ућуткивање противника и коначно преобраћање америчког друштва“. Звучи познато? Дежа ви, двадесет година касније у Србији? Наравно.“(5)
КАКО СУ СОДОМИТИ ПОСТАЛИ ВЕСЕЛИ?
Павић наставља: „Ми мислимо на преобраћање емоција, ума и воље просечног Американца, путем планираног психолошког напада, у облику пропаганде којом ће медији хранити нацију,“ пишу у својој студији Кирк и Медсен. И, потврђујући да висока интелигенција нужно не подразумева и високу моралност, настављају: Није важно то што ће рекламе бити лажи, бар не нама, јер их ми користимо у етички добре сврхе. А једна од тих лажи је и та, као што смо видели, да су људи рођени као хомосексуалци.
Да би се још боље схватило зашто је толико важно у свест јавности уградити концепт да је хомосексуалност нешто што је урођено, аутори нуде следеће објашњење: Када би се јавности сугерисало да је хомосексуалност нешто што је избор, то онда отвара Пандорину кутију са етикетом ‘морални избори и грех’, дајући онима који су религиозно непопустљиви штап с којим могу да нас ударају. „Стрејтови“ морају бити научени да је исто толико природно за некога да буде хомосексуалан колико и да буде хетеросексуалан: зло и завођење немају ништа са тим. Запамтите добро: „стрејтови“ – тј. огромна већина популације, „морају да буду научени“ да је нешто, тј. хомосексуалност, заправо оно што, по признању ауторима највероватније није – урођена. Други израз за овако нешто могао би бити „испирање мозга“. А да и то није страно харвардским идеолозима хомосексуализма, показује следећи навод:
У мањој или већој мери, раздвојивост и могућност манипулације вербалном етикетом чини основу свих апстрактних начела на којима се темељи наша предложена кампања.
Заправо, како нам објашњава Дејвид Купелијан у „Маркетингу зла“, аутори отворено саопштавају следеће: „Можемо да утичемо на то што људи истински мисле и осећају, тако што ћемо раскинути њихове негативне асоцијације са нашом ствари и заменити их позитивним асоцијацијама“.
Једна од таквих асоцијација тиче се замене термина „хомосексуалац“, или „хомосексуално“ за реч „геј“ (која на енглеском изворно значи „радостан“, „весео“). Јер, „геј“ – иако суштински нема никакве везе са концептом којег треба да етикетира – звучи неупоредиво позитивније од речи „хомосексуалац“. Дакле, већ у старту је много теже бити против некога ко је „радостан“ и „весео“, него против некога ко асоцира на нешто настрано или прокажено. А онда већ иду и даље, махом подсвесне асоцијације, типа „ко нормалан може да буде против весељака“, или „ко је против весељака, тај мора да је мрачњак“.“(5)
Које су стратегије и тактике поробљавања ума? Ево Павића:“Три кључне технике испирања мозга које користе Кирк и Медсен су „десенситизација“, „ометање“ и „преобраћање“.
Десенситизација се описује као бомбардовање јавности „константном навалом геј-повезаног рекламирања на начин који не делује нападно.“ Али то није обично рекламирање, већ следећа техника: Главна ствар је да се о гејевима говори толико да ствар постане заморна… Само циљај на десенситизацију и ништа више… ако можеш да наведеш („стрејтове“) да почну да мисле да је (хомосексуалност) само још једна обична ствар, која не заслужује реакцију јачу од слегања раменима, онда си већ малтене добио своју битку за законска и друштвена права. (Приметићемо да се иста техника користи и када је реч о, на пример, прикључењу Европској унији).
Ометање се, по речима професора Рондоа односи на „психолошки тероризам који треба да ућутка изражавање другачијег мишљења или чак подршку истом“. Купелијан као пример ометања наводи масовну кампању коју је хомосексуални лоби организовао против познатог америчког психолога Лоре Шлесинџер, због тога што се једном приликом критички изразила према хомосексуалцима. Као резултат синхронизованог притиска геј-лобија на спонзоре, њена нова тв-емисија је убрзо отказана.
Преобраћање, по Кирку и Медсену, односи се на подривање механизма предрасуда у наше сврхе – коришћење процеса путем којих су нас Американци мрзели како би њихову мржњу претворили у топле симпатије – волели они то или не… У Преобраћању, ми се бавимо мимикријом природног процеса учења стереотипа…: ми узмемо добра осећања која неко са предрасудама гаји према добрим момцима и качимо их за етикету ‘геј’, и тако или слабимо или евентуално заменимо њихова добра осећања према етикети и претходном стереотипу… Док се у Ометању наша мета приказује као неко ко је пун предрасуда и кога његово друштво одбацује због предрасуда према гејевима, у Преобраћању ми нашој мети показујемо како се његово друштво лепо дружи са гејевима. Опет, веома је тешко за просечну особу која, по природи и одгоју, скоро увек осећа оно што осећа и њено друштво, да не реагује рефлексно на довољно добро срачунату рекламу. Можда је читаоцима сада нешто јасније колико је маркетинг постао озбиљна, да не кажемо ђаволска наука.“(5) Никола Маловић се, у Црној Гори, нашао на удару тзв. стратегије ометања. Треба га тући по глави зарад опомене другима.
ОЦРНИТИ ПРОТИВНИКЕ, ЛАГАТИ О СЛЕДБЕНИЦИМА
Павић наставља:“Још неке омиљене технике које предлажу Кирк и Медсен су прављење асоцијација између њихових противника и нациста, припадника Кју-клукс клана и неотесаних примитиваца, као и можда најциничнија од свих – наметање тезе о разним и, ово је посебно важно, мртвим познатим личностима које су наводно биле „геј“. У Америци су у последњих пар деценија личности од Чајковског, Леонарда да Винчија, Александра Великог, Елеаноре Рузвелт, па све до песника Волта Витмена и Абрахама Линколна, биле етикетиране као „хомосексуалци“ или „бисексуалци“, без правих доказа. У држави Њу Хемпшир је Џин Робинсон, отворено хомосексуални бискуп епископалијанске „цркве“, отишао толико далеко да сугерише да је и сам Исус Христос био хомосексуалац. На срећу, тамошња хришћанска јавност још увек није била довољно „десенситизована“, па је бискуп убрзо био приморан да повуче своју тврдњу.
Како Кирк и Медсен правдају своје безобзирно етикетирање мртвих? Ево како: Познате историјске личности се сматрају посебно корисним из два разлога: прво, они су несумњиво мртви, па према томе нису у позицији да демантују тврдњу и туже за клевету. Друго, и важније – врлине и достигнућа, које ове историјске геј личности чине вредним поштовања не могу бити пренебрегнути од стране јавности, пошто су им средњошколски уџбеници историје већ зацементирали статус.“(5)
СТИЖУ ПЕДОФИЛИ
На крају, ето и педофила, какав је био Холанђанин Ван Дален који је води параду наших ЕУ поносника пре скоро једне деценије. Павић нас је, још онда, упозорио:“За крај овог прегледа, вреди приказати и тактику поступности која се приказује у овој фасцинантно-дегутантној студији: Када си веома различит и људи те због тога мрзе, ево шта треба да урадиш: прво углави своју ногу у врата тако што ћеш изгледати што сличније њима, и, тек онда – када само једна од твојих различитости буде коначно прихваћена – можеш почети да показујеш своје друге особености, једну по једну… Како каже стара изрека, дозволи камили да промоли нос у твој шатор и ускоро ће следити и цела камила.
Дакле, не треба очекивати да би, ако се, не дај Боже, одрже, прве „параде поноса“ у Србији, личиле на фестивале настраности и промискуитета из Сан Франциска или Њу Орлеанса. Прво „камила треба да промоли нос“ у наш град и наше друштво. А тек онда, када „десенситизација“ узме потпуни мах, може да следи и „цела камила“. То могу да буду и мушкарци одевени у оскудну женску одећу који се љубакају на сред улице, у „геј-весељачком“ фазону. Али може да буде и нешто много горе. Као на пример учешће деце узраста од 12 до 16 година, за шта су се успешно изборили холандски „весељаци“. Мислите да претерујемо? За информацију читалаца „Печата“, човек који је главни кривац за ту амстердамску „новину“, Франк ван Дален, био је у Београду 21. 7. 2010. и дао је организаторима београдске „Параде поноса“ личну подршку на заједничкој конференцији за штампу у Медија центру. Што је већ сасвим довољан разлог за сваког ко још увек није „десенситизован“, да са пуним правом демонстрира на београдским улицама и захтева отказивање „Параде поноса“. Јер, „камила“ у виду отвореног корумпирања деце и педофилије само што није ушла у српски „шатор“.“(5) А коначан циљ је – зна се шта: продаја и куповина деце зарад „брачних“ геј веселника, као у „напредним“ земљама Запада. (6) Али, зар хришћани да се не боре против тога? А Никола Маловић је хришћанин, сасвим у складу са речју Осипа Мандељштама:“Данас је сваки културан човек хришћанин“. Ако под културом подразумевамо етику и памћење, као и преношење вредности утемељених у оном вечном и непролазном.
ОНИ МРЗЕ НАУКУ
LGBTXYZQWEHMNOP идеолози мрзе науку, која показује какве штете наносе њихови „бракови“ са усвајањем деце. А наука говори, јасно и гласно. У јесен 2010. године, професор са Универзитета у Остину, Марк Регнерус, отпочео је своје чувено истраживање на тему „Особине деце чији родитељи имају хомосексуалне односе“. Истраживање је трајало годину и по дана, до 2012. године. У истраживању је учествовало 3000 одраслих испитаника, чији родитељи су имали хомосексуалне односе. Као резултат, коначни налази су стварно узнемиравајући. Иако се може рећи да је тако нешто и било очекивано, ово је први пут да је тако нешто доказано од стране угледних научника, са угледног Универзитета, а сами резултати су објављени у ништа мање угледном научном часопису „Social Science Research“.(7)
Шта је професор закључио? Ево неких резултата:
„Висок ниво полних инфекција. Објављени подаци указују да 25% испитаника, васпитаних од стране хомосексуалних родитеља, имају или су имали болести преносиве сексуалним путем, као резултат специфичног начина живота. Поређења ради, број заражених међу њиховим вршњацима из добростојећих хетеросексуалних породица је на нивоу 8%.
Неуспех очувања породичне верности. То и јесте узрок високог нивоа инфицираности. Особе, васпитане од стране хомосексуалних родитеља, чешће су склоне неверности у браку, 40%. Исти индикатор за особе одрасле у хетеросексуалним породицама износи 13%.
Психолошки проблеми. Потресни подаци су добијени и у вези питања самоубиства – до 24% особа одраслих у истополним „породицама“ недавно је планирало да дигне руку на себе. Поређења ради, међу лицима одраслим у нормалној хетеросексуалној породици такве склоности су утврђене код 5%. Лица васпитана у хомосексуалним породицама се обраћају за психолошку помоћ, њих 18%, док је код васпитаних у хетеросексуалним породицама тај проценат 8%. Можда се то могло и очекивати, с обзиром да 31% одраслих уз мајку лезбејку и 25% одраслих уз оца хомосексуалца су доживели да буду присиљени на сексуални чин против своје воље (укључујући и присиљавање од стране родитеља). У случају хетеросексуалних породица, у питању је 8% испитаника. Више од милион деце у Америци расте у хомосексуалним породицама.
Социјално-економска беспомоћност. 28% одраслих у породицама, где је мајка била лезбејка, су незапослени. Међу лицима која су одрасла у нормалним породицама тај ниво износи 8%. 69% лица, чија је мајка лезбејка, и 57%, чији је отац хомосексуалац, изјавили су да је њихова породица у прошлости примала неки вид социјалне помоћи. Међу обичним породицама тај проценат у овом тренутку износи 17%. Од лица одраслих уз мајку лезбејку, 38% и сада живи уз неку врсту социјалне помоћи, а само 26% њих имају посао са пуним радним временом. Међу лицима, чији је отац хомосексуалац, само 34% у овом тренутку имају пуно радно време. Поређења ради, деца из хомосексуалних породица, када одрасту, примају неки вид социјалне помоћи у 10% случајева, а пуним радним временом ради 50% испитаника.
Поремећај сексуалне идентификације. И на крају- цифре које потпуно руше мит о томе да васпитање у истополној породици не утиче на сексуалну оријентацију потомства. Тако, уколико су отац или мајка у хомосексуалној вези, тада само 60–70% „њихове“ деце називају себе хетеросексуалним у потпуности. Заузврат, више од 90% лица одраслих у традиоционалним породицама, идентификују себе као потпуно хетеросексуалну особу.
Занимљиво је напоменути, да је против Марка Регнеруса, у тренутку када је све било спремно за објављивање, покренута агресивна пропагандна кампања. ЛГБТ-активистима нису желели да дозволе да дође до упознавања јавности са резултатима истраживања. На Регнеруса су се слиле клевете и етикетирања да је преварант и шарлатан, али и „захтеви „ да се отпусти са Тексашког Универзитета. Чак су и многи научници устали против свога колеге. Онда је Универзитет детаљно истражио све наводе и темељно анализирао све податке које је Регнерус сакупљао. Посебно је анализирана сама методологија студије. Као резултат свега тога, Универзитет је оценио да је квалитет Регенурусовог научног рада веома висок и да је рад у складу са академским критеријумима.“(8)
ПОНОВО: О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ?
Покушај ућуткивања оних који другачије мисле и у Србији и у Црној Гори саставни је део стратегије затирања хришћанских вредности. Када је србијанска повереница за заштиту равноправности, Невена Петрушић, године 2011. пробала да ућутка митрополита Амфилохија ( сличан случај: митрополит је беседио у Црној Гори, а процес је покренут у Србији; Никола Маловић је објавио текст у Србији, а прекршајно га гоне у Црној Гори ), умни и храбри Слободан Антонић је записао:“Наређење поверенице за заштиту равноправности, Невене Петрушић, митрополиту Амфилохију да се јавно извини учесницима геј параде, представља опасан напад на религијска права, али и на елементарну грађанску слободу у Србији.
Треба имати у виду две важне ствари. Прво, митрополит Амфилохије је своје речи о „смраду содомском“ изрекао у цркви, у литургијској беседи (у храму преподобног Харитона Исповедника, на полуострву Луштица, код Херцег Новог). И друго, митрополит Амфилохије је само подсетио шта Свето писмо каже о содомији, односно само је поновио хришћански став о „содомијском греху“.
Содомија је за хришћане грех који, из извесних разлога, Бог особито осуђује. То је једини грех због којег је Господ уништио читаву једну област (градове Содому и Гомору; Пост. 19, 1-29). Хришћанском Богу, али и јеврејском и мухамеданском, овај грех је нарочито гнусан. У Књизи Левитској (18, 22; 20, 13) каже се: „са мушкарцем не лежи као са женом; гадно је“, при чему toebah (гадост, гнусоба) „буквално значи нешто што Господ презире и мрзи“. Содомију, према хришћанима, Господ види као изругивање свом најдражем делу, Човеку (Адаму). Содомија је човеково скрнављење, не само симболичко, већ и стварно, јер је њена консеквенца – ако би се универзализовала – самоуништење читавог људског рода. Св. Јован Златоуст чак вели да су мужеложници, у извесном симболичком смислу, „гори од убица“ и „општи издајници“. „Огањ содомски“, каже Св. Јован Златоуст, служи да све оне који су лакомислени према овој врсти греха, „Бог уразуми“. Уништење Содоме и Гоморе је, по хришћанима, озбиљна опомена свим људима, и свако ко содомију подржава ризикује и сам Божију казну. Зато је дужност хришћанских отаца да вернике упозоравају на опасност од овога греха.
Наравно, у либералној држави Црква нема право да свој став о хомосексуалности намеће целом друштву. Али, ни либерална држава нема право да Цркви намеће свој вредносни систем. Позивање на одговорност архијереја због проповеди у цркви, у којој се износи део традиционалног верског учења, а без вређања икога поименице, директан је напад не само на слободу вероисповести, већ и на елементарну слободу говора. Митрополит Амфилохије је изрекао извесне опште вредносне судове, који могу да нам се допадају, или не допадају. Али, он има право да изриче те вредносне судове, не само зато што су они део учења његове цркве, већ и зато што слобода говора подразумева управо слободу изрицања свих општих вредносних судова.
Стога, атак поверенице за заштиту равноправности, Невене Петрушић, на митрополита Амфилохија није само директан напад на хришћанство, као вероисповест и вредносни систем. Он је директан напад и на елементарне грађанске слободе и темељне либералне вредности. Невена Петрушић је у овом случају послужила само као проводик својеврсног НВО тоталитаризма (пошто је, како сама признаје, прихватила многобројне захтеве из НВО сектора, да се, због „говора мржње“, процесуира митрополит Амфилохије). Јавност се, наиме, још приликом доношења Закона против дискриминације, као и приликом инсталирања Повереника за заштиту равноправности, са зебњом питала да ли ће ове нове установе донети повећање стварне заштите грађана од кињења и шиканирања, или је посреди ковање још једног буздована наших грађанистичких НВО за утеривање „политички коректног“ мишљења Србима у главу.
Са овим потезом Невене Петрушић и та дилема је разрешена. Свештеници у својим црквама, професори у својим семинарима, домаћини за својим славским столом, коментатори на својим блоговима, више неће смети да изричу „политички некоректне“ вредносне судове. Од сада ће свако од нас морати да води рачуна да нас нека НВО може пријавити, а Невена Петрушић јавно опоменути и дати на суд, само ако кажемо нешто што се у „другој Србији“, Вашингтону или Бриселу, сматра политички некоректним. Наши НВО душебрижници очигледно желе да нас све глајхшалтују – „утерају у корак“. Да мислимо исто, да верујемо исто и да радимо исто. Да ли наша власт – не само београдска, већ и бриселска и вашингтонска – заиста мисли да ће успети да тако пацификује овај народ?
То не знамо. Али, да је у питању опасан преседан, који угрожава не само нашу веру, већ и нашу слободу, то јако добро знамо. Зато је необична одбрана да се Митрополит не може гонити јер је црногорски држављанин. То је ипак, да будем груб, једна помало фишкалска гимнастика, једно извлачење недостојно озбиљности ситуације. Не, ово није питање ни држављанства, ни правне надлежности, па чак ни Цркве. Ово је питање слободе. Ово је основно, грађанско питање. Јер, слободу имамо само онолико колико смо у стању да је бранимо и упражњавамо. И ако се сада јасно не супротставимо, када ћемо то учинити?“(9)
Зато је и настао овај текст – хрестоматија. Јер, ако се сада јасно не супротставимо, када ћемо то учинити?
Др Владимир Димитријевић
УПУТНИЦЕ ( Интернету приступљено 23.1.2019. године)
1. https://stanjestvari.com/2019/01/16/barac-prijavio-malovica-zbog-teksta-hej-lolita/
2.https://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=0&idnovost=108422&Mitropolit-Amfilohije:-Hriscanski-osvrt-na-najavljeni-zakon-o-tzv.-registrovanom-partnerstvu
3.https://en.wikipedia.org/wiki/North_American_Man/Boy_Love_Association)
4.https://www.lifesitenews.com/blogs/pedophiles-put-themselves-under-the-lgbt-umbrella-in-rebranding-effort).
5.http://www.pecat.co.rs/2010/10/rodeni-u-obmani/
6.http://www.carsa.rs/neverovatno-sajam-dece-u-briselu-za-homoseksualce-cena-dece-od-95-000-do-160-000-dolara/
7.https://www.focusonthefamily.com/about/focus-findings/family-formation-trends/regnerus-family-structures-study
8.http://православнапородица.орг.срб/apokalipsa/697-homoseksualno-odgajanje-dece
9.http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/opasan-napad-na-gradjansku-slobodu/stampa.html
