ČITANKA U ODBRANU SLOBODE MIŠLJENJA I IZRAŽAVANJA, KOJA SE, U CRNOJ GORI, TRENUTNO ZOVE NIKOLA MALOVIĆ
KAKO JE MALOVIĆ IZVEDEN PRED SUD?
Kako pišu podgoričke „Vijesti“ od 16. januara ove godine, ugledni književnik iz Herceg Novog Nikola Malović će se naći pred sudom za prekršaje u glavnom gradu Crne Gore jer je, navodno, narušio javni red i mir. Protiv njega tužbu je podneo policajac Vladimir Leković. Razlog? Navodno, Malović je prekršio član 19. Zakona o javnom redu i miru tako što je objavio tekst „Hej, Lolita“ u beogradskom „Nedeljniku“, a taj tekst je preneo podgorički portal IN4S.
„Zato što je dana 11. avgusta 2018. godine u 13.01 časova, posredstvom elektronskih komunikacionih mreža na portalu ‘IN4S’ u članku ‘Hej, Lolita’, na javnom mjestu vrijeđao pripadnika LGBT zajednice po osnovu ličnog svojstva, seksualne orijentacije, John Maximillian Barca, na način što LGBT ideologiju naziva ‘kugom koja se proširila, da je ista pridodala sebi slovo P u značenju – pedofilija, LGNT + P’“, stoji u zahtevu podgoričke policije za pokretanje prekršajnog postupka protiv Malovića. Policija sudu predlaže da u svojstvu svedoka sasluša i Barca, koji je izvršni direktor LGBT Foruma Progres.
Vođa LGBTXYZ bojovnika Barac je „u sklopu redovnih aktivnosti LGBT Foruma Progresa, koje obuhvataju praćenje društvenih mreža i interneta uopšte za slučajeve govora mržnje i verbalnog nasilja, uočen je i tekst na portalu IN4S, čiji sadržaj je ocijenjen kao homofobičan i diskriminatoran u odnosu na LGBTIQ zajednicu”. „Kao LGBTIQ aktivista i gej muškarac, Upravi policije sam predao prijavu protiv g-dina Malovića zbog navoda u njegovom tekstu ‘Hej Lolita’, u kojem su iznijeti činjenično neutemeljeni navodi vezani za LGBTIQ osobe. Konkretno, u tekstu se LGBTIQ zajednica dovodi u direktnu vezu sa pedofilijom, sa ciljem dodatnog širenja netrpeljivosti i produbljivanja stereotipa o LGBTIQ osobama. Ovakvi navodi na direktan način negativno utiču na život LGBTIQ zajednice, jer dovode do porasta pojedinačnih slučajeva nasilja i diskriminacije, što je uočljivo kroz podatke koji su nam dostupni”, smatra Barac. „Uvjeren sam da postoje bolji i efikasniji načini iznošenja stavova o LGBTIQ zajednici, kakvi god oni da bili, uz puno uvažavanje činjenica i tačnosti podataka”, zaključio je Barac. Malović je teško sagrešio kad je ustvrdio da „udruženi zapadnoevropski pedofili upiru ne bi li spustili granicu legalnog seksa sa djevojčicama mlađim od 14 godina, takozvanim mlađim maloljetnicama”.„To bi značilo i legalnu dječju prostituciju, i otvaranje preostalih poklopaca pakla na Zemlji”, napisao je Malović koji smatra i da je „vraški blizu Zakon o legalizaciji pedofilije”.
„Kolumna je iznošenje ličnog stava, a zanimljivo je da u Srbiji gdje je objavio ‘Nedeljnik’ i gdje je među 10 miliona stanovnika tamošnja LGBT zajednica sigurno mnogo brojnija od ove u Crnoj Gori, niko se njome nije našao uvrijeđen i povrijeđen. Tim prije što nisam pomenuo ni LGBT Forum Progres, ni Džona Maksimilijana, nego sam se samo moralno odredio prema LGBT ideologiji”, tvrdi Malović. On se nada da nije u pitanju nije pokazni proces da se kazne i zastraše svi oni koji „ideološki korektno“ ne promišljaju na temu LGBT+Q+ostala slova”. Dodaje da je „ovdje riječ o pokušaju kriminalizovanja prava na iznošenje svog stava i mišljenja, pri čemu niko poimenično niti je prozvan, niti uvrijeđen.” Ukoliko ga Sud proglasi krivim, piscu preti novčana kazna u iznosu od 200 do 1.500 eura, ili kazna zatvora do 60 dana. (1)
STUDENT NIJE ZAPALIO ŽITO
Jasno je da je zakon, makar i u Montenegru, na strani Nikole Malovića. Članom 19 stav 1 Zakona o javnom redu i miru propisano je da “Ko na javnom mjestu govorom, natpisom, znakom ili na drugi način vrijeđa drugog po osnovu nacionalne, rasne ili vjerske pripadnosti, etničkog porijekla ili drugog ličnog svojstva, kazniće se za prekršaj novčanom kaznom od 250 eura do 1.500 eura ili kaznom zatvora do 60 dana.” Članom 3 istog zakona propisano je da “Javno mjesto, u smislu ovog zakona, je mjesto na kojem je svakom licu slobodan pristup (ulica, trg, javni put, pristanište, plaža, park, čekaonica, radni prostor, ugostiteljski ili slični objekat) ili je pristup dozvoljen pod određenim uslovima (sportski objekat, bioskopska ili pozorišna dvorana, sredstvo javnog saobraćaja, izložbena prostorija i sl.), kao i drugo mjesto kad se koristi za javno okupljanje, sportske ili druge priredbe.” Malović nije učinio nikakav prekršaj na javnom mestu, nego je objavio svoj tekst u novinama u Srbiji, a preneo ga je sajt u Podgorici. On nije nikoga uvredio, jer nikog nije poimence pomenuo – bavio se samo jednim fenomenom kakav je veza između legalizacije pedofilije i pokreta „gej“ (veselnika). Sve što je Malović rekao nalazi se u okviru člana 10 Evropske konvencije o zaštiti ljudski prava i osnovnih sloboda: “Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu mišljenja i slobodu primanja i prenošenja informacija i ideja, bez miješanja javne vlasti i bez obzira na granice”.
STAVOVI MITROPOLITA AMFILOHIJA
Stav koji je izneo Nikola Malović uobičajeni je stav zabrinutog pravoslavnig hrišćanina koji, u skladu sa svojom savešću, želi da odbrani društvo od onoga što mu preti. To se jasno vidi i iz javno iznetog mišljenja mitropolita crnogorsko – primorskog Amfilohija koji je, tražeći javnu raspravu o zakonu o registraciji istopolnih „brakova“ u Crnoj Gori, istakao sledeće: “No, osnovno pitanje je: šta je to, u stvari, ljubav i šta ”ima veze sa ljubavlju”? Ima nekih afričkih plemena koja vole da piju ljudsku krv, preuzimajući time snagu onoga čiju krv piju. Mnoge ubice ljudi to čine zato što to vole i u tome uživaju. Na ”ljubavi prema narodu” su zasnovane totalitarne ideologije nacifašizma i komunizma. Na ”ljubavi prema Alahu” je u naše vrijeme zasnovano stvaranje ISIL-a kao islamske države u Aziji. Na ”ljubavi” je zasnovano i otimanje od drugih. I sebeljublje (egoizam) je ljubav. I sama riječ to kaže – egoizam koji je izvor najvećih nesreća roda ljudskog. Što se tiče seksualne ljubavi – ima dosta onih koji je vide kao skotološtvo, odnosno kao opštenje sa životinjama. Zar i to nije ”ljubav”? U šta spadaju incest i pedofilija? I sama riječ ”pedofilija” – ne znači li ”ljubav prema djeci”, ali ”ljubav” koja skrnavi čudesnu dječiju prirodu! Zar to sve ne spada u ”ljudska prava”? Čovjek ima pravo i na samoubistvo… Treba li onda da se u Crnoj Gori formiraju i ”Radne grupe” za ostvarivanje i tih i mnogih drugih njima sličnih prava?
Ne varajmo se, jer je, po svemu sudeći, već počelo da se ”ozbiljno razmišlja” i ”o mogućnostima ozakonjenja ispoljavanja seksualne ljubavi kod najmlađe djece”. To se već uvodi i u školske programe. Gdje je kraj i ko postavlja granice? Ne postoji li u Holandiji kao državi koja je priznala istopolne brakove, politička stranka koja otvoreno zastupa pedofiliju pod maskom ”razbijanja tabua i borbe protiv netrpeljivosti”? Tokom prethodnih decenija se ”razbijao tabu” muželoštva (homoseksualnosti), a u narednom periodu će se ”razbijati tabu” neke druge vrste seksualnosti, npr. pedofilije, incesta, zoofilije i drugih sodomskih grehova. I to sve u ime ”ljubavi” i ”ljudskih prava”!?!
Postavlja se pitanje: u šta spada ”ljubav” koju propagira LGBT populacija? Samo ona ljubav koja rađa jeste istinska ljubav. Šta rađa i da li uopšte može da rađa ova ”ljubav” čija prava se traže? Božanska ljubav je ”ni iz čega” stvorila svijet i ugradila u njega životnu silu i silu ljubavi. Nije li i čovjek, muško i žensko, stvoren po ”slici i prilici” te božanske ljubavi? Samo je ljubav koja rađa – istinska ljubav. Zato je i prva zapovijest čovjeku: ”Rađajte se i množite se i napunite zemlju”. Takva ljubav je ugrađena i u sva živa stvorenja, od najprostijeg do najsavršenijeg. Istinska ljubav ne samo što rađa nego i preporađa. Ona je mnogo dublja i od normalnog bračnog seksualnog opštenja. Sveti Petar Cetinjski i njemu slični ljudi u svim vremenima i zemaljskim narodima, nisu se ženili ni udavali, ali su bili nosioci i svjedoci najsavršenije samožrtvene božanske ljubavi, otkrivene u djevstvenom rođenju od Bogorodice – samog Boga Ljubavi, Isusa Hrista. I to potvrđuje da je prava ljubav samo ona koja rađa. Postoje mnogi koji, iz različitih razloga, ne mogu tjelesno da rađaju, ali se time ne odriču samog blagoslova Božijeg. Jalova ljubav, zapravo ”ljubav” koja svjesno bira da ne donosi plod, nije ljubav. Ona samo može biti psevdoljubav, sebeljublje, radionica smrti, a ne života.
Evidentno je da se ne samo na društvenom, nego sada i na normativnom planu istrajava na razaranju i uništenju Svetinje braka i porodice. Svetinja braka ne predstavlja prosto ozakonjenje biloško-socijalne zajednice muškog i ženskog, nego preko nje, put i način ostvarenja te i takve samožrtvene ljubavi na koju je Bog prizvao čovjeka. Utoliko više jalova zajednica lica istog pola kao ozakonjenje biološko-socijalne zajednice – šta u stvari predstavlja? Ništa drugo do ozakonjenje tjelesne pohoti – pohoti očiju i nadmenosti smrtnog, prolaznog čovjekovog življenja. Bila ozakonjena ili neozakonjena, ona je lažna, besplodna, nerazumna, besmislena ”ljubav”. Ozakonjenje i nametanje takvog besmisla drugima mogu tražiti i činiti samo oni koji su izgubili dublji vječni smisao ljudskog života, istinskog ljudskog dostojanstva i jedine prave i istinske ljubavi. Izgleda da je došlo, i to po prvi put u istoriji čovječanstva, do masovne ekspanzije pojave ljudi, ozakonjujućih i tražećih ozakonjenje svoga grijeha, u suštini, ozakonjenje smrtnosti i ništavila ljudskog bića.
No, oni su, kao i svi mi i posebno naša djeca, žrtve psevdocivilizacije koja je seksualnost postavila kao zabavu za mase i odbacila svaku vrstu čednosti i stida i to ”u ime oslobođenja, slobode i ljubavi”. Slobode od čega – slobode od svog najdubljeg prizvanja i pozvanja – da se prevaziđu zemaljske pohote, sebične strasti i slasti koje nas vode iz nevolje u nevolju. Ako se današnji čovjek vodi samo svojim seksualnim instinktima (bez obzira kako se oni projavljivali), koje proglašava za ”ljubav” i pretvarajući ih u idol, po čemu se onda razlikuje od beslovesnih životinja? One čak uzvišenije koriste svoje instinkte, dajući im prokreacijom smisao, smisao rađanja, koji je i u životinjsku prirodu ugrađen.
Ima među zagovornicima ovakve ”ljubavi” i onih koji tvrde da vjeruju u Boga, što je moguće, ali očevidno je da taj njihov Bog nije Bog ljubavi nego Bog smrti i besplodnosti, ”mrtvi Bog”, kako ga je nazvao Niče, Bog koji ne rađa za vječnost i koji se ne rađa kao čovjek.
Da su njihovi roditelji zagovarali ozakonjenje takve, mrtvorađajuće ljubavi – otkud bi se oni sami rodili? Zar se oni time u stvari ne odriču roditeljske ljubavi koja ih je rodila? Kao i sebe samih i načina kako su se rodili?
Zagovornici tzv. registrovanog partnerstva i braka istopolnih osoba još tvrde da, navodno, neće tražiti ”usvajanje djece”. No, gdje god je ozakonjeno ovo prvo – traženo je i ovo drugo, a kod njih to ipak pokazuje skrivenu potrebu za rađanjem, izvitoperenom u manipulaciju sa djetetom… kroz zloupotrebu sopstvene prirode… Jasno je da će se Zakonom o registrovanom partnerstvu osoba istog pola u potpunosti izjednačiti prava i obaveze bračnih supružnika i ”građanskih registrovanih partnera” po principu ”nije šija nego vrat”. ”Građansko registrovano partnerstvo” je u svemu brak, ali se za sada tako ne zove.
Stručnjaci iz oblasti psihologije i psihijatrije već duže vrijeme upozoravaju na pogubne posljedice po dječiju psihu kroz suočavanja nezrele djece sa seksualnošću i društvom koje je prosto bombardovano bestidnošću i banalnošću, naročito iz masovnih medija, pred kojima savremeni čovjek stoji kao hipnotisan. Poznata je izreka da je dječija priroda kao sunđer – upija sve što je okružuje. Žalosno je čuti na šta liče razgovori većine djece školskog uzrasta i koje su njihove teme. Nevina duša dječija se od najranijeg doba izlaže ovakvoj hiperseksualnosti i prirodno je da zbog toga mnoga djeca izgube orijentir u svemu tome i počinju da žive tako kao da je život određen samo seksualnošću i kao da je njegov smisao u njenom ostvarivanju. Gube, kao što rekosmo, dublji smisao života. Do promašaja smisla života dovodi svaki grijeh, pa i sodomski grijeh homoseksualnosti, koji obuzima čovjeka velikom strašću i duboko se u njemu ukorijenjuje, pa ga oni koji se njemu prepuste smatraju neotuđivim dijelom svoje ličnosti i jedinim smislom svoje ”ljubavi” i svoga postojanja.
adi o ”ljudskim pravima” i ”ljubavi”. Radi se o agresivnom propagiranju i nametanju koje se postavlja pred savremenog čovjeka u našem društvu. Pred nama su dva puta: ili ćemo ići u pravcu potpune dekadencije društva i ljudske ličnosti, odbacujući svako moralno načelo u ime ”prava” ili ćemo zdravo, promišljeno i odgovorno stati u odbranu vrijednosti na kojim je izgrađena ljudska priroda, uz to ne mrzeći nikoga i ne vršeći nasilje ni prema kome. Krajnje je vrijeme da naši zakonodavci počnu na ovakav način da pristupaju ovako složenim temama. Ne prepisujući recepte i zakonske modele drugih, makar se oni zvali i ”evropski”, niti ih nepromišljeno i neznalački implementirajući u naše društvo, nego donoseći zakone za naš narod i u ime našeg naroda i na temelju onih vrijednosti na kojima je sagrađena sva njegova časna istorija. Ne može politička, ekonomska, ideološka ili bilo kakva integracija u kakvu god zajednicu biti na štetu naše djece i Svetinje braka i porodice, a ovakvi zakoni, bez ikakve sumnje, samo mogu da dovedu do opšteg posrnuća našeg već raslabljenog i moralno posrnulog društva.“(2)
Da se pedofili često maskiraju kao borci za LGBTIKSIPSILONZED prava to je odavno neosporna činjenica.Dovoljno je pogledati priču o „Severnoameričkom pokretu ljubavi između muškaraca i dečaka“(3), ili čitati vesti koje o tome svedoče.(4) Dakle, Nikola Malović je imao dovoljno osnova da piše o onome o čemu je pisao. I na način na koji je pisao. Pogotovo zato što je u pitanju čovek obrazovan i načitan, koji zna teoriju „Overtonovog prozora“
OVERTONOV PROZOR
Kada bi se neko pojavio i rekao da je krajnje vreme da ozakonimo ljudožderstvo, 99% slušalaca bi krenulo u obračun sa zastupnikom takvih ideja. Međutim, u Londonu, od 2012, postoji kasapnica koja prodaje životinjsko meso u vidu ljudskog – ruke, noge, trupovi, glave… Bizarno, monstruozno, skandalozno, rekli bi tabloidi. Ali, šta ako je to simulacija stvarnosti koja će uskoro doći?
Jer, stvari se menjaju. „Nezamislivo“ postaje zamislivo najpre u tzv. „naučnoj zajednici“. Prvo se organizuju stručni skupovi na kojima se raspravlja o kanibalizmu u Polineziji i drugde – sa religioznog, etnološkog, psihološkog aspekta. Antropolozi nam kažu da o drugačijim civilizacijama ne možemo suditi iz „rasističke perspektive belog čoveka“. Neki se bave istorijom kanibalizma u ekstremnim uslovima (referat: lik grofa Ugolina iz Danteovog „Pakla“, koga je grof Ruđeri izgladnjivanjem naveo da jede meso svojih mrtvih sinova i unuka). Pojavljuju se studije genetičara, koji kanibale određuju kao „genetski predodređene“ da budu to što jesu. Ono što je nezamislivo postaje „radikalno“, ali shvatljivo pod određenim („naučnim“) uglom.
A onda „naučna zajednica“ preimenuje pojavu. To nije kanibalizam, to nije ljudožderstvo – to je antropofagija. I ovaj izraz je preoštar, „osuđivački“. Postoji bolji -„antropofilija“ ( „ljubav prema ljudima“, kad se bukvalno prevede s grčkog ). Presedani kanibalizma iz istorije pojavljuju se u medijima „neutralno“, tek da se ukaže da je i tako nešto moguće. Recimo, kod Grka i Rimljana, menade ili bahantkinje, u pratnji Dionisa/ Baha, raskidale su odabrane žrtve i u zanosu ih proždirale ( tako je stradao Orfej koji ih je odbio). Levi liberali će hrišćane, koji oštro napadaju novu „agendu“, ošinuti žestoko, i uzviknuti:“Zar vi ne kažete da u pričešću primate Telo i Krv Hrista?“
Rat u kulturi se zahuktava. Treća faza:tema se naširoko razrađuje. Mediji počinju: „Nauka je dokazala da jedenje ljudskog mesa nije uvek štetno“;“Tolerancija zahteva da se problemu pristupi s više aspekata“; „Hrišćanski ekstremizam vekovima sprečavao naučno istraživanje problema“;“Genetska predodređenost antropofilije“…
Istovremeno, sprovodi se dodatna medijska akcija: s jedne strane su „radikalni kanibali“, koji tvrde da je ljudožderstvo prava pop kultura i budućnost andergraund života i umetnosti; s druge strane su oni koji traže da „ljudožderi, pederi i, recimo, Cigani“ budu pobijeni. Glavni cilj medijskih propagandista je da normalne ljude, koji se protive detabuiziranju kanibalizma, ali ne zagovaraju nikakvo nasilje ni prema kome, svrstaju među ekstremiste koji traže da „antropofili“ budu spaljeni na lomači.
Kad normalni ljudi budu proglašeni za ekstremiste, uljudni „antropofili“, koji traže legitimizaciju svoje „genetske preodređenosti“ ( rođeni su takvi, a ko se može boriti protiv biologije?)ulaze u središte medijske pažnje. Ozbiljnim naučnicima i zastupnicima tradicionalnog odnosa prema ishrani se ne dozvoljava pristup medijima. Četvrta faza: „antropofilija“ je deo pop-kulture. Holivud snima filmove o kanibalima – umetnicima epohe renesanse, koji su trpeli progone inkvizicije, o padu aviona posle koga su, iako u užasnoj moralnoj dilemi, preživeli roditelji decu morali da hrane ljudskim mesom. Pojaviće se i komedije…Rok zvezde snimiće pesmu na zadatu temu ( „Pojedi me, dušo“ ). A onda će pop starovi početi da se „autuju“:“Bilo mi je teško da priznam, ali ja volim ljudsko meso“…“Na kraju krajeva, to je pitanje ukusa“…“Imamo pravo na različitost“…
Pokret za prava „antropofila“ stalno je u medijima, i počinje da vodi pregovore s političarima. Sudovi „evroatlantske“ civilizacije presuđuju u njihovu korist, a Zapad traži od svih zemalja da priznaju još jedno „ljudsko pravo“. Ko hoće da bude deo „civilizovanog sveta“, mora da se složi sa slobodom u izboru hrane. Ozakonjenje se dešava: prvo, recimo, u „naprednoj“ Holandiji, a zatim, redom…
Nikola Malović je, svakako, razbijač „Overtonovog prozora“. I izvesni Barac je rešio da ga spreči u ukazivanju na detabuizaciju i legalizaciju pedofilije, što je proces koji se nazire na obzorju stvarnosti. Ne samo u Crnoj Gori, naravno. Ali i u Crnoj Gori.
KAKO SE TO RADI – SVEDOČENJE ALEKSANDRA PAVIĆA
Aleksandar Pavić je, još u doba prve gej parade koja je održana u okupiranoj Srbiji ( vreme Borisa Tadića, sećate se? ) u svom tekstu „Rođeni u obmani“, pokazao kako sve to funkcioniše.
Pre svega, u javnost se ubacuje jedna obmana – da je pokret za legalizaciju „veselnika“(gay) nešto što proishodi iz tekovina „demokratije“ i „civilizacije“. Pavić je jasan: „Jedna od glavnih proklamovanih poenti održavanja „gej-parada“, koje smo imali priliku da čujemo bezbroj puta u sklopu višegodišnje kampanje „omekšavanja javnosti“ za održavanje takve jedne manifestacije u Srbiji, je da „ljudi treba da se naviknu na različitost“, tj. da postoje drugi oko njih koji nisu istog polnog usmerenja, jednostavno „tako rođeni“ i, kao takvi, imaju ne samo puno ljudsko pravo na uživanje svoje različitosti već i pravo da vas, putem javnih paradiranja tih „različitosti“ i praktično nateraju da ih prihvatite, ne samo kao „normalne“, već i kao „ravnopravne“. Vi takođe treba da prihvatite i njihov „stil života“ kao ravnopravan većinskom, heteroseksualnom, sa svim zakonskim posledicama koje iz toga proizilaze: izjednačavanje homoseksualnih sa heteroseksualnim brakovima, pravo homoseksualnih parova da usvajaju decu, učenje dece u školama da su homo- i heteroseksualnost „jednako vredni“.
Dakle, ovaj društveni inženjering, bolje reći prevrat, posle kojeg bi naše društvo bilo iz temelja preobraženo, prividno se zasniva na modernoj demokratskoj postavci, sadržanoj u Američkoj deklaraciji nezavisnosti, da su „svi ljudi stvoreni jednaki“, na kojoj počivaju svi poretci današnjice, koji sebe nazivaju „demokratskim“. No, šta bi bilo kada bi se ispostavilo da ljudi nisu „stvoreni“ kao homoseksualci, da to nije stvar koja je zacementirana po rođenju, već na koju i te kako može da utiče okruženje, uključujući i okruženje, u kojem je, na primer putem gej-parada i „prikladnih“ školskih i medijskih programa, homoseksualnost u potpunosti legitimisana kao ravnopravna?“(5)
AMERIČKO ISKUSTVO
Pavić ukazuje na primer SAD kao prostora gde je ova ideološka operacija prvi put sprovedena uspešno:“Evo šta na tu temu kaže jedna od najuticajnijih publikacija za koju verovatno nikad niste čuli:
Mi tvrdimo da, iz praktičnih svrha, treba smatrati da su gejevi rođeni gej, iako izgleda da je, kada je reč o većini ljudi, seksualna orijentacija proizvod složene interakcije između urođenih sklonosti i aktera iz okruženja tokom detinjstva i ranog puberteta.
Ovaj pogled na homoseksualnost, čiji bi drugi deo većini ljudi delovao zdravorazumski, ima posebnu težinu zato što su ga izložila dvojica homoseksualaca. I to ne bilo kojih. Reč je o dr Maršalu Kirku i dr Hanteru Medsenu, autorima studije „Posle bala: kako će Amerika savladati svoj strah i odbojnost prema gejevima tokom 1990-ih godina“. Njihove kvalifikacije? Kirk je bio istraživač na polju neuropsihijatrije sa diplomom sa Harvarda, koji se, između ostalog, bavio projektovanjem testova inteligencije za ljude sa koeficijentom inteligencije od preko 200 (poređenja radi, za ulazak u srpski ogranak „Mense“dovoljan je rezultat od 131-148, u zavisnosti od skale). Medsen je doktorirao političke nauke na Harvardu, da bi kasnije postao stručnjak za taktike javnog ubeđivanja i društvenog marketinga. Njihova sada već legendarna studija proizašla je iz skupa održanog u američkoj državi Virdžinija 1988. godine, na kojem je učestvovalo 175 predstavnika homoseksualnih grupa širom Amerike. Svrha skupa je bila da se „mapira budućnost“ homoseksualnog ili „gej“ pokreta u kontekstu epidemije AIDS virusa, koji je ne samo desetkovao redove homoseksualaca već i pretio da ih pretvori u prokaženu grupu, odgovornom za širenje „kuge 20. veka“ (Studija je, inače, detaljno analizirana u izvanrednoj knjizi američkog novinara i pisca Dejvida Kupelijana, „Marketing zla“, na koju se ovaj članak u dobroj meri oslanja, a gde je detaljno dekonstruisana moderna industrija marketinga i njena metodologija nametanja izvitoperenih vrednosti široj populaciji).
Dakle, čak i najvatreniji i najobrazovaniji pobornici, onoga što se slobodno može zvati ideologijom homoseksualizma, morali su u spisu koji je postao marketinška „biblija“ modernog „gej“ pokreta, da izraze sklonost mišljenju da privlačnost ka istom polu nije nešto što je urođeno, već nešto što je „izgleda“ stvar okruženja. (Jedna od najozbiljnijih američkih naučnih studija na tu temu, „Seksualno zlostavljanje dečaka“, koju su sproveli dr Vilijam S. Holms i dr Gejl B. Slap 1998, govori da su mladi seksualno zlostavljeni muškarci „do 7 puta skloniji da se samoidentifikuju kao gejevi, ili biseksualci nego oni koji nisu bili zlostavljeni“). Međutim, kako će se videti dalje u studiji, mada su bili iskreni u predstavljanju prave slike o homoseksualnosti, visokoumni autori studije nisu bili zainteresovani da javno obelodane istinu koju su izrekli, i da ona bude opšte prihvaćena. Naprotiv, kao što se može videti iz još jednog pasusa iz uvodnog dela knjige, cilj je bio nešto drugo:
„Koliko god to cinično zvučalo, AIDS nam nudi priliku, ma koliko kratku, da se predstavimo kao progonjena manjina koja legitimno zaslužuje posebnu zaštitu i brigu u Americi“.
Zatim sledi pasus koji sažima celu svrhu ovog centralnog strateškog dokumenta modernog „gej“ pokreta: „Kampanja koju izlažemo u ovoj knjizi, mada složena, ima svoj središnji oslonac u goloj propagandi, čvrsto utemeljenoj u davno ustanovljenim načelima psihologije i reklamiranja“.
Drugim rečima, kako u svojoj studiji „Prodaja homoseksualnosti Americi“ navodi stručnjak za marketing Pol Rando sa američkog Ridžent univerziteta, „ratni cilj“ homoseksualnih aktivista okupljenih u Virdžiniji 1988, bio je „nametnuti prihvatanje homoseksualne kulture od strane mejnstrima, ućutkivanje protivnika i konačno preobraćanje američkog društva“. Zvuči poznato? Deža vi, dvadeset godina kasnije u Srbiji? Naravno.“(5)
KAKO SU SODOMITI POSTALI VESELI?
Pavić nastavlja: „Mi mislimo na preobraćanje emocija, uma i volje prosečnog Amerikanca, putem planiranog psihološkog napada, u obliku propagande kojom će mediji hraniti naciju,“ pišu u svojoj studiji Kirk i Medsen. I, potvrđujući da visoka inteligencija nužno ne podrazumeva i visoku moralnost, nastavljaju: Nije važno to što će reklame biti laži, bar ne nama, jer ih mi koristimo u etički dobre svrhe. A jedna od tih laži je i ta, kao što smo videli, da su ljudi rođeni kao homoseksualci.
Da bi se još bolje shvatilo zašto je toliko važno u svest javnosti ugraditi koncept da je homoseksualnost nešto što je urođeno, autori nude sledeće objašnjenje: Kada bi se javnosti sugerisalo da je homoseksualnost nešto što je izbor, to onda otvara Pandorinu kutiju sa etiketom ‘moralni izbori i greh’, dajući onima koji su religiozno nepopustljivi štap s kojim mogu da nas udaraju. „Strejtovi“ moraju biti naučeni da je isto toliko prirodno za nekoga da bude homoseksualan koliko i da bude heteroseksualan: zlo i zavođenje nemaju ništa sa tim. Zapamtite dobro: „strejtovi“ – tj. ogromna većina populacije, „moraju da budu naučeni“ da je nešto, tj. homoseksualnost, zapravo ono što, po priznanju autorima najverovatnije nije – urođena. Drugi izraz za ovako nešto mogao bi biti „ispiranje mozga“. A da i to nije strano harvardskim ideolozima homoseksualizma, pokazuje sledeći navod:
U manjoj ili većoj meri, razdvojivost i mogućnost manipulacije verbalnom etiketom čini osnovu svih apstraktnih načela na kojima se temelji naša predložena kampanja.
Zapravo, kako nam objašnjava Dejvid Kupelijan u „Marketingu zla“, autori otvoreno saopštavaju sledeće: „Možemo da utičemo na to što ljudi istinski misle i osećaju, tako što ćemo raskinuti njihove negativne asocijacije sa našom stvari i zameniti ih pozitivnim asocijacijama“.
Jedna od takvih asocijacija tiče se zamene termina „homoseksualac“, ili „homoseksualno“ za reč „gej“ (koja na engleskom izvorno znači „radostan“, „veseo“). Jer, „gej“ – iako suštinski nema nikakve veze sa konceptom kojeg treba da etiketira – zvuči neuporedivo pozitivnije od reči „homoseksualac“. Dakle, već u startu je mnogo teže biti protiv nekoga ko je „radostan“ i „veseo“, nego protiv nekoga ko asocira na nešto nastrano ili prokaženo. A onda već idu i dalje, mahom podsvesne asocijacije, tipa „ko normalan može da bude protiv veseljaka“, ili „ko je protiv veseljaka, taj mora da je mračnjak“.“(5)
Koje su strategije i taktike porobljavanja uma? Evo Pavića:“Tri ključne tehnike ispiranja mozga koje koriste Kirk i Medsen su „desensitizacija“, „ometanje“ i „preobraćanje“.
Desensitizacija se opisuje kao bombardovanje javnosti „konstantnom navalom gej-povezanog reklamiranja na način koji ne deluje napadno.“ Ali to nije obično reklamiranje, već sledeća tehnika: Glavna stvar je da se o gejevima govori toliko da stvar postane zamorna… Samo ciljaj na desensitizaciju i ništa više… ako možeš da navedeš („strejtove“) da počnu da misle da je (homoseksualnost) samo još jedna obična stvar, koja ne zaslužuje reakciju jaču od sleganja ramenima, onda si već maltene dobio svoju bitku za zakonska i društvena prava. (Primetićemo da se ista tehnika koristi i kada je reč o, na primer, priključenju Evropskoj uniji).
Ometanje se, po rečima profesora Rondoa odnosi na „psihološki terorizam koji treba da ućutka izražavanje drugačijeg mišljenja ili čak podršku istom“. Kupelijan kao primer ometanja navodi masovnu kampanju koju je homoseksualni lobi organizovao protiv poznatog američkog psihologa Lore Šlesindžer, zbog toga što se jednom prilikom kritički izrazila prema homoseksualcima. Kao rezultat sinhronizovanog pritiska gej-lobija na sponzore, njena nova tv-emisija je ubrzo otkazana.
Preobraćanje, po Kirku i Medsenu, odnosi se na podrivanje mehanizma predrasuda u naše svrhe – korišćenje procesa putem kojih su nas Amerikanci mrzeli kako bi njihovu mržnju pretvorili u tople simpatije – voleli oni to ili ne… U Preobraćanju, mi se bavimo mimikrijom prirodnog procesa učenja stereotipa…: mi uzmemo dobra osećanja koja neko sa predrasudama gaji prema dobrim momcima i kačimo ih za etiketu ‘gej’, i tako ili slabimo ili eventualno zamenimo njihova dobra osećanja prema etiketi i prethodnom stereotipu… Dok se u Ometanju naša meta prikazuje kao neko ko je pun predrasuda i koga njegovo društvo odbacuje zbog predrasuda prema gejevima, u Preobraćanju mi našoj meti pokazujemo kako se njegovo društvo lepo druži sa gejevima. Opet, veoma je teško za prosečnu osobu koja, po prirodi i odgoju, skoro uvek oseća ono što oseća i njeno društvo, da ne reaguje refleksno na dovoljno dobro sračunatu reklamu. Možda je čitaocima sada nešto jasnije koliko je marketing postao ozbiljna, da ne kažemo đavolska nauka.“(5) Nikola Malović se, u Crnoj Gori, našao na udaru tzv. strategije ometanja. Treba ga tući po glavi zarad opomene drugima.
OCRNITI PROTIVNIKE, LAGATI O SLEDBENICIMA
Pavić nastavlja:“Još neke omiljene tehnike koje predlažu Kirk i Medsen su pravljenje asocijacija između njihovih protivnika i nacista, pripadnika Kju-kluks klana i neotesanih primitivaca, kao i možda najciničnija od svih – nametanje teze o raznim i, ovo je posebno važno, mrtvim poznatim ličnostima koje su navodno bile „gej“. U Americi su u poslednjih par decenija ličnosti od Čajkovskog, Leonarda da Vinčija, Aleksandra Velikog, Eleanore Ruzvelt, pa sve do pesnika Volta Vitmena i Abrahama Linkolna, bile etiketirane kao „homoseksualci“ ili „biseksualci“, bez pravih dokaza. U državi Nju Hempšir je Džin Robinson, otvoreno homoseksualni biskup episkopalijanske „crkve“, otišao toliko daleko da sugeriše da je i sam Isus Hristos bio homoseksualac. Na sreću, tamošnja hrišćanska javnost još uvek nije bila dovoljno „desensitizovana“, pa je biskup ubrzo bio primoran da povuče svoju tvrdnju.
Kako Kirk i Medsen pravdaju svoje bezobzirno etiketiranje mrtvih? Evo kako: Poznate istorijske ličnosti se smatraju posebno korisnim iz dva razloga: prvo, oni su nesumnjivo mrtvi, pa prema tome nisu u poziciji da demantuju tvrdnju i tuže za klevetu. Drugo, i važnije – vrline i dostignuća, koje ove istorijske gej ličnosti čine vrednim poštovanja ne mogu biti prenebregnuti od strane javnosti, pošto su im srednjoškolski udžbenici istorije već zacementirali status.“(5)
STIŽU PEDOFILI
Na kraju, eto i pedofila, kakav je bio Holanđanin Van Dalen koji je vodi paradu naših EU ponosnika pre skoro jedne decenije. Pavić nas je, još onda, upozorio:“Za kraj ovog pregleda, vredi prikazati i taktiku postupnosti koja se prikazuje u ovoj fascinantno-degutantnoj studiji: Kada si veoma različit i ljudi te zbog toga mrze, evo šta treba da uradiš: prvo uglavi svoju nogu u vrata tako što ćeš izgledati što sličnije njima, i, tek onda – kada samo jedna od tvojih različitosti bude konačno prihvaćena – možeš početi da pokazuješ svoje druge osobenosti, jednu po jednu… Kako kaže stara izreka, dozvoli kamili da promoli nos u tvoj šator i uskoro će slediti i cela kamila.
Dakle, ne treba očekivati da bi, ako se, ne daj Bože, održe, prve „parade ponosa“ u Srbiji, ličile na festivale nastranosti i promiskuiteta iz San Franciska ili Nju Orleansa. Prvo „kamila treba da promoli nos“ u naš grad i naše društvo. A tek onda, kada „desensitizacija“ uzme potpuni mah, može da sledi i „cela kamila“. To mogu da budu i muškarci odeveni u oskudnu žensku odeću koji se ljubakaju na sred ulice, u „gej-veseljačkom“ fazonu. Ali može da bude i nešto mnogo gore. Kao na primer učešće dece uzrasta od 12 do 16 godina, za šta su se uspešno izborili holandski „veseljaci“. Mislite da preterujemo? Za informaciju čitalaca „Pečata“, čovek koji je glavni krivac za tu amsterdamsku „novinu“, Frank van Dalen, bio je u Beogradu 21. 7. 2010. i dao je organizatorima beogradske „Parade ponosa“ ličnu podršku na zajedničkoj konferenciji za štampu u Medija centru. Što je već sasvim dovoljan razlog za svakog ko još uvek nije „desensitizovan“, da sa punim pravom demonstrira na beogradskim ulicama i zahteva otkazivanje „Parade ponosa“. Jer, „kamila“ u vidu otvorenog korumpiranja dece i pedofilije samo što nije ušla u srpski „šator“.“(5) A konačan cilj je – zna se šta: prodaja i kupovina dece zarad „bračnih“ gej veselnika, kao u „naprednim“ zemljama Zapada. (6) Ali, zar hrišćani da se ne bore protiv toga? A Nikola Malović je hrišćanin, sasvim u skladu sa rečju Osipa Mandeljštama:“Danas je svaki kulturan čovek hrišćanin“. Ako pod kulturom podrazumevamo etiku i pamćenje, kao i prenošenje vrednosti utemeljenih u onom večnom i neprolaznom.
ONI MRZE NAUKU
LGBTXYZQWEHMNOP ideolozi mrze nauku, koja pokazuje kakve štete nanose njihovi „brakovi“ sa usvajanjem dece. A nauka govori, jasno i glasno. U jesen 2010. godine, profesor sa Univerziteta u Ostinu, Mark Regnerus, otpočeo je svoje čuveno istraživanje na temu „Osobine dece čiji roditelji imaju homoseksualne odnose“. Istraživanje je trajalo godinu i po dana, do 2012. godine. U istraživanju je učestvovalo 3000 odraslih ispitanika, čiji roditelji su imali homoseksualne odnose. Kao rezultat, konačni nalazi su stvarno uznemiravajući. Iako se može reći da je tako nešto i bilo očekivano, ovo je prvi put da je tako nešto dokazano od strane uglednih naučnika, sa uglednog Univerziteta, a sami rezultati su objavljeni u ništa manje uglednom naučnom časopisu „Social Science Research“.(7)
Šta je profesor zaključio? Evo nekih rezultata:
„Visok nivo polnih infekcija. Objavljeni podaci ukazuju da 25% ispitanika, vaspitanih od strane homoseksualnih roditelja, imaju ili su imali bolesti prenosive seksualnim putem, kao rezultat specifičnog načina života. Poređenja radi, broj zaraženih među njihovim vršnjacima iz dobrostojećih heteroseksualnih porodica je na nivou 8%.
Neuspeh očuvanja porodične vernosti. To i jeste uzrok visokog nivoa inficiranosti. Osobe, vaspitane od strane homoseksualnih roditelja, češće su sklone nevernosti u braku, 40%. Isti indikator za osobe odrasle u heteroseksualnim porodicama iznosi 13%.
Psihološki problemi. Potresni podaci su dobijeni i u vezi pitanja samoubistva – do 24% osoba odraslih u istopolnim „porodicama“ nedavno je planiralo da digne ruku na sebe. Poređenja radi, među licima odraslim u normalnoj heteroseksualnoj porodici takve sklonosti su utvrđene kod 5%. Lica vaspitana u homoseksualnim porodicama se obraćaju za psihološku pomoć, njih 18%, dok je kod vaspitanih u heteroseksualnim porodicama taj procenat 8%. Možda se to moglo i očekivati, s obzirom da 31% odraslih uz majku lezbejku i 25% odraslih uz oca homoseksualca su doživeli da budu prisiljeni na seksualni čin protiv svoje volje (uključujući i prisiljavanje od strane roditelja). U slučaju heteroseksualnih porodica, u pitanju je 8% ispitanika. Više od milion dece u Americi raste u homoseksualnim porodicama.
Socijalno-ekonomska bespomoćnost. 28% odraslih u porodicama, gde je majka bila lezbejka, su nezaposleni. Među licima koja su odrasla u normalnim porodicama taj nivo iznosi 8%. 69% lica, čija je majka lezbejka, i 57%, čiji je otac homoseksualac, izjavili su da je njihova porodica u prošlosti primala neki vid socijalne pomoći. Među običnim porodicama taj procenat u ovom trenutku iznosi 17%. Od lica odraslih uz majku lezbejku, 38% i sada živi uz neku vrstu socijalne pomoći, a samo 26% njih imaju posao sa punim radnim vremenom. Među licima, čiji je otac homoseksualac, samo 34% u ovom trenutku imaju puno radno vreme. Poređenja radi, deca iz homoseksualnih porodica, kada odrastu, primaju neki vid socijalne pomoći u 10% slučajeva, a punim radnim vremenom radi 50% ispitanika.
Poremećaj seksualne identifikacije. I na kraju- cifre koje potpuno ruše mit o tome da vaspitanje u istopolnoj porodici ne utiče na seksualnu orijentaciju potomstva. Tako, ukoliko su otac ili majka u homoseksualnoj vezi, tada samo 60–70% „njihove“ dece nazivaju sebe heteroseksualnim u potpunosti. Zauzvrat, više od 90% lica odraslih u tradiocionalnim porodicama, identifikuju sebe kao potpuno heteroseksualnu osobu.
Zanimljivo je napomenuti, da je protiv Marka Regnerusa, u trenutku kada je sve bilo spremno za objavljivanje, pokrenuta agresivna propagandna kampanja. LGBT-aktivistima nisu želeli da dozvole da dođe do upoznavanja javnosti sa rezultatima istraživanja. Na Regnerusa su se slile klevete i etiketiranja da je prevarant i šarlatan, ali i „zahtevi „ da se otpusti sa Teksaškog Univerziteta. Čak su i mnogi naučnici ustali protiv svoga kolege. Onda je Univerzitet detaljno istražio sve navode i temeljno analizirao sve podatke koje je Regnerus sakupljao. Posebno je analizirana sama metodologija studije. Kao rezultat svega toga, Univerzitet je ocenio da je kvalitet Regenurusovog naučnog rada veoma visok i da je rad u skladu sa akademskim kriterijumima.“(8)
PONOVO: O ČEMU JE REČ?
Pokušaj ućutkivanja onih koji drugačije misle i u Srbiji i u Crnoj Gori sastavni je deo strategije zatiranja hrišćanskih vrednosti. Kada je srbijanska poverenica za zaštitu ravnopravnosti, Nevena Petrušić, godine 2011. probala da ućutka mitropolita Amfilohija ( sličan slučaj: mitropolit je besedio u Crnoj Gori, a proces je pokrenut u Srbiji; Nikola Malović je objavio tekst u Srbiji, a prekršajno ga gone u Crnoj Gori ), umni i hrabri Slobodan Antonić je zapisao:“Naređenje poverenice za zaštitu ravnopravnosti, Nevene Petrušić, mitropolitu Amfilohiju da se javno izvini učesnicima gej parade, predstavlja opasan napad na religijska prava, ali i na elementarnu građansku slobodu u Srbiji.
Treba imati u vidu dve važne stvari. Prvo, mitropolit Amfilohije je svoje reči o „smradu sodomskom“ izrekao u crkvi, u liturgijskoj besedi (u hramu prepodobnog Haritona Ispovednika, na poluostrvu Luštica, kod Herceg Novog). I drugo, mitropolit Amfilohije je samo podsetio šta Sveto pismo kaže o sodomiji, odnosno samo je ponovio hrišćanski stav o „sodomijskom grehu“.
Sodomija je za hrišćane greh koji, iz izvesnih razloga, Bog osobito osuđuje. To je jedini greh zbog kojeg je Gospod uništio čitavu jednu oblast (gradove Sodomu i Gomoru; Post. 19, 1-29). Hrišćanskom Bogu, ali i jevrejskom i muhamedanskom, ovaj greh je naročito gnusan. U Knjizi Levitskoj (18, 22; 20, 13) kaže se: „sa muškarcem ne leži kao sa ženom; gadno je“, pri čemu toebah (gadost, gnusoba) „bukvalno znači nešto što Gospod prezire i mrzi“. Sodomiju, prema hrišćanima, Gospod vidi kao izrugivanje svom najdražem delu, Čoveku (Adamu). Sodomija je čovekovo skrnavljenje, ne samo simboličko, već i stvarno, jer je njena konsekvenca – ako bi se univerzalizovala – samouništenje čitavog ljudskog roda. Sv. Jovan Zlatoust čak veli da su muželožnici, u izvesnom simboličkom smislu, „gori od ubica“ i „opšti izdajnici“. „Oganj sodomski“, kaže Sv. Jovan Zlatoust, služi da sve one koji su lakomisleni prema ovoj vrsti greha, „Bog urazumi“. Uništenje Sodome i Gomore je, po hrišćanima, ozbiljna opomena svim ljudima, i svako ko sodomiju podržava rizikuje i sam Božiju kaznu. Zato je dužnost hrišćanskih otaca da vernike upozoravaju na opasnost od ovoga greha.
Naravno, u liberalnoj državi Crkva nema pravo da svoj stav o homoseksualnosti nameće celom društvu. Ali, ni liberalna država nema pravo da Crkvi nameće svoj vrednosni sistem. Pozivanje na odgovornost arhijereja zbog propovedi u crkvi, u kojoj se iznosi deo tradicionalnog verskog učenja, a bez vređanja ikoga poimenice, direktan je napad ne samo na slobodu veroispovesti, već i na elementarnu slobodu govora. Mitropolit Amfilohije je izrekao izvesne opšte vrednosne sudove, koji mogu da nam se dopadaju, ili ne dopadaju. Ali, on ima pravo da izriče te vrednosne sudove, ne samo zato što su oni deo učenja njegove crkve, već i zato što sloboda govora podrazumeva upravo slobodu izricanja svih opštih vrednosnih sudova.
Stoga, atak poverenice za zaštitu ravnopravnosti, Nevene Petrušić, na mitropolita Amfilohija nije samo direktan napad na hrišćanstvo, kao veroispovest i vrednosni sistem. On je direktan napad i na elementarne građanske slobode i temeljne liberalne vrednosti. Nevena Petrušić je u ovom slučaju poslužila samo kao provodik svojevrsnog NVO totalitarizma (pošto je, kako sama priznaje, prihvatila mnogobrojne zahteve iz NVO sektora, da se, zbog „govora mržnje“, procesuira mitropolit Amfilohije). Javnost se, naime, još prilikom donošenja Zakona protiv diskriminacije, kao i prilikom instaliranja Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, sa zebnjom pitala da li će ove nove ustanove doneti povećanje stvarne zaštite građana od kinjenja i šikaniranja, ili je posredi kovanje još jednog buzdovana naših građanističkih NVO za uterivanje „politički korektnog“ mišljenja Srbima u glavu.
Sa ovim potezom Nevene Petrušić i ta dilema je razrešena. Sveštenici u svojim crkvama, profesori u svojim seminarima, domaćini za svojim slavskim stolom, komentatori na svojim blogovima, više neće smeti da izriču „politički nekorektne“ vrednosne sudove. Od sada će svako od nas morati da vodi računa da nas neka NVO može prijaviti, a Nevena Petrušić javno opomenuti i dati na sud, samo ako kažemo nešto što se u „drugoj Srbiji“, Vašingtonu ili Briselu, smatra politički nekorektnim. Naši NVO dušebrižnici očigledno žele da nas sve glajhšaltuju – „uteraju u korak“. Da mislimo isto, da verujemo isto i da radimo isto. Da li naša vlast – ne samo beogradska, već i briselska i vašingtonska – zaista misli da će uspeti da tako pacifikuje ovaj narod?
To ne znamo. Ali, da je u pitanju opasan presedan, koji ugrožava ne samo našu veru, već i našu slobodu, to jako dobro znamo. Zato je neobična odbrana da se Mitropolit ne može goniti jer je crnogorski državljanin. To je ipak, da budem grub, jedna pomalo fiškalska gimnastika, jedno izvlačenje nedostojno ozbiljnosti situacije. Ne, ovo nije pitanje ni državljanstva, ni pravne nadležnosti, pa čak ni Crkve. Ovo je pitanje slobode. Ovo je osnovno, građansko pitanje. Jer, slobodu imamo samo onoliko koliko smo u stanju da je branimo i upražnjavamo. I ako se sada jasno ne suprotstavimo, kada ćemo to učiniti?“(9)
Zato je i nastao ovaj tekst – hrestomatija. Jer, ako se sada jasno ne suprotstavimo, kada ćemo to učiniti?
Dr Vladimir Dimitrijević
UPUTNICE ( Internetu pristupljeno 23.1.2019. godine)
1. https://stanjestvari.com/2019/01/16/barac-prijavio-malovica-zbog-teksta-hej-lolita/
2.https://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=0&idnovost=108422&Mitropolit-Amfilohije:-Hriscanski-osvrt-na-najavljeni-zakon-o-tzv.-registrovanom-partnerstvu
3.https://en.wikipedia.org/wiki/North_American_Man/Boy_Love_Association)
4.https://www.lifesitenews.com/blogs/pedophiles-put-themselves-under-the-lgbt-umbrella-in-rebranding-effort).
5.http://www.pecat.co.rs/2010/10/rodeni-u-obmani/
6.http://www.carsa.rs/neverovatno-sajam-dece-u-briselu-za-homoseksualce-cena-dece-od-95-000-do-160-000-dolara/
7.https://www.focusonthefamily.com/about/focus-findings/family-formation-trends/regnerus-family-structures-study
8.http://pravoslavnaporodica.org.srb/apokalipsa/697-homoseksualno-odgajanje-dece
9.http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/opasan-napad-na-gradjansku-slobodu/stampa.html
