Ћирилица

knjiga ratni dnevnik lazara trkljeКО ЈЕ БИО ЛАЗАР ТРКЉА?

        По образовању, Херцеговац из Билеће, Лазар Тркља био је дипломирани теолог. Пре рата, био је човек најширих распона – од фудбалера сарајевске „Славије“ до секретара Земљорадничке странке. Чак су га отпуштали с места вероучитеља, подозревајући га да је комуниста Рат га је затекао, 6. априла 1941. године, на Теразијама у Београду. Укључује се у одбрану отаџбине, и одмах почиње да се креће по најширем терену. У томе се не разликује од многих својих страначких другова, који се боре за слободу и дају главу за будућност свог народа. Само у Маутхаузену живот су изгубили „земљорадници“ Радојица Стефановић, Жарко Ђорђевић, др Васиљ Поповић, а многи други су страдали на другим, црним и крвавим, странама.

        Тркља веома брзо ступа у везу са Дражом Михаиловићом, који га поставља за саветника за Источну Босну и за Херецоговину, а затим ће постати и члан равногорског Централног националног комитета. Касније ће, 1944, бити послат као делегат Билећког среза на Светосавски когрес у селу Ба, али, због невремена, неће стићи на почетак скупа.

        Његове обавештајне вештине су биле непорециве: кретао се, пратио, бележио, успостављао устаничке везе, допремао радио - станице. Успео је чак и да уђе у Сарајево у децембру 1941:“Изгледа ми варош стопроцентно муслиманска. Мало је људи који се крећу улицама, само понеко у шеширу, свакако Хрват. Мислим да је тих дана имала око 30 хиљада муслиманских избеглица“.

        Иако је свим срцем за краља и отаџбину, против је бахатости појединих четничких команданата, а и Дражи уме да саопшти непријатне истине, због чега се повремено и удаљава од њега.

        Помно прати стравичне злочине над Србима, које предузима усташка хрватско – муслиманска „војница“. Нарочито је потресан опис покоља над Србима у Херцеговини, поготово у Пребиловцима. Нашао је сведоке мрцварења и клања, и све подробно забележио.                 

Тркља не прећуткује ни другу страну медаље, попут освете над муслиманским живљем у Фочи 1942, чему су претходили усташки злочини над Србима:“Опште клање. Нијесу се одвајали борци од нејачи. Све је уништавано. Причали су очевици да је само на мосту на Дрини платило својим животима око 140 душа. Од Фоче према Устиколини у дужини око 5-6 км лежало је око 400-500 лешева. А у граду и по улицама ни броја им се не зна“.

real dolls bbc three youtube channelПоручилац (будући „супруг”) може да одабере све: од боје очију, коже, косе, величине груди, па до знања похрањеног у главу.

Ево шта се, још пре десетак година, могло читати у новинама: „Британи је природна бринета, има плаве очи, нежну белу кожу, користи кармин боје брескве и мало се шминка. Облачи се класично, зна историју Византије напамет, добро кува и фантастична је љубавница. Она испуњава мушкарцу и најбезобразније фантазије, не звоца, нема изливе љубоморе и ни у теорији неће преварити мушкарца са другим. За жену оваквих особина сви ће се мушкарци сложити да је цена од 6800 долара „права ситница”! Амерички произвођачи андроида „Real Doll”, који се хвале да производе анатомски савршене лутке још од 1996, прилично су уздрмани информацијама из немачког градића Нојмарк, крај Нирнберга, да је почела производња андроида са топлом и меком кожом, а хладним стопалима. А добри познаваоци знају да је то одлика праве жене. „Њена кожа је синтетичка, али се не разликује много од људске. Она има уграђене сензоре и ако је програмирана за једног мушкарца неће примити другога у кревет, већ ће се сензори искључити. Та ‘сподоба’ хода, кува чај, рецитује Гетеа…” Поручилац (будући „супруг”) може да одабере све: од боје очију, коже, косе, њене висине, величине груди, бокова и усана, па до знања које ће бити похрањено у њену главу. Притом, таква „жена” има неограничено стрпљење, не мрзи свекрву, не смета јој суботње пијанчење са ортацима, гледање утакмица, разбацивање ствари, ноге на столу, подригивање…”

4 slike srpske apokalipse goran arandjelovic„ФИНАЛНА РЕВОЛУЦИЈА“ ГОРАНА АРАНЂЕЛОВИЋА                          

О КЊИГАМА КОЈЕ НАЈАВЉУЈУ БУДУЋНОСТ

Кад је кренула „корона п(л)андемија“, многи су се сетили књига које су све ово најавиле. Углавном страних...У њима се, пре четири деценије, кажу, помињао и Вухан, као почетак свега.  И Срби су имали мајстора прозе, Борислава Пекића, који је 1983. године написао „Беснило“.

Интернетски препричано: „Након што кокпит захтева предност при слетању на Хитроу, авион Алиталије атерира на лондонски аеродром. Часна сестра Тереза приказује знаке мистериозне болести. Комаровски сумња на неку врсту тропске болести, грознице или маларије, имајући у виду да мајка Тереза долази из нигеријског манастира. Са часном сестром, на Хитроу истим авионом слеће и преносник заразе. Пас Шерон, присвојени љубимац дечака са лета, а ништа друго до првозаражен опаким вирусом који јој је пренео дивљи пас на израелско-палестинској граници. Жртва лабораторијски синтетисаног вируса, чији је творац др Либерман, познат и као злогласни др Штадлер, пионир био-инжењеринга и масовни убица Аушвица. Како се вирус незадрживо шири, више од четврт милиона људи на Хитроу ће потпуно подивљати. Неки од беснила, неки од сопствених демона. Преживелих неће бити.“(1)

   Пекићева књига је антиутопијска у најдубљем смислу те речи. Она говори о наличју прогреса, корачања у смрт човечанства које је изабрало пут самообоготворења, што се испоставља не као натчовештво, него као пасје беснило.

Уместо маски, људи на Пекићевом Хитроу морају да носе пасје корпе.

Овога пута, међутим, нећемо о „Беснилу“. Биће прилике, ако Бог да, да му се вратимо.

Неколико речи о једној другој књизи, која није била рефлекторски обасјавана, мада је вредна пажње.

ПРИЧА КОЈА ПРЕДВИЂА РАТ НА УКРАЈИНИ

Године 2014, објавио сам текст под насловом „“Будућност у коју верујемо“ или Србија и Русија после 16. марта“. (2)       

antivakcine protest slika dw comЗАТО ШТО САМ УЗ СВОЈ НАРОД           

БОРБА ЗА „НАРАТИВ“

У свакој ситуацији, борба се води око наратива: начина на којој се, у друштву коме припадамо, говори о једној појави. Уредница „Печата“, Љиљана Богдановић, у уводнику за 617. број овог угледног недељника, о томе каже:“Сведоци смо да је у Србији, као уосталом и у готово целом свету, у протеклим данима приметно настојање политичких и других управљачких структура да се колективно искуство с пандемијом короне упакује у наратив који неће бити изложен сумњичењу и оспоравању.

Управо проживљену социјалну трауму и несмирену и хаотичну општу друштвену ситуацију сада ваља учинити поретком регуларним и званично неоспоравајућим. Укратко, потребно је прећи у поље добре „излазне стратегије“, без смушеног прећуткивања одговора на логична питања. У контроверзама поводом мегазаразе, како доћи до дискурса кадрог да пред јавношћу сачува не само углед „струке“ већ и ауторитет политичке моћи која је у време епидемије короне била неуобичајено потчињена науци? Накнадни бес грађана који у европским престоницама марширају против својих елита и њиховог вируса потврда је да проблеми тек предстоје. Новинари сада „кидају џигерицу“ државним газдама, испостављајући недоумицу: „Како објашњавате свом народу случај Белорусије и Шведске, које без карантина имају боље резултате него сви изоловани света.“ Потом следи зачикавање да поштен одговор води право у „признање неспособности појединаца и институција који су, без размишљања, уводили строге мере и уништили привреду“?

Када је у једном ТВ разговору протекле недеље популарни доктор Несторовић (Бранимир) рекао да „не верује да ћемо икада сазнати ко стоји иза вируса корона – као евидентно биолошког оружја“, разумели смо да је он овде маркирао тек део минског поља којим се крећу покушаји да се пандемија коначно преведе у део дискурса непријемчивог за теорије завере. Осим што се у свету лагано ствара консензус уверења да је у корона догађају глобална елита уловљена у жестоко субверзивној делатности, наратив о пандемији не само да није коначно уобличен већ је јасно и да се у догледно време то неће догодити.

bil gejts vakcineНЕ ПРОТИВ ВАКЦИНА, НЕГО ПРОТИВ ШПРИЦАЊА   

О чему је овде реч?    

Усред ванредног стања, Влада Србије донела је још један правилник о присилног шприцању становништва, под изговором „здравственог вакцинисања“. На удару ће бити труднице, деца, хронични болесници и старци. (1)     

Ствар је у томе што највећи број становника Србије није против вакцине као такве, него је против ОПАСНИХ, НЕБЕЗБЕДНИХ ВАКЦИНА, које се праве ко зна где и ко зна са каквим састојцима, а којима су глобалисти одавно наменили улогу оружја геноцидног истребљења шест милијарди људи, да би се остварио њихов сан, а наш кошмар, о „златној милијарди“ становника на планети.

САВИН О ВАКЦИНИ 666    

Докле су глобалисти стигли?   

muzika starih zemaljaО значају музике за људску душу много се знало још у древна времена. Стари народи, који су покушавали да ускладе живот са својом савешћу и природом у којој су обитавали, велику пажњу су придавали музици. Она је била саставни део верских обреда и васпитања омладине. Платон је веровао да се понашање добрих и рђавих људи може посматрати према ритмовима и хармонији за које се опредељују. Музичар може да одреди какав такт одговара нечијем начину живота; такође, и плесови изражавају унутрашње настројење душе. Једном речју: какву музику слушаш – такав си. У свом кључном дијалогу „Држава”, Платон је многа места посветио музици. У његово доба музика је била неопходни елеменат школовања. Следбеници мистичара и математичара Питагоре, код којих је и Платон образован, сматрали су да је музика израз божанственог склада у космосу, хармоније сфера. Лепа душа васпитава се мелодијом која је учи лепоти. С обзиром на чињеницу да је „Држава” посвећена могућности устројавања ваљане друштвене заједнице, Платон је у том дијалогу музику ставио у средиште своје педагошке пажње, као и физичко вежбање, гимнастику. Музика васпитава душу, а гимнастика тело. Мудри Грк је говорио да онај који душу храни само музиком, а тело запоставља, постаје или мекушац или нервозни свађалица; а ко упражњава гимнастику занемарујући душу, постаје необразовани грубијан и силеџија. Два су основна тона у којима се мелодијски развија: благ, молитвени, нежни, који позива на узвишена, побожна расположења; други је пак снажан, ратнички, који крепи јунаке спремне за бој. Дужност државе је да обезбеди непроменљивост музике у коју су унета градитељска начела. Ако се ова буде неконтролисано мењала, стање у друштву биће хаотично. Омладина се обавезно учи математици, астрономији и музици, пошто су ово области људског делања у дослуху са космичком хармоничношћу више него остале.

banja vitezda raslabljen covekВИРУС ПОСТОЈИ  

Потреба да се промисли о ономе што се дешава пред нама велика је и насушна потреба.

То уопште не значи да ће овај текст дати коначну реч о било чему, па ни о хришћанском односу према болести, или пандемији корона вируса. Јер, свако од нас, укључујући и писца ових редова, јесте омеђен перспективом и обремењен гресима и промашајима који му сужавају видно поље.

Па ипак, с Божјом помоћи, морамо мислити.

Да кренемо од чињеница: корона вирус постоји.     

Како делује?

Ево медицинског описа:“Погрешно се мисли да COVID -19 инфекција изазива типичну, атипичну пнеумонију или ARDS-а ( акутни респираторни дистрес синдром ). Чини се да имамо посла са сасвим другом дијагнозом. Кључни патогенетски корак у инфекцији Cov 19 јесте његов напад на Beta-1 ланац хемоглобина (Hb), чиме он одваја гвожђе (Fe) од хемоглобина (Hb) и почиње свој “лов“ на порфирине. Последично се гвожђе (Fe) отпушта у циркулацију (висок ниво феритина), а Hb губи способност везивања са кисеоник, који се више не испоручује главним органима. Отуда и појаве резистентне хипоксемије која веома брзо води у мултороганску дисфункцију. Поред тога слободно гвожђе у циркулацији јесте изузетно токсично и доводи до снажног оксидативног оштећења плућа и инфламације алвеоларних макрофага који објашњавају описане CT промене. Компензаторно организам реагује повећаном синтезом Hb (објашењење зашто је он висок) и повећаном продукцијом феритина (нетоксично складиште гвожђа) чиме се објашњава његова повишена концентрација. То уједно објашњава и настанак моноцитозе која жели да уклони вишак Fe из организма као и разлог зашто је висок феритин лош прогностички знак, јер превише гвожђа значи да је превише Hb изгубило способност преноса О2.

ПОГОВОР ПРИРЕЂИВАЧА И РЕДАКТОРА ПРЕВОДА

Издавачка кућа "Романов" (овде:)

ШТА НАМ ЈЕ ПОНУДИЛА ЧЕТВЕРИКОВА?       

Олга Четверикова, руски стручњак за међународне односе, жена вишеструко обдарена и сјајних увида у стварност глобализма, написала је књигу „Изопаченици“, о савременом Ватикану и утицају који он има у свету. Ова обимна и озбиљна књига мора бити у рукама сваког оног ко жели да се сретне са папизмом који је увек више био политика него мистика. После ове књиге, нико не може да каже да му стање у међународним религиозно – политичким односима није јасно.        


Четверикова пише о свим битним питањима: и о језуитима као „специјалним јединицама“ Ватикана кроз векове; о њиховом увлачењу у Русију;о криптокатолицизму и источном обреду Рима као Тројанском коњу намењеном да сруши тврђаву Цркве од Истока; о сарадњи папе Пија Дванаестог са Хитлером и Мусолинијем, али и о преласку на истога папе на атлантизам и непосредну сарадњу са Вашингтоном у послератном прекрајању Европе. Папе су биле ту и кад је требало учврстити „верски плурализам“ на европском подручју, али с циљем да очувају своју водећу улогу и представе се као „апостоли толеранције“.                                 

Као центар западне конзервативне моћи на заласку, Ватикан је, после Другог светског рата, ипак био растакан идејама левог либерализма. И то - изнутра. Да би у свет дошао антихрист, последњи лажни месија у злу уједињеог човечанства, требало је срушити све што је у Европи и свету остало од хришћанског морала.                            

Четверикова у својој књии подробно описује припрему за долазак папа – модерниста, какви ће бити прелазни Иван XXIII и масонски стављеник Павао VI ( први је почео, а потоњи завршио Други ватикански концил ). Под снажним утицајем сила разарања, Други ватикански концил постао је невиђена револуција, преврат против свега што је, бар мало, остало од изворног хришћанства у римокатолицизму. Секуларизовани Ватикан, који, по Четвериковој, јесте значио савез прелата, мафије и масонства, нашао је новог себе у причи о екуменизму, хитајући ка циљу кроз преговоре са јудаизмом и одрицање од основних хришћанских догмата, али и постављајући замке Цркви од Истока, увлачећи је у свој лепљиви „братски“ загрљај – са једним јединим циљем: да се и православни потчине папи, чувајући, попут унијата, свој спољашњи обред.                          

Битна фаза у политичком животу Ватикана наступила је кад је на престо у Риму дошао папа родом из Пољске, Карол Војтила, који је постао Иван Павао II. Он је био непосредни избор мага америчке геополитике, Збигњева Бжежинског, и у савезу са Роналдом Реганом је, преко своје домовине, срушио Источни блок,дајући шлагворт за доба тријумфа америчке хегемоније. Овај папа имао је значајну улогу и у разбијању бивше Југославије, о чему је писао наш геноцидолог Милан Булајић. У својој књизи "Разбијање југословенске државе 1989/1992 – злочин против мира", он каже: "Одлуку о коначном разбијању југословенске државе покренуо је Ватикан – света Столица, Меморандумом државама КЕБС-а 26. новембра 1991; договорено је на састанку папе Јована Павла II са немачким министром Х. Д. Геншером 29. новембра у Ватикану – да се оствари прије католичког Божића 25. децембра 1991". Одлуку Ватикана здушно су подржале САД и Велика Британије...

Све се десило управо онако како је пророковао Свети Николај Жички пред смрт, у запису "Опомена Србима родољубима":"Према извештајима из Југославије, Српски народ може се поново наћи пред страшном трагедијом. Сви говоре: нека падне Тито, па ћемо онда лако! А нико нема плана шта ће бити после пада комуниста. Хрвати имају план, инспирисан од папе и подржаван од Италије. Код њих нема странака; они не знају за демократију. Они знају и хоће једно: окупирати Босну и Срем и – Србе о врбе, или поклати или истерати из тих земаља. У моменту пада комунизма (ако Русија не интервенише) Хрватима ће се одмах доставити оружје и сви ће бити наоружани, док ће Срби бити голоруки као и при првом покољу. И усташе и оружје – све чека готово на граници Југославије, у Шпанији и у Аргентини. За 24 сата сва ће Хрватска бити под оружјем и сви гаулајтери на свом месту. Папа ће опет благословити покољ Срба и ућуткати њему наклоњене Англосаксонце. А шта Срби партијаши мисле? Они мисле да, као и 1918. г. прво расписати изборе па нека народ (јадни, тужни, голоруки српски народ) искаже своју жељу и вољу! И ништа више. У тој једној мисли садржан је план свих српских демократских и полудемократских и левичарских и полулевичарских партија, па чак и националних, четничких и патриотских. Каква фантазија и какво лудило! Питање је, дакле, не како оборити Тита него шта ће бити после Титовог пада. Ко ће српски народ наоружавати да се брани од вечног и много страшнијег непријатеља.И каква ће се власт одмах установити у српским земљама."                                

Папа Војтила имао је велики утицај и на издајника Русије, Михаила Горбачова, који се сасвим препустио његовом „духовном руковођењу“, при чему је, у „братском загрљају“ са Римом, и Руска Православна Црква изгубила значајне позиције, нарочито на Украјини, где су унијати добили нови замах, вођени  савезом Рима и Вашингтона.                

Римски екуменизам је, наравно, био дволичан: иако је папа Војтила причао о римокатолицизму и Цркви од Истока као „два плућна крила Европе“, у декларацији „Dominus Iezus”, коју је саставио кардинал Рацингер, Војтилин наследник на папском трону, јасно стоји да је римокатолицизам „Црква Мајка“, и да свака хришћанска заједница која папу не признаје као своју главу нема пуноту црквености.                              

Када је тај исти Рацингер дошао на престо, сведочи Четверикова, он је наставио курс ка стварању светске владе, што се нарочито видело из његове енциклике Caritas in veritate, у којој је упућен позив човечанству да се стави под власт светске управе, која ће, тобож, боље прерасподелити светска братства.                                                                                                     

Ватикан је постепено кренуо да апсорбује протестанте, од анликанаца до лутерана, нудећи им папску установу као заштиту од растачућих сила секуларизације. Протестанти су углавном пали на колена, нарочито кад је папа Фрањо био спреман да разуме и самог Мартина Лутера. У дијалогу са исламом, вели Четверикова, Ватикан се показао као „челична песница у свиленој рукавици“, а у дијалогу са јудаизмом био је спреман да омекша као восак, да би очувао своју лидерску позицију у светским пословима. Као основа глобалне светске етике прихваћене су, сматра руска ауторка, поставке јудаистичке идеологије ноахизма, као религије за све људе света.                       

Наравно, књига „Изопаченици“ не би била потпуна без анализе финансијских шпекулација Ватикана, који је покушао да се маскира у „финансијску етику“, али на чије банкарство су светски банкарски могули ударили зато што није било довољно отворено за њихов надзор. То је, поред многобројих афера са педофилијом међу кардиналима и бискупима ( такође подробно обрађенима у књизи Четверикове ) довело до чувене афере „Ватикликс“ и до повлачења папе Бенедикта, чији је положај заузео језуита Фрањо ( Хорхе Бергољо, Аргентинац италијанског порекла ). Истовремено, искоришћена је прилика и за почетак „Ватиканског пролећа“, која је, по Четвериковој, довела до „перестројке курије“, али и разарања последњих основа традиционалног хришћанског морала међу папистима, који су се суочили са настојањима папе Фрање да легализује содомизам и да аболицију свим облицима „нестандардне сексуалности“. Бергољова диктатура у Ватикану имала је тешке последице међу верницима, што се види и из изјава оних прелата који нису тек тако могли да се одрекну хришћанске етике.                                            

Тако је, сасвим недавно, кардинал из САД, Рејмонд Леон Бурк,  оптужио( 26. децембра 2019. године ) папу Фрању за јерес и заједницу духа са нехришћанском масонеријом. У свом интервјуу за сајт «The Wanderer Press», он је,коментаришући недавни догађај проповедања у име паганске богиње Пачамаме у Ватикану, подсетио римокатолике да „наша мајка није Земља нити неки пагански идол попут Пачамаме, већ Дјева Марија“. Наиме, папа Фрањо је дозволио да се у Ватикану изведе обред у част Мајке Богиње јужноамеричких племена, Пачамаме. И не само да је дозволио, него је на скупу где се то десило и говорио.                                  

Велику пажњу у својој књизи Олга Четверикова посветила је настојању Ватикана да са еуменистима из Цркве од Истока створи унију, под изговором верског плурализма и толеранције. Четверикова се бавила издајом цариградског патријарха Вартоломеја, који се скоро јавно поунијатио, али и сусретом папе Фрање са патријархом Кирилом у Хавани 2016. Нарочиту пажњу је посветила подлој игри Ватикана на Украјини, где су унијати подржали локалне фашисте у борби против свега што је руско и православно. Мед екуменизма је суштински – отров папизма, скривен под језиком пуним речи лажне љубави.                                                      

Олга Четверикова је јасна: данас папствос служи збуњивању хришћана, да би једног дана папа прогласио антихриста за Христа.             

У наставку, доносимо низ сведочења која поткрепљују аргументацију овог значајног дела савремене православне апологетике.                               

ЗАШТО ЈЕ ПАПА СУШТИНА РИМОКАТОЛИЦИЗМА?    

Кључни догмат римокатолоцизма, коначно утврђен на Првом ватиканском концилу у 19. веку, јесте да је папа незаблудив по питањима вере.  

Да не бисмо били оптужени да тај "догмат" (по Св. Јустину Ћелијском, најтежи пад човека после Адамовог и Јудиног пада, јер папа је пао у самообоготворење) не излажемо тачно, доносимо га онаквим какав је у званичном римокатоличком "Катекизму", објављеном на свим светским језицима, па и у Хрватској, у "Кршћанској садашњости", 1994. године ( без фусонта):   

"880.

Успостављајући Дванаесторицу, Крист "их је установио као колегиј или сталан збор, којему је на чело ставио Петра, изабраног између њих". Као што по Господиновој одлуци св. Петар и други апостоли творе само један апостолски збор, исто тако су међу собом повезани Римски бискуп, Петров насљедник, и бискупи, насљедници апостолски".

  1. Господин је само Шимуна, којему је дао име Петар, учинио стијеном своје Цркве. Њему је предао кључеве, њега је поставио пастиром свега стада. "Служба везивања и разрјешивања, која је дана Петру, очито је дана и збору апостола здруженом са својом главом". Та пастирска служба Петра и других апостола спада у темеље Цркве. Настављају је бискупи под папиним првенством.  
  2. Папа, римски бискуп и насљедник светога Петра, "трајно је и видљиво почело и темељ јединства како бискупа ткао и мноштва вјерника". "Римски првосвећеник по својој служби као намјесник Кристов и пастир цијеле Цркве има над Црквом потпуну, врховну и опћу власт, коју може увијек слободно вршити".
  3. "Колегиј или збор бискупанема власти осим ако се не схваћа заједно с Римским бискупом као својом главом." Као такав, бискупски је збор "такођер субјект врховне и потпуне власти над цијелом Црквом (...); та се пак власт може вршити само уз сугласност римскога бискупа". 
  4. "Власт опћом Црквом на свечан начин бискупски збор врши на опћем сабору". "Не може бити опћег сабора који као такав није потврдио или барем прихватио Петров насљедник"./.../
  5. Да би сачувао Цркву у чистоћи вјере предане јој од апостола, Крист, који је истина, хтио је Цркви дати удјела у својој незаблудивости. Народ Божји, под водством живога црквеног Учитељства, непоколебљиво пристаје уз вјеру по наднаравном осјећају вјере./.../
  6. "Римски бискуп, глава бискупског збора, има незаблудивост снагом своје службе када, као врховни пастир и учитељ свих вјерника, који своју браћу утврђује у вјери, дефинитивно проглашује науку вјере и морала (...) Цркви обећана незаблудивост налази се такођер у бискупском збору кад врши врховну учитељску службу заједно с Петровим насљедником", особито на опћем сабору. Кад Црква, својим врховним Учитељством, нешто одређује "да треба вјеровати као од Бога објављено" и као Кристов наук, "те дефиниције треба примати с вјерском послушношћу". Та се незаблудивост протеже на сав поклад Божје објаве.“

У то,дакле, верују паписти: да је папа НЕЗАБЛУДИВ по питањима вере, и да је он „намесник Христов“ на земљи; бискупи ни о чему битном не могу да одлуче без папине коначне пресуде. 

Православно учење по том питању изложено је у  Посланици Источних патријараха из 1848. године, где јасно стоји да у Цркви од Истока ниједан епископ сам за себе, па чак и сабор епископа самих за себе, нема папску незаблудивост, него Истину која је предата Цркву чува САВ НАРОД БОЖЈИ. Како рече Владика Николај, православни „папа“ је Дух Свети,а не било који смртан и заблудама склон човек.Зато православље никад није имало инвизицију.       

Паписти, ако остану доследни догмату о папиној незаблудивости, лако ће прихватити антихриста, чији ће папа бити својеврсни пророк и наговеститељ. Зато је Достојевски, славни земљак Четверикове, говорио да је папизам гори од атеизма, јер проповеда, земним властољубљем и вољом за моћи унакажен, лик Христов.            

ДРУГИ ВАТИКАНСКИ КОНЦИЛ И ЛИТУРГИЈСКА РЕФОРМ

   Олга Четверикова је у својој књизи велику пажњу посветила Другом ватиканском концилу, који је из корена изменио римокатолицизам, нарочито у области богослужења, то јест мисе, латинске литургије.                  

Овај концил, који је одржан средином шездесетих година 20. века, залагао се за „ађорнаменто” – осавремењавање и прилагођавање данашњем добу. На њему је донета и одлука о приближавању мисе потребама верника. Јеромонах Амвросије (бивши свештеник Алексеј) Јанг, који је после прешао у православље из римокатолицизма и био духовни син оца Серафима Роуза, о променама које су се у то време десиле пише следеће:„Читава жижа мисе је померена на један суптилан (а понекад и не тако суптилан) начин.Папа Павао VI који је свечано увео ове реформе, тачно је назвао своју мису „Novus ordo” или „Нови поредак”. У поређењу са старом мисом, ова нова миса се опсесивно концентрише на „народ Божји”, више него на Бога Самог. Уместо окренутости од сабрања ка Богу (како се то радило у латинском обреду, а још увек се ради у Православној Цркви), свештеник окреће леђа Богу и поставља се наспрам верних, да би водио „дијалог”. 

Реформатори су ово правдали тиме да враћају древну праксу ране Цркве. Једини проблем је тај што рана Црква, Источна и Западна, никад није имала такав обичај!

Идеја окретања према народу потиче од Мартина Лутера и протестантске реформације. Реформатори су желели да миса поприми изглед једноставне евхаристијске трпезе којој председава свештеник, који се сада назива „председавајући сабрања”; они су свесно желели да сруше вековима старо литургијско учење о Евхаристији као Жртви принетој Богу од стране свештеника. (По дефиницији, једино свештеник приноси жртву; „председници” само „председавају”.) /.../

Пре неколико година, британски католици су присуствовали призору онога што се зове „Карневалска миса” од стране кардинала Бејзила Хјума. „Циркуске” или „кловновске” мисле такође су честа појава у САД. Гитаре, бубњеви и остали инструменти световне музике су нашли сигурно уточиште у новој миси!...                        

Узмимо за пример пост пред причешће: пре не тако пуно година, од верних се тражило да се уздрже од сваке хране и пића од поноћи надаље, као што православни још увек раде. Ово је касније промењено на три сата, и, коначно, следећи стопе Други ватиканског концила, на један сат”. 

Руски религиозни философ Татјана Горичева, која већ деценијама живи на Западу, такође нам говори у свом тексту о екуменизму и политичкој писмености верника, о стању савременог римокатолицизма. Говори, као права хришћанка, с болом и љубављу, али врло отворено:“Овде је неопходно рећи неколико речи и о римокатолицима, јер се може стећи лажни утисак да је римокатолицизам – невина овчица, жртва лукаве екуменистичке завере. То није тако, јер је он данас један од најактивнијих учесника покрета за уједињење, и сваке године постаје све активнији, јер се стреловито либерализује унутар себе. У ствари, оног старог римокатолицизма који знамо из уџбеника упоредног богословља и антиримокатоличких катихизиса већ одавно нема. Тачније, остали су некакви појединачни показатељи уз помоћ којих можемо да изједначимо савремене римокатолике с римокатоличком традицијом – поштовање јерархијске потчињености Риму, вера у Мајку Божју и сл., али истовремено су јаке новине уведене у Римокатоличку цркву последњих тридесетак година. Време после II ватиканског концила (1962-1965), на чије одлуке толико воле да се позивају наши либерални екуменисти – није уопште време његовог процвата и победа, већ време стихијског продора у црквени живот световног, секуларног духа, рушења целовитости учења и губитка пређашњег светског утицаја.                                                     

Данас је у либералним црквеним круговима Русије постало веома модерно позивати се на одлуке Другогватиканског концила ради доказивања неизбежности оних промена које наводно мора да претрпи црквена пракса под утицајем савременог доба (треба, наводно, најзад признати неопходност црквених реформи, пошто је цео преостали хришћански свет то већ одавно схватио). При чему се одлуке концила разматрају независно, без везе с њиховим последицама. Шта је у питању – префињено лукавство или неопростиво непознавање савремене ситуације у Римокатоличкој цркви од стране господе либерала? Па у стварности је Другиватикански концил послужио као одскочна даска, почетак веома сложених унутарцрквених процеса у чијем резултату је пред крај 20. века римокатолицизам доста изгубио од својих позиција.                   

Да, Концил је постављао пред собом веома добре циљеве, и овом догађају се у западном свету придавао веома велики значај. Према замисли својих твораца, он је требало да има нарочито епохално значење, да одигра улогу преломног момента у историји хришћанства, да сведочи о отворености, љубави, способности да се одговори на потребе савременог доба и друштва. Али догодило се обрнуто, непоправљиво – веома дубока напрслина у црквеном организму после чега су догађаји почели да се одвијају практично неконтролисано. У суштини, отклоњене су све кочнице на путу ка широкој либерализацији цркве. Ово није само моје лично мишљење, о овоме сам разговарала са кардиналом Рацингером, „десном руком” папе за питања вероучења, који је припремао основне документе за концил. Из снисхођења је дозвољено да у парохијама према свом нахођењу одређују састав богослужења – и дужина мисе се почела постепено да скраћује, данас она понегде износи 15-20 минута. Укинули су и обавезну исповест пре Причешћа, надајући се да ће на тај начин придати овим Тајнама самостални смисао и појачати значај Тајне Покајања, – и исповест је практично нестала из парохијске праксе. Дозволили су да се на богослужењима користи не само латински, већ и савремени језици – апсолутно разумљиве службе које се читају на италијанском или немачком парохијани су скоро сасвим престали да посећују. Религија скоро никога не интересује. У источним областима Немачке (на територији бивше Демократске Републике Немачке), на пример, враћене цркви зграде великом брзином се реновирају и продају за кафиће и слична места са забавном сврхом, јер немају коме да се служе мисе у њима.

Ишчезла је мистика, тајанствена страна богослужења. Свештеници су почели да служе лицем окренути према народу, а леђима према олтару по угледу на протестантске скупове, а не на хришћанска богослужења. Пост је скраћен на један или два дана у години – Велики Петак и Суботу, у манастирима је дозвољено јести месо. Пред Причешће довољно је не јести сат времена. Изгубљене су читаве земље и региони с традиционално римокатоличким вероисповедањем – Шпанија, Француска, Латинска Америка. Црквена грађевина, као кућа с пробушеним кровом, почела је тако стреловито да се распада и урушава да су саме основе вере угрожене – многи бискупи се данас не слажу с основним догматима Римокатоличке цркве, конкретно, отворено се изјашњавајући против поштовања Богородице. Суштински се изменила догматика. Последњих пет година, на пример, ни у једној римокатоличкој цркви нисам уопште чула Символ вере са „Филиокве”. Полазећи од овога може се лако направити грешка и закључити да су све препреке за екуменистичко општење између Православља и римокатолицима отклоњене. Уосталом, ове логике се и држе руски борци за либералну црквену идеју:  Други ватикански концил је скинуо све преграде за уједињење цркава, и сада се можемо загрлити, заплакати и рећи: „То је то, сад смо браћа!” Као да је до тада цео проблем био у томе што римокатолици нису хтели да прихвате нас, православне, у свој братски загрљај, а сада, пошто су нам у Ватикану опростили грехе и признали неке своје грешке, нема никаквих основа да и даље остајемо туђи, то већ постаје нетактично.              

На Западу је, такође, постало веома популарно приказивати ствари на овај начин. Римокатолички бискуп с трибине изјављује да сви чују: „Православље ме је обогатило”, – и слободи његових погледа и мишљења тапше сав римокатолички и половина православног света. Ето како ствари изгледају савременом либералу-прогресисти. Јесте, био сам богат, али ето, појавила се могућност и – постао сам још богатији. Некаква идила, меланхолична бајка у духу нашег прогресивног века. Савремени човек ужасно жели да унесе макар трунку прогреса и у црквени живот. Али, није могуће поверовати у ову бајку, јер срце нам говори: за последње деценије се уопште нисмо приближили узајамно, већ, напротив, стреловито смо се разишли на два супротна пола у разумевању духовних питања. Многи римокатолици би радо зауставили у својим редовима тај победни марш „религиозне демократије”, али касно је, целовитост је изгубљена, и никаквим новим одлукама неких нових сабора се ситуација не може поправити. Свакоме ко је својим очима могао да види трагичне последице римокатоличких реформи – осиромашење вере, рушење црквеног реда, распад целовитог погледа на свет, сасвим је јасно да укидање спорних догмата – није уопште закаснело покајање, а камоли великодушна жртва у име хришћанског јединства, како то често тумаче проповедници екуменизма и обновљенства у Русији и на Западу. То је само једна од пројава отпадије, знак све већег срозавања према хуманистичкој маски „поштовања погледа других људи”, које се, наравно, храни не смирењем и љубављу Христовом, већ настаје из религиозне равнодушности и духовног примитивизма.                        

Противречности између православних и римокатолика уопште није мање. Како се одвија либерализација римокатолицизма, настаје мноштво нових околности које продубљују јаз, а које нису заведене у протоколима, нити записане у званичној догматици. И ове противречности које поново настају су далеко опасније од оних званично заведених, јер су скривене. Оне нису тако приметне на богословским конференцијама и саветовањима, али у потпуности одређују све устројство и дух црквеног живота на реалном, свакодневном, практичном нивоу. Тако да је братимљење с римокатолицима после II ватиканског концила, ма како то парадоксално да звучи, постало далеко теже него у она времена када су они принципијелно негирали Православље и сматрали нас јеретицима”, закључује Горичева.                                           

Подела у постконцилском римокатолицизму тема је огледа „Криза евхаристијске вере” америчког свештеника Брајана Харсона. Он каже да су ствари одавно превазишле причу о „традиционалистима” и „модернистима”. У питању је сама „онтологија” црквености: „Сада имамо феминисткиње које се осећају увређено и бесно јер су, због свог пола, лишене могућности да председавају евхаристијском сабрању; такође, имамо нефеминисткиње – и мноштво мушкараца! – који су гневни јер је Ватикан одобрио увођење жена прислужитељки у олтар.

   Неким католицима се као сува, хладна и механичка чини свака литургија у којој свештеник до бескраја не прича вицеве у току службе, настојавајући на узајамном упознавању верника у клупама пре почетка мисе, на држању за руке у току Оченаша, и на бар пет минута грљења и љубљења у току „целива мира”. Али, многи други католици мисле да је ова извештачена блискост својеврсно досадно и неумесно застрањење које посету миси чини неиздрживом – или, у најмању руку, претвара мису у сурову недељну казну уместо часа духовне радости и освежења”.     

Поделе се настављају и у канонском смислу: низ група које не признају реформу прогласили су своје анти-папе; сурове оптужбе за јерес и расколе дижу се и у Риму (против традиционалиста) и међу традиционалистима (против Рима).

Када је папа Иван Павао II 1984. покренуо питање могућности ограничене употребе латинског мисала из 1962, то је изазвало гнев међу „прогресивцима”. Неки литургичари новог правца то су назвали „најгором издајом још од Јудиног доба”. Брајан Харсон каже да су, изгледа, и традиционалисти и модернисти заборавили на речи Томе Аквинског да је „Евхаристија Света тајна јединства Цркве”. Ако је, по Римском катихизису, Евхаристија ту да би „обновила, оснажила и продубила” јединство Цркве, шта онда рећи за реформу која је изазвала више подела међу римокатолицима него било шта друго у њиховој историји?       

Шта је остало од увода у концилску Конституцију о Литургији, у коме се изјављује да се жели дати подстицај дубљем хришћанском животу верних; да треба прилагодити духу времена оне установе које су подложне промени; да треба унапредити хришћанско јединство; да треба оснажити све што човечанство може привести стаду Христовом?

Због тога је требало реформисати и унапредити Литургију, а не због раскољавања верних. Харсон каже да је протестантима сад сигурно ближа католичка миса, али су се зато сами католици разделили. Концилски оци су се надали да ће „литургијске промене помоћи протестантима да постану католичкији у свом мишљењу; али се десило да су католици очито постали протестантскији у свом мишљењу!”

Уместо да све више људи прилази римокатоличкој заједници, конверзије у римокатолицизам мањег су обима но икад, свештеници и монаштво одбацују своје завете у десетинама хиљада, многи католици напуштају веру... А што се тиче учешћа у миси и примања хостије, према истраживању спроведеном међу римокатолицима САД (између 18 и 44 године, дакле рођенима после концила), преко 70% њих не верује у реалност Евхаристије – као ни протестанти! – и за њих је све то само „подсећање”. Чак ни секундарни циљ – веће учешће лаика у Литургији – није постигнут. Посете недељним мисама мање су него икад.        

Уместо духовног учешћа у миси, дошло је до „клерикализације” лаиката. Сад лаици држе у рукама свештене сасуде; узимају хостију у руку – причешћују себе; стоје, а не клече, кад примају хостију; читају Свето Писмо, шетају се по олтару, деле хостије као „помоћници свештеника”. Наглашавање „братског” сабрања и трпезе као нечег уобичајеног допринело је губитку вере у Причешће као светињу. „Демистификација” свештеничке службе довела је до страховитог опадања занимања младих за овај узвишени позив.                                                         

Други ватикански концил био је шок за већину предањских свештеника и верника. Изгледало је као да ништа није ваљало у дотадашњој литургијској пракси, као да је вековима све било лоше, ружно, неисправно, испразно... „Обновљено” је проглашено за оно право, оно што води ка путевима истине и просветљења. Људи су били потпуно збуњени...      

Познати римокатолички дисидент, изванредан писац Малахи Мартин, бивши језуита, кога Олга Четверикова радо цитира, описао је оно што се десило. По њему је то био ураган нечег новог и страшног, непојамног. Ево шта он каже: „Елем, замислите себе како скрећете иза ћошка и изненада вас отпозади удари јак ураган који се појавио ниоткуда и дрма зграде, неке и сравни са земљом, баца људе около, прави ђубре по улицама, чупа дрвеће и семафоре, и само небо постаје тамно и све око вас нејасно, док и ви заједно са људима и стварима летите на све стране. То је тако потпуна, тако нагла и тако неодољива промена, да више не знате где се налазите, куда идете, нити шта се догађа.                

Пре него што имате времена да се снађете, још један јак ветар, мешајући се са оним првим, прозвижди вам поред ушију и, на ваш ужас, људе око вас обузме нека помамна радост и они почну да се бацају у ове две јаке струје ветра које сада односе све, па и вас, далеко од познатих предела. Овај други ефекат је тако језив да чак и свој тој силини и хаосу – вас највише погађа чудна еуфорија ишчекивања и радосног поверења која је обузела већину људи ношених напред на непознато путовање.Чудан елемент те узнемиравајуће еуфорије представља начин на који људи почињу да говоре – између себе или Богу. Као да су у тренутку научили неки нови језик и о свему почели да размишљају на неки новосковани начин. „Немојте се молити вертикално! Молите се хоризонтално!” „Важно је оно што помаже креативни раст ка интеграцији!” „Потребни су олакшивачи!” „Како делујете међулично?” И, као да то није довољно алармантно, скоро лудачки тон управо са ове стране хистерије повремено се укључује у овај општи хаос, док мушкарци и жене, тврдећи да је на њих сишао Свети Дух и дао им дар да говоре другим језицима, почињу да говоре бесмислице. Чује се како римокатолички кардинал са заносом изговара „Ик бедам дам була” – или нешто слично – и тако обезбеђује хаос на највишем месту. Величанствени хаос. Еуфорични хаос.

За тренутак, долазите у искушење да заједно са свима утонете у тај магични, измишљени свет. Обузимају вас силна питања, а не налазите утешне одговоре. Зашто нема упозорења? Где су ови ветрови били пре него што су се подигли? Да ли су све време били скривени? Можда су били изнад облака или су лебдели негде над улицама и зградама? Или су, можда, дошли са неких потпуно туђих и далеких подручја? Зашто су сви тако еуфорично пуни поверења у будућност, иако ношени овим ветровима? Да ли је њихов радостан скок напред у таму просветљен жељама и нагоном за божанским? Откуд њихове нове идеје и нови језик?..

Овакав сценарио, иако наизглед дивљи и иреалан, не може ни издалека да објасни колико је била потпуна, изненадна и еуфорична та промена која је обузела римокатолике – а, за дивно чудо, и језуите са њима – током шездесетих година овога века (ХХ, нап. В. Д.). Јер, читав традиционални начин религиозног живота и праксе је уништен тако изненада, без упозорења. Вековима стар менталитет је збрисан ураганом промене. У извесном смислу, читав свет идеја, осећања, ставова – престао је да постоји: стари католички свет сконцентрисан око ауторитета римског првосвештеника; чврста одлучност католичке догме и морала; учесталост мисе, исповести, Свете причести; розаријум, разни пијетети и облици побожног живота у парохији; борбеност римокатоличког лаиката у одбрани традиционалних католичких вредности. Читав тај свет је збрисан, тако рећи, преко ноћи.                 

Када је налет ветрова прошао и свануо нови дан, људи су се загледали и открили да је нестао универзални латински језик мисе. А што је још горе, нестала је и сама римокатоличка миса. На њеном месту нашао се нови ритуал који је на стару бесмртну мису личио колико земља на небо. Нови ритуал је извођен на метежу од језика, од којих је сваки говорио нешто друго. А све је то звучало некатолички. На пример, да је само Бог Отац – Бог; да нови ритуал представља „заједничку вечеру”, а не приказивање Христове смрти на Крсту; да свештеници више нису преносиоци жртве, већ послужитељи за столом који служе госте на заједничком оброку братства.       

Истина, ПаваоVI, папа који је председавао том огромном доктринарном изопачењу, покушао је да се врати на јединствену римокатоличку мису. Али, било је прекасно. Некатолички карактер тог новог ритуала био је неуништив.

Ту није било краја разарањима урагана. Из цркви и капела, братства и манастира – уклоњене су статуе. Жртвени олтари су склоњени или бар напуштени, а уместо њих су пред људе стављени столови са четири ноге, као за гозбу. Хостије су одбачене заједно са увреженим веровањем о Христовој жртви као суштини мисе. Свештеничко рухо је потпуно измењено. Укинута су и ограничења за причест. Верницима је речено да више не клече док примају свету причест, већ да стоје као слободни мушкарци и жене, и да хлеб причести и путир са грожђем братства узимају у своје демократске руке. У многим црквама чланови конгрегација су одмах избацивани због „јавног нарушавања службе” ако би се усудили да клекну при примању свете причести у новом ритуалу. Звали су чак и полицију да избаци оне који су одбијали да сарађују. 

Ван цркви и капела, римокатоличке књиге и карте за мису, молитвеници, распећа, статуе и клупе за клечање, као и Крсне станице (пута на Голготу) – све је то или спаљено и бачено, или продато на јавним аукцијама, где су их декоратери станова куповали у бесцење и лансирали као „црквени стил” при уређењу скупих станова и елегантних кућа у предграђу. Часна трпеза изрезбарена од храстовине постала је тако необичан тоалетни сто.                       

Реакција на све ово уследила је одмах, бурна и упорна. Али немојте ни за тренутак да помислите како је то била ужаснутост, немир, инсистирање да се стане на пут варварству, да се свете ствари врате. Напротив.

Присутних на миси је било све мање и за десет година њихов број је опао за 30 посто у Сједињеним Државама, 60 посто у Француској и Холандији, 50 посто у Италији, 20 посто у Енглеској и Велсу. У наредних десет година, 85 одсто свих католика у Француској, Шпанији, Италији и Холандији никада није ишло на мису. Полазника семинарија било је све мање. У Холандији је 2000 свештеника и 5000 калуђера и калуђерица напустило своје службе. Данас, 1986. године, Холанђани просечно имају једног новозаређеног свештеника годишње, а некада их је било десет у просеку. Слична смањења забележена су и у другим земљама. За дванаест година, од 1965. до 1977, између дванаест и четрнаест хиљада свештеника широм света затражило је да се ослободи дужности, или су једноставно отишли. Шездесет хиљада часних сестара напустило је своја сестринства између 1966. и 1983. године. Римокатоличка црква никада није претрпела такве разорне губитке за тако кратко време.           

Велики број калуђерица-учитељица једноставно су одбациле своје религиозне одоре, брзо навукле световњачку одећу, шминку и накит, опростиле се са локалним бискупима који су им дотле били претпостављени, прогласиле се за обичне, пристојне, отворене америчке учитељице и наставиле да уче децу. Број исповести, причести и кризми опада широм света сваке године – од просечних 60 одсто католика који извршавају своје обавезе 1965. године, на двадесетак до тридесетак одсто 1983. Преобраћање на католицизам смањено је за две трећине.                     

Они који су остали (и лаици и свештеници) нису били задовољни због покушаја да се укине традиционална римокатоличка миса, због мењања католичког ритуала и службе, као и новостворене слободе да се доведу у сумњу све догме. Али, ни то није било довољно. Подигла се галама у корист употребе контрацептивних средстава, легализације хомосексуалних веза, абортуса, предбрачних сексуалних односа под извесним условима, развода и поновног брака у оквиру Цркве, брака свештенства, жена свештеника, брзог сједињавања са протестантским црквама, комунистичке револуције као средства – не само за решавање проблема сиромаштва, већ и за дефинисање саме вере.           

У моди је био нови облик богохуљења и светогрђа. За католике хомосексуалце – „ученик кога Исус љубљаше” добио је ново значење. Зар није тај љубљени ученик био „наслоњен на прса Исусова” на Тајној вечери? Тако је посвећена љубав између мушкараца, зар не? Хомосексуални свештеници у љубичастим одеждама обављали су мису у новом ритуалу за своју изопачену паству.                      

А ако је тако за мушкарце, шта ћемо са женама које се воле? Католкиње из генерације шездесетих година биле су довољно „паметне” да себе виде као жртве црквене предрасуде према другом полу; за њих је коначно свануо дан када ће моћи да се обрачунају са старом шовинистичком Црквом. Сада се појавила „женска црвка” једна од оних језивих, новокомпонованих речи која се односила на састанке жена у приватним становима, где су се клањали Њој (Богињи Мајци) и захваљивали јој што је послала своје Дете (Исуса) плодном моћи Светог Духа (док је она праисконска Жена).

Да подржи ове шаролике промене, појавила се читава фаланга енергичних „стручњака”. Теолози, филозофи, стручњаци за обреде, „олакшивачи”, „друштвено-религиозни координатори”, лаички свештеници (оба пола), „саветодавци праксе” – без обзира на измишљене титуле, сви су тражили две ствари: преобраћенике на нову теологију и борбу са пораженим традиционалистима у повлачењу. Поплава публикација књига, чланака по часописима, нових часописа, билтена, новина, планова, програма и скица – преплавила је популарно католичко тржиште. „Стручњаци” су доводили у сумњу и „поново тумачили” сваку догму и традиционално и универзално веровање католика. У ствари, све, а нарочито све чврсто у римокатоличком веровању – покајање, чистота, пост, послушност, покоравање – све је подвргнуто насилној промени преко ноћи. 

У међувремену, на другом нивоу, по семинаријама и католичким колеџима и универзитетима, вршено је финије, али ипак очигледно искорењивање римокатолицизма. Старији, традиционални људи су терани са посла или су и сами, згађени, одлазили у прерану пензију. На њихова места су постављани искључиво следбеници „Препорода” (та реч је у то време увек писана великим словом). Богослови су отпуштани ако су сматрали да је новина одвратна.

Да би тама била још гора, дошло је до још једне олује, навале еуфорије. Међу онима који су остали, појавила се храбра, иако не баш увек убедљива идеја – да је будућност католицизма, тако нагло преполовљеног, сада светлији него икада. Оно што је личило из рушевине, у ствари је била припрема за огромни духовни препород, када ће се појавити права Христова црква у свој својој лепоти и истини.                    

Ове наде – све наде – сада су се усредсредиле на заједницу. „Народ Божји” се сада могао разликовати од старе, непомичне хијерархије папе, бискупа, свештеника и часних сестара у чврстом згрушњавању римокатоличке дисциплине. И више од тога, за овај Народ Божји – све заједно, као и за сваку појединачну малу групу верника – сада се говорило да представљају праву Цркву, прави извор Откривења, јединог законодавца морала, једини извор праве вере. По питањима вере Рим у Џорџији је имао исти ауторитет као и папски Рим. Централна власт је нестајала као питање практичне католичке вере.                           

Ако би се човек окренуо у тим почетним данима олује не би ли се снашао, ниједна одређена личност или група није изгледала одговорна за стварање овог еуфоричног убеђења. Оно се ширило као пожар по црквама, слабећи везе између свештенства и народа, између часних сестара и црквених старешина, између свештеника и бискупа, између бискупа и папе.                     

Непосредна последица био је упоран захтев да демократизација заузме место централне власти и донесе нови и потребни поредак читавој Цркви. Свештеници су се организовали у лиге, удружења, сенате и уније на националној и религиозној основи. Калуђерице су чиниле исто. Световњаци, мушкарци и жене одвојено, кренули су њиховим стопама. Сви су избацивали сликовите пароле о својим правима и захтевима. Сви су захтевали да се демократске методе користе не само у управљању Римокатоличком црквом, већ и у „одлучивању” у шта да се верује. Читава једна нова активистичка бирократија никла је преко ноћи, накрцана каријеристима који су непрекидно лансирали све новије и несмотреније активности.                              

Током читаве ове страшне трансформације, оно радосно убеђење о великом успеху који нас чека одмах ту, иза ћошка историје, никада није нестало. И управо је то грозничаво убеђење довело до еуфорије. Повремено је стварало оно што сада, гледано уназад, личи на циркус пун несувислих кловнова који гротескно исмејавају достојанство, статус, моћ и љупкост на коју су се још увек ослањали, макар само због театарског ефекта. Читав дијапазон потпуно нових каријера отворио се за свештенике који нису били заинтересовани да слушају исповести, крштавају бебе, траже грешнике и обављају мису.“

Тако је писао Малахи Мартин.                           

Због тога су многи римокатолици отишли од Рима, придружујући се кардиналу Марселу Лефевру, традиционалисти и антиекуменисти, који је у Novus Ordo видео само једну од пројава апостасијског духа наших дана. Лефевр је устврдио да модернисти, под видом послушања папи, траже од верника да се одрекну предањске вере. Они сами, непослушни Предању, заклањају се иза послушности кад им је потребно да спроведу оно што су наумили.                                 

Када се у Русији појавила необновљенска, модернистичка струја, окупљена око свештеника Георгија Кочеткова и Александра Борисова, један руски римокатолик, Димитрије Пучкин, послао је писмо часопису „Православна беседа”, упозоравајући на могуће последице реформи које би биле усвојене у Православној Цркви. Испричавши укратко о томе шта се десило на Другом ватиканском концилу, и како је надбискуп Марсел Лефевр ступио у опозицију, Пучкин подсећа читаоце на последице богослужбених измена, као и екуменистичког релативизма: „Неки ће рећи: „О чему то, заправо, читамо? Чега има занимљивог у свим тим унутарримокатоличким несугласицама за православног верника?” Одговорићемо да има тиме што сличне реформе могу бити временом спроведене и у Православној Цркви. Чаадајев је једном изврсно приметио: „Само је болест заразна, а здравље није; исто то је и са заблудом и истином. Ето зашто се заблуде шире брзо, а истина споро”. Ово се у потпуности односи и на кугу екуменизма и модернизма. Други ватикански концил је одобрио екуменизам, то јест, такво схватање тежње према хришћанском јединству, која догматски различите вероисповести посматра као равноправне партнере у дијалогу, уводећи на тај начин равноправност истине и заблуде. Декрет о екуменизму тврди како, наводно, инославне цркве „нису лишене значаја и вредности у тајни спасења”, а њихови обреди су „у стању да отворе приступ општењу ради спасења”. Учешће у екуменистичком покрету покушавају да наметну свим римокатолицима као канонску обавезу. О нехришћанским религијама Декларација о односу према њима богохулно тврди како црква „не одбацује ништа од онога што је истинито (?!) и свето (!!!) у тим религијама” (Nostra Aetate, 2.). Како су на међурелигиозном скупу који се молио за мир у свету, скупу који је организовао Ватикан у Асизију 27. октобра 1986. године, присуствовали заједно са анимистима, муслиманима и будистима хришћани свих вероисповести. Римокатолички храм је био дат на привремено коришћење будистима и ови су на свети престо ставили статуу Буде.          

Вероватно је најпогубније дело концила била богослужбена реформа 1969. године. Служба није била само скраћена, већ наиме преправљена тако да што више личи на протестантску. То се нарочито односи на ређе помињање небеских сила и светих, готово да нема ни помена жртвеног карактера Евхаристије, смањен је број крсних знамења, поклона и клечања, на Велики петак свештеник не облачи црну литургијску одежду, већ црвену – исто онако као што је то уобичајено код англиканаца.

Свештеник за време нове мисе стоји иза престола окренут лицем према народу: свештеник и лаици (мирјани) као да образују круг равноправних саслужитеља божанствене литургије. У традиционалној миси светог Пија Петог пак свештеник стоји испред престола окренут леђима према народу, стоји „пред Господом” као посредник између Бога и народа који дејствује у име Христово, исто онако као што стоји и православни свештеник. Како саопштава англиканска књижица из 19. века, идеја да се служи лицем окренутим према народу потиче од калвиниста-пуританаца. Нова миса се најчешће служи на народном језику уместо на латинском (треба истаћи да је пракса православних Цркава, једнако као и пракса традиционално настројених унијата који користе древне језике – црквенословенски, старогрчки – ближа пракси римокатоличких традиционалиста који служе на латинском, него пракси римокатолика-обновљенаша и протестаната који користе савремене језике).                             

Треба истаћи да многи свештеници модернисти грубо нарушавају чак и обновљенашке литургијске норме: на њиховим се мисама певају псеудорелигиозне песме уз гитару, у поп и рок ритмовима, из многих храмова су избачене старинске статуе и слике и томе сл. Пољски новинар, католик-обновљенаш, Чеслав Ришка, пише да би, доспевши у римокатоличку цркву у Холандији, Пољак посумњао да ли је ушао у цркву, толико служба у њој ни на шта не личи: „... поздрављање чланова парохије, питање двеју песама о Хирошими и Нагасакију, заједничка песма о сужњима и робовима свођење резултата недељног рада парохије, размишљање на тему 'Шта можемо да учинимо?', песма о миру и пауза за које време мирјани скупљају добротворне прилоге, присутни међусобно разговарају а понекад запале и цигарету”. Једном је један француски свештеник служио на плажи мису за екологе који су дошли на острво Муруруоа да протествују против нуклеарних проба. Био је одевен (реч „обучен” ту је потпуно неумесна) у шортс и кратки прислужнички стихар. Једна америчка монахиња, одушевљена екологијом и феминизмом, дрско је ставила у храму уместо крста глобус и позивала да се упоредо са „Оче наш” почне молитва Господња речима „мати наша” (по мишљењу феминисткиња, обраћање богу само у мушком роду јесте дискриминација жена).                                    

А све те гадости су се припремале педесетих и шездесетих година XX века наизглед безазленим позивима да се незнатно скрати служба и да се она приближи народу. Мислим да, ако православне црквене власти не донесу строге мере против оних који се залажу за било какве литургијске новотарије, с православним богослужењем ће бити исто што и с римокатоличким – нека нова варијанта „1969. године” (у почетку вероватно лукавија, са дугим умерено-прелазним периодом).                

Овакву реформу би одмах преузели од православних обновљенаша „прогресивно настројени” римокатолици источног обреда. Малоруски унијати већ сада служе већином на украјинском, а не на црквенословенском језику, покушавајући бар да у нечему достигну латинску литургијску реформу.             

   Модернисти су се потрудили да се у свему прилагоде духу времена. Чак и покојницима нису дали мира, дозволивши 1963. године кремацију, насупрот прастарој пракси римокатоличке цркве која је увек забрињавала спаљивање лешева. Када су крајем 19. века масони саградили у Европи прве крематоријуме, папа Лав Тринаести је лица која завештавају да им се тела кремирају лишио црквеног погреба (они чија се тела кремирају против њихове воље могу се опојати у цркви или код куће али се у крематоријуму богослужење не сме држати). Сви традиционалистички свештеници, а и неки обновљенашки, најстроже забрањују својим верницима кремацију. (Сетимо се толеранције савременог руског друштва према кремацији која је продрла у нашу земљу тек под комунистима).             

Други ватикански концил говори о „односима између цркве и света и бази за њихов узајамни дијалог” (Lumen gentium, 40). У односу према савремености то је крајње актуелно!!! Папа Пије Шести је у посланици из 1791. године анатемисао Декларацију права човека и грађанина коју је усвојила француска Национална скупштина. У Силабусу (1864) папа Пије Девети је осудио као лажно тврђење како „римски првосвештеник може и мора да се помири с прогресом, либерализмом и савременом цивилизацијом” (DS 1980). Свети папа Пије Десети је, сумирајући учење енциклике Pascendi (1907), и Декрета Lamentabili (1907), прописао римокатоличким клирицима да се заклињу и исповедају у антимодернистичкој заклетви (1910) следеће: „... одлучно одбацујем јеретичку измишљотину о еволуцији догмата који из једног значења прелазе у друго значење, различито од онога којег се Црква придржава одраније”. Нажалост, по уверењу традиционалиста, ову заклетву су нарушили многи оци Другог ватиканског концила, гласавши за документе који ревидирају римокатоличко вероучење. Није на одмет напоменути да се „ађорнаменто”, то јест, прилагођавање цркве данашњем времену, припремало постепено, те се говорило како се све оне исте традиционалне хришћанске идеје могу и морају изложити „новим језиком”, разумљивим „савременом човеку”, а пошто се појам „језик” тумачио врло широко, помоћу овог тројанског коња су се убацивале и нове идеје. Затим се приступило „слободним научним истраживањима”. У помоћним богословским дисциплинама (историја Цркве, библистика) постало је помодно да се истичу хипотезе спорног карактера (та и та приповест из житија светих је легенда, то и то место из Писма је уметак), чиме се психолошки припремала ревизија догматике. Даље следи „дијалог са савременом философијом”. Тврди се да се, као што су оци Цркве користили Платона а схоластичари Аристотела, исто тако могу „крстити” Кант, Хегел, Маркс, Хајдегер, и тако даље. Али код античких философа хришћанска мисао цени њихово учење о објективности, непротивречности и апсолутности истине, чега нема у новој философији (антиномизам Канта, дијалектика Хегела и Маркса, презир према разуму код егзистенцијалиста и сл.) Тежња те философије да сам појам истине учини субјективним поткопава целу хришћанску догматику...

На Западу отпор „духу времена”, како већ рекосмо, предводи „Братство светог Пија Десетог” чији су чланови четири бискупа, више од триста свештеника, око двеста богослова који студирају на пет богословских факултета. Морални утицај Братства прихвата много клирика који формално не улазе у њега, рачунајући ту и скупине доминиканаца, францисканаца и бенедиктинаца који су се разишли с модернистичким руководством редова и сачували претконцилски типик.           

Дозволићу да у закључку кажем православним читаоцима: „Чувајте се екуменизма и модернизма у свим облицима и видовима!” наравно, као римокатолик, заузимам принципијелну позицију у свим питањима у којима се Православна Црква не слаже с Римокатоличком (Filioque, непорочно зачеће и тако даље.) Али модернизам је најгоре зло, синтеза свих јереси. Ја разумем да нас Православна Црква осуђује по свим тачкама поменутих несугласица али то не смета конзервативним православнима да се с поштовањем изражавају о Лефевру. Ево, на пример, шта пише о њему један познати православни пастир: „Наравно. Лефевр је био ултраримокатолик. Многи правци његове борбе имају римокатоличку специфичност. Али главни фронт рата који је објавио јесу модернизам и екуменизам, и ту се он веома често слаже с православним светом који такође, преко својих најдостојнијих представника, иступа против ових двају непријатеља истине Христове”.       

Какве су последице свештениовог служења мисе лицем окренутим народу?               

Још 1949. у свом делу „Упутства за изградњу Дома Божијег у складу са Римском Литургијом” Т. Клаузер је записао да би било пожељно да свештеник све време служи мису окренут народу јер би то било „јасније изражавање идеје евхаристијског сабрања око Трпезе”. Гамбер каже да је, за веома кратко време, свега двадесет година, то постала општа пракса.                                           

Први који је тражио увођење таквог служења био је Мартин Лутер. У свом делу „Германска миса и поредак богослужења” (1526), у поглављу под насловом „Служба за народ”, он пише: „Нека све одежде, олтар, свеће остану, док се користе, или док не одлучимо да их мењамо. А ако неко жели да другачије чини, нека чини. Али да би се служила истинска миса међу првим Хришћанима, олтар не треба да остане у својој садашњој форми, и свештеник увек треба да се окреће народу – као што је Христ, по нашој претпоставци која је не сумњиво тачна, чинио за време Последње Вечере. Да, све ће то доћи у своје време”.           

Међутим, сам Лутер није служио окренут народу, као што данас не служе ни многи конзервативни протестанти. Литурголог Класу Гамбер, учитељ папе Бенедикта, истиче верност Светом Предању коју је сачувала Црква од Истока: „У Источној Цркви, служења versus populum (према народу) никад није упражњавано; у ствари, тамо не постоји ни појам који би тако нешто описао. Најдубље поштовање се указује простору испред олтара: само свештеник и ђакон поред свештеника, смеју да стоје испред олтара. У Светињи, иза иконостаса, само служитељ сме да пролази испред Часне Трпезе. Такође ћемо уочити да у току саслуживања, које, као што знамо, има дуго предање у Источној Цркви, први међу служашчима стоји, као и увек, леђима окренут народу, док саслужитељи стоје с леве и десне стране. Нико никад не стоји на Истоку, иза Часне Трпезе”.                      

Гамбер истиче да је пракса служења мисе лицем према народу плод модернистичког римокатоличког омладинског покрета „Jugend-bewegung”, током 20-их година прошлогвека, када је миса служена мањим групама. И покрет за обнову Литургије, који је водио Пијус Парш, такође се залагао за овакву праксу. Зато што су видели олтар окренут ка народу у неким старим римским базиликама, веровали су да је оваква пракса обнова старе традиције.                               

Међутим, олтарски простор и часна трпеза увек су били окренути Истоку, тврди Гамбер. Сети Августин (De SermoneDomini in monte II, 18, PL 34, 1277) каже: „Када стајемо на молитву, окрећемо се Истоку, где небеса почињу. И то не чинимо зато што је Бог тамо, и као да не обитава на другим странама земље, него нам то помаже да уздигнемо умове своје ка вишњем поретку, то јест – ка Богу”. Августин своје проповеди увек завршава формулом: „Conversi ad Dominem” („Господу се окренимо”), која значи да је проповед завршена и да се треба окренути Истоку ради наставка литургијске молитве.                                                 

Познати римокатолички литургичар Делгер у својој књизи „Sol salutis”, показује да је возглас „Горе имајмо срца!”, који изговара свештеник, био позив народу да се окрене ка Истоку, после чега је народ певао „Habemus ad Dominem” („Имамо их пред Господом!”) Делгер је доказ за ову тврдњу нашао у коптским Литургијама, Василијевој и Марковој, на почетку њихове Анафоре. У првој, свештеник позива: „Приђите ближе, људи, стојте са страхопоштовањем и гледајте на Исток”; у другој свештеник вели „Гледајмо на Исток!” и народ се окреће тамо.       

И у кратком опису Литургије који се налази у другој књизи „Апостолских установа” (IV век) среће се пракса устајања и окретања ка Истоку. Осам књига цитира ђакона возглас: „Стојте право, окренути Господу!” Рана Црква је поистовећивала окретање Богу и окретање Истоку.

Делгер је показао да је окретање Истоку древна пракса и Јевреја и пагана. И Хришћани су тако наставили – Тертулијан у својој „Апологетици” помиње тај обичај (197 година после Христа) као „молитву у правцу излазећег сунца”. Сунце је било символ Господа вазнесеног на небо и Његовог другог доласка с небеса. У делу Е. Петерсена „Рана Црква, јудаизам и гноза” (Рим, 1959.) каже да је крст на источној страни означавао правац молитве. Такав крст је нађен на источном зиду једне куће у Херкулануму.                             

У римским црквама четвртог и петог века врата улаза била су на Истоку, камо су се верни окретали док их је сунце обасјавало. Свештеници су, као и народ, били окренути Истоку, и свештеници се нису окретали вернима. Жене и мушкарци су стајали одвојено једни од других.Олтарски простор у тренуцима евхаристијске молитве верници нису могли да виде, јер је био одвојен завесом. Завеса је подизана, тако, када ђакон почне да произноси јектенију.По Гамберу, римска базилика раног периода је изгледала овако: улазна врата на Истоку, олтарски простор у средишту храма, с десне стране олтарског простора мушкарци, с лева жене. Нити је свештеник служио лицем окренут присутнима, нити су верници било када окретали леђа олтару. Познати литургичар Л. Бојер у књизи „Човек и обред” (1964.) вели: „Идеја да је базилика идеалан облик за хришћанску храмовну зграду због тога што су за време богослужења свештеник и народ стајали једно наспрам другог је чиста бесмислица. У суштини, то је последња ствар која је раним Хришћанима падала на памет”.

Свештеник и ђакон водили су верни народ ка Рају, који је био на Истоку (Пост. 2, 8); народ је чекао Онога Који се вазнео на Истоку (Пс. 67, 34) и који ће се вратити Знаком Крста што блиста са Истока (Дела 1, 11). Полукруг у коме су верни стајали око олтара, окренути светлости са Истока, означавао је припрему за долазак Најрадоснијег Госта, Који треба да се јави међу онима што чекају. Свети Јован Дамаскин у „Тачном изложењу православне вере” ( 3, 85): „Будући, дакле, да је „Бог светлост” (1. Јн. 1, 5) умствена и „Сунце правде” (Мал. 4, 2), а Христос је у Писму назван „Исток” (Зах. 6, 12), достојно је посветити Му Исток за поклонење; јер све што је добро ваља Богу да посвећујемо, од Кога свако добро бива добро /.../ Богу се, дакле, клањамо тражећи древну отаџбину и обазирући се ка њој. И шатор Мојсијев имао је завесу и очистилиште на источној страни”.

Римокатолички литурголог Нусбаум је уочио да Исток и сунце више немају ону символичку вредност коју су имали у древна времена. То је многима послужило као додатно оправдање за окретање свештеника ка народу.              

Социолог Зибел у свом огледу „Литургија као предложење” сматра да та промена свештениковог положаја најбоље одражава дух нове мисе. Он вели: „Пракса /.../ која је раније била у употреби давала је утисак да је свештеник предводник и представник верних, гласноговорник верних као Мојсије на гори Синају. Верни су слали поруку (молитву, поклонење, жртву); свештеник је делао као предводник који поруку предаје; Бог као прималац поруке /.../ (У новој улози, нап. В. Д.)свештеник тешко да наставља да игра улогу представника верних; он је сада глумац који има „улогу Бога”, макар у току средишњег дела мисе, слично ономе што се збива у религиозним драмама /.../ Преокрет догађаја у новом правцу претворио је свештеника у глумца од кога се очекује да глуми Христа на сцени, да би дочарао Тајну Вечеру, што доводи до тога да се личности Христа и свештеника мешају на начин који је донедавно био недопустив”.       

Међутим, Зибел уочава да је већина свештеника све ово здушно прихватила. Постоје и психолошки разлози: „Известан ниво несигурности и усамљености који свештеник осећа природно доводи до потраге за новим емоционалним структурама подршке. Део ове подршке је подршка верних. Међутим, та подршка води новом виду зависности: зависности глумца од публике”.              

К. Г. Реј у огледу „Знаци пубертета у Католичкој цркви” запажа нешто слично: „Док је у прошлости свештеник био анонимни пролаз, први међу вернима, окренут Богу, а не народу, представник свију, који је с њима заједно приносио Жртву, читајући молитве намењене њему самом – сада је он виђена личност, са наглашеним индивидуалним особинама, својим животним стилом, с лицем окренутим народу. За многе свештенике ово је искушење с којим се не могу изборити, својеврсно проституисање њихове личности. Неки свештеници су се поприлично навикли – други, пак, мање – да користе предност ситуације. Њихови гестови, изрази лица, покрети, њихово свеукупно понашање све служи да привуче пажњу на њихову личност. Неки пажњу скрећу понављајући своје опсервације, дајући упутства, и, на крају, шаљући личне поруке добродошлице и растанка... За њих, ниво успеха представе коју изводе да се мерити личном моћи и то је показатељ њиховог осећања личне сигурности и самоуверености”.

Зибел сматра да тобожње јединство око Трпезе није ничим постигнуто – само свештеник стоји крај исте, а остали верници и даље гледају. Ситуација Тајне Вечере не може се реконструисати – управо због дистанце која је несавладива. Али, ефекти извештачености увек остају: „Окренут народу, свештеник тешко може да избегне стварање утиска да хоће нешто да нам прода”. Још гора грешка настаје смештањем Трпезе међу народ: „... То значи да је размак између свештеног средишта и верника изгубљен. Свештени трепет који нас је обузимао кад смо улазили у храм где је Бог био заиста присутан, бива замењен убогим сентиментализмом, одговором на нешто што је једва више од уобичајеног”.     

Глумац и трговац – то су, по Гамберу, утисци о свештенику за време нове мисе. Сасвим је друга ствар литургијско читање Еванђеља – оно захтева окретање народу, јер се народу и објављује Реч Божја. Такође, верник се са свештеником среће лицем у лице кад прима Тело и Крв Христову. И ником среће лицем у лице кад прима Тело и Крв Христову. И додаје: „Промена свештениковог положаја за Трпезом док се служи миса има битно симболичко и социолошко значење. Током молитве и жртвоприношења, свештеник се, скупа с народом, окреће Богу, као што се окреће народу кад благовести Реч Божју и причешћује. Све до сада, та идеја била је увек прихваћена, и на Истоку и на Западу, и у раној Цркви и у доба барока. Све до недавно, кад је Римска црква ово изменила, а та промена је заснована на погрешном погледу на историју, али је углавном утемељена на богословским претпоставкама. Будућност ће нам рећи какве последице свега тога наступају.”

Четверикова је, у својој књизи „Изопаченици“, показала наказно лице онога што је, после Другог ватиканског концила, римокатолицима изгледало као светла будућност.

КАКО ЈЕ ПАПИЗАМ ИЗДАО ХРИШЋАНСКЕ ДОГМАТЕ?

Руска ауторка је у свом делу јасно нагласила да је саврмени римокатолицизам идао основе хришћанске догмате, пре свега онај о Христу, Богу Који је постао Човек. У свом огледу о литургијском и догматском релативизму, који је, авај, почео да захвата и Православну Цркву, угледни руски теолог и духовник, прота Александар Шаргунов, указао је на кобне последице рефомистичког духа међу римокатолицима. Он истиче:“На богословском конгресу 1966. године који је одржан убрзо после Другог ватиканског концила, проглашена је теза о законитости догматске разноликости унутар једног истог Откривења. Природно је да се само по себи постави питање: зар тај званично признат и прихваћен плурализам неће довести до догматског релативизма, који је Римокатоличка црква осудила у време модернизма? 

Не, одговарају римокатолички богослови, тај плурализам нам омогућује да постанемо свесни разлике између смисла догме која свагда изражава истину откривене вере и елемената израза, који су ограничени и временски условљени. То ће значити признавање различитих перспектива које надахњују и усмеравају Цркве у њиховом исповедању вере. И даље се изводе озбиљни практични закључци: неке догматске формуле могу да одговарају више него остале, могу бити прилагођеније за изражавање опита вере и „у новом контексту неке од њих морају бити поново размотрене, будући да више не представљају довољно средство за очување аутентичног разумевања” (подвукао А. Ш.) То је тешко, али „по превасходству и јесте област где дијалог може и треба да буде плодоносан.” 

У општем виђењу, предлажу римокатолички богослови, јединог преоткривеног богословског језгра, из којег су потекле све догматске одлуке, отвара се могућност да се „упоредо тражи и оно што за наше време најбоље изражава – узимајући у обзир различите културне сфере – тајну коју исповедају обе Цркве.” Да би се то остварило, требало би избегавати наметање свог сопственог богословља као једино прихватљивог.”                           

Прота Шаргунов истиче да је ово кривотворење учења Цркве о догматима као Богом, а не човеком, откривених истина вере. Реч је о опасној и страшној релативизацији, која води у духовну пустош.                

Он додаје: „Како то дефинишу сами западни богослови, кључ за „нову реформацију” је у већој мери „милосрдни ближњи” него „милосрдни Бог”. Премештање нагласака у области догмата неминовно се одражава на духовни живот – наиме, догмат је уистину нераскидиво повезан са заповестима Божјим: друга заповест – о љубави према ближњем, почиње да заузима место прве заповести – о љубави према Богу... Иако су обе заповести сједињене и нераскидиве, иако без љубави према ближњем не може бити ни љубави према Богу, према православном схватању потребно је правилно постављање акцената, јер „сваки свети подвижник”, као што о томе пише преп. Јефрем Сиријски, „превасходно се стара да у свом срцу има свету љубав према Богу и тада ће лако моћи да напредује и у љубави према ближњем.” „Постави”, каже преподобни, „прво на прво место, па ће се тада и друго извршити по реду... Ако неко од браће намерава да се највише побрине за другу заповест, онда ће отуда проистећи само спољашње служење браћи и он никада неће бити у стању да чисто и здраво испуни своје служење.” „Ако буде преовладавала љубав према ближњем”, пише св. Никодим Светогорац, „онда те она може удаљити од љубави према Богу, нанети ти велику штету и бацити те у пропаст”. Ми видимо погубне плодове те појаве у моралном животу Западне цркве. „Постоји морал који се може изградити”, читамо у џепном катихизису за француске цркве, „али не постоји готов морал, не постоји закон небеског порекла, не постоји кодекс записан у срцу. Морал је људска творевина. Један од највећих задатака човечанства је стварање закона”. Заповест о љубави добија потпуно другачији смисао: љубити – то значи „бити оно што јеси”, то значи остваривати морал без прописаних закона, и само се у томе састоји „велика слобода љубави”. Тако су лишене смисла речи блаженог Августина: „Љуби и чини што хоћеш”, где „љубити” значи – задобити благодат Светога Духа кроз извршавање воље Божије. То наглашавање Христове човечије природе уз умањење Његовог божанства (о божанској страни би требало ћутати) збива се у оној истој илузији коју су некад хтели да достигну аријанци, тј. „да хришћанство учине приступачнијим за незнабошце”. Када читате нове римокатоличке богослове, и невољно вам се намеће мисао: зар то није аријанство – јерес коју је свети Антоније, према његовом житију које је саставио св. Атанасије Велики, назвао последњом и претечом антихриста?“                         

Само две године после Другог ватиканског концила француски биксупат је објавио обавезујуће основе вере, које треба проповедати. Шаргунив каже да се у тим „Основама“ разара предањсо хришћанство, и да се „препоручује се да буде искључено свако позивање на „космичка” чуда  Христова (смиривање буре, умножавање хлебова), а такође и помињање анђела, ђавоиманих, сатане и вечног огња. То је званични катихизис за младе где, тежећи да све учине разумљивим за савременог човека и објашњавајући чудесно са људске стране, спуштају Спаситеља до нивоа неког екстрасенса: „Исус је исцељивао болесне, али то не значи обавезно чудеса у оном смислу у којем ми обично о томе слушамо. Неки људи имају природни дар исцелења. Зар Исус није био један од њих?”                          

Сви акценти нових римокатоличких богослова су управо тог карактера. У званичном издању „Обавезних основа” које смо већ поменули, од заповести Блаженстава која се помињу код јеванђелисте Матеја остало је само њих пет: за заповести „блажени који плачу” и „блажени прогнани правде ради” није се нашло места. Строге Христове речи из тог истог Јеванђеља: Ако хоће ко за Мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој (Мт. 16, 24) такође су изостављене. Први део пророштва о Страшном суду (Мт. 25), о давању милостиње, наводи се у потпуности, али је зато други део, са Христовим страшним прекором: Идите од Мене, проклети у огањ вечни, пропуштен. Ти богословски акценти залазе у практичан живот; у неким парохијама се родитељима чија се деца припремају за прво Причешће саветује да у дечју собу не стављају Распеће „да се деца не би траумирала” и да га замене неком сликом пригодном за њихов узраст – на пример, сликом пса као символа верности, сликом коју ће деца, када поодрасту, пронаћи у катихизису у којем неће бити ни речи о распетом Христу.                     

У трагању за „новим речима”, француски римокатолички богослови долазе дотле да у молитви Господњој приликом крштења уместо речи „да буде воља Твоја” („Tavolontesoitfaite”) предлажу „да буде воља Твоја празник („Tavolontesoitfete”). То је богословље укидања Крста и заобилажења страдања.Видимо, дакле, да се одабирају оне речи које ће неизоставно угодити психологији савременог човека. Више се не говори о искупљењу, него о ослобођењу, са свим оним што та реч садржи у својој двосмислености. Неки чак изјављују да језик Христа Који говори о Свом Оцу, не може бити прихватљив за људе упознате са Фројдом: „Речи Отац и Син не могу више да буду адекватне речима Бог и Исус, јер реч Син претпоставља брачни однос, а Бог је дух. Говорећи о Богу, требало би говорити о Извору живота и не употребљавати реч Отац”.“                      

Мења се и однос према Мајци Божјој. Шаргунов каже:“Не треба ни сумњати у то да се поново разматрају основне догме. Уместо традиционалног „Аве, Марија”, где се Марија прославља као Мајка Божија (Ефески сабор), предлаже се „једноставније” – Мати Христова (у суштини – Христородица) и на тај начин се јерес из IV века васпоставља у ХХ веку. Процес десакрализације тајни вере изводи се постепено и све више. Израз „Приснодјева” („увек Дјева”) у миси Павла VI поништен је у француском преводу и, будући да је латински израз изостављен у свим новим варијантама Литургије, тајна вечнодевствености у савременом богослужењу се ћутке заобилази – или је бар тако у Француској. У званичном тексту новог превода пророка Исаије, која се чита на недељној Литургији пред Рођење Христово, уместо речи Дјева ће затруднети и родиће Сина (Иса. 7, 14) читамо: Млада девојка ће зачети и родиће Сина. Када је пак праведни старац Симеон, који је, како каже црквено предање, радећи над преводом Седамдесеторице посумњао и помислио да исправи реч „Дјева”, анђео Господњи га је у томе спречио. Међутим, ко ће зауставити данашње редакторе и преводиоце?! У претходним издањима Литургије (1972, с. 27, 1974, с. 12) још увек су то место пророштва преводили ка „Дјева”, али уз примедбу: „грчки превод”, на јеврејском: „млада девојка” или „млада жена”. Та примедба појавила се још у прегледу јерусалимске Библије. Грчки превод (Библија Септуагинта) гласи: „Дјева” (грч. „παρθένος”), чиме се прецизира јеврејски термин („almah”) који може да значи или „млада девојка” или „млада жена”, без икаквих даљих објашњења. Међутим, превод Седамдесеторице представља тачно сведочанство о древном јеврејском тумачењу о којем говоре и Јеванђелисти (Мт. 1, 23 и Лк. 1, 26–38). Још једном су нови литургичари одабрали превод који највише противуречи Предању. Такви су данас плодови такозване „негативне христологије” „која полази од земље”: „први пут је, после много векова, вера Никеје и Халкидона стављена под сумњу”.“

Шаргунов додаје:“Пред нама је месијански хуманизам, где мера Бога постаје човек и „јеванђелски пантеизам”, где се Бог расплињује у пукој човечности.Ово страшно поткопавање границе светлости и таме не може, наравно, а да не изазове мучну узнемиреност код многих римокатолика. У трезвеној књизи „Црква мисионарска и демисионарска”, Андре Пјетр пише: „Више се не говори о чуду, о искупљењу, о Евхаристији, о приснодевствености, о молитви, о благодати, о греху... него о дијалогу, о слободи, о радости, љубави, итд. Краће речено, пориче се прећуткивањем. Када се у нешто реално верује, онда се о томе и проповеда. Због чега онда, рећи ћете ви, ови богослови имају храбрости да се назову хришћанскима? Одговор је веома једноставан. Они величају Христа као великог човека, слично као што неки величају Гандија или Наполеона. Њихов култ Христа управо подсећа на однос бонапартиста према Наполеону. Бонапартисти су били спремни да жртвују своје животе за његово дело и за његове идеје а да при том ни у једном тренутку нису ни помишљали да је Наполеон Бог”. „Треба имати храбрости па признати”, закључује Андре Пјетр, „да данас у оквирима римокатоличке вере већ постоји друга вера, да у оквирима Христове цркве већ постоји друга црква. Каква заправо? Уместо оне која је истинска”.“                   

Шаргунов додаје:“Ми, наравно, са своје стране постављамо питање: како нешто такво може да се трпи, уколико према учењу Цркве, па самим тим и римокатоличке, према речима апостола Павла мало квасца све тесто укисели (1. Кор. 5, 6). Како данас код римокатолика постоји сакраментална (светотајинска) заједница, уколико одсуствује јединство вере? И како је могуће приступити Причешћу, поричући основне тачке вере и морала?“                                 

Нема компромиса између истине и лаж, вели Шаргунов:“Може ли да постоји нешто средње између истине и лажи, порицања и тврдње, светлости и таме?” – такво је становиште Православне Цркве, коју је свети Марко Ефески изразио на Флорентинском концилу. „И премда између светлости и таме може да постоји нешто средње што се назива сумраком, између истине и лажи не може да се пронађе ништа средње... Ти ћеш, међутим, можда рећи да се извршена промена није претворила у супротност и да ми тражимо нешто средње и сагласност. Никада се, о човече, оно што се односи на Цркву не разрешава кроз компромисе. Нека нико не господари у нашој вери – ни цар, ни архијереј, ни лажни сабор, ни било ко други, него само Бог који нам ју је предао и Сам и кроз Своје ученике”.         

У чланку „Према дијалогу са православнима”, где православне позива на ревизију догми, римокатолички богослов Жорж Дежаиф примећује: „То неће бити лак задатак за нашу источну браћу за коју су догмати неодвојиви од Литургије и на неки начин канонизовани Литургијом, која изражава дубок религиозни опит заједнице. На Западу врло добро знају да је древна Литургија за неке дисиденте постала свето уточиште – последњи бастион – пред литургијским новинама Другог ватиканског концила”.

Разјаснимо последњу примедбу овог писца. Када је 19. јула 1570. г. папа Пије V уводио нови служебник, издао је декрет који је требало да за свагда остане на снази, с тим да му се ништа не додаје и да се ништа из њега не изоставља. „Ни у ком времену у будућности”, писао је папа, „ниједан свештеник из света или или из реда (монашког) не може бити приморан да користи другачији начин вршења мисе. Силом свог апостолског ауторитета прописујемо и установљујемо да се наша садашња заповест и одлука увек морају чувати и никада не могу бити измењени или укинути у будућности”. Папин указ је издат једном за свагда и онима који га буду нарушили прети „гневом Бога и блажених апостола Петра и Павла”. Како ће се осећати римокатолик када му, иако зна за ову одлуку, понуде да изабере неколико нових „пробних Литургија”, и то уз одобрење законитог наследника папе Пија V: на пример, миса уз џез-музику, миса у кухињи или миса за децу са луткама и осталим играчкама?

„Одрицање од прејемства ауторитета и раскид са Предањем узрокују рушилачко дејство у свести верујућих”, пише тим поводом један бискуп. „Равнодушност према истини неминовно води ка опадању морала”. Напуштање „светог уточишта” је, као што видимо, крајње опасно за духовни живот. Као резултат, појављују се нова учења о символичном присуству Христа у Евхаристији, будући да Његово реално присуство ишчезава у „братској трпези”, тј. Христос се раствара у човештву, у безличности учесника трпезе, а нови катихизиси, ради „поједностављења”, називају Тајну вечеру „опроштајном вечером Христа и Његових пријатеља”. Неки подаци сведоче колико је ова појава опасна за Римокатоличку цркву: 28% свештеника сумња у реално присуство Христово у Евхаристији. Због тога је православној свести ближи и разумљивији однос римокатоличких дисидената према литургији Пија V као према „последњем бастиону”, него смелост синкретичких новина, ма од кога оне потицале.

Према нашем схватању, догмати су уистину „неодвојиви од Литургије и на неки начин канонизовани Литургијом” и васцело богослужење је Светиња над светињама наше Цркве. Богослужбени текстови Осмогласника (Октоиха) и Минеја – које су проверили највећи светитељи Православне Цркве молећи се и спасавајући се тим речима – за нас представљају догматско и морално богословље. Постоји такође и литургијска догматика. Зар неће бити неразумно уколико будемо расипали древне ризнице, сакупљане вековима, а затим кренули у непознато да бисмо тражили нове? За нас је такво, поновно разматрање догматских формула једноставно немогуће.“        

Прота Шаргунов је јасан: не смемо се играти Светим Предањем, да не бисмо пропали као римокатолици данас. То нам својом књигом поручује и Олга Четверикова. Зар је чудо што се садашњи папа – богохулник усудио да претумачује молитву Господњу, Оче наш? Да и сами не бисмо пали у понор, чувајмо се папског модернизма у свим његовим пројавама.

РИМОКАТОЛИЦИЗАМ И ХИЛИЈАЗАМ   

Четверикова је показала да су паписти пали и у јерес хилијазма, веру у царство Христово овде на земљи. Савремени римокатолицизам је дошао до тога верује у Царство Божје на земљи пре Другог доласка Христовог, па чак и пре зацарења антихриста. Професор Женевског универзитета и један од најближих сарадника папе Ивана Павла II по питању социјалне доктрине католицизма Патрик де Лобе склон је управо пророчанствима тог типа. Као што се каже у предговору за његову књигу, "насупрот трагачкој перспективи Карла Барта, протестантског теолога, Патрик де Лобе, следујући за Лактанцијем, Бонавентуром и Николајем Кузанским сматра да ће се Царство Божије остварити у историји, на земљи. То ће бити цивилизација љубави, коју је наговестио Павао VI и коју стално помиње папа Иван Павао II". Лобе такође сматра да његова позиција није маргинална у савременом римокатолицизму: "Папе од Пија XII до Ивана Павла II проглашавају могућност "новог живота човечанства у стању непрекидног прогреса, поретка и хармоније" (Пио XII, Новогодишња посланица 1957.), "нове, тако дуго очекиване Педесетнице која ће Цркву обогатити новим силама... Нови корак напред у стварању Царства Христовог у свету" (Иван XXIII, реч на затварању прве седнице II Ватиканског концила). 1962. Павле VI је 25. децембра 1975. одржао свој познати говор о цивилизацији љубави: "Цивилизација љубави ће однети победу над суровим социјалним сукобима и човечанству ће дати толико очекивани преображај, а оно ће постати коначно хришћанско".                   

Лобе претпоставља да ће збивања пред Други долазак понављати схему догађаја пред Пасху: Цвети – Страдања – пасха. Прво – победа Христа Цара, затим ругање Њему, затим – нова победа. Зато он често говори о томе како пре доласка антихриста треба да видимо Улазак Господњи у Јерусалим, који ће и означити долазак "цивилизације љубави". "Та Осанна историја мора да припреми апостоле последњих времена, као некад прве апостоле.“ „Ту историјску Осанну ми називамо цивилизацијом љубави".        

Лобе је уверен да је "видљиво и привремено пројављивање славе Цркве у оквирима историје повезано са помирењем са изабраним народом", то јест Јеврејима. По његовом мишљењу, папина посета синагоги у Риму 13. априла 1986. била је "пророчки знак, који на неки начин повезује наступање цивилизације љубави са помирењем хришћана и Јевреја.“. Тада је папа рекао јудаистима који Христа не признају за Бога:“Ви сте – наша старија браћа“.     

Испоставља се да ће Јудеји прво примити Христа, па тек онда антихриста. "Цивилизација љубави ће бити могуће путем јединства хришћана, помирења Цркве и синагоге, када ће Еванђеље бита проповедано свим народима. Хришћани и Јевреји ће заједно изаћи из Јерусалима да би Га срели и вратили се скупа с Њим".           

Значи – свет ће сав примити Христа, и то не у ропском, него у царском виду, да би Га се затим опет одрекао? Али како ће онда та "цивилизација љубави" одједном постати сатанистичка? Јер је једно – не препознати Христа Који је дошао као слуга, а друго – бунити се против Њега после свима очите нове Педесетнице...    

На маштарије о цивилизацији љубави могу се применити речи Светог Григорија Богослова: "Код њих је то, не знам одакле преузето, ново јудејство – лупетања о хиљадугодишњем царству Христовом". Шта је основа тако чудним предсказањима? Прво, верност неком духу, и друго, верност некаквим гласовима. Дух о коме говоримо је "дух времена". Као што је рекао папа Павле VI: "Глас времена је глас Божији". А гласове су чули неки римокатолички мистици. Ти гласови предвиђају "цивилизацију љубави".                   

Лобе се, рецимо, позива на виђење Маргарите Марије Алакок, која Христу приписује чежњу за земним почастима: "Како ми се чини, Он жели да раскошно и величанствено уђе у куће кнежева и краљева и тамо прими почасти. Њему ће бити драго да великаше овог света види понижене и унижене пред њим." Пред нама је јасно знамење јудаизације католичког мишљења. Јер се управо у јудаизму месији приписује примање земаљске славе и власти. (Тако је најауторитативнији за Јудеје рабин Акиба подржао устанак Бар Кохбе против Рима 132. године и чак прогласио Бар Кохбу за месију. "Рамбам (Мајмонид) је објаснио:"Бар Кохба је заиста могао да постане месија да није правио грешке. На тај се начин може сматрати да раби Акиба није грешио, јер Бар Кохба једноставно није умео да оствари своје потенцијале", пише у чланку Мирјам Китроскаје и Пинхаса Полонског "Дан плача, жалости и поста" у часопису "Лехаим", бр. 7/1998, стр. 17). Из те епизоде се види, у крајњем случају, каквим критеријумима мора да одговара месија у јудаизму. Он није спаситељ душа, него дародавац власти јеврејском народу. Значи ли то да Лобе предлаже хришћанима да га, пред Јерусалимом, и они дочекају скупа с Јудејима?                 

Ево још упечатљивијег виђења Марије Севре (1872–1996), која је чула глас: "На крају времена Ја ћу се пребацити на почетак јер желим да истрошим сву своју моћ као Творца! Нека душе знају да горим од жеље да их видим, све и сваку посебно, препуштене бесконачном и разноликом дејству мог Духа. То је апотеоза коју припремам земљи пре краја света. Неопходан је период сабирања душа, чак и из масе, да би мој Дух могао да делује на њих, неважно где и када. Тако ће се десити величанствена обнова, слична величанственом васионском концерту, и свака душа ће отпевати ту ноту којој ће је научити Дух светлости и љубави, Дух Божанственог преображаја. И тако ће се припремити тај блистави период мира, када ће Ме сви на земљи хвалити! Ја сам Творац и ја хоћу – пред крај времена – хоћу да се насладим Својом као муња лепом и сјајном творевином. Ја хоћу да видим лепоту творевине пре но је коначно уништим".                                                

С богословске тачке гледишта, Бог као Бесконачност не може исцрпсти "сву своју моћ Творца" у било каквом стваралачком акту. Стил ове посланице је потпуно спиритистичко – егзалтирани (што, авај, није тако ретко за католичку, нарочито женску, мистику). Али главна непојамност је и даље иста: шта ће то Христу, да, пошто створи прекрасну "цивилизацију љубави", баци после човечанство самовољи демона? Јесу ли то каприци детета, које изгради замак у песку, па га после руши?

   Римокатолички хилијазам је још једна прелест наших дана. Четверикова је показала и доказала да управо због те јереси, Ватикан сарађује са глобалистима.     

ЛАЖ ЕКУМЕНИЗМА И СВЕТОСАВЉЕ ДАНАС  

Какве ово везе има са Србима данас?              

Има, и то велике.                                   

Јер Светосавска Црква је део Цркве од Истока. Она не живи и не делује сама у свету.                        

Наш угледни канонолог, издавач, преводилац и тумач Законоправила Светог Саве, др Миодраг Петровић, у свом огледу „Томос љубави и два плућна крила као потпоре папском примату и унији“, говори о савременим покушајима сједињења православних и римокатолика, који су се коснули и Србске Православне Цркве:“Године 1965. два црквена поглавара: патријарх цариградски  Атинагора I  и папа римски Павле VI оценили су да свеукупни односи у Цркви и свету налажу да треба обострано укинути узајамно бачене анатеме 1054. године. Идеја је зачета у Цариграду, а прихваћена у Риму. Тежње двају црквених поглавара остварене су тако што је те 1965. године издат „Томос љубави” о обостраном скидању бачених проклетстава. „Томос” је прочитан у базилици Светога Петра у Риму, у присуству обучених у богослужбене одежде 2399 римокатоличких учесника на II Ватиканском концилу који је тада приводио  крају свој рад. Међу присутнима у базилици, представници Цариградске цркве имали су почасно место. Дакле, о издавању „Томоса љубави” са римокатолицима није одлучивао свеправославни сабор епископа свих помесних цркава, него Цариградска црква, чији представници и присуствују приликом његовог обнародовања.         

Од издавања „Томоса љубави” настају нова прилагођавања у односима између Православне цркве и Римокатоличке цркве. У склопу новонасталих прилагођавања, обојених више дипломатијом него искреним настојањем да се отклоне стварни узроци раскола, јесте и поређење тих двеју цркава са „два плућна крила”. То поређење изрекао је Вјачеслав Иванов, поримокатоличени Рус, а Рим радо прихватио и обилато користи. По угледу на Рим, често то користе и поједини епископи и теолози у Српској православној цркви, и не само Српској. Папа Јован Павле II  је са поносом понављао ту изреку, уверен да се поређењем цркава са „два плућна крила” помаже глобализацији Европе и света у којем ће унија бити на прави начин вреднована, а „папски примат” доћи до пуног –  свесветског изражаја.                    

Ако бисмо покушали да сагледамо шта су православни од „Томоса љубави” до данас добили или изгубили у односима унутар себе самих и, посебно, у односима са римокатолицима, оцене ће бити различите и, углавном, обесхрабрујуће. Главни разлог за  мршаву жетву  од  посејаног „Томоса љубави” и изреке о „два  плућна  крила” лежи  у  томе што се заобилазе узроци  раскола  и  анатеме, односно заобилази се ИСТИНА као основа  за право решење, на  коју ЉУБАВ треба да   легне  као  потка. Добра  воља  и  одушевљење  поводом  издавања   „Томоса љубави” нису, како се показало, довољни за здраве и искрене односе између двеју цркава. Привидно одушевљење заварава и одлаже отклањање суштинских узрока и разлика које су изазвале раскол у Цркви. А разлике су многе, почев од догматских и канонских учења, па богослужбеног поретка, до оних које се односе на црквену организацију и устројство уопште.                

Списак тих разлика је велики, али задржимо се на једној само – догматској, која је суштинска и свима, више или мање, позната, јер се вековима због ње гибала Европа, потресао Балкан. Реч је о јеретичком учењу римокатолика о исхођењу Духа Светог не само од Оца, како је јеванђелски (Јн 15,26) исповедала неподељена Црква, него и од Сина 3. Они то јеретичко учење исказују кварењем Символа вере. У 8. члан додали су реч „Filioque”. Први пут је тај додатак озваничен у Шпанији на Трећем помесном сабору у Толеду 589. године. Одатле је прихваћен у Француској, а убрзо, као зараза, проширен у Немачкој и даље све до Ирске и Велике Британије. Посебно је Карло Велики (768 - 814) утицао да се на литургијама у Француској чита Символ вере са додатком „Филиокве”, што је папа Лав III (795-816) одобрио. Попут Карла Великог, и немачки цар Хенрих II (1002-1024) је упорно захтевао да се Символ вере чита са том изменом као новином. Управо под његовим снажним утицајем је и сâм Рим, али последњи у римокатоличком свету, званично попустио. Било је то 1014. године, у време папе Бенедикта VIII (1012-1024) када је Хенрих II дошао у Рим да из папских руку прими царску круну. Пре тог чина цар се ставио био на страну папе Бенедикта VIII, а против наметнутог папе Григорија као ривала.

 Све до те 1014. године, која би требало, због званичног и коначног прихватања „Филиокве” у седишту римских папа, да се сматра правом годином раскола у неподељеном до тада хришћанском свету, а не 1054. година. У Риму је, дакле, до 1014. године на богослужењима у употреби био неискварени Символ вере; онакав какав је утврђен и потврђен на Првом васељенском сабору у Никеји (325) и на Другом васељенском сабору у Цариграду (381), по чему је и назван Никејскоцариградски Символ вере.      

Додуше, пре те 1014. године, први је, али незванично, папа Сергије IV (1009-1012)  прихватио  исповедање  вере у складу са учењем  о „филиокве”. Пре њега све папе су се, а посебно папа Адријан I (771-779) истицале као велики поборници неисквареног Никејскоцариградског Символа вере. Чак и поменути папа  Лав III  је  остао познат по  томе што је наредио да  се на сребрним  плочама испише и у цркви Апостола  Петра  окачи неискварени Символ вере  на  грчком  и латинском језику.                         

Рим није каснио да искварени Символ вере намеће и народима на Балкану, првенствено у Далмацији. Само неколико година после  коначног раскола у Цркви (1054),  састао се познати  сабор у Сплиту  (1059)  и  донео  одлуке  у  духу  нових, изопачених  учења и погледа Рима на православно  исповедање  вере и словенски богослужбени језик. На том сабору је словенски просветитељ, свети Методије, проглашен за јеретика. Овај је у Номоканон на словенском језику пренео Символ вере без латинског додатка Filioque. А у вези са богослужбеним словенским језиком, према казивању ђакона Томе, одлучено је: „У напријед нека се нико не усуди словенским језиком (inlinguasclavonica) служити божанствене тајне, него само на језику латинском и грчком, нити смије икакав Словенин бити приведен на свештене степене. Јер се говори да су готска писмена изнађена од неког јеретика Методија (aquodamMethodiοhaeretico), који је многе ствари лажући написао на истом словенском језику противу правила католичке вере; ради чега Божји  га  је суд казнио ненаданом  смрћу”.                                

Јеретичко учење о исхођењу Духа Светог и од Сина одвело је римокатолике у дуализам. Због тога су у средњовековној богословској књижевности, грчкој и словенској, постали познати под именима: „нови богoмили”, „духоборци”, „бабуни”, „кудугери” и др. Као такви, методом прекрштавања и унијаћења ширили су се на исток, силом или милом, преко православне Далмације и Босне до православне Србије и далеко на исток, север и југ.      

У Босни су се правоверни хришћани, познати у средњем веку као „крстјани”, што значи – православни хришћани, одлучно вером супротстављали свакојаким налетима и мучењима од стране римокатолика језуита. Изворних података о томе има много, поред мноштва оних који су легли у Congregatiodepropagandafide, што је у Риму основао папа Гргур XV 1622. године. У пропаганди вере и наметању уније предњачили су управо језуити. Стога са разлогом Петар Кочић преноси старо и у свести правоверног народа уврежено горко сазнање о њима  да  су „црни  људи  у  бијелој  кожи”. Под  тим  подразумева,  превасходно, „језуите врхбосанског надбискупа Штадлера”. Овај је „пре доласка у Босну издавао у Загребу часопис Балкан чији је био задатак исте природе као и онај бискупа Штросмајера како га је он објаснио 1871. у свом петом говору на ватиканском концилу.  Задатак  је  био прост  и  јасан: ۥотпадни  Римۥ  намеравао  је  да  својом мисијом  међу  некатоличким  хришћанима  приведе  Балканце  у  вишу  културну сферу просвећеног Запада”.                  

И  данас  Рим  настоји  да  балканске „шизматике”, како  називају  правоверне хришћане источног обреда, посебно Србе, уведу у „вишу културну  сферу”. Услов за то је „заборав”, што значи да само „са заборавом”, могу себе видети у Уједињеној Европи. А у пакету „заборава” смештена су сва насилна унијаћења Срба, са благословом римских епископа, и сва, вековима спровођена, зверска мучења и убијања слична оним у Јасеновцу за време Другог светског рата, као и оним у последњим војним операцијама Хрвата, деведесетих година минулог века, под називима „Бљесак'' и „Олуја”.          

Тешко је и  замислити број поунијаћених и римокатолизираних Срба од Латеранског сабора 1215. године, када су и постављени темељи уније убрзо после пада Цариграда у руке Латина (1204). Основна начела за спровођење уније садржана су у одлуци тог сабора, којом се дозвољава поунијаћенима, односно православнима који се сједињују са римокатолицима, да на својим језицима и по свом обреду богослуже, а битно је да папу признају за првог. Унија је озваничена на унијатском сабору у Ферари и Фиренци (1438-1439) са нескривеним очекивањем да поунијаћени безрезервно признају и прихвате, између осталог, папски примат; учење у складу са додатком „Филиокве” у Символу вере, као и учење о „чистилишту”. По римокатоличком виђењу унијати представљају посебни црквени ентитет; представљају узор и средство за даље унијаћење православних. Унија се, дакле, не спроводи ни међу протестантима, ни међу англиканцима, него само међу православнима.                 

У време када је на поменутом Латеранском сабору 1215. године зачета идеологија о унији, Свети Сава је увелико припремао предуслове за оснивање аутокефалне Српске цркве, у оквирима које ће правоверне Србе штитити од унијаћења усмераваног из Рима. Да ли из незнања или свесно, данас поједини српски теолози, расофори и лаици, прихватајући изреку о „два плућна крила” као примењиву, погрешно Светога Саву представљају за човека који је, наводно, неговао добре односе са римским папом.

Свети Сава је познат, између осталог, и по многим путовањима, али у Рим није хтео да оде, а имао је шта да види тамо у вези са животом и страдањима  раних  хришћана. Тачно  је,  према  казивањима  његовог животописца  Доментијана, да је послао свог епископа Методија да однесе у Рим писмо папи Хонорију III (1216-1227), од кога је Стефан, велики жупан српски, добио 1217. године краљевску круну  и  постао  Првовенчани  краљ српски. Пошто је тај догађај  оптерећивао  државу  и  црквену  независност  Србије,  Сава  је  због тога послао свог епископа Методија, по речима Доментијана, „у Рим ка прехвалним апостолима – Петру и Павлу, и ка великом сапрестолнику светих, папи велике римске државе”. Писмом га је обавестио о томе да је и сам он (Сава) Богом венчан  неутајеном  благодаћу  архијерејства,  те  тражи  од  папе  да  му  пошаље благослове врховних  апостола Петра и Павла, и свој, „како би венчао брата свога на краљевство по првом краљевству отачаства њихова, у којем се и отац њихов по божаственом промислу родио у месту званом Диоклитија (тј. Дукља), која се одраније зове велико краљевство”. Од тада сваки владар српски  круну  добијa из руку поглавара Српске цркве, а не од папе.                         

Тананост исказана у писму и позитиван одзив папе нису спутавали Светога Саву да одлучно сузбија латинске мисионаре који су се у великом броју појављивали и деловали по Србији. То је чинио и његов отац Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви. Овај је сазвао сабор (не зна се тачно година и место) против богомила, званих бабуна, тј. Латина као јеретика. Колики је значај имао тај сабор за очување правоверја, види се и по томе што је у Сопоћанима иконописан  у  равни  васељенских  црквених  сабора.         

Свети Сава не само да нам открива богомиле свог времена као бабуне оличене у Латинима, него у своје Законоправило уноси беспрекорно преведена три византијска списа уперена против њихових догматских и других заблуда. Тако,  49. главу Законоправила чини спис Никите монаха студитског „Латинима о опреснацима”9, а „опреснак” је бесквасни хлеб. Од тога је остало да се каже „пресан хлеб”.                

Ево неколико одељака из поменутог списа: „...Људи Римљани – сви пак који сте к нама дошли, а и сви који живите у нашим  градовима... како имате заједништво са Христом, једући мртво... и пресно тесто... Онај, дакле,  ко опреснака једе, у тами Закона ходи, и какву заједницу има са Христом? Обратите пажњу, пак, да у опреснацима не постоји ни једна животна сила нека, јер су мртви. А у хлебу, односно у телу Христовом, три су (силе) живе, и живот дарују онима који их достојно једу: дух и вода и крв, како ми и сâм напрсник Христов, Јован, сведочи речима:  ’Tроје је што сведочи, рече: дух, вода и крв, и троје је у једном  (1. Јн 5, 8), обелодањујући тело Христово, које је у време распећа Господњег постало очигледно када  је  вода  и крв истекла  из  пречистог ребра Његовог (Јн 19, 34), када је копљем прободено тело Његово, а живи и Свети Дух је остао у обоженом телу Његовом, које – Духом у хлеб претворено и постало тело  Христово – ми,  једући,  живимо  у  Њему,  јер живо и обожено  тело једемо. Тако и крв Његову пијемо, живу и топлу. Са водом  истеклом из бесмртног ребра Његовог чистимо се од сваког греха, испуњавајући се топлим духом, пошто топлу, како видите, као из ребра Господњег, чашу пијемо. Јер из живог тела Христовог, и топлог духом, топла нам крв и вода истече онако како у оних који једу опреснаке не може да се догоди... Није добро хвалисање ваше.ۥНе знате ли, рече, да мало квасца све тесто укиселиۥ (1. Кор. 5, 6) и  хлеб тада  не  бива  пресан?  ...јер се уопште не нађе у  Божаственом  писму да опреснаке поменуше Христос и апостоли Његови када их је Он учио тајни Новог завета...не видите ли да сте чињеницама јасно  разобличени... Али о опреснацима  смо вам, колико је могуће, довољно рекли, а треба рећи и о суботњем посту”.                         

Пре него што наставим о суботњем посту, поставићу питање: Треба ли ишта више од овога рећи православним екуменистима који су прихватили сапричешћивање православних и римокатолика (intercommunion)? Куда води то, и  више од тога – изједначавање двеју цркава прихватањем да  су  им  свете  тајне исте, јер им је изједначено свештенство, а епископи имају исто апостолско прејемство, како је одлучено на VII Скупштини Мешовите комисије за дијалог између Православне и Римокатоличке цркве, одржаној 23. јуна 1993. године у Баламанду (Либан)? Разуме се, а и јасно се види, да све то ка унији води. Како другачије схватити учестале примере мешања светих тајни; примере који говоре о изједначавању православних са римокатолицима и унијатима? Недавно се, на пример, румунски православни епископ Баната, Николау, сапричешћивао са румунским  унијатима. Било је то 25. маја  2008. године – недеља Самарјанке.

О суботњем посту Латина говори се у 50. глави Законоправила Светога Саве, одакле преносим овде неколико детаља:„Реците нам откуда сте примили да постите суботом у четрдесет дана Великог поста?  Од апостола ли?  Неће бити!  Јер врховници међу апостолима у петој књизи Заповести (тј. у Апостолским установама), у којој је и о мученицима написано, у деветнаестој глави овако говоре: ...

Господ нам је заповедио да се среда и петак посте; среда, дакле, због издаје, а петак због страдања... ۥ  У седмој пак грани истих  Заповести  у  двадесет  четвртој  глави, овако рече: ۥ...Једину пак суботу да сачувате у целој години – (суботу) погреба Господњег, у коју треба да се пости, а не да се празнује, јер колико је времена Творац под земљом, туговање за њим је снажније од радости (због) стварања (света)... ۥ”

У истој (50) глави Законоправила Светога Саве изнета је критика на Римљане због безбрачности њихових свештено-служитеља, као и других  неканонских појава, па се у закључку каже : „Откуда, дакле, и од којих, наиђоше на  вас ове зле  болести, о премудри, и  благороднији  од  свих  других, мужеви римски? Испитајте убудуће тачно, дакле, о овоме браћо, да не бисте некад (боловали) од таквих отровних болести, хоћу да кажем – опреснаци, и суботњи пост, и раскидање свештеничког брака, и то да се у Велики пост свакодневно цела служба врши – па сазнавши из свих Богонадахнутих писама за  изопаченост  тога,  избегавајте  да  творите тако нешто. Будући да су цркве Божје (мисли се на помесне православне цркве), ујединивши се са нама – са вашом браћом од које сте се, због напред реченог, отргли, да откривена лица угледамо славу Господњу, у сагласном сједињењу са православном вером... Ако ли није (тако),  онда  дајте  нам  сведочанства  из  Божаствених  писама,  која  су  вам  од помоћи. А ми, знајући да се покоравамо не крчмарској духовној речи, (него) ћутањем које вам желимо у Христу Исусу Господу нашем, коме је слава у векове векова” (Амин).

У 51. глави  Законоправила  Светога  Саве пренет  је  византијски  спис који у 27 тачака излаже заблуде Латина и других римокатолика. Од тих 27 тачака овде доносим само 1.:„Папа римски и они који су хришћани западне стране изван Јонске луке: Италијани,  Лонгобарди,  Франци  који  се  и  Германима  називају,  Амалфићани,  Венецијанци и остали... – сви (они) су са папом  пре много времена  ван  Саборне цркве, страни – и јеванђелским, и апостолским, и отачким предањима, због варварских обичаја којих се држе, од којих су најгори и највећи ови: 1. Светом обрасцу (Символу) вере, сложеном од јеванђелских речи, а који тако јасно говори о Светом Духу: ۥИ у Духа Светога Господа, и Животворног, који од Оца исходиۥ  – ти (тј. Латини), рђаво и погрешно додаше: ۥИ од Синаۥ. Мислим да због скучености језика њиховог, дакле, сматрају да је исто  –  исхођење Духа Светога од Оца и послање к нама преко Сина. Варварски и незналачки смислише да се послање ни по чему не разликује од исхођења“.                                             

Због проширеног по Србији јеретичког учења Латина о исхођењу Духа Светога и од Сина, исказаног кроз онај додатак „Филиокве” у 8. члану Символа вере, Свети Сава је на Жичком  сабору 1221. године „исправљао” и „обнављао” веру, захтевајући да за њим трипут и наглас понављају члан по члан  Символа вере, владар и сав народ, без тог јеретичког додатка. „А оне који су исповедали јерес – по речима Теодосија – задржа са собом у цркви и насамо их подробније испита”.  Теодосије нам открива, такође, кога Сава испитује и исправља, јер каже : „... А онима који су крштени у латинској јереси – такође уз проклињање њихове зле јереси, и исповедање Обрасца  (тј. Символа) вере – прочитати молитву за свето миро и тако их са тим светим миром по свим чулима помазати, и за вернике са нама имати”.                          

Поред Законоправила Светога Саве велики браник против бабунске, односно латинске јереси исказане  кривотворењем  Символа вере, јесте Душанов законик из 1349. и 1354. године,  који у 85. члану  прописује  строге  казне  за  оне који изговарају  „бабунску реч ”,  а та реч је „Филиокве”.           

Против  латинске  јереси у Србији отворено устају,  говоре и пишу многи умни и дубоко верујући људи – Владислав Граматик, Никодим Химнограф, Константин Философ – Костенечки  и др.          

Некада се Српска православна црква једнодушно бранила од римокатоличких  јереси  и  унијатских  налета.  Деспот  Ђурађ  Бранковић  (1427-1456),  на пример, за разлику од владара других православних земаља, који су подстицали па и присиљавали црквене великодостијнике да учествују и прихвате одлуке унијатског сабора у Ферари и Фиренци (1438-1439), одолева свакојаким притисцима и одбија да се тамо нађу представници Српске православне цркве. „Касније је изјављивао католичким достојанственицима да је цео свој живот провео у вери предака; ако би је сада променио, његови поданици  би  помислилида је умом пореметио, иако су  га  до тада сматрали  мудрим  човеком". 

Данас имамо сасвим другачију појаву. Српска православна црква ћутке посматра појединце из њеног крила како се просто утркују да служе мисионарскоунијатским стремљењима римокатолика. То су они појединци који су и преко јавних гласила представљали православне и римокатолике као „два плућна крила”. Не умеју такви мисионари унијаћења да се упитају – неће ли поред тешко оболелог оног једног плућног крила, брзо да оболи и ово друго? Гледање на Цркву као на „два плућна крила” представља атак на учење о постојању само једне Цркве – онакве какву нам је Христос основао, апостоли проширили, а свети Оци учврстили и у 9. члану Символа вере исказали веру у њу речима: „У једну, свету, саборну и апостолску цркву”.                                         

Управо то је доказала Олга Четверикова у својој књизи „Изопаченици“. Зато сваки православни Србин треба да је чита. И то са пажњом и усрдношћу. Циљ? Јасан и једноставан: остати на путу Светог Саве, који је пут Господњи. И другог нема.                   

ВАТИКАН ПРОТИВ СРБА У ДОБА РАСПАДА СФРЈ

Четверикова се у својој књизи бавила и улогом Ватикана у рату против Срба у 20. веку, од НДХ до Фрање Туђмана. У свом огледу „Улога Ватикана у друштвено – политичким процесима на просторима бивше Југославије 1991-2000“, њена колегиница и сарадница Ана Филимонова истиче:“Од тренутка стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС) 1918. г,као и током целокупног периода њеног постојања - све до балканске кризе 90-тих година ХХ века, историја Југославије указује на активну тежњу Св. Столице да учествује у друштвено-политичким процесима на југословенским територијама. Међутим, постојање истинске стратегије и тактике Ватикана у погледу југа Балканског полуострва најјасније се испољило приликом глобалних промена геополитичке карте Европе – приликом слома Аустро-Угарске монархије и формирања нових држава почетком ХХ века; приликом формирања профашистичких режима у време Другог светског рата и, најзад, приликом распада Југославије пред крај ХХ века. 

На почетку ХХ века, на католичким територијама Хабзбуршке монархије – у Словенији и Хрватској – под руководоством виших црквених јерарха а у сагласности с општом идеологијом Св. Столице, почели су да се формирау национални католички покрети, и у њиховим оквирима стварао се систем различитих католичких организација. За њих је било карактеристично да су тежиле да обухвате различите друштвене слојеве, али се као приоритетно усмерење истицао рад са младима – са ђацима и студентима. Многобројне религиозно-просветитељске организације развијале су ''живо католичко осећање и потпомагале да се на темељу католичких принципа учврсти национална свест, формирајући при том посебну хришћанску културу. Као резултат, Римо-католичка црква је појачала свој утицај на лични и друштвени живот: и пре и после стварања југословенске државе, развијао се систем римо-католичких братстава, конгрегација и верских школа, а католичка штампа и публицистика постале су утицајна политичка снага. Католички јерарси заговарали су идеју учествовања цркве у световној власти и у животу грађанског друштва, утврђивали право цркве да контролише институције брака и породице, религиозно, идејно и морално поучавање младих на свим нивоима образовних процеса.

После стварања Краљевине СХС (од 1929. г. Краљевине Југославије), делатност римо-католичких политичких кругова била је усмерена само на формирање хрватских државно-националних програма са циљем издвајања Хрватске из југословенске државе, при чему се разрађивала стратегија и тактика супротстављања српским политичким снагама. Ватикан је био непомирљиви противник јединствене државе и све до времена распада Југославије непрекидно је спроводио акције усмерене на издвајање католичких народа из њеног састава.                       

Енциклика Пија XI ’’Ubi arcano Dei’’ од 23. децембра 1922. г. поставила је пред католички свет задатак да разради нове организационе форме, способне да обухвате све католике и све сфере друштвеног живота. Света Столица се усмерила на формирање нове католичке мисије која је, за разлику од претходне, широко развијала апостолску делатност мирјана, тј. њихово вишеструко учешће у религиозно-друштвеном животу. После појаве енциклике у Хрватској, Словенији, Далмацији, Босни и Херцеговини, делатност Римо-католичке цркве поделила се на два усмерења: католички покрет и католичка акција. Хрватски прелати препустили су се вољи Св. Столице и приступили  реорганизацији оних католичких покрета који су већ постојали до тог времена. Ослонац католичке акције у Краљевини СХС постала су омладинска друштва под називом ''Соко''.                    

Иван Мерц, идеолог ''сокола'', прогласио је за циљ католичке акције његово претварање у ''суштину националног живота хрватског народа''. Као резултат, ''соко'' се развио у најмногобројнији и најутицајнији покрет на хрватским територијама, који је обухватао око 40 000 људи. Међутим, након што је 6. јануара 1929. г. увео диктатуру личне власти, краљ Александар Карађорђевић  забранио је ''Соко'' упоредо са другим, како хрватским, тако и српским организацијама које су имале национални или религиозни карактер.            

После 1929. г, у Југославију су почели да пристижу подаци о тежњама  Ватикана да промени постојећу политичку ситуацију у Средњој Европи. Римска курија је још 1918. г. иступила с иницијативом за стварање Подунавске конфедерације на темељима Хабзбуршке монархије. Касније се у Ватикану појавио план издвајања Хрватске и Словеније као две засебне републике. Почев од 1929. г, Св. Столица је планирала да припреми тло за предстојеће геополитичке промене на територији Југославије (а такође и у Румунији и Чехословачкој), уз помоћ моћних католичких партија и покрета.            

Крајем 1936. и почетком 1937. г. на хрватским територијама, а такође у оквирима католичке акције, створено је спортско-гимнастичарско друштво ''Хрватски јунак'' које је представљало део општег хрватског националног покрета и у којем су се објединили циљеви католичке акције, Хрватске сељачке странке и блока франковаца. Истовремено је И. Протулипац, један од лидера ''сокола'', препородио своју организацију под другима називом - ''Крижари'' (''Крсташи''). У 1938. г. постојало је 580 мушких друштава ''крижара'' (са 30 000 чланова), као и 452 женска друштва (са 19 000 чланица). Од тог времена, ''крижари'' су почели да спроводе политику снажно израженог хрватског ексклузивизма.   

У Независној Држави Хрватској, која је створена након окупације Југославије, на чудан начин сјединили су се усташка идеологија и католички политички кругови. Циркулар загребачког надбискупа А. Степинца од 27. априла 1941. г. указивао је: следеће: ''Наступило је време када језик треба да заћути а да проговори крв својом мистичном везом са земљом... Не говорим вам само као син хрватског народа, него и као представник свете цркве. Говорим вам као представник цркве и као пастир душа, молим вас и позивам да свим снагама тежите ка томе да наша Хрватска постане Божија земља, јер ћемо само тако моћи да извршимо наша два велика задатка... и хрватски народ биће народ Божији...''. Усташки вођа Анте Павелић упутио је писмо Пију XII у којем је, позивајући се на ''дубину католичког осећања'' и ''оданост папи'', изјавио да управо папи припада част стварања НДХ. Део вишег католичког клира и религиозних организација на територији НДХ сарађивао је са усташама.                                     

После пораза немачке војске код Стаљинграда, дипломатски напори Свете Столице били су усмерени ка формирању антикомунистичког фронта. У политици Ватикана појачале су се пацифистичке тенденције. Тежња ка успостављању мира одјекнула је у божићном радијском обраћању Пија XII који је наглашавао да ниједна нација или раса не само да не би требало да буду потпуно уништене, него не би требало ни да се осећају пониженима и без могућности за пуновредан развој''. Мотиви Римске курије, међутим, нису били узроковани само бригом за судбину народа: у нову концепцију Ватикана о праведном миру није била укључена беспоговорна капитулација Немачке, коју су захтевали савезници. Због тога је Ватикан 1943. појачао своју посредничку делатност у склапању сепаратног мира.

Совјетски Савез је ту делатност проценио као ништа друго до покушај Ватикана да за Немачку постигне такав мир који ће јој омогућити да сачува освојене територије и позицију моћне државе, способне да спречи продирање Совјетског Савеза на Запад.                    

У периоду постојања комунистичке Југославије и са почетком ''хладног рата'', Римска курија је подржавала делатност усташке емиграције и гледала на њу као на саставни део антикомунистичког покрета Запада. Анте Павелић, један од најмонструознијих злочинаца из времена Другог светског рата, заједно са још 500 свештеника побегао је из Хрватске и доспео у Рим, где му је у Ватикану пружено прво уточиште. Павелић је умро 26. децембра 1954. г. у Мадриду, примивши причешће и папин лични благослов.               

По завршетку Другог светског рата, Света Столица почела је активније да учествује у друштвено-политичком животу католичких земаља; као резултат предузетих напора,Ватикан се поч. 80-тих годна ХХ века претворио у један од признатих центара светске политике. У послератномпериоду, Пије XII је настојао да консолидује католичку Европу као противтежу комунистичком систему, а чинио је то путем уједињења земаља-агресора са другим европским земљама у различите савезе. Није случајно што је споразум о Европској економској унији потписан у Риму 25. марта 1957. године уз благослов папе Пија XII. Осим тога, понтифекс је у Ватикану окупио низ чувених економиста, који су разрадили програм економског развоја чија је главна тачка била широка експанзија економија католичких земаља. Папина иницијатива наишла је на подршку САД: председник Труман и две најауторитативније фигуре америчке политике – Д. Далас и Д. Рокфелер изразили су спремност да учествују у финансирању наведеног пројекта и одобрили су одеју комбиновања религије и политике.

Основни правац политике Јована Павла II, који је изабран 1978. г, постало је проширење дипломатских и политичких веза Ватикана, и то не у традиционално католичким земљама, као што су, на пример, Шпанија или Аустрија, него углавном у САД. Понтифекс је био у многим посетама, проширујући дијалог с протестантским земљама северне Европе и с представницима других вероисповести, па међу њима и са Израелом и са исламским светом.                                   

Током 1981-82. г, правац дипломатских односа између Ватикана и САД био је најпре одређен разменом амбасадора понтифекса и председника САД Р. Регана, а затим и личним сусретом, којем нису присуствовали чак ни преводиоци. Без обзира на то што су алијансу Свете Столице и Беле куће припремили ватрени католици – Бжежински, Кејси и Волтерс, које је подржао министар иностраних послова, А. Хејг, такође католик (његов рођени брат био је бискуп), администрација САД-а, на челу са министром одбране Х. Вајнбергом, видела је у римо-католичкој цркви само утицајну наднационалну институцију, постављену у контекст ''реалне политике''. Реган се редовно саветовао са високим католичким круговима, истовремено проширујући помоћ дисидентима у источноевропским земљама. Први амбасадор САД у Ватикану постао је председников лични пријатељ, калифорнијски милионер В. Вилсон, који је прешао у католичку веру. После пада Берлинског зида, уследило је успостављање дипломатских веза Ватикана са бившим социјалистичким земљама: 1989. са Пољском и СССР-ом, 1990 – с Мађарском, Чехословачком, Румунијом и Бугарском а 1991 – с Албанијом.

У католичкој Пољској, Мађарској, Словенији и Хрватској, католичке организације извршиле су пресудан утицај на догађаје из периода 1990-1991. г. Од првих дана почетка кризе у Југославији, Светс Столица је била увучена у друштвено-политичке процесе на њеној територији. Римска курија је активно учествовала у формирању јавног мнења посредством средстава масовног информисања а везано за виновнике проширења конфликта и одговорности земаља./.../       

На почетку балканске кризе, положај Ватикана није подразумевао промену постојећег политичког система, него намеру да земља буде доведена до распада и да се обезбеди независност католичких република – Словеније и Хрватске. Занимљиво је да су се задаци Св. Столице подударали са задацима словеначких и хрватских комунистичких лидера, односно, ови други су их само спровели у живот.

Почетком 90-тих година ХХ века, у католичким средствима масовног информисања дошло је до новог заокрета. Радио- Ватикан је по читавом свету преносио посланице хрватских епископа о ''прогонима'' и угњетавању цркве у Хрватској. Загребачки надбискуп Фрањо Кухарић био је у низу посета земљама Европе и Америке и посредством америчког огранка организације ''Опус Деи'' успоставио је везу с утицајним политичким структурама САД-а.    

Крајем 1991, на саветовању ОЕБС-а у Бечу, а поводом догађаја у Хрватској, представник Свете Столице изјавио је да се безбедност и сарадња у Европи не заснивају само на принципу неповредивости граница и да се они превасходно заснивају на ''признавању човекових права и права народа''.

У фебруару 1991. г, у време када су у Југославији још увек вођени преговори у вези с мирним разрешењем конфликта, хрватски бискупи, на челу са Ф. Кухарићем (загребачки надбискуп) А. Јурићем (сплитски надбискуп) и В. Пуљићем (сарајевски надбискуп), које су подржавали и други југословенски католички јерарси, обратили су се светској јавности с посланицом у којој су изложили своје виђење разлога међунационалног конфликта и именовали кривца. У посланици се, између осталог, указује и на следеће:''Хрватска нација и хрватска католичка црква налазили су се у угњетеном положају под доминацијом српске династије: први пут у нашој историји, нашли смо се под влашћу династије која је Српску Православну цркву прогласила за државну цркву... Приликом покушаја да заштите националну и културну самобитност, Хрвати су били изложени интензивним прогонима... Други светски рат уништио је Краљевину Југославију... Све несрпске нације, које су Краљевину доживљавале као тамницу народа, подржале су њен пад и прихватиле рат који је тада почео као своје ослобођење... Хрвати су били изложени нападима наоружаних група српских четника... Локални комунистички партизански одреди контролисали су или маргинализовали све остале, активне или пасивне, демократске силе отпора... Католичка црква и хрватски народ су и у послератном периоду страдали од насиља комунистичке власти... Догађала су се политичка убиства, концентрациони логори и насилна емиграција... Црква је надахнула народ да се ослободи страха и апатије... После сажаљења достојног искуства Прве (1918-1941) и Друге Југославије (1945-1990), црква подржава нови политички план, заснован на независности народа... Нама се, међутим, супротставља други политички план који подржава социјализам комунистичког типа, усмерен ка очувању централистичке Југославије... Иза овог плана стоје српски политичари, официрски кадар војске (у већини случајева српски) и, на жалост, многи представници Српске Православне цркве... У случају да се у Србији и Црној Гори одржи комунистички режим (замаскиран у социјалистички), нама прети опасност косовизације, односно ликвидација националних права, слично као што је учињено с албанским становништвом Косова током последње две године...''.       

Хрватски председник Фрањо Туђман и словеначки председник М. Кучан успоставили су тесне и сталне контакте са Св. Столицом, док је, истовремено, ватиканска штампа обезбеђивала широку информативну подршку процесу издвајања Словеније и Хрватске из Југославије. На дан 21. априла 1991. папа Јован Павле II иступио је са говором у којем је изнео тврдњу о нужности политичких промена у Југославији, наглашавајући тезу о културној, историјској, религиозној и лингвистичкој разлици међу њеним народима. Проглашење независности Словеније и Хрватске поздравила је целокупна виша римо-католичка јерархија у Југославији. На дан 28. јуна понтифекс је упутио поздравне посланице С. Месићу, Ф. Туђману и М. Кучану, да би 29. јуна папа изјавио да ''гушење легитимних права и тежњи народа значе насиље'', при чему је за појаву прогона српског становништва поглавар римо-католичке цркве оптужио... саме Србе, пошто они спроводе ''микронационализам''.                 

Непосредно укључење Римске курије у конфликт на територији Југославије довело је до заоштравања ситуације, да би папа 17. августа, током своје посете Мађарској, подржао националне циљеве Хрватске. На ванредној седници ОЕБС-а у Прагу делегат Св. Столице изложио је став Римске курије у вези с могућим геополитичким променама у Европи а које су подразумевале ''стварање нове Европе као природне последице хелсиншког процеса''. Сагласно плану Ватикана, унутрашње границе међу југословенским републикама ''нису искључиво административне'', оне су ''у подједнакој мери историјске и међународно признате и загарантоване постојећим Уставом''.  У септембру 1991. кардинал Кухарић прогласио је Србију кривцем за агресију, усмерену на проширење сопствене територије. Крајем 1991. г. католичка црква мобилисала је све своје информативне ресурсе. И док се Француска колебала поводом дефинисања своје позиције у балканској кризи, сплитски надбискуп Јурић упутио је посланицу француским бискупима, обавештавајући их о ''чудовишном рату'' последњег бастиона комунизма у Европи – федералне армије, чији је циљ ''истребљење хрватског народа''. На дан 22. септембра папа је изјавио да ''дели бол Хрватске'', а 18. маја 1992. г, на саветовању Билдербершке групе, папа је потврдио право међународне заједнице на интервенцију у име заштите ''људских права''.

После проглашења независности Словеније и Хрватске, Св. Столица је развила дипломатску активност без преседана, а са циљем да републике које су се отцепиле добију међународно признање. Папа је при том указивао на''неправедан рат'' који је покренут против хрватског народа и на ''чинове агресије, који се нужно морају окончати''. У том периоду, ни ОУН, ни ОЕБС, ни Европска унија, нису догађаје у Југославији тумачили као ''агресију'', а још су мање били склони да административне границе разматрају као међународне или, пак, да акције незаконитих војних формација третирају као ''праведан рат''.        

На папину иницијативу, 28. новембра 1991. г. у Ватикану је започела епископска конференција на коју су били позвани виши црквени јерарси, не само из европских, него и из источних земаља. Понтифекс је предложио план стварања јединственог блока ''хришћанских цркава'' са циљем учвршћења хришћанске свести у свету. Истовремено је структура римо-католичке цркве на територији Југославије била промењена: границе дијецеза (епархија) усаглашене суса границама издвојених република.

У периоду распламсавања конфликта и његовог прерастања у етничко-грађански рат широких димензија, Ватикан је, на дан 13. јануара 1992. г, једнострано признао Хрватску и Словенију.    

У меморандуму Св. Столице, упућеном Европској унији поводом ситуације у Босни и Херцеговини (15. априла 1992), Ватикан је затражио организовање отпора ''интервенцији наоружаних банди југословенске федералне армије''; на дан 6. децембра 1994. г, приликом сусрета шефова држава и влада-чланица ОЕБС-а у Будимпешти, кардинал Содано затражио је од међународне заједнице да се установе јаснији критеријуми ''жртава'' и ''агресора'', подразумевајући под ''агресорима'' Србе. У јеку босанског сукоба, папа је изразио жељу да посети Загреб, Београд и Сарајево. Православна црква је уложила протест против понтифексове посете Београду, а посебно против његове посете Јасеновцу, пошто је поглавар римо-католичке цркве осудио чин геноцида над Јерменима, Циганима и Јеврејима и оштро критиковао тоталитаристичке режиме стаљинистичког типа у Кини и Камбоџи, али извињење због саучествовања римо-католичких свештеника у злочину геноцида над српским становништвом у периоду Другог светског рата није уследило.        

Папа је 10-11. септембра 1994. допутовао у посету Хрватској, током које је позивао на ''културу мира'' и на одустајање од усконационалистичких ставова.           

С једне стране, ватиканска дипломатија је уложила велики напор у тражењу решења за регулисање конфликта у Босни и Херцеговини, док је, с друге стране, папа подржао бомбардовање српских положаја од стране НАТО снага, током којег су углавном пострадали цивили.                   

У јулу 1995. г. влада Републике Српске у Босни и Херцеговини прихватила је предлог Св. Столице да се изврше консултације с представницима ватиканског Института за политичка и економска истраживања у области сарадње и развоја. у саставу српске делегације налазила су се два члана владе – Мирослав Тохољ и Драган Калинић, као и два стручњака – академик Милорад Екмечић и Жика Ракић. До дијалога, међутим, није дошло. У време боравка српске делегације, Ватикан је у својим средствима јавног информисања наставио да развија кампању осуђивања српских дејстава у Сребреници и Жепи. Истовремено су хрватске операција ''Бљесак'' и ''Олуја'' именоване као ''враћање територија''. На дан 19. октобра 1995. г. папа је коначно дефинисао своју позицију, подржавајући принцип хуманитарне интервенције.             

Касније ће, у случају косовског конфликта, Св. Столица применити већ разрађену тактику. Загребачки надбискуп Кухарић, љубљански надбискуп Шустер, католичка штампа – како у самој Југославији, тако и у Ватикану – одобрили су поступке сецесионистичких снага. У априлу 1994. г. папа је посетио Албанију и подржао захтеве албанских сепаратиста на Косову. Понтифекс је био један од првих светских лидера који су 1998. г. затражили да се спроведе енергична акција против Србије. Тако је 30. марта 1999. г. сазвао савет амбасадора земаља НАТО-а и земаља-чланица Савета безбедности ОУН-а, акредитованих при Св. Столици, с циљем да се прекину војна дејства против Србије... у време ускршњих празника.                                    

Једно од усмерења папске политике на преласку из ХХ у ХХI век било је и проглашење низа хрватских религиозно-политичких посленика за светитеље. Друга посета Јована Павла II Загребу била је повезана са беатификацијом загребачког надбискупа Алојзија Степинца, због чега је дошло до заоштравања односа између Римо-католичке и Православне цркве. Представници Православне цркве указивали су на насилно преобраћање 255.000 православних Срба у католицизам и на геноцид према српском, јеврејском и циганском народу у време Другог светског рата. Међутим, без обзира на навођење вапијућих чињеница о учешћу римо-католичког клира у злочинима хрватских усташа, Пије XII је после слома НДХ именовао надбискупа Степинца за кардинала и члана курије. Степинац је 1960. г. био сахрањен на најсветијем месту на хрватској земљи – у загребачкој катедрали а што је, у суштини, значило рехабилитацију његове политике. Чин насилног покатоличавања Срба Св. Столица није прогласила поништеним.             

У садашње време, група америчких адвоката – Џонатан Леви, Томас Истон и др, на своју сопствену иницијативу поднели су тужбу против ватиканске и читавог низа других банака (швајцарских, аустријских, аргентинских, шпанских, италијанских, португалских, немачких и америчких), а поводом усташког злочина геноцида извршеног над ''700 000 православних Срба, Јевреја и Цигана''. Реч је о стотинама милиона долара које се морају вратити жртвама геноцида или њиховим породицама. Друга група америчких адвоката, позната америчка фирма ''Zimmerman Reed'' из Минеаполиса у САД-у, интензивно ради на прикупљању одговарајуће документације, при чему је ова позната фирма своју делатност предузела у име српских жртава геноцида. Изводећи одређени закључак, можемо рећи да се учешће Ватикана у етничко-религиозном сукобу на територији бивше Југославије испољило у једностраној подршци хрватском и словеначком сепаратизму, у развијањуантисрпске кампање у средствима масовног информисања, у подржавању антисрпских акција које су западне земље спроводиле на територији Хрватске, Босне и Херцеговине, Косова и Метохије. Света Столица је нарушила како чланове латеранског споразума – који је обавезују да остане неутрална и да своју делатност ограничи искључиво на религиозну сферу, тако и резолуцију Другог ватиканскогконцила, којом се карактер мисионарске делатности свештенства одређује као наглашено религиозни (а не полититички) по својој природи.“           

Тако Ана Филимонова. Ово никад не смемо заборавити.

Књига Олге Четверикове наш је незаборав. 

др Владимир Димитријевић

satanisti zele da ceo svet postane veliki karantin

Поткатегорије

Текстови Владимира Димитријевића

Књиге - Владимир Димитријевић

Новински чланци где се појављује име Владимира Димитријевића

ПЕТИЦИЈА за Др Владимира Димитријевића

peticija dr vladimir dimitrijevic

 

 

Број прегледа чланака
1588028

Новe књигe за преузимање - (Download)

knjiga sta se rodi kad se gender rodi vladimir dimitrijevic

Шта се згоди кад се ЏЕНДЕР роди
- политички ХОМОСЕКСУАЛИЗАМ као нови БОЉШЕВИЗАМ

 Kanonizacija alojza Stepinca - knjiga

klovnokratija dr vladimir dimitrijevic zoran cvorovic knjiga

КЛОВНОКРАТИЈА

Србија за владе Александра Вучића
Др Зоран Чворовић
Др Владимир Димитријевић

Преузмите комплетну књигу (PDF 1,5 MB)

 da se zna knjiga

ДА СЕ ЗНА

Повереник за заштиту
равноправности против
слободе мишљења и изражавања

Преузмите комплетну књигу (PDF 1,94 MB)

srbi krivi za sve

Мала књига велике мржње
РЕЧНИК СРБОФОБИЈЕ

Преузмите комплетну књигу (PDF 0,6 MB)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

ЕВРОУНИЈАЋЕЊЕ
Православље и папизам на крају историје

Преузмите комплетну књигу (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

ГРАМАТИКА ЕКУМЕНИЗМА
ОХРАНА - Романов

Преузмите комплетну књигу 2,4 MB (PDF)


dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

ДНЕВНИК АПОКАЛИПСЕ
ОХРАНА - Романов

Преузмите комплетну књигу 1,4 MB (PDF)


od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

ОД СВЕТОГ САВЕ ДО ЂЕРЂА СОРОША
Зборник радова о реформи школства

Преузмите комплетну књигу 6,3 MB (PDF)


 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

ОБОЖЕЊЕ НИЈЕ ИНДИВИДУАЦИЈА
Православни поглед на Хесеа и Јунга

Преузмите комплетну књигу 0,9 MB (PDF)


svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

СВЕТОСАВСКИ СВЕШТЕНИК ПРОТА МИЛИВОЈЕ МАРИЧИЋ,
ДУХОВНИ СИН ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Преузмите комплетну књигу 0,6 MB (PDF)


skolokaust vladimir dimitrijevic

ШКОЛОКАУСТ
Како разарају наше образовање

 Преузмите комплетну књигу 1MB (PDF)


srbocid vladimir dimitrijevic 

СВЕТОСАВЉЕ И СРБОЦИД

Преузмите комплетну књигу 1,3MB (PDF)


geopolitika svetosavlja izmedju vasingtona i vatikana knjiga

ИЗМЕЂУ ВАШИНГТОНА И ВАТИКАНА 
ГЕОПОЛИТИКА СВЕТОСАВЉА 

Преузми комплетну књигу 1,4MB (PDF)


 hominterna i gejstapo knjiga dr vladimir dimitrijevic

ХОМИНТЕРНА И ГЕЈСТАПО
Преузми комплетну књигу 1,6MB (PDF)


zavetnici i begunci vladimir dimitrijevic knjiga

ЗАВЕТНИЦИ И БЕГУНЦИ
КОМЕ ЋЕ „БЛАЖЕНИ АЛОЗИЈЕ” БИТИ КРСНА СЛАВА?


Преузми комплетну књигу 1,8MB (PDF)


knjige od utrobe vladimir diitrijevic

КЊИГЕ ОД УТРОБЕ
Записи пропалог песника


Преузмите комплетну књигу 1MB (PDF)


svetosavlje i liturgijska reforma vladimir dimitrijevic knjiga

СВЕТОСАВЉЕ И ЛИТУРГИЈСКА РЕФОРМА

Преузми комплетну књигу: 1,5 MB (PDF) ⇒►


sa strahom bozijim i verom pristupite vladimir dimitrijevic knjiga

СА СТРАХОМ БОЖИЈИМ И ВЕРОМ ПРИСТУПИТЕ!

Преузми комплетну књигу: 0,8 MB (PDF) ⇒►


teologija ilitehnologija vladimir dimitrijevic knjiga

ТЕХНОЛОГИЈА ИЛИ ТЕОЛОГИЈА

Издавач

Лио, Горњи Милановац, 2009.

Преузми комплетну књигу: 3 MB (PDF) ⇒►


oklevetani svetac vladimir dimitrijevic knjiga

ОКЛЕВЕТАНИ СВЕТАЦ
(Владика Николај и србофобија)

Издато: 2007.

Место: Горњи Милановац

Издавач: ЛИО, Горњи Милановац

Преузми комплетну књигу: 2.1 MB (PDF) ⇒►


sveta liturgija i tajna ocinstva vladimir dimitrijevic knjiga

СВЕТА ЛИТУРГИЈА И ТАЈНА ОЧИНСТВА
(Трпеза Господња кроз векове и данас)

Издавач
Лио, Горњи Милановац, 2007.

Преузми комплетну књигу: 1.1 MB (PDF) ⇒►


 hleb nebesni vladimir dimitrijevic knjiga

ХЛЕБ НЕБЕСНИ И ЧАША ЖИВОТА
(Свети Николај Охридски и Жички и Преподобни Јустин Ћелијски о Светој Литургији и Причешћу)

Лио, Горњи Милановац, 2007.

Преузми комплетну књигу: 520 KB (PDF) ⇒►


jagnje i zmija knjiga vladimir dimitrijevic

ЈАГЊЕ И ЗМИЈА
(Православље и неогностичка психологија)

Лио, Горњи Милановац, 2007.
Преузми комплетну књигу: 1.6 MB (PDF) ⇒►


obnova ili obmana vladimirdimitrijevic

ОБНОВА ИЛИ ОБМАНА?
Литургијска реформа и криза римокатолицизма

Лио, Горњи Милановац, 2007.

Преузми комплетну књигу: 1.1 MB (PDF) ⇒►


put za nigdinu vladimir dimitrijevic knjiga

ПУТ ЗА НИГДИНУ
РОКМУЗИКА И ДОБА НИХИЛИЗМА

Лио, Горњи Милановац, 2007.
Преузми комплетну књигу: 1 MB (PDF) ⇒►


rec na rec odgovor ep atanasiju vladimir dimitrijevic knjiga

РЕЧ НА РЕЧ
(одговор Еп. Атанасију)

Преузми комплетну књигу: 670 KB (PDF) ⇒►


dodji vidi

ДОЂИ И ВИДИ
(Иконостас и светиња олтара у православном Предању)

издавач:Лио, Горњи Милановац, 2008.

Преузми комплетну књигу: 5.8 MB (PDF) ⇒►

Who is Online

Ко је на мрежи: 41 гостију и нема пријављених чланова

Врт здравља

Врт здравља

vrtzdravlja

БОТАНИЧКА БАШТА И РАСАДНИК СА ПРЕКО 2000 ВРСТА

RSS

feed-image RSS