О значају музике за људску душу много се знало још у древна времена. Стари народи, који су покушавали да ускладе живот са својом савешћу и природом у којој су обитавали, велику пажњу су придавали музици. Она је била саставни део верских обреда и васпитања омладине. Платон је веровао да се понашање добрих и рђавих људи може посматрати према ритмовима и хармонији за које се опредељују. Музичар може да одреди какав такт одговара нечијем начину живота; такође, и плесови изражавају унутрашње настројење душе. Једном речју: какву музику слушаш – такав си. У свом кључном дијалогу „Држава”, Платон је многа места посветио музици. У његово доба музика је била неопходни елеменат школовања. Следбеници мистичара и математичара Питагоре, код којих је и Платон образован, сматрали су да је музика израз божанственог склада у космосу, хармоније сфера. Лепа душа васпитава се мелодијом која је учи лепоти. С обзиром на чињеницу да је „Држава” посвећена могућности устројавања ваљане друштвене заједнице, Платон је у том дијалогу музику ставио у средиште своје педагошке пажње, као и физичко вежбање, гимнастику. Музика васпитава душу, а гимнастика тело. Мудри Грк је говорио да онај који душу храни само музиком, а тело запоставља, постаје или мекушац или нервозни свађалица; а ко упражњава гимнастику занемарујући душу, постаје необразовани грубијан и силеџија. Два су основна тона у којима се мелодијски развија: благ, молитвени, нежни, који позива на узвишена, побожна расположења; други је пак снажан, ратнички, који крепи јунаке спремне за бој. Дужност државе је да обезбеди непроменљивост музике у коју су унета градитељска начела. Ако се ова буде неконтролисано мењала, стање у друштву биће хаотично. Омладина се обавезно учи математици, астрономији и музици, пошто су ово области људског делања у дослуху са космичком хармоничношћу више него остале.
У различитим друштвеним уређењима разни су видови музике. За демократију, у којој побеђује и власт има духовно најнижи слој друштва, Платон, не без ироније, вели да је она „дивно државно уређење, анархично, шарено, које свима без разлике, и једнакима и неједнакима, дели некакву једнакост”. Демократски тип човека угађа себи, испуњавајући све своје прохтеве; све жеље и сва задовољства за њега имају једнаку вредност. У демократији млађи не поштују старије... Музика овог друштва је груба, сирових ритмова и као таква она је израз варварске, простачке душе, душе која није у стању да се обуздава, него се сва предаје дивљој помами. У Платоново доба постојао је оргијастички култ бога вина и полне разузданости Диониса. Тај култ је Платон нескривено презирао. У току дионисијских ритуала учесници су се препуштали суманутој музици, плесу и пијанству, после чега су следили сви могући видови разврата... Насупрот разорном дионисизму, Платон је истицао начела реда и склада, у којима човек пројављује своју сродност са Божанством.
Што се Конфучија тиче, музика је за њега кључни израз људског срца, који настаје кад срце дође у додир са спољним светом. Када је човек тужан, звуци које производи, гласом или инструментима, сетни су и изгубљени; кад је задовољан, звуци су чежњиви и лагани; радост изазива жарке и широке одјеке; љутња – оштре и јаке; сажаљење је мелодијски једноставно и чисто, а љубав – нежна и умилна.
Конфучије истиче да су древни кинески цареви увек водили рачуна о музици, пошто она има великог утицаја на душе њихових поданика. Земља која напредује и развија се поседује мирну и радосну музику, земља која превире у бунту – музику незадовољства и беса, а уништена држава пуна је тужних, носталгичних песама које сећају на прошлост... Животиње познају звуке, али не и музику. Човек који је схвата, близак је моралном савршенству.
Музика људе сједињује – у добру или у злу, зависно од тога каква је и шта изражава. Ако је велика и истинска, она изражава хармонију свемира и скупа са верским обредима омогућује здраво постојање појединца и заједнице. Конфучије, слично Платону, сматра да се народни карактер препознаје по музици и плесовима. Где је музика светла и нежна, народ је срдачан и саосећајан; где је раскалашна и узнемирујућа, народ је развратан и диваљ. И у његово време било је простачких мелодија и ритмова. Њих је Конфучијев ученик Цешиа звао „новом музиком”. Приликом њеног извођења, људи су се савијали напред-назад уз читаву поплаву развратних, неуздржаних звукова, безобличних и вулгарних, док су глумци и кепеци одевени као мајмуни залазили међу присутне и мешали се са њима, а да то ником није сметало.
Да сажмемо ставове два велика древна философа када је музика у питању:
- Човек је музичко биће, које своја осећања („додир срца са светом”, рекао би Конфучије) уме и воли мелодијски да искаже;
- Стање музике у једном народу показује стање духа тог народа; стање музике у држави одражава стање државе;
- Благе и умилне, чврсте и ратничке мелодије показују да је народ уравнотежен, осећајан, али храбар и одлучан;
- Пренаглашавање ритма и помамног, неусклађеног играња у музичком понашању човека и народа указују на декаденцију и слом, раздешеност и раштимованост душе;
- Лоша, разуздана музика квари карактер и ствара распусне мекушце и развратнике, за живот неспособне;
- Ако се хоће напредак заједнице, мора се водити рачуна о музици;
- Музика је израз човекове сличности са Божанством и његове призваности да буде узвишен...
О КУЛТУРОТВОРСТВУ НАРОДА
Сваки народ има оно што је велики србски песник Момчило Настасијевић звао матерњом мелодијом, говорећи да, ако човек не зна одакле је, па пође да тражи своје порекло, на коју мелодију задрхти, те је мајке син. О томе је велики руски философ, Иван Иљин, говорио:“Сваки народ има инстинкт, који му јс дат природом (а то значи - и Богом), и дарове духа, које у њега излива Творац свега. Код сваког народа инстинкт и дух живе на свој начин и стварају драгоцену својеврсност. Такође, сваки народ на свој начин ступа у брак, рађа се, болује и умире; по своме ленчари, труди се, газдује и одмара се; по своме тугује, плаче и очајава; по своме се смеши, смејс и радује; на свој начин хода и игра, на свој начин пева и ствара музику; по свомс говори, декламујс, прави досетке и беседи; по своме посматра, сазире и слика; по своме истражује, сазнаје, расуђује и доказује; по своме сиротује, твори милостињу и прима госте; по своме гради домове и храмове; по свомс се моли и поступа херојски; по своме ратује... Он се по своме узноси и не пада духом; по своме се организује. Сваки народ нма другачије, сопствеоно осећање правде и правичности; други му је карактер, другачија дисциплина; другачија представа о моралном идеалу; другачији политички снови; другачији државотворни нагон. Рсчју: сваки народ има друкчије и особено душевно устројство и духовно-стваралачки акт. И сваки народ има нарочиту, национално-зачету, национално-порођену п нацнонално-одстрадану културу. Тако је због природе и историје. Тако је и у инстинкту, и у духу, и у свему културном стваралаштву. Тако нам је свима дато од Бога. И то је добро. То је прекрасно. И никад није било осуђено у Светом Писму. Различите су траве и цвеће у пољу. Различито је дрвеће, вода и облаци. "Друга је славу сунцу, а друга месецу, а друга звездама; и звезда се од звезде разликује у слави” (1. Кор. 15, 41). Богат је прекрасан врт Божји; изобилан врстама, блиста у облицима, сија и радује нас многоликошћу. И сваком народу приличи да постоји, и да се украшава, и да Бога слави на свој начин. И у самој тој разноликости - већ се поје и узноси слава Творцу. И треба бити духовно слеп и глув да се то не би схватило. Мисао да се угаси та многоликост хвале, да се разори то богатство историјског врта Божијег, да се све сведе на мртав једнолики калуп, на "униформу", на једнакост песка, на безличност после духовне разноликости која је у свету већ просијала, могла би да се роди само у болесној души, од злобних, завидних грчева, или у мртвом и слепом мудријашењу. Таква плитка и простачка, противкултурна и сверазорна идеја била би сушта пројава безбожништва.“
Ако је ово тако, онда прича о музици није и не може бити само прича о музици. И зато књига коју читалац има у рукама и није књига само о музици, него о нечем ширем и дубљем: о духу једног народа протв кога се, више од века, води велика и упорна борба.
О ПОЧЕЦИМА ЈЕДНОГ ДВОПЕВА
Раденко Ћурчић, прегалац на многоразличним пољима смисла, после књиге „Човек је оно што прећути“, у којој је испричао аутобиографску приповест о потрази за оцем, жртвом комунистичког тоталитаризма, и о причу побожној мајци, која се упокојила као монахиња Свете Жиче, сада објављује књигу о чувеном дуету народних певача, брачних другова, Радета Богићевића и Босе Овуке, својевремено славних и омиљених, а већ одавно маргинализованих и уклоњених од погледа јавности.
Радомир Богићевић, син часних земљоделаца из Јежевице код Чачка, Душана и Косане, чији је отац био и сеоски музичар, на студијама у Београду се упознао са Босом Овуком, Личанком од Доњег Лапца, пресељеном у Наково код Кикинде ( срели се у се у КУД „Браћа Стаменковић“); створио је песме које су биле „новокомпоноване“, али које је народ прихватио као своје, као што се, између осталог, десило са песмама Драгише Недовића, Обрена Пјевовића, Крњевца. Отац је имао поверење у сина: продао је комад земље да би му купио хармонику. И син није изневерио оца. Раде Богићевић и Боса Овука су почели да наступају по Радетовом повратку из Београда. Кренули су у јавност у друштву чланова ансамбла „Распевана Шумадија“, основаног на иницијативу и трудом Обрена Пјевовића, ствараоца, загледаника у народну песму. Ансамбл је деловао у саставу Културно-уметничког друштва „Радиша Поштић“ из Мрчајеваца, почивајући на заљубљеницима у фолклор који су били из породица у којима се музика неговала неколико генерација (мада су, наравно, они радили и своје земљоделачке послове).
Веља Поповић, друг и сатрудник Радета Богићевића, у свом сведочењу о њему у емисији „Песма као лек“ Горана Милошевића, каже да су реакције сушалаца, док је Раде, на почетку каријере, пред земљацима у Заблаћу певао:“Ту се крије песма из њедара: на Морави воденица стара“ - биле потресне. Људи су најзад чули нешто рођено, своје, нешто што их је враћало искону из кога су потекли.
Богићевић је свој завичај волео и парктично. Године 1966, он и Боса направили су концерте у Ласцу и Слатини, а сву зараду поклонили за изградњу пута која је Петницу спајала са другим селима.
Дует Овука – Богићевић појавио се у тренуцима када је српско друштво било на културној прекретници, усред питања хоће ли се сачувати било шта од нашег наслеђа. Док су шлагер – певачи певали „Мустафу“, „Децу Пиреја“ и мексиканске хитове, Раде је у етар избацио По градини месечина к’о дан. У Богићевићевој музичкој причи људи су се препознали. Јер, како каже Раденко Ћурчић: ”Песма је, заправо, прича испричана у три-четири минута заједно са рефреном, уз музичку пратњу. У тај кратак временски оквир требало је ставити живот, љубав, чежњу, чари природе. Богићевић је користио речи које је усвојио и запамтио, а када би му понестајале, он би их сам стварао. Испричао је и објавио више од сто прича (песама) уз мелодију коју је носио у својој души”.
У времену кад су многа шумадијска села још била без струје, нови извођачи постали су познати преко ноћи. Када су «Градину» снимили и кад је почела да се емитује на Радио Нишу, реакције су биле снажно емоционалне.
Певач Новица Неговановић сведочи: „Ја сам једном приликом, слушајући ту емисију преко Радио Ниша, бележио све поздраве који су трајали од девет ујутру до подне и сви су тражили да њихова жеља или поздрав буду пропраћени баш том песмом. Били су то такав успех и популарност да је то и данас скоро необјашњиво. Први пут сам их видео уживо на приредби, како су се тад називале музичке манифестације, са музичким ансамблом „Распевана Шумадија“ у сали биоскопа „Сутјеска“ у Краљеву. Начин на који су они интерпретирали своје песме, текст и мелодију - све је то било ново и до тад непознато у народној музици.“
МУЗИЧКИ ИНТЕРНАЦИОНАЛИЗАМ
Било је то доба југословенског музичког «интернационализма», када је требало заборавити Шумадију, опанке и воденице. Популарни певачи из наших крајева су се надметали у пливању по водама међународног мелоса. Ћурчић каже: ”За све њих било је само питање тренутка када ће се појавити грамофонска плоча са „њиховом“ музиком и поставити рекорд у продаји и тако потврдити примат западњачког музичког утицаја. Већина очекује да ће то бити песма Халиско са којом је Предраг Цуне Гојковић освојио друго место на фестивалу „Шест дана канцоне“ у Милану 1961. године, наступајући са ансамблом Мексикански трио. Други дају предност Николи Каровићу и песми Мала Гркиња. Оба певача су познати као забављачи Јосипа Броза, његове супруге и других партијских руководилаца. Неки су убеђени да ће то бити песме Ја пијем чашу горких суза, Мама Хуанита или Ја пустолов у интерпретацији Славка Перовића. Женски свет типује на песму Радмиле Караклајић Ангелина или на Лолу Новаковић са песмама Мустафа и Деца Пиреја. Исте 1961. године на првом такмичењу певача забавне музике интерпретаторки џез-музике Нади Кнежевић припада „златни микрофон“ за интерпретацију песме Фатима. Њени обожаваоци очекују успех те песме и на грамофонској плочи. Неоспорна музичка звезда тог доба Ђорђе Марјановић снимио је песму коју је компоновао Жорж Мустаки, Милорд (нешто раније и он је снимио песму Мустафа). Сви они очекују да њихове плоче остваре рекорд у продаји и тако стекну примат код слушалаца. Те године Југославија је прва комунистичка земља која учествује на такмичењу „Песма Евровизије“. Народне музике у том периоду готово да и нема, осим песама Нестора Габрића и обрађених народних песама које емитује Радио Београд. Музичари у унутрашњости улажу напор да „скину“ Гркињу и Мустафу да би певали по кафанама и вашарима, мада нико од слушалаца не зна где је та „земља снова Халиско“. Код појединих сеоских музичара настаје недоумица како да отпочну свадбено весеље. Да ли младу и младожењу да дочекају песмом Ја пијем чашу горких суза или Очи пуне суза, срце пуно бола. Они трезвенији тврде да такво стање не може потрајати, упркос доминацији мексичког, грчког, француског и италијанског мелоса. Таква музика има своје вредности, али она је страна менталном склопу људи који живе на селу (у том тренутку око седамдесет одсто становништа у Србији). Неизоставно мора доћи до „одсудне борбе“ између тих страних копија и српске народне музике или ће наша народна музика остати у оквирима обрађених народних песама и тако изгубити могућност да се мења и прилагођава новим изазовима”.
И борба је почела. Скромно, ненаметљиво, али, као и увек, из срца Шумадије: Раде и Боса. Ко су они?
СТВАРНО, КО СУ РАДЕ И БОСА?
Ћурчић вели: ”О њима се испредају приче и шире различита нагађања - једни тврде да их познају, други понављају да су дошли са стране. Нису примећени на пријемима нити на забавама, приликом организовања лова за дипломате. Непознати су и певачима који су се дичили да су сто и више пута певали пред овим или оним. Нису виђени у друштву политичара и ,,важних“ личности нити су кандидовани за неке награде и одликовања. Песми и њеном успеху нису се обрадовали певачи који су сервилно увесељавали „важне личности“. Одмах су почели подмуклу кампању против песме и њених извођача. Они практичнији правили су планове како да се и они овајде од њихове популарности. Након неколико дана од појаве у продаји плоча је буквално разграбљена, а продавнице стављају натпис да су све примерке распродали. По први пут у оној држави једна грамофонска плоча превазилази тираж од 100.000 продатих примерака. Музички стручњаци су у шоку, а политичари их игноришу. Нису очекивали да ће се у Србији појавити песма коју ће народ потпуно неочекивано прихватити тако отвореног срца.» Раде Богићевић је био самосвестан и музички образован човек, који је знао шта ради: „Раније су све песме писане у десетерцу, а читаве строфе су певане у једном даху. У ствари, биле су уоквирене и језичким и музичким шаблонима, јер су их интерпретирали аматери, лаици, слаби познаваоци музике. Ја сам своје песме ослободио тог шаблона. Оне су и у десетерцу и у осмерцу, а кад се пева, певач може после сваког стиха слободно да узме ваздух без бојазни да ће читава мелодија изгубити у ефекту. Стваралачка база ми је увек била изворна народна песма. Никада се нисам угледао на неког аутора. Нисам ни имао на кога да се угледам.“
Ћурчић каже: ”У њиховом стваралаштву није било вешто прикривеног миксовања грчког, мексичког, арапског, италијанског или турског мелоса. Нису ни претраживали по архивама да би пронашли текст неке народне песме и додали му мелодију и тако користили оно што је народ створио, као што су радили они који су „обрађивали” народне песме. Богићевић је створио нов текст и нову мелодију, користећи знање стечено у музичкој школи, али и амбијент у којем је рођен и у којем је одрастао, па је тако својим стваралаштвом обогатио српско музичко наслеђе.”
Међутим, то не пролази лако. Популарнији и режиму ближи певачи отимају песме Богићевићу, и снимају их као «изворно народне». Богићевић се са тим не мири: „Не могу да разумем да се, тобоже зато што народне песме немају аутора, дозвољавају разне крађе и прекрађе. Моја песма Марамица свиленица често је у програму Радио Београда и њима је познато да сам ја њен аутор и први извођач. Па ипак, врше се прекрајања текста и музичке „коректуре“ без моје дозволе. На страну то што ме нико није ни упитао да ли може да снима моје композиције. Музика је моја професија и ово што ја радим ваљда спада у неко стваралаштво. Све што сам компоновао слушаоци су прихватили. Па ипак, не могу да схватим безобзирност неких фабрика плоча и појединаца који практично на мом раду згрћу милионе! Оставимо и њих, али мени су одузете две Златне плочеи ја ћу покушати да ихдобијем. Оне припадају мени и Боси Овуки. Нико други није имао право да снима моје песме-композиције.“
Право им је, ипак, неко дао. Крађа се наставила.
Ипак, њихов стваралачки утицај није мали. После њиховог дуета, појављује се још осамдесет сличних широм Југославије!
НЕПОСРЕДАН СУКОБ СА «СТВАРНОШЋУ»
А онда је дошла 1964.година. Двопев (србска реч за дует) Овука – Богићевић је, због своје популарности, позвана на угледни «Београдски сабор», на коме сваки извођач пева три песме - прву који му одреди Организациони одбор, једну народну и једну из свог стваралаштва. Радомир и Боса су спремили «Коловођо, колом крени». Док су штимовали пратњу за свој наступ, други учесници такмичења их чују, и похитају да се пожале код директора «Београдског сабора». Да манифестације не би «пропала», Илић тражи од Радета Богићевића да не певају «Коловођу». Овај не пристаје, одлази са такмичења, и тада почиње прави остракизам – не могу на велике манифестације и пред широку публику, склањају их од ушију «широких народних маса», али су они, упркос свему, све слушанији – народ их осећа, и то не само у Шумадији. Раденко Ћурчић пише о томе колико се пазило да се на напуштају идеолошке смернице режима, чак ни у области музике. То је осетио и Богићевић: ”Намеравао је да настави са компоновањем песама у духу македонског мелоса, али им је са важног места дискретно стављено до знања да га у свом стваралаштву не користе, јер је то, наводно, њихово музичко наслеђе. Већ 1964. године Стево Теодосиевски је са Есмом Реџеповом снимио песму Зашто си ме, мајко, родила, да би се касније појавио и дует Селимова - Желчевски. Одмах су од македонских државних институција добили медијску и сваку другу подршку како би промовисали свој мелос.” Па ипак, ”славуј из Јежевице” наставља да се бори за праве вредности, и са групом аутора 1967. године оснива Савез аутора народне музике Југославије.
Међутим, пошто су Титов социјализам продире и капитализам, па неко схвата да музичка индустрија може да постане ”златна кока”, наступа прави хаос: ”За само пет година, од 1965. до 1971, Савез аутора народне музике Југославије од тридесет осам чланова, колико их је било приликом оснивања, нараста до 1.200 композитора и текстописаца. У истом периоду створено је преко 5.000 композиција, снимљено 123.000.000 грамофонских плоча (од тог броја 60% је новокомпонована музика)”.
Та музика, међутим, ускоро скреће са пута на коме су је држали композитори и текстописци попут Недовића, Пјевовића, Богићевића, Царевца.
КУДА СУ ПОВЕЛИ НАРОДНУ МУЗИКУ?
Владика славонски Јован Ћулибрк у свом огледу „Музика и васпитањe“ каже:“Стога се данас јасно може опредијелити тренутак када је извршен најопсежнији удар на хришћанско устројство космоса српског народа, који је, упркос новој власти, што је стварала псевдоурбани менталитет, на селу био задржао трезвеност и стваралачку димензију — стид и особину да сам пјева и приповиједа, све до половине седамдесетих година. Од тренутка када се појавио произведени бастард народне и урбане културе — с са„новокомпонованом народном музиком“ на једном полу и Бијелим дугметом на другом — те касетофон као идеалан технички медијум требало је само неколико година (до 1980) да пјевање на српском селу постане ријеткост, древна пјесма непозната, а раслабљени сентиментализам и севдах — стање душе српског сељака. Српско дијете се васпитава пјесмама које говоре искључиво о мушко-женским односима, док почетком осамдесетих — по угледу на Лепу Брену — дјевојчице не почну и да облаче као мале блуднице”.
ИДЕОЛОШКА УПОТРЕБА МУЗИКЕ
Властодршци идеолошки кроте „народњаке“, који на својим путевима у иностранство морају да се држе строгих идеолошких правила:„У пословним контактима са странцима, при одласку у иностранство или доласку иностраних представника, чланови Удружења су дужни да се, прихватајући позиве или примајући делегације, држе ставова и одлука државних органа и спољне политике коју води Југославија.“ (Члан 97.Статута Удружења аутора народне музике).
У Статуту Удружења аутора народне музике из 1976. године, у поглављу Циљеви и задаци удружења,између осталог пише: ,,... да негује тековине народне револуције и социјалистичке изградње и приближава их свим друштвеним структурама, а нарочито младима, и да налази и афирмише духовне вредности које доприносе развоју здраве и напредне социјалистички опредељене личности, а нарочито одржавања и неговања стваралаштва пониклог из НОБ-а, у револуцији и приближавање младима“.
Ипак, као што уочава Раденко Ћурчић, титоистичка власт схвата да ће до омладине лакше доћи преко рокенрола. Почиње велика авантура звана „рок и револуција“. Велики рокери су онолико велики колико се приближе другу Титу, опевајући га ка нашу једину и вечну будућност.
ТИТОИЗАМ И АМЕРИКАНИЗАЦИЈА КУЛТУРЕ
Биле су седамдесете године 20. века. Иво Андрић, у разговору са књижевником Љубом Јандрићем, док су гледали телевизију, на којој је, пре ТВ дневника, био приказиван цртани филм, рече:“Амерички цртани филмови су тврди, без духа и праве лепоте. У сваком од њих мора нешто да се преврне и разбије, не једном, већ стотину пута. У њима нема ничег поучног за децу. Уметнички, много су бољи пољски, чешки и руски филмови. Само њих, на жалост, ређе приказују на малом екрану. Оно што је мој пријатељ Монтерлан казао за амерички филм може мирне душе да се односи и на цртани филм који се све више запљускује преко океана:“Амерички филм!...Хоћете ли да повратим вечеру! Техничко савршенство у служби кретенизма, зар постоји већи грех против људског духа?”
Велики србски писац јасно је осетио о чему је реч. Десило се оно чега се прибојавао Момчило Настасијевић, песник над песницима србског језика; а он је страховао од доба у коме ће читаво човечанство примати вештачке мелодије из неколико „емисионих врела“.
То ће, по њему, бити доба у коме ће настати матерња мелодија, онај битијни пој по коме ће човек, ако не зна ко је, доћи до свог идентитета.
Америка је, још у оно, Андрићево, доба, сасвим тријумфовала у културном рату на просторима бивше СФРЈ. Бивши голооточанин, Чедомир Лифкић, психолог, у својој студији „Психолошки синдром Голи оток“, између осталог пише:“Паралелно са голоотачким синдромом јавио се и ширио руски синдром, као његов нераскидиви део и синдром. Руски синдром је, као и голооточки, у суштини почињао и завршавао се у пропаганди да све што је руско треба одбацити и да га треба забранити: није смела да се хвали руска уметност, књижевност, нису смеле да се певају и слушају руске песме, руски филмови су били потпуно потиснути западним, а у ресторанима и хотелима избегавало се чак да се служи и пије руска вотка. Свако ко се није придржавао ових писаних и неписаних правила, не само да је постајао сумњив, већ је позиван на саслушање и одговорност, проглашаван непријатељем, информбировцем! Масмедији, штампа и радио, стриктно су се придржавали ових упутстава и правила издатих од највиших државних и партијских органа; у пколи и на факултетима су се реформисали програми и преусмеравали у складу са текућим политичким и идеолошким потребама. Спорт и спортска такмичења са Русима и СССР-ом добили су политички и идеолошки значај мржње и борбе за опстанак нације. Таква нагла и насилна преоријентација осећања једног народа према другом задирала је у најшире слојеве народа и најдубље сфере људске свести и људских осећања, била је шокантна и погубна, угрожавајући ментално здравље нације и њен колективни и индивидуални морал и етику.
У народу је овакво насилно преусмеравање осећања људи у супротном, непријатељском смеру, према дојучерашњим ратним савезницима и дојучерашњим пријатељима, са блиским словенским и православним народом, деловало колективно трауматски и фрустрирајуће. Власт није могла адекватно да препозна ова осећања код људи и разликује их од идеолошког и политичког опредељења за резолуцију Информбироа“.
То, дакако, не беше случајно.
КАКО ЈЕ ПРОЦЕС ТЕКАО?
Радина Вучетић, ауторка књиге „Кока – кола социјализам“, уочила је снажну појаву американизације југословенске популарне културе шездесетих година двадесетог века. Она истиче да је у том периоду политичка елита САД настојала да, у борби против Совјетског Савеза, што више држава и народа привуче на своју идеолошку страну, да би, у будућности, могла да „американизује“ планету.
Настојавање титоистичке врхушке на томе да је Југославија нешто друго од „совјетског блока“, и да је у њој на власти „социјализам са људским лицем“, довело је до убрзаног примања америчких уплива, који су, urbi et orbi, помагали тој истој врхушки да нагласи свој „либерализам“.
У области „високе културе“, „увожени“ су енформел, поп-арт, америчка „битничка“ књижевност, авангардно позориште, џез; за „широке народне масе“ били су ту Дизни, стрипови, кримићи, сапунске опере, „мека“ порнографија (тзв. „еротика“, која је у земљама Источног блока била забрањена). Наравно, Радина Вучетић уочава да је било дозвољено само оно што није доводило у питање титоистичку догму, коју је одано чувала УДБА. Да не заборавимо: ислужени удбашки крволоци, попут Крцуновог оданог сарадника Ратка Дражевића, усмеравани су да се баве производњом филмова, још једне потпоре Јутопији.
Важно је напоменути да је читав јавни живот у Титославији на известан начин био „холивудизован“, и да је то чињено с непосредном дозволом режима. Партизански филмови и ТВ серије о НОБ рађени су у холивудском стилу ( треба видети дела попут „Валтер брани Сарајево“ и „Отписани“, па да се схвати о чему је реч.) Држава није жалила новца да за скупе пројекте ангажује Ричарда Бартона ( да глуми Броза ) или Орсона Велса. Били су, опет по наређењу врхушке, организовани и избори за мис република и мис СФРЈ.
Београд је, први од социјалистичких престоница, имао часопис посвећен рокенролу. Мјузикл „Коса“ извођен је, у одломцима, на наводни Титов рођендан, 25. маја, за „Дан младости“. Пила се пепси – кола и кока – кола, ношене су мини – сукње и џинс, а хипи – фризуре су доминирале. Појавили су се и супермаркети.
Живело се, једном речју, „јутопијски“.
Како је то изгледало у области музике, сведочи Раденко Ћурчић:“Предраг Ивановић, познати џез музичар, прича: „Негде педесетих година био сам у иницијативном одбору за оснивање џез-клуба у Београду. Изненада, све виђеније људе који се баве џезом и забавном музиком позвао је код себе тадашњи директор „Борбе“ Вељко Влаховић. „Направили смо глупост“, рекао нам је. „Пустили смо вас да радите дивље, неорганизовано, нисмо обраћали пажњу на вас. Ви мора да се укључите у ово друштво да се организујете.” И заиста, врло брзо се доста тога променило. Већ 1957. године, само неколико месеци након догађаја у Мађарској, наш џез-оркестар, са стопостотним америчким репертоаром, званично је послат на гостовање у Будимпешту.“Први фестивал забавне музике у Опатији одржан је 1958. године, по угледу на фестивал у Сан Рему.»
У то време, сведочи Ћурчић, интерпретатор староградских песама Душко Јакшић је говорио: „Много пута сам био у друштву с Титом, и у Београду и у Карађорђеву, свуда где су организовани пријеми или лов за дипломате акредитоване у Југославији. Маршал је с нама певачима био необично срдачан. Никад није пропустио прилику да нас поздрави, да поразговара, да нас упита како смо, шта радимо. Све нас је знао по имену: „Како си, Душко? Шта има новога?“ Многе моје колеге су певале пред Титом - Габи, Тереза, Иво Робић, Лола, Нада Кнежевић, Крста Петровић, Аница Зубовић... Кардељева омиљена песма била је „Мирно теку ријеке“. Стално би ми говорио: „Душко, хоћемо ли ону нашу?“ Мени је Александар Ранковић остао у лепој успомени као врло љубазан и топао човек. Ондашњи директор Радио Београда Дража Марковић био је права боемска душа, човек с великим срцем, знао је да седне с нама, да ужива у песми, друштву, атмосфери, до зоре. Ја сам одрастао у југословенском духу и никад нисам био унитариста. Рођен сам у Хрватској у Карловцу, а Србин сам по националности, мада се увек декларишем као Југословен.“
А како су почињали њихови концерти у том „златном“ периоду објаснио нам је Предраг Цуне Гојковић: „Почињало се обавезно - било да сте певали на Коларцу или у месној заједници - партизанском песмом. Многе су песме биле забрањене. Тада није могла да се сними песма Заклећу се ја пред Богом да те нисам љубио, већ само Заклећу се ја пред тобом да те нисам љубио. Тек кад је председник Тито једном нешто рекао и спонтано додао „Боже мој” слободније смо користили ту реч. Било је сасвим логично да у песми чујете Словенијо, обожавам те или да Босанац пева Босно моја, Македонац Македонијо, те сакам, те обичам, чује се пљесак на Црна Горо, мајко моја. Раде Ђурић, уредник Радио Београда, опомињао би ме кад идем на концерте да у песми не помињем Шумадију, већ Мораву. Свако истицање национализма је безвредно и штетно и зато сматрам да југословенство треба заговарати.“ Ето, не сме да помене Шумадију, док остали народи кроз песму величају своје државе, а он и даље заступа југословенство! Предраг Цуне Гојковић ће касније снимити за ПГП РТС аудио-касету с песмом „Ко то каже Србија је мала“. Толико о доследности.
Наравно, Ћурчић не пориче таленте, него говори о духу времена: ”Овај пример је предочен не да би оспоравао нечије гласовне могућности и склоност према уметности, већ да би приказао друштвени амбијент тог доба”. На пример, Тома Здравковић се жалио својим пријатељима: ”Нас певаче политичари не користе како би требало, а зна се да нама народ верује. Баш зато би требало искористити ту шансу у корист политике и естраде на обострано задовољство“.
А народ је патио. Ћурчић каже: ”Догађало се да су појединци, из политичких или помодних разлога, јавно величали џез и друге западне музичке жанрове, као што је то био случај с једним службеником у нашој Општини. Он је живео на селу и на само помињање новокомпоноване музике јавно се згражавао и говорио да је таква музика заостала и превазиђена. Хвалио је и видно испољавао своје одушевљење према музици коју су изводили Лола Новаковић, Ћорђе Марјановић, Иво Робић, Вице Вуков према италијанским канцонама и француским шансонама (мада није разумео ни реч). Ноћу, након дужих седељки и пића у кафанама, упутио би се сеоским путем према својој кући. Тада би, у оном мраку, када би се уверио да је довољно одмакао од варошице и да га други неће чути, гласно запевао Снијег паде покри моје наде или На Морави воденица стара”.
Кулисе, оне идеолошке, скривале су пуну истину о Титотопији: ”Дивља градња, дивљи водоводи, дивља сметлишта, дивљи станари, дивљи бракови, дивљи прикључци на енергетску мрежу. Живели смо у држави коју су водили идеологизовани дилетантиј”.
А ОНДА ЈЕ ПОЧЕЛА ЕМИГРАЦИЈА
Једна од највећих тајни Титотопије, која је представљана као земља идеала, ни на Истоку, ни на Западу, била је масовна економска емиграција, пре свега младих, која је отпочела чим су границе отворене. Раденко Ћурчић каже: ”’Напредна’ власт морала је да призна „urbi et orbi“ да њихова идеологија не може да нахрани оне који траже посао и хлеб и да поред идеологије постоји и економија. Таква ситуација приморала је тадашње државно руководство да донесе Закон о либерализацији одласка наших људи на рад у иностранство. Период од 1965. до 1973. године представљао је врхунац миграционог таласа. На привремени рад одлазили су мушкарци и жене у највиталнијем животном добу. Према статистичким подацима, до 1961. године из земље је отишло (само) 3.612 младих жена или девојака. Десет година касније њихов број је нарастао на 211.161! Одлажење из земље нарочито је изражено од 1968. до 1971. године. Без основне школе било је 54,8% ових радница, а међу њима 45,59% узраста до 24 године. Истовремено, у иностранство се иселило и 672.000 младића (Савезни завод за статистику). Држава је асистирала преко својих институција и бироа за запошљавање њиховом одласку или упућивању, како су то онда говорили.”
То се, ако неко не зна, ради и данас: држава Србија системски асистира у одлажењу наших људи из Србије. За то има уговоре (кад су у питању лекари и медицинско особље) потписане са Немачком.
НАШИ ЉУДИ У ЕМИГРАЦИЈИ
А о томе како је одлазак из отаџбине деловао на наше људе Ћурчић ( и сам емигрант у Француску ) потресно је писао у својој књизи ”Човек је оно што прећути”: Да би уштедели што више новца, наши људи нису бирали начин. Нарочито они који су живели и радили у Паризу. У неким квартовима, пре рушења старих зграда ради градње нових објеката, градске власти су искључивале електричну енергију, воду и гас. Зграде нису одмах рушене. Инвеститорима је требало времена да обезбеде средства. Понекад су и правни проблеми ометали градњу. Напуштене зграде су рушене и након пет и више година. У том периоду наши људи би се уселили у те зграде и у њима живели без воде и електричне енергије. Воду су доносили у кантама. Имали су мале боце с плином. На њима су кували. Посебно ме је потресло то како су проводили ноћи. Спавали су на опрезу, са даском и чекићем поред кревета. Током ноћи би повремено ударали чекићем у даску да би плашили пацове којих је било их на стотине. Понекад би правили распоред: до поноћи би чекићем у даску ударала супруга, од поноћи њен супруг. И тако месецима и годинама. Новац који би уштедели слали су у наше банке или, би у својим местима градили огромне куће у које се већина њих не би никад ни уселила. Брзо би се разболели, због услова живљења, и одлазили са овог света.”
РУШЕЊЕ СВЕТОВА
Овај патнички живот је значио и распад морала- Ћурчић пише шта се збивало са нашом женском децом у страшном свету:“Како се радило о младим и неудатим девојкама, углавном са сеоског подручја, њихово знање о полном животу било је крајње оскудно. Младићи из Југославије улазили су у пролазне авантуре са својим земљакињама, а у случају нежељене трудноће жене су препуштали саме себи. Без познавања језика земље у коју су дошле, оне нису ни могле да остваре контакт са младићима из земље домаћина. Стање у коме су се нашле безобзирно су користили њихови земљаци, понекад и сами неупућени у последице тих односа. Оне су ради абортуса долазиле у Југославију, али су, стидећи се да оду у место свог рођења, тражиле неки град у близини границе. Онда је у Словенији уведена пракса да побачај могу несметано извршити у Љубљани. Било је и случајева чедоморства, а социјални радник при нашем конзуларном представништву тврдио је да се веома често налазе тела умрле новорођенчади по парковима, испод мостова и у кантама за отпатке. Учињен је напор, па је послат апел за припремање једне брошуре која би на једноставан и разумљив начин пружила информације о начинима за избегавање нежељених зачећа и полно преносивих болести. Апелу се одазвала једино Љубљанска банка и одштампала брошуру под насловом „Љубљанска банка Вас саветује и помаже. О Вама зависи срећа и здравље ваше породице“. Али, била је то брошура рекламног карактера на којој су се нашле и адресе филијала те банке у земљи и иностранству, као и приступница за једноставно отварање девизног рачуна”.
А какву су титоистички музички шефови имали понуду за наш свет ”преко гране”?
МУЗИЧКА ПОНУДА
Опет Ћурчић:»Они су подстакли производњу и продају грамофонских плоча до неслућених размера. Дискографска предузећа су ступила на сцену, ангажовали су сваког ко би умео да напише и отпева било шта на тему одвојености од родног краја. Такве снимке на грамофонским плочама слали су у иностранство онима које су претходно тамо послали како би им они слали девизе. Економски утицај гастарбајтера је огроман - за велики део становништва Србије њихов новац представља ,,инфузију“ која омогућава голи опстанак. Југославија је 1963 године остваривала 4,4% девизног прихода од дознака из иностранства, док је десет година касније (1973) тај проценат достигао 25,8. Веома ретко би међу онима који су радили у иностранству било чланова Партије. Они су и у земљи имали све што им треба - посао, статус и привелегије. Нису заборавили да уз високе дневнице пошаљу агенте УДБ-е или криминалце да уходе и контролишу ове мученике. Онда су се бројна пискарала и псеудоновинарчићи у својим текстовима згражавали над музиком коју наши гастарбајтери слушају. Они су, по њиховом мишљењу, као слој регрутован из декласиране сељачке масе, конзументи шунд музике. Таква музика је, по њиховим објашњењима, тим људима пружала лажну идеализовану слику о селу које су они морали да напусте, селу остављеном, али непрестано сањаном. Тако су могли да говоре и пишу они који нису имали гастарбајтерско искуство, без познавања траума које такво искуство оставља на све који су кренули „трбухом за крухом“. Као да су они могли да сањају неку другу средину или неки велеград! Или је њихова кривица зато што као прва генерација досељеника, без познавања правила, језика и обичаја нове средине, нису прихватили музику земље у којој су се обрели како би зарадили нешто новца.
У својим текстовима избегавали су да помену руководиоце продуцентских фирми који су такву музику снимали и промовисали. Ти људи су испред камера и у штампи, патетично и глумачки скоро беспрекорно, без трунке стида изјављивали како они имају хуман, социјалистички, самоуправни однос према сваком нашем радном човеку, независно где живи и ради. Уместо да су те младе особе које су они, званично, преко државних завода за запошљавање слали у иностранство, окупили у неку салу пре њиховог поласка у иностранство да би им стручни људи једноставним речима предочили шта их у иностранству чека, како да се понашају и решавају проблеме, они су им пре поласка на рад у иностранство тражили на увид потврду да су отворили девизни жиро-рачун у некој домаћој банци, уз савет да своју уштеђевину шаљу у наше банке. Као, ето, они су њима учинили, па би био ред да... Тај речник и те намере свима су нам познати. Службе које су све контролисале одобриле су продуцентским кућама да снимају и извезу на тоне шунда намењеног тим младим људима. Али, то није све. Да би наводно избегли трошкове транспорта, директори продукцијских фирми из Југославије отварали су фабрике плоча на своје име на тлу Немачке. На лицу места су штампали на милионе грамофонских плоча и нудили збуњеним и неуким гастарбајтерима. Поједини директори нису се ни вратили у земљу, већ би стварали нови бизнис са новцем зарађеним од те унесрећене младости. У већини случајева у текстовима тих песама налазио се такав садржај који је код слушалаца умножавао инстинкте и тако их додатно подстицао на незреле и површне односе. Ево шта је о њима рекао познати интерпретатор Цуне Гојковић: „Тржиште се помно прати на основу издашних потрошача, наших гастарбајтера. Њих и Турака у Европи има највише, па кад већ треба да се нађе неки заједнички музички језик у белом свету, онда је то турски мелос. Наш босански севдах, врањанска музика - сви су под утицајем Анадолије. Турчин је доспео чак до Пиринеја, уз мешавину са Маварима, па смо тако добили фантастичну шпанску музику! Пошто нам наши гастарбајтери долазе у руљи, током летњих месеци, а будући да наши певачи често иду њима у госте, онда они преко певача формирају укус тржишта.“ Стога не чуди да је постигао велики успех песмом Јаничар. Шта је у таквом амбијенту могао да учини Радомир Богићевић? Да се повуче из те тарапане и да настави да ствара музику коју је усвојио.» И Богићевић се витешки повукао.
А «специјални рат» у области музике наставио се преко ”Рокера с Мораву” и ”Слатког греха”.
ДОКЛЕ СМО ДОШЛИ, ОСАМ ГОДИНА ПОСЛЕ СМРТИ РАДЕТА БОГИЋЕВИЋА? Данас се све прелило у ријалити, о коме неуропсихијатр др Добросав Никодиновић говори:“Односи мећу члановима породица су традиционално дефинисани породичним правилима понашања у свим видовима живота, као што је однос мећу члановима породице по основу сродства, пола, узраста, обедовања, спавања, вербалне комуникације, одевања, рада и осталим свакодневним животним активностима. Такав породични неписани кодекс практикује се и у јавном животу ван породичне средине. Он нам једноставно помаже да смо свесни да је наше понашање допуштено, прихватљиво, пожељно, наша осећања, убеђење и мишљење су стабилни, нема нејасних односа. Практиковањем ових правила традиционалних односа штити се здрав морал и здрав душевни живот чланова породице који се пресликава и на јавни живот. Без ових односа људска породична зајединица не би могла да постоји, распала би се. Свакодневно би се повређивао морални итегритет, здрава осећања појединца, мењао би се реалан поглед на живот, пореметио би се ред вредности у међуљудским односима, дошло би до збуњености, збрканости, ништа не би било на своме месту, тешко би се сналазили, не би знали шта је ваљано а шта погрешно. Наше жеље би биле усмерене на погрешан избор субјекта, били би напети, анксиозни, дошло би до промене нагона, изгубили би самопоуздање, јавила би се нова осећања, незадовољства, љутња, агресије, смањила би се наша критичност, могућност за недопуштену активност криминалног карактера, престали би да поштујемо друге, наши захтеви би постали нереални, усмерили би се само на себе, на своја осећања, на задовољење само својих нагона, не би могли да проценимо да ли су наши поступци допуштени, тражили бисмо само своја права не поштујући туђа права.
Зашто би се то десило, због чега би дошло до промена нашег душевног живота? Стално гледање ријалити програма сугерише се гледаоцу баш такво понашање: поремећен би био осећај границе дана и ноћи, ноћ би претворили у дан и обрнуто, ритам оброка не постоји, једе се без реда и на не примерен начин, сами, кад нам се прохте и шта нам се прохте, створене су навике и склоности према надражјним средствима (алкохол, дрога), одевање врло оскудно са истицањем полне разлике и пожуде, ход, покрети, гестикулације су невербални позив на секс, прегласан говор као израз своје тобожње супериорности, вежбе агресивности, пежоративно изражавање као израз тобожње слободе, чак вулгарно, јавно изражавање сексуалних жеља и практична сексуална акција пред присутнима, чак са тв камерама, искључено потискивање недопуштених осећања, по правилу што на уму то на друму.
Практично, демонстрира се, манифестује, живот без правила и без ограничења. Све је допуштано, нема недопуштеног осећања и недопуштеног понашања, нема стида, части, поноса и гриже савести./.../
Јасно је као дан да је ово непријатељска намера српског непријатеља да се разори здрава породична и друштвена средина и измени морал и душевни живот наших грађана. Једноставно речено, то је специјални вид рата разарања здравог духа и хуманих друштвених односа, замењен анималним, патолошким животом. Запажа се да је у Србији све више чудовишних криминалних појава, уморстава међу сродницима, моралних инцеста, силовања сродника, родоскрнављења, настране сексуалности, промискуитета, супружничких неверстава, патолошких навика, алкохолних или наркотичних зависности, промена морала без правила друштвених норми, демонстрација егалитизма хомосексуализма као сурогата здравом породичном животу. Пубертет са телесним сексуалним атрибутима се све раније јавља без психичке матурације, све је више малолетничких трудноћа. Нећемо дуго чекати да се појединци почну појављивати на јавним местима у адамовом и евином костиму, као израз слободе модерног живота. Лаж је да је такав живот израз новог модерног живота. Напротив, ради се о болести друштва као резултату непријатељске активности.“ То је, запамтимо, почело убијањем народне музике! И то ће трајати, док се матерња мелодија не обнови!
ШТА ЈЕ БИО ( И ОСТАО ) ТИТОИЗАМ?
Жарко Видовић, водећи србски историософ, јасно је указивао на чињеницу да је титоизам био својеврсни „амерички“ комунизам. Јер, Броз је, обрачунавајући се са србским националним осећањем, вршио велики посао за англоамеричке интересе на Балкану:“Европски антикуомунизам( из доба хладног рата између две силе, САД и СССР) и европска србофобија су два узастопна кризна осећања; то је исти менталитет којем су потребна, један за другим, два трагоса ( жртвена јарца, нап.В.Д.), комунизам и Срби, у којима се просто, као у показивом, телевизијски јасном трагосу, кристализује негативна заједница кризе./…/ Србофобија, уосталом, није ново кризно осећање. Она се „тренира“ и гаји још у време Другог светског рата; „тренирали“ су га немачки савезници и после Другог светског рата;“Цигани, Цигани“ је на стадионима био крик масовне жеље Хрвата да Србе из Крајине учине бескућницима, народом без завичаја. Као у рату: „Жидови, Цигани, Срби и пси!“. То кризно осећање србофобије било је једина реална садржина тито-комунизма: никаква заједница „братства-јединства“. У исто време је Запад, помажући тито-комунизам, био пуне четири деценије неосетно, али систематски припреман ту тито-комунистичку србофобију као истину о Србима и једину праву базу Југославије. Србофобијом је тито-комунизам крио геноцидну кривицу европских немачких савезница које су ратовале само против Срба у Југославији: Аустрија, Мађарска, Бугарска, Албанија, Кроатомуслимани и Хрватска./…/ Запад и данас наставља да крије геноцидну кривицу поменутих немачких савезница.“
А американизација југословенске поп-културе служила је да отупи и умртви србско историјско осећање; јер, како рече Жарко Видовић, историјске свести нема без свести о злу.
ПОД ЦРНИМ ТАЛАСОМ
Србе је, на све могуће начине, требало одбојити од сваког њиховог искона, па и музичког. Они су морали бити представљени као распамећени пагани, будале и бескореновићи, чија судбина и не може бити другачија до судбина прецртаних и поништених. Зато Раденко Ћурчић у својој књизи, која се бави дуетом правих србских певача, посвећује велику пажњу путу од „Рокера с Мораву“, преко Лепе Брене, до Пинка. Сличан начин представљања нашег тла у филму ( све је глиб, крв и ништавило, а Срби нису Студеница и Хиландар, него „перјари“) остварен је у тзв. „црном таласу“, о коме Богдан Златић у интервјуу потписнику ових редова каже:“Испрва су режисери, који су тек касније означани као црноталасовци, били фаворизовани јер су њихови филмови тематски и сижејно били изван бучно декларисаних идеолошких приоритета. Бавили су се предграђима урбанитета, депонијама живота, запуштеним амбијентима и ликовима без дигнитета – дакле не идеолошким, већ иконографским табуима. Публика коју је стварност декласирала није хтела да гледа такве филмове, поготово што је у биоскопима могла да види филмове који су дражили њене снове о бољем животу. Тада се, паралелно, одвијао процес увођења кока-кола социјализма, тј. измаштаног и фингираног american way of life, и то кроз доступност тршћанском Понте-Росу и гастарбајтерском животу. Парадоксално је то да иконографија тих филмова не само да није представљала критику друштва, него је подупирала овај паралелни процес и имплицитно оправдавала крах утопијске измене света. Дисидентски статус појединих режисера и ореол забрањеног воћа који је приписан неким филмовима, долази тек касније, али ниједном од ових режисера, осим Лазару Стојановићу, није прекинута каријера. Дапаче. Данас црни талас добија нову, трећу димензију шифровања стварности – прича о њему треба да створи лажну представу да је у доба титоизма ипак постојала могућност да се иступи против режима и тиме прикаже његова тобожња демократичност. Авај, истина је сасвим другачија: свако ко се макар само исказивањем чисто научног мишљења, као професор Михајло Ђурић, супротставио колективном срљању у будући грађански рат, морао је да заврши на робији.“
КАКО СУ СРБИ ПОСТАЛИ „ПЕРЈАРИ“?
Он, у књизи „Црни талас у српском филму“ дешифрује стварност:“Живот банатских Рома у Перјаримасамо је подлога за делатно разарање смисла живота. Заправо, Роми какве је у свом филму показао Саша Петровић не постоје нигде, осим у Скупљачима перја. Да у филму нема онако страшне злоупотребе Српске православне цркве, као оквира друштвености који на неки начин дотиче живот банатских Рома, Скупљачи перјаби се без устручавања могли окарактерисати као злокобна манипулација расистичким предрасудама о Циганима. Авај, начин на који је у Перјарима приказано свештенство и монаштво Српске православне цркве, те начин на који је употробљен црквени живопис и црквено појање, указује на чињеницу да овде није реч о једноставној екранизацији расистичких предрасуда о Ромима, или о шематизованој антицрквеној пропаганди из бољшевичког арсенала. Приказ православног свештеника (Мија Алексић) и православне монахиње (Рахела Ферари) не може се објаснити једино злим намерама према представницима монаштва и свештенства Цркве (то се, свакако, подразумева), него се пре свега може тумачити у контексту разарања свега што се нађе на путу постмарксистичког ништовања. То више није антицрквени став просвећених безбожника, није то богоборство „увређених и понижених“, него је то екранизација једног потпуно новог доживљаја света, доживљаја заснованог на историјском поразу свих идеолошких погледа на свет. Само је човек обузет поразним осећањем ништовања могао онако богохулно изобличити манастирске живописе, и на тако аветињски начин злоупотребити црквено појање, како је то учинио Саша Петровић у филму Скупљачи перја. У историји кинематографије готово је немогуће наћи такав пример постизања утиска сабласности употребом црквене музике, односно употребом црквеног хора: као да нам не поју Херувими, него да нам се ругају авети. Речју, овде више није на делу био само један антицрквени порив, него је ту радила инспирација и делатна сила непомјаника. Ушавши на врата „великог света“, овенчан славом канског лауреата, филм Скушљачи перјанаправио је прави културни дар-мар – преко биоскопа до свакодневног живота. Народу, који је осетио да је избацивањем из историје изгубио и народну химну, коначно се учинило да је добио нову. Ромско ''ђелем, ђелем'' је по српским кафанама и трговима, по српским селима и градовима, постало неформална химна Срба, чиме је злокобно наговештена чергарска судбина српског народа. Тако су, на педесету годишњицу пробоја Солунског фронта, те годину дана пре чувене прославе пола века савезничке победе у Првом светском рату, у подсвест Европљана урезиване покретне слике које су сугерисале да је овај простор маргина хуманитета, односно депонија Европе на којој се одигравају антицивилизацијски процеси.“
ЗАШТО СУ БРАЋИ БАЈИЋ ОДУЗЕЛИ ПАСОШЕ
Знали су то властодршци, знали. Народ се тровао.
Кроз „опорезовани кич и шунд“ у наше крајеве продиру песме типа „Даворике, дајке“, о којима Ћурчић каже: “Такве песме су нанеле непроцењиву штету у души и свести српског етноса, нарочито код неуких, простодушних и незаштићених особа. У то време наш народ на селу још увек је, колико-толико, знао за стид, морал, карактер и поштовање старијих. Такве песме емитоване преко радија или извођене у кафанама и на слављима, у присуству чланова породице, разарале су основу која је вековима успостављана у породичној заједници. Истовремено, није постојала ниједна пореска стопа за песме у којима би неко од композитора покушао да опева неки догађај или неку познату личност из српске историје. Такве песме су најстроже забрањиване, а аутори и извођачи кажњавани У то време су браћи Бајић одузели пасоше и забранили наступе у свим друштвеним и државним установама зато што су певали Шумадијо, шумовита земљо моја мила или Кажи свима, роде, Срби коло воде. Кажи свима, селе, Срби се веселе. Како то да Срби могу да се веселе? Све је то била припрема за Десети конгрес комуниста Југославије који је одржан 1974. Године”.
КАКО ЈЕ РАДЕ БОГИЋЕВИЋ ЧУВАО ОБРАЗ
Достојанствени Раде Богићевић је остајао на свом путу. Умео је да одговори онима који су се правили паметни више но што им приличи. Кад му је један мудријаш у ресторану Клуба књижевника у Београду рекао:„Она ваша Момачка и девојачка песма по свом трајању више личи на неку оперету, него на изворну народну песму.“ „Тачно сте то приметили“, одговори му Богићевић, „али она личи на нашу, српску оперету, а не на неку италијанску или шпанску преведену на наш језик.“» И његов саборац, Обрен Пјевовић, умео је одбруси свима који су покушавали да се наругају изворно нашем. Ћурчић наводи анегдоту: ”Приликом гостовања ансамбла „Распевана Шумадија“ негде у Славонији, група младића се окупила по завршеном концерту окоизвођача. Један од њих упита Обрена Пјевовића: „Госпон Обрене, как то да тамо око Чачка има тол’ко свираца? Ви изгледа ништа не радите већ само гудите.“ Обрен му одговори: „Хајде сад ти узми и запевај неку своју или туђу песму и видећеш да ћеш одмах заборавити на мржњу. Знаш како се каже: Ко пева, зло не мисли.“
КАКО ЈЕ ПРОШЛА ЗЕМЉА ДЕМБЕЛИЈА
Титова Југославија је била Земља дембелија, рај за магарце из Колодијевог „Пинокија“. У њој се певало:“Ала волим овај режим, плата иде, а ја лежим!“; „Друже Тито, нешто бих те пито:“Да л` се смије женити са двије?“- „Буди вредан, па ожени седам!“…А кад се појавила телевизија,чула се, на основу визуелних утисака до јуче патријархалног становништва, и оваква „поскочица“:“Игра коло, куд погледаш – свукуд голо, ал` ни мени није криво, на једну сам намигиво!“
Отупели, лишени историјске свести, Срби су се нашли запањени кад је Титославија почела да се распада ( хвала Богу, брзо су се сетили искуства Другог светског рата, па нису дали да их опет кољу)…То јест, како ми је давно рекла једна девојка из Книна:“Да није било Туђмана, не бисмо ни знали да смо Срби“…Што је важило за Србе преко Дрине, важило је и за Србијанце. И њихово освешћивање је почело захваљујући болним збивањима „рата за наслеђе“ покојне СФРЈ.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Овај поговор је обиман, али није замена за књигу Раденка Ћурчића. Он је само „пратећи глас“, чији је циљ да дода понешто у сведочење аутора. А циљ аутора није био да пише идеолошку књигу, него да нађе разлоге због којих су Раде Богићевић и Боса Овука избачени из главних токова нашег послератног музичког стваралаштва. „По градини мсечина к`о дан“, „Марамица свиленица“, „Звиждук у градини“ и даље су песме за које многи мисле да су изворно народне, што оне и јесу, јер су са извора, са архетипског врела народне душе. Њихове песме биле су оригиналне и, у исти мах, конзервативне. А "конзервативно" је све што је озбиљно - венчаница је бела, свадбени прстен златан, одећа жалости црна, и руковање с пријатељем знак поверења.Савремени руски мислилац Андреј Анисин у свом огледу "Конзервативизам, традиција и онтолошка слободачовека“ даје прецизну дефиницију: "Човек је позван да сазда себе и свој живот, - управо је у томе смисаоњегове онтолошке слободе. И овде се - исто као и у уметничком стваралаштву - стварна новина рађа само из дубина традиције. Сваки оригинал (не копија) управо је онолико оригиналан ( originalis ) колико је повезан са неким начелом, праизвором (origo). Везу са праизворима људског постојања и људске културе управо и обезбеђује традиција (од „trado” - носим), то је доношење искуства доживљавања тих праизвора. Једини начин да се то искуство носи је - његово усвајање: неопходно је да се уђе у традицију, њоме почне живети, наћи у њој живо јединство са смислотворним основама људског постојања. А све је то зарад могућности да се у животу каже сопствена - не позајмљена - Реч, да би се проживео сопствени, а не "како код других" живот, да би се својој деци, наредном поколењу дала могућност да не изгубе ту живу везу са смислом постојања, - тачније, дати могућност том смислу да до њих допре кроз мој живот. Смисао конзервативизма је - управо у чувању и настављању традиције. Реакционарност и супротстављање прогресу уопште нису смисао конзервативне идеологије. Противљење онтолошкој и историјској распамећености, бесмислу и лакомислености, који воде сушењу живота - то је смисао исте“.
Раденко Ћурчић је, својом књигом „Дует“, то показао и доказао. Хвала му због плодотворног труда.
др Владимир Димитријевић
