banja vitezda raslabljen covekВИРУС ПОСТОЈИ  

Потреба да се промисли о ономе што се дешава пред нама велика је и насушна потреба.

То уопште не значи да ће овај текст дати коначну реч о било чему, па ни о хришћанском односу према болести, или пандемији корона вируса. Јер, свако од нас, укључујући и писца ових редова, јесте омеђен перспективом и обремењен гресима и промашајима који му сужавају видно поље.

Па ипак, с Божјом помоћи, морамо мислити.

Да кренемо од чињеница: корона вирус постоји.     

Како делује?

Ево медицинског описа:“Погрешно се мисли да COVID -19 инфекција изазива типичну, атипичну пнеумонију или ARDS-а ( акутни респираторни дистрес синдром ). Чини се да имамо посла са сасвим другом дијагнозом. Кључни патогенетски корак у инфекцији Cov 19 јесте његов напад на Beta-1 ланац хемоглобина (Hb), чиме он одваја гвожђе (Fe) од хемоглобина (Hb) и почиње свој “лов“ на порфирине. Последично се гвожђе (Fe) отпушта у циркулацију (висок ниво феритина), а Hb губи способност везивања са кисеоник, који се више не испоручује главним органима. Отуда и појаве резистентне хипоксемије која веома брзо води у мултороганску дисфункцију. Поред тога слободно гвожђе у циркулацији јесте изузетно токсично и доводи до снажног оксидативног оштећења плућа и инфламације алвеоларних макрофага који објашњавају описане CT промене. Компензаторно организам реагује повећаном синтезом Hb (објашењење зашто је он висок) и повећаном продукцијом феритина (нетоксично складиште гвожђа) чиме се објашњава његова повишена концентрација. То уједно објашњава и настанак моноцитозе која жели да уклони вишак Fe из организма као и разлог зашто је висок феритин лош прогностички знак, јер превише гвожђа значи да је превише Hb изгубило способност преноса О2.

 

Лимфопенија се са друге стране може објаснити фаворизовањем диференцијације и пролиферације моноцитне линије у односу на друге линије лимфоцита. Повишена концентрација гвожђа и повећана производња Hb доводе до пораста вискозитета крви и настанка поновљених и дифузних микро и макро циркулаторних тромбоза, због чега се и региструје висок ниво D-Dimera, а настале емболизације могу објаснити нагло погоршање тока болести ових болесника и смрти у неким случајевима. Дисеминирана тромбоза доказана је обдукцијским прегледима људи који су имали дијагнозу ARDS (мада овде се не ради о правом ARDS-у). Овако се може објаснити зашто се тако брзо губе пацијенти и зашто механичка вентилација није толико ефикасна у лечењу, а коришц́ење протокола механичке вентилације ARDS не доноси никакве користи. У ствари, код неких пацијената, може бити и бескорисно. С друге стране, тиме се пресудно објашњава врло брз и добар одговор тих пацијената на антикоагулациону терапију.“(1)

  Дакле, вирус прави хаос тако што гвожђе одваја од хемоглобина, па гвожђе у крви постаје токсично, а хемоглобин не преноси кисеоник до ћелија. Настају компликације са тромбозама и може доћи, нарочито код  оних са слабијим организмом, и до смртног исхода. 

Ми сада нећемо улазити у то да ли је вирус „природни“ или „вештачки“, нити ћемо се бавити Билом Гејтсом.

Прихватићемо чињеницу да вирус, без обзира да ли је из природе или је начињен у лабораторијама Новог поретка, постоји.

А ако постоји, постоји по Божјем допуштењу.

Болест је.

А болест погађа људе.

Све људе: браваре, политичаре, лекаре, па и монахе.      

ПОВОД ЗА ОВАЈ ТЕКСТ   

У два манастира у околини мог родног града десило се да се нешто монаштва разболело од корона вируса. То није чудо: то су манастири који су, са благословом Светог владике Николаја, увек били и остали народни, препуни богољубља и братољубља, гостољубиви и чазбени, па је мноштво народа који је долазио на службе, исповест и причешће уочи Васкрса вероватно придонело да се болест дохвати и монаштва. Ствар, међутим, није у томе – свако се може разболети, као што смо већ рекли. Суштина приче је у многобројним, нетачним и смућујућим, гласинима о ономе што се десило, а нарочито у необичној претпоставци да таква ствар није могла да се деси монаштву које живи строго, „по типику“. Шта ли су они Богу згрешили кад су се тако разболели? То је, отприлике, био контекст овог ишчуђавања.

Један део православних је, очито, упао у замку примитивно – протестантске „теологије благостања“(2), по којој је Богу мио онај ко је богат и здрав, а сиротиња и болесни својим стањем показују да нису довољно „побожни“.

Било је и оних, нешто „новијег“ духа, који су разбољевање „традиционалистичког“ монаштва приписали њиховој „непослушности“ мерама „струке“ ( као, правили су се паметни, мислили су да су „суперверници“, нису слушали „струку“ и – награбусили су! ) А ми, свесни опасности, на време смо затворили своје обитељи за масе верника који кашљу и кијају!

Но, нећемо улазити у даља нагваждања о томе шта је ко помислио, рекао, прећутао...

Ствари треба сазирати дубље и озбиљније.

  Епидемија која нас је снашла убедљив је разлог да се подсетимо основних истина о болести, и начинима на које православни приступају овом феномену наше пролазности.        

ЖИВОТ: ПРИВРЕМЕНИ ПРКОС СМРТИ        

Ми, људи, стално заборављамо у каквом смо положају на овом свету. Авај, земни живот је само кратко пркошење смрти. Познати француски православни богослов, Жан Клод – Ларше, каже:“Нема човека који у свом животу не мора да се суочи са болешћу. Она је неизбежно повезана са људском судбином. Ниједан организам није потпуно здрав. Здравље је увек само привремена равнотежа између сила живота и других сила које им се супротстављају, при чему прве имају тек малу надмоћ. Живот је, пише професор Марсел Сандрај (Marcel Sendrail) у својој Културној историји болести, „у суштини привремени пркос смрти. Свака наша ћелија опстаје само по цену сталне борбе против сила које настоје да је униште. Већ од младости наша ткива садрже простране оштећене и истрошене зоне; од самог рођења ту се уписују узроци који ће убрзати њихов крај /.../.Болест образује основу нашег телесног трајања. Чак и под маском здравља, биолошки феномени непрекидно превазилазе границе нормалног. За лекаре из свакодневног запажања произилази чињеница да су манифестације болесног карактера повезане са најелементарнијим животним процесима.“ Чак и онда када сматрамо да смо здрави, болест је већ у нама, и то потенцијално, а биће довољно да нека од наших одбрана ослаби да би се појавила у овој или оној форми. Понекад ће она изазвати велика оштећења пре него што је будемо приметили.”(3)                  

Наравно да није пријатно о томе мислити, јер нико не жели смрт и не мири са смрћу – ни својих ближњих, ни својом, али...Чињенице говоре.                               

ЗАШТО ЈЕ БОЛЕСТ ТЕШКА?      

Болест је тешка. Она човека често измождава. Ларше каже: “Свако од нас током свог живота мора не само да рачуна са болешћу и патњом него и да, када оне наступе, настави да живи и тражи, упркос њима или у њима, своје испуњeње. Али то никада није лако: зато што нас болест, опште узев, доводи у неуобичајену ситуацију, када су нам услови живота измењени, релације са ближњима поремећене и често ослабљене наметнутом изoлaцијом, када морамо да се суочимо са болом, али и бригом и обесхрабреношћу, па чак и страхом и очајањем, када више или мање осећамо да сами морамо и можемо да се боримо са овим тешкоћама. Утолико пре што је за то данашњи човек са многих аспеката слабији од својих предака. Медицина је свакако у наше време достигла висок степен научног знања, техничке способљености и друштвене организованости што јој, на плану превенције, дијагностике и лечења, обезбеђује високу ефикасност. Данас су заборављене многе болести које су некада харале. Данас можемо да будемо брзо излечени од болести од којих су наши преци морали дуго да болују или које су била потпуно неизлечиве. Могу да се отклоне патње које су некада биле неизбежне. Али овај напредак, мора се признати, има своја ограничења па и наличје, чији се узрок чак пре налази у вредностима, па и идеологијама које у неким случајевима служе као основа за примену и развој медицине, него у самој медицини .“(3)

  Шта то значи?

  Колико год данашња медицина напредовала, ми се њеног развоја и плашимо – јер, она не нуди само здравље, него и смрт, под видом еутаназије. Она нас, као што смо већ много пута читали, води путем присилног вакцинисања, за које припадници тзв. „глобалне елите“ тврде да је средство смањивања светске популације.

  Зато нам данашња медицина ( пре свега, њена идеологија ) делује сумњиво. Али драго нам је кад нам продужује живот.

  Јер, разбољевамо се и болујемо.

ОДАКЛЕ БОЛЕСТИ?

И стварно – одакле?          

Створени смо од Бога као бесмртни и целовити, а болести нас воде ка смрти и расапу. Свети Василије Велики каже:„Били смо заштићени од болести /.../ захваљујући даровима примљеним у стварању“.(3)

Шта се десило па више нисмо заштићени од болести?

Изгубили смо, кроз прародитељски грех, заједницу са Живим Богом, и потонули у смрт, под сенком небитија.   

Свети Григорије Палама вели: „Одакле долазе слабости, болести и остала зла због којих наступа смрт? Одакле потиче сама смрт? Од нашег непокоравања божанској заповести, кршења правила која нам је одредио Бог, нашег првобитног греха у Божјем рају. Тако болести, немоћи и терет искушења сваке врсте проистичу из греха. Њиме смо наиме у кожне хаљине обукли ово болешљиво, смртно тело мучено патњама, прешли у овај привремени и пролазни свет и били осуђени да водимо живот изложен многим болестима и бројним невољама. Болест је дакле као неки кратак и тежак пут на који је грех одвео људски род, /a/ крај тог пута, његова крајња граница јесте смрт.“(3)

Дакле, отуђени од Живота, нашли смо на стази која нас води ка понорности наше земне егзистенције, несигурне и крхке као стакло.

БОЛЕСТ И ЂАВО

Где су грех и смрт, ту је увек и ђаво, разоритељ смисла и загађивач свега Божјег. Ларше каже:“Пошто је ефекат Адамове грешке, њена последица и облик њом изазваног зла, болест се истовремено осећа као створена и поновљена, раширена, развијена и ојачана, а понекад чак и отеловљена, „силама мрака и зла“, ђаволом и демонима који стога постају један од главних узрока болести, манифестујући се кроз њих најчешће индиректно, али понекад и директно, као у случајевима запоседнутости, када у човеку заузимају празно Божје место“.(3)

Али, данашњи човек о томе ни не мисли, сасвим у складу са речју Шарла Бодлера:“Највећа обмана ђавола састоји се у томе да нас увери како он не постоји“.

А онда иде лакше, као са оним човеком о коме је писао Владика Николај, који је кренуо да се купа у Нилу не верујући да постоје крокодили.

  Крај му се зна.

КАЗНА БОЖЈА?    

Неки пут се о болести говори као о казни Божој. Казна Божја је кад се Бог повуче, и пусти људе да жању што су са ђаволом сејали.

 „Свако од нас одабира казне када вољно чини грех“, пише Свети Климент Александријски.           

Свети Иринеј Лионски пише у истом смислу:“А одвајање од Бога је смрт; одвајање од светлости је тама; одвајање од Бога је губитак свих благодати које од Њега долазе. Дакле, они који су својим отпадништвом изгубили све напред поменуто добили су  све казне: не зато што их Бог унапред кажњава, него их казна стиже самим тим што су лишени свих добара.“(3)

Кад Бог каже Адаму и Еви шта их чека, Он их не кажњава, него им описује последице преступа(1 Мој. 3, 16-19).

У том смислу, треба бити опрезан када се о болести говори као о казни од Бога. Болести су, пре свега, последица немоћи наше пале људске природе.Узмимо случај слепорођенога (Јн 9, 1-3): на питање ученика „Рави, ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп?“, Христос јасно одговара: „Не сагријеши ни он ни родитељи његови“. И лечи га од слепила.          

Међутим, поред наслеђа староадамске раслабљености, човек чини и своје, личне грехе. Ларше каже:“Као носилац људске природе, сваки човек је, уколико греши, једним делом одговоран за болести које погађају не само њега самог него и друге“.         (3)      

То опет видимо из Еванђеља – по речи Достојевског, сви смо криви за све. Онима који му причају о убиству Галилејаца које је наредио Пилат, Исус одговара: „Мислите ли да су ти Галилејци били грјешнији од свију Галилејаца, кад су тако пострадали? Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути. Или оних осамнаест што на њих паде кула у Силоаму и поби их, мислите ли да су они кривљи били од свију људи што живе у Јерусалиму? Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути.“ По Ларшеу, Христос тиме не жели да прети људима који Га слушају, него да им каже да овакве несреће нису повезане само са грехом самих жртава, већ и са гресима читавог човечанства.

Тако је и са болестима. Свети Кипријан Картагински каже:„Све док будемо живели у овом свету, везани смо за људски род истоветношћу тела; духом се једни од других разликујемо. Стога са свим људима делимо недостатке тела и 'треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност' (1 Кор 15, 53). Када непријатељ освоји неки град, његово поробљавање погађа све становнике без икакве разлике. А када због ведрог неба престанемо да се надамо киши, суша подједнако прети свима нама. Најзад, када стене са свих страна окруже брод, бродолом постаје заједничка судбина свих путника, без изузетка. Тако је са сваким болом, било да погађа наше очи, удове, или наше тело уопште: он је судбина свих нас, све док будемо делили исто тело на овом свету.“(3)

  Одатле и епидемије: кад непријатељ освоји град, сви су поробљени. Јер, као људска природа, један смо човек, Сверодни Адам, и морамо подносити последице јединитости наше природе.

ГРЕШАН ЖИВОТ КАО УЗРОК БОЛЕСТИ

Иако сматра да у начелу „болест не зависи од нас“, Свети Максим потврђује „да јој узрок може бити неуредан живот“. Свети Bарсануфије Велики такође помиње „болести које потичу од немара и нереда“. Свети Никола Кавасила каже: „Има људи које погађају телесне болести чији је узрок разврат душе “. Пошто, како то запажа Григорије Назијанзин, „страсти утискују трагове на телу“, „догађа да болест буде проузрокована страстима“.(3)

Међутим, у оваквим случајевима, каже Ларше, не треба видети пуки гнев Божји, него Његову промисаону бригу о спасењу свих људи, пошто Бог неке „кроз изненадну беду њиховог тела, наведе да размишљају о болестима своје душе и свом удаљавању од Бога. Штавише, ту још можемо видети и опомену у оваквим приликама упућену другим људима – и то позив на покајање – због суштинске онтолошке везе која повезује болести, патње и смрт са грехом свих.“(3)         

  Бог болешћу опомиње човека да Му се врати, али и поучава његове ближње – да не забораве своју крхку људскост, и да потраже Вечнога Који је извор сваке снаге и целосности.

Здравље душе, наравно, утиче и на здравље тела. Ларше каже: “Када душа учествује у божанском миру и благословеном реду, она тај мир и тај ред преноси на функције тела. Управо стога многи духовници доспевају у дубоку старост и тада чак и у свом телу одржавају зачуђујућу снагу и изненађујућу младост.“(3)

Довољно је сетити се патријарха Павла.

СМИСАО СТРАДАЊА

Када нас снађе болест, треба, пре свега и изнад свега, да трагамо за њеним унутрашњим значењем. Реч је о својеврсној поруци, о Божјој посети. Тако архимандрит Венијамин из манастира Преображења под Овчаром каже да је, кад је дошао да обиђе Светог Јустина Ћелијског, који тек што је прележао болест, на питање:“Оче, чуо сам да сте били болесни?“, он усхићено одговорио:“Да, посетио ме је Господ!“Болест је, за побожне, Божја посета. Отац Јустин јој се радовао као путу ка Христу.

Ларше нас подсећа на став Отаца „да не бринемо првенствено о природним узроцима болести ни о средствима за њихово отклањање, већ да откријемо значење које оне добијају у оквиру наше везе са Богом и да јасно сагледамо позитивну функцију коју оне могу имати у погледу нашег спасења.“(3)

Ларше такође упозорава:“У трулежности и патњи тела човеку се показују слабост његовог земног бића, пролазност његовог постојања на овом свету и, уопште, његова крхкост, немоћ, релативност, његове границе. Болест тела подсећа на болест читавог грешног бића. Губитак здравља се појављује као симбол па чак и видљиви знак губитка рајског стања.“(3)

Болест очишћује душу, ако се прихвати у Христу. Ларше подсећа да ум ослобођен тегоба које су га враћале телу и истанчан патњом поима други, духовни свет, а воља лишена грешног самопоуздања тежи Богу. Зато је Достојевски написао: „Здрав човек је увек земаљски човек, материјалан /.../.Али чим се разболи и нормалан, земаљски ред његовог организма се поквари, чим му се покаже могућност неког другог света, одмах, и то како се болест погоршава, односи са овим светом постају све тешњи .“(3)  

„Бог уопште није дозволио /болест/ зато да би нас понизио“, јасно каже Јован Златоусти, „већ зато што је желео да нас учини бољим, мудријим и покорнијим Својој вољи, што је суштина сваког спасења.“(3)

Уосталом, каже овај Свети Отац, „лекар није лекар само када прописује купке и крепку храну и тражи да се болесник шета цветним баштама, већ и када пали и сече /.../. Зато, знајући да нас Бог воли више него сви лекари, не брините, не тражите од њега објашњење о средствима које употребљава; већ Му се препустимо, било да жели да употреби попустљивост или строгост; било да се служи једним било другим средством, Он увек дела како би нас спасао, како би нас сјединио са Собом.“(3)

И још каже  Јован Златоусти: „Пошто обично не осећамо никакав бол када је душа болесна а када је тело иоле у неприлици, напротив, улажемо сав свој труд да бисмо га ослободили непријатности, Бог кажњава тело за грехове душе, да би човековом најузвишенијем делу вратио здравље најнедостојнијом казном.“(3)

Телесна болест – пут ка оздрављењу душе...

ПОУКЕ ОТАЦА: БЛАГОДАРИТИ, ТРПЕТИ, БИТИ У БОЖЈЕМ ПРИСУСТВУ

Свети Варсануфије пише једном од својих духовних синова: „Онолико колико Бог твом телу допусти да пати, толико ти омогућава олакшања твојих грешака.“(3)

Свети Исак Сиријски у истом смислу пише: „Патње убијају задовољство страсти.“(3)                   

Свети Јован Златоусти нас подсећа:“Грех рађа бол, а бол убија грех.“(3)      

Свети Bарсануфије Велики подсећа једног од својих ученика који треба да издржи нападе болести:“Не губимо храброст у болести, јер Апостол је рекао: 'Када сам слаб, онда сам силан (2 Кор 12,10).“ Двојицу болесне браће Јован из Газе подсећа: „Господ је рекао: 'Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк 21, 19)'. Потом је Апостол рекао: 'Јер вам је трпљење потребно (Јев 10, 36) '. А Пророк ће рећи: 'Бијах нијем и гласа не пустих; мучах и о добру. Али се туга моја подиже (Пс 39, 2)' .Осим тога наш добри Учитељ, Бог, је рекао: 'Али који претрпи до краја тај ће се спасти (Мт, 10, 22)'. Обојица истрајте у стрпљењу/.../.“(3)

Једном од двојице своје браће Свети Варсануфије такође саветује: „Држимо се добро, трпимо, будимо ученици Апостола који каже: 'Будите у невољи трпељиви (Рим 12, 12).“(3)     

Ларше каже:„Бог, као што смо напред рекли, човеку даје оно што је за њега духовно најбоље. Повратак у добро здравствено стање са те тачке гледишта понекад јесте добро, али понекад продужавање болести представља прилику коју провиђење даје да се стекне веће добро./.../Тако, на пример, Свети Варсануфије прича да је његов ученик „Ава Серид једног дана био озбиљно болестан, мучила га је јака грозница која није попуштала: међутим он од Бога није затражио да је излечи ни да ублажи његов бол, већ да му да издржљивост и захвалност“.(3)       

Болесник који не може да буде на том нивоу - да свагда благодари за болест која га је походила, каже Ларше, „треба у својој молитви да тражи од Бога да му да оно што је најбоље за њега и да се с пуним поверењем преда Његовој вољи. Упорно тражећи оздрављење, болесник ће желети само испуњење своје властите воље, јер ће његова воља спонтано увек тежити ублажавању болова.“(3)

  Наводећи пример жене Хананејке, која се дуго молила Христу за излечење кћери, Ларше истиче:“Далеко од тога да треба да представља извор очајања и разлог напуштања молитве, чињеница да није одмах услишен треба човеку, напротив, да буде разлог да се нада највећим добрима и, зато, мотив да истраје у молитвама мољења.“(3)

  С друге стране, како каже Ларше, „понекад је бол толики да човеку одузима сву снагу потребну за дело молитве, које отуда не може да буде испуњено у својим уобичајеним формама. Болеснику у том случају преостаје само могућност да немо остане у присуству Бога, према Њему усмери преостале снаге и у себи се сједини с Њим.“(3)  

Благодарење Богу у болести велико је дело, по речи авве Пимена: “Ако се сретну три човека и ако један чува унутрашњи мир, други Богу захваљује у болести а трећи Му служи са чистом мишљу, ова тројица чине исто дело.“(3)

  Унутрашњи мир, чисте помисли, благодарење у болести: пут православних подвижника.

СВЕЦИ И БОЛЕСТИ

Ларше каже: “И сами светитељи у свом телу неминовно подносе патњу и болести, и на крају, биолошку смрт. То још једном доказује да не постоји нужна веза између здравља тела и здравља душе, да се болест и физичке патње не могу директно приписати личном греху онога кога погађају. Оне подједнако погађају праведне и грешне: „Све бива свјема једнако: праведнику бива као безбожнику, доброму и чистому као нечистому, ономе који приноси жртву као ономе који не приноси; како доброму тако грјешнику, ономе који се куне као ономе који се боји заклетве“ (Проп 9, 2).                  

Светитељи су чак понекад болеснији од осталих људи и то из два основна разлога. Један потиче од божанске икономије./.../ Бог, иако никада не изазива болести и патње, ипак може да их одобри и да их употреби у циљу духовног развоја човека и, штавише, за духовну изградњу оних који га окружују.“(3)

 Ако могу да се разболе свеци, могу и монаси.         

Тако је у свету у коме живимо – свету који је долина суза.            

ЗАШТО ПАТЕ СВЕЦИ?

„Теологија благостања“ није православна. Не значи да, ако си здрав, самим тим си Богу мио и пред Богом исправан. На тај, погрешан начин, мисле примитивни протестанти. 

Колико је светаца доказ за то! Зар смо заборавили Светог Павла, који је целог живота имао „жалац у месу“? Зар смо заборавили на Светог Пимена Многоболезненог, који је надимак добио због мноштва болести које је носио целог живота?

И толике друге, укључујући старца Пајсија Светогорца, који је патио од тумора, па, кад су га питали – зашто му се то збива, рекао да данас људи страдају од развода брака, од душевних болести и од рака. Пошто је он безбрачни монах, а душевну болест није имао, Господ је благословио да оде са овог света болујући од рака. О томе треба размишљати, нарочито у оваквим, „корона“ тренуцима.  

Питајући се „зашто Бог дозвољава да светитељи на толико начина испаштају“, Свети Јован Златоусти даје осам одговора: „Прво, да би онемогућио да узвишене врлине и чудесна дела светитеља код њих изазову гордост“ (уп. 2 Кор 12, 7). „Друго,/.../ да им не буде указана почаст већа него што треба да буде указана људима и да их не гледају као богове више него као на обичне смртнике. На трећем месту, да би сила Господња још више заблистала“, јер се она показује нарочито у слабости (уп. 2 Кор 12, 9). „Четврто, да би стрпљење светитеља добило више сјаја, и да би се видело да Богу не служе из интереса него да за Њега осећају чисту љубав, пошто су му једнако одани и када су опхрвани патњом /.../. На петом месту, да би нас навели да размишљамо о васкрсењу мртвих; јер када видимо да праведник пун бројних врлина из живота одлази тек пошто је боловао од безброј болести, и против своје воље помишљамо на будуће суђење“ које ће према светоме показати Божју праведност. „Шесто, да би се они који осете несреће умирили и утешили видевши да су најсветији осетили исто такве па чак и веће несреће. Седмо, да вас /.../ узвишеност њихових дела не наведе да поверујете да је њихова природа другачија од ваше и да није могуће да поступате као они“ (уп. Јак 5, 17). „Осмо, да вам најзад покаже у чему се заиста састоји срећа и несрећа“, будући да је права срећа бити сједињен са Богом а једина права несрећа бити од Њега одвојен.

Други основни разлог због ког духовници често беху болеснији од других може бити непосредно деловање демона који на тај начин настоје да их узнемире, поремете њихову унутрашњу активност, одврате их од њиховог главног задатка. Евагрије у више наврата подвлачи да онда када је дух човека сједињен са Богом у молитви, ђаво, пошто нема директан утицај на његову душу а ипак настоји да у њу унесе немир, нема другу могућност до да делује на тело. Он онда на њега делује против његове воље и мења му конституцију (krasis). Због везе која спаја тело и душу, он се нада да ће, шкодећи телу, успети да узнемири душу, да у њој изазове појаву мисли страних молитви и привиђења и дапробуди страсти. „Наиме, уколико дође и до најмање промене у конституцији тела, примећује са своје стране Свети Јован Златоусти, душа је поремећена у великом броју својих активности.““(3)

  Ларше каже да демони учествују у нападаима на подвижнике путем болести, јер не жели да се подвижник свим својим бићем посвети Богу: „Лишавајући их ослонца у телесном здрављу, он настоји да им ослаби будност, узнемири пажњу, смањи отпор према искушењима, уништи њихов аскетски напор и доведе их дотле да изгубе наду у божанску помоћ па чак и да, ако је то могуће, проклињу Бога. Јовов случај нам пружа посебно очигледан пример ових ђаволских циљева против праведника. Пролог Књиге јасно показује не само непосредно деловање ђавола како би изазвао болест (Јов 2, 6-7) него и циљ који он при том има (Јов 2, 5).“(3) Али, ђаво није победио Јова, није га навео да хули на Бога. Тако је и са светима: иако их ђаво мучи, не може их победити.  

ИЗЛЕЧЕЊЕ

Господ Исус Христос је Лекар душе и тела. Ларше каже: “Премда је међу људе дошао да лечи њихове духовне болести, Христос је без оклевања исцељивао телесне болести и не моћи оних који су Га то молили. Он у болестима и немоћима није видео нужну патњу. Далеко од тога да се показивао помиреним или равнодушним према њима, Он је, исцељујући оне који су му долазили, јасно показао да су оне непожељне и дао пример како се према њима треба понашати. Он се уосталом људима отворено представља као лекар:“Не требају здрави лекара него болесни“ (Мт 9, 12; Мк 2, 17; Лк 7, 31); „Свакако ћете ми рећи ову пословицу: 'Лекару, излијечи се сам'“ (Лк 4, 23).           

А многа исцељења која Он врши и која јеванђеља настоје да опишу сведоче да Он подразумева да је не само лекар за душу већ исто тако и лекар за тело. Уосталом, тек пошто је евоцирао епизоду у којој је Христос отерао духове и од болести излечио оне које су Му довели, Свети Матеј подсећа на Исаијино пророчанство: „Он немоћи наше узе и болести понесе“ (Мт 8, 16-17; Ис 53, 5). Као лекар за тело, Он се појављује пред многима који га познају из периода његовог земаљског живота: својим противницима, чија је једна од првих оптужби да је Он исцељивао у суботу (Мт 12, 10; Лк 6, 7; Мк 3, 2), али и онима који су Му у гомилама прилазили да би добили излечење својих телесних болести и телесних одузетости.“(3)                        

Христос је Својим ученицима дао моћ да лече и изгоне зле духове.  (Мк.6,7. Лк 9, 1; Мт 10, 1 и 8; Лк 9, 2; уп. Мк 6, 13 и Лк 9, 6). Хришћански подвижници су такође постали исцелитељи.

ХРИШЋАНСКО ЛЕЧЕЊЕ

„Злопати ли се ко међу вама? Нека се моли Богу“, препоручује Свети апостол Јаков (Јк 5,13). Човек треба да се, у болести, преда молитви као слепац из Јерихона (Лк 18, 38): “Исусе, сине Давидов, помилуј ме!“ Битно је и да се ближњи моле за болесника.  Свети Павле препоручује свима: “Носите бремена један другога“ (Гал. 6, 2). „Вера поседује такву снагу“, пише Свети Кирило Јерусалимски, „да не спашава само верника, него су неки били спашени вером других.“(2)     

Христос  исцељује парализованог видевши не његову веру него веру оних који га носе (Мт. 9, 2; Мк 2, 5; Лк 5, 20). Хришћанин, каже Ларше, треба да се моли да би добио не само сопствено излечење него и излечење своје болесне браће, „јер се и једним духом сви ми крстисмо у једно тијело, /.../и сви смо једним духом напојени“ (1 Кор 12, 13), сходно речима Светог Јакова: “Много је моћна усрдна молитва праведника“ (Jк 5, 16).        

  Такође, хришћанин се моли светима и Мајци Божјој да га исцеле.

  Ту је и Света тајна Јелеосвештања:„И помазиваху уљем многе болеснике, и исцјељиваху“, прича нам Свети јеванђелиста Марко (6, 13). А Свети апостол Јаков каже: „Болује ли ко међу вама? Нек дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вјере ће спасти болесника, и подигнуће га Господ; и ако је гријехе учинио, опростиће му се“ (Јк. 5, 14 - 15).           

Жан Клод Ларше каже:“Још једaн универзално распрострањени поступак је употреба свете или благословене воде, која се пије, сипа на тело или ставља на оболели део тела. Њеним посредством, Бог често доноси оздрављење онима који Му се за то моле. Исцељујућа моћ Крста јасно је истакнута у Православној Цркви за време литургије на празник Воздвижења светог Крста, када га она у више махова назива „лекарем болесних“ и помиње једно старозаветно предсказање: змија од мједи коју је Мосије ставио на мотку била је лек од Бога дат онима које су ујеле змије (4 Мој 21, 6-9).“(3)

Ту је и читање молитава за изгон злих духова. 

МИЛОСТ ХРИСТОВА И ДУХОВНЕ БОЛЕСТИ

Ларше каже: “Кроз телесна оздрављења која даје, Христос показује Своју љубав и Своју самилост према болесним људима и Своју вољу да ублажи њихове болести и физичке немоћи. Али, преко излечења тела, Он тежи излечењу душа и показује да уосталом овом оздрвљењу даје приоритет, откривајући тиме онима који Му прилазе и у виду имају само излечење тела оно што Он даје више од осталих лекара и чудотвораца.“(3)

По Ларшеу, „духовне болести су, уистину, у очима Оног „ко истражује бубреге и срце“ и има у виду спасење целокупног човека за вечност, много теже од физичких болести, чак и ако оне због своје природе остају неприметне за човека који није довољно проницљив и ако штете које оне наносе нису непосредно видљиве. Пошто је излечио одузетог човека у бањи Витезда (Јн 5, 1-9) Христос му каже: „Више не гријеши, да ти се што горе не догоди.““(3)

Поука за свакога.

КАДА ЋЕМО КОНАЧНО ОЗДРАВИТИ?           

Свето Писмо јасно каже:„Јер свако је тијело као трава, и свака слава човјечија као цвијет травни: осуши се трава, и цвијет њезин отпаде“ (1 Пет. 1; Ис 40, 6). Човеково тело је, у својој палости, „земно“(1 Кор 15,47- 49) и „душевно“ тело (1 Кор 15, 44 и 46), и оно и даље умире( Рм 5, 12). „Наш спољашњи човјек се/.../распада“ (2 Кор 4, 16); „наша земаљска кућа, тјелесни шатор“ треба да се „разруши“ (2 Кор 5, 1).

Ако је тако, каже Ларше, онда „Христос, лечећи људе болесне или немоћне у њиховом телу и враћајући им здравље, има у виду за њих нешто боље: да их дефинитивно ослободи трулежности и смрти васкрсавајући их после њихове смрти у њиховом телу које је Божја Моћ учинила нетрулежним и бесмртним и да им у том обновљеном телу као и души дâ истински живот у вечности.“ (3)

Христос није као пагански богови и лажни учитељи, вели Ларше: “За разлику од паганских псеудо-божанстава незаинтресованих за судбину смртника и „мудраца“, који придају важност само ослобађању душе а презиру тело које сматрају гробом у коме ће душа бити лишена своје основне природе и којег она треба да настоји да се што пре „ослободи“, Христос, показујући Божју љубав према човеку, долази да га спаси целокупног, душом и телом, не само у овом животу, у коме га Он позива да у свом телу и истовремено у својој души упозна предукус Божанских Добара, него и после своје смрти, на другом свету, где му Он намењује да, пошто је ускрснуо његово тело и учинио га нетрулежним, у томе потпуно целим својим бићем вечно ужива.“ То значи:“Пошто буде васкрсао тело и поново га успоставио у целини, Бог ће га учинити непропадљивим и бесмртним, „јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност“ (1 Кор 15, 53).“(3)               

Зато се на православном опелу молимо за ближње који су се преселили да се настане тамо где нема „болести,ни жалости, ни уздисања, него живот бесконачни“.

ПРАВОСЛАВНИ СУ ПОДНОСИЛИ ЗАРАЗЕ

Иако је корона вирус преносив и може озбиљно да угрози здравље, зар смо заборавили историју страдања од многих и премногих болести које су походиле наше крајеве кроз векове? Није нам ово првина. Ево шта каже историчар Радован Пилиповић: “Нарочито су занимљиве летописачке белешке:

(7060 = 1552) „Јави се опашита звезда,

(7062 = 1554) Бист Киропасха, (тј. Благовести су пале на сам дан Васкрса),

(7063 = 1555) Бист чума по всеј земљи српској,

(7064 = 1556) Бист смртоносије,

(7063 =1555) Бист трус велиј, и Скопље град низложи се и ини гради и зданија многа и храми низложише се“.

И године 1585. „бист чума по всеј земљи српској“, како саопштава један запис, а у исто време на другом месту вели се да је „била јака глад и погубљење од Исмаиљћана да језик није могао да искаже толико зло и пакошћење“. И пред крај XVI века помињала се једна „опашита звезда“, која имаше „опаш прилика“, а чији су краци ишли из правца Цариграда. Библијска представа о четири јахача из Откривења, тј. четири јахача Апокалипсе, говори о коњаницима који излазе након отварања печата, и то: Први јахач са стрелама на коњу белцу, Други јахач на риђану са великим мачем, Трећи јахач на вранцу са мерилима (вагом, теразијама) и Четврти јахач на коњу сивцу, а „коме је име Смрт“. Та четири јахача Апокалипсе представљају самог непомјаничког Антихриста, а а јесу персонификације рата, глади и болсети, а на крају и страшне смрти која узима данак у људским душама идући за прва три коњаника. (Отк, 6, 1-7). Сви српски записи који говоре о глади и несташици хране, бележе по правилу том приликом и текућу цену жита, као да су имали за упутство речи последње новозаветне књиге у којој се за трећег јахача, тј. Глад још каже: „мјера пшенице за динар, и три мјере јечма за динар, а уље и вино немој ускратити“. (Отк, 6, 6).”(4)   

Пилиповић додаје:“Атанасије даскал, Србин, који је писао у Русији, може се назвати и српским повесничаром Велике Сеобе и пратећих околности Великог бечког рата 1683–1699. године. Наиме, он је ситуацију у српском земљама око 1691. године описао на следећи начин, где се може видети извесна стилизација 6. главе Откривења Јовановог: „И тако Господ све оне три напасти, – од којих је Давид само једну на град свој примио, – у садашње време пустио је на српску земљу; прво помор, затим мач и помор заједно, и ропство и глад жестоку, тако да су људи српски јели месо пасије и месо људи мртвих који су умрли од глади. Све је ово било у моје дане и очи моје видеше. Лежаху лешеви помрлих људи српских по свим улицама великог Београда. И по свим пољима његовим и на свим путевима његовим лежаху мртви и не бејаше никога да их покопа“.“(4) 

Мртви леже, и никог да их покопа: тако је то изгледало!

Пилиповић описује страдање међу свештенством, кога нема довољно да крштава, венчава и опојава народ:“Немогућност редовног црквеног живота, пустошење храмова и страдање свештенства тога времена урезало се у народно предање Западне Србије, каже се да је један јеромонах и древне Петрове цркве у Расу одлазио на вис са кога би се молио Господу Богу: „Боже, нека је крштено све што се родило; нека је венчано све што се узело и нека је опојано све што је умрло. Амин“!“(4)

  И тако се страдало. И тако се умирало. И тако се преживело, после свега.

Пилиповић описује и како је народ прибегавао својој Цркви у невољама заразе:“Крајем XVIII и почетком XIX века има неколико спорадичних помена куге и мањих описа помора, а најзанимљиви је опис куге у околини Кратова из 1814. године: „Ово је писаније мене грешног Теодосија јеромонаха Дечанца игумана манастира Лесновског са братијом. Била је ове године велика чума по свој земљи турској и по градовима и по селима и по морским обалама и тада су бежали Кратовци у Лесновски манастир, 14 кућа са све чељади, и седеше 5 месеци и у том гневу Божијем и страху саградисмо келије доле испод куле са молитвама Светога архангела Михаила и Светог преподобног оца Гаврила“. Овај запис сведочи о народном поверењу у црквену јерархију као и о одговорности црквених лица за време изградње карантина уз манастир за придошлице погођене епидемијом.“(4)

Где ће народ него Цркви – Божијој и својој?

Дакле, стари су живели у времену страшнијем но наше кад су тешке болештине у питању. Тада су, свакако, умирали и „прави и криви“, и мирјани и монаси. Није се размишљало у категоријама „теологије благостања“.

  А данас?

  Данас, мисле неки, ако си „прави православац“, не можеш ни да се разболиш. Не смеш ни да помислиш на то. Или, ако крене болештина, треба да јој умакнеш, на сваки могући начин.

ХРИШЋАНИ И ОБОЛЕЛИ ОД ЗАРАЗНИХ БОЛЕСТИ

  Каква вера, такав живот.

  Рани хришћани су били људи вере, и та вера је хришћанство учинила победничким. Они су својим примером незнабошцима стављали до знања да се не боје, него да сведоче да је Христос васкрсао, а смрт побеђена.                  

Око 253. године, Римску имерију захватила је куга, која је у неким крајевима трајала и по петнаест година. Пагани су сматрали да је узрок куге ширење хришћанства, које пориче римске богове, па се они гневе што им се не приносе прописане жртве. На хришћане су ударили са свих страна.          А како су реаговали сами хришћани?

Ево шта пише чувени историчар Цркве, Вјачеслав Болотов, о епохи у којој је епископ северноафричког града Картагине био велики Свети Кипријан:“Када је кобна епидемија задесила Картагину, незнабожачко друштво, као потпуно деморалисано, показало је своју најокрутнију страну. Сваки незнабожац се егоистички старао само за свој живот. Сродничке и пријатељске везе, које су раније биле изузетно блиске, сада су прекинуте. Сви болесници без жаљења избацивани су напоље из кућа. Они који су умирали остајали су напољу без сахрањивања и, на тај начин, нагомилана тела која су се распадала претила су, осим епидемијом, и новом несрећом од загађеног ваздуха. У то време Кипријан се обратио верницима у Картагини беседом у којој их је подсетио да у ово време искушења треба да покажу да су достојни свог позива и колико су чврсте везе братске љубави које их повезују. Поред свега тога, треба да покажу своје састрадање и према самим незнабошцима. Под утицајем Кипријановог убеђивања у Картагини је дошло до таквог подизања морала, да су богати људи почели да деле своју имовину, док су сиромашни радо нудили своје услуге на располагање црквеним поглаварима. На тај начин, улице Картагине брзо су биле очишћене од заразних лешева који су били сахрањени, и нова опасност од заразе ваздуха прошла је сама од себе. Овај поступак изазвао је код незнабожаца добар утисак“.(5,114)

Слично се десило и у Александрији, где је епископ био Свети Дионисије. Болотов пише:“Хришћани су се према болесницима опходили као према браћи, док су самртнике облачили у погребну одећу и сахрањивали. Многи хришћани су умирали након испуњења овог дуга братске љубави. Међутим, није недостајало ни оних који су њима указивали последњу част. И овде је хришћански хероизам оставио добар утисак на незнабошце“.(5,114-115)

Дакле, хришћани првих векова, на које се радо позивају неки који су се, по савету „струке“, „закључали“ од народа, ишли су да спасавају од куге, теше и сахрањују чак и незнабошце. И незнабошци су видели да пред собом имају једну нову религију, која ништа нема са мртвачким паганизмом.

  Два манастира из мог краја која су, примајући верујући народ, доживела да се понеко од монаштва разболи, блиска су овом ранохришћанском узору.

  А блиска су и односу Светог владике Николаја према свом народу. Зар би Николај бежао од болесних?

  А блиска су и храбрости Светог Јустина Ћелијског, о коме је, у својој последњој беседи, говорио блаженопочивши владика Милутин:“Причешће је животворна сила. Када се сви причестите, најмлађи свештеник попије преостало из путира. И нико се никада ничим није заразио! Као млад јеромонах сам то чинио у време када је народ био у страху од Вариоле вере. Научени смо од Светих отаца да се човек не може разболети, ако има вере да тело и крв Христова могу победити сваку болест. Причешће нас и данас може штитити и спасавати./.../ Велики ава Јустин Поповић громогласно је говорио да узимањем Светог причешћа нико не може да се зарази, одбацујући идеје о причешћивању сваког верника посебном кашичицом.“(6)

  Јесте, неки су се разболели. Али духовно здравље и хришћански поглед на свет су сачувани.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Дакле, ми, православни, не верујемо у „теологију благостања“: наравно да и монаси могу да се разболе, јер могу да се разболе ( и дуго и тешко болују ) и свеци, пошто је то општи удео људске природе у стању њене палости. Нико нам, у Светом Писму, није обећао да се нећемо разболети и да нећемо боловати. Сви људи на овом свету страдају и пате, и хришћани и безбожници: разлика је само у вечном исходу патње. И леви ( непокајани ) и десни ( покајани) разбојник (а они су слика целог човечанства ) подједнако су страдали на Голготи: нико покајаног разбојника, кад је исповедио Христа, није скинуо са крста и залечио му ране, него се и он, као и онај леви, напатио док није умро.

  Док смо на земљи, у долини плача, страдамо, патимо, болујемо.

Само у рају нећемо патити и боловати.

Коначно решење је васкрсење у Христу.        

Кад сазиремо шта се око нас збива, потрудимо се да своја размишљања ускладимо са учењем Цркве и мислима Светих Отаца. Тада ће нам бити лакше да схватимо.

Господе, благослови!

др Владимир Димитријевић

УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 13.5.2020. године):

  1. https://www.facebook.com/permalink.php?id=2315160432062874&story_fbid=2689631344615779 http://bg.ac.rs/studije-blog/?p=469
  2. https://hramsvgeorgija.rs/download/zan-klod-larse-teologija-bolesti/
  3. https://pravoslavie.ru/srpska/130334.htm
  4. Василије Васиљевич Болотов: Историја Цркве у периоду до Константина Великог, Епархија жичка, Краљево, 2009, превео с руског Ђорђе Лазаревић, редактура др Ксенија Кончаревић
  5. http://branislavilic.blogspot.com/2020/03/blog-post_706.html

ПЕТИЦИЈА за Др Владимира Димитријевића

peticija dr vladimir dimitrijevic

 

 

Број прегледа чланака
1798160

Новe књигe за преузимање - (Download)

knjiga sta se rodi kad se gender rodi vladimir dimitrijevic

Шта се згоди кад се ЏЕНДЕР роди
- политички ХОМОСЕКСУАЛИЗАМ као нови БОЉШЕВИЗАМ

 Kanonizacija alojza Stepinca - knjiga

klovnokratija dr vladimir dimitrijevic zoran cvorovic knjiga

КЛОВНОКРАТИЈА

Србија за владе Александра Вучића
Др Зоран Чворовић
Др Владимир Димитријевић

Преузмите комплетну књигу (PDF 1,5 MB)

 da se zna knjiga

ДА СЕ ЗНА

Повереник за заштиту
равноправности против
слободе мишљења и изражавања

Преузмите комплетну књигу (PDF 1,94 MB)

srbi krivi za sve

Мала књига велике мржње
РЕЧНИК СРБОФОБИЈЕ

Преузмите комплетну књигу (PDF 0,6 MB)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

ЕВРОУНИЈАЋЕЊЕ
Православље и папизам на крају историје

Преузмите комплетну књигу (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

ГРАМАТИКА ЕКУМЕНИЗМА
ОХРАНА - Романов

Преузмите комплетну књигу 2,4 MB (PDF)


dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

ДНЕВНИК АПОКАЛИПСЕ
ОХРАНА - Романов

Преузмите комплетну књигу 1,4 MB (PDF)


od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

ОД СВЕТОГ САВЕ ДО ЂЕРЂА СОРОША
Зборник радова о реформи школства

Преузмите комплетну књигу 6,3 MB (PDF)


 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

ОБОЖЕЊЕ НИЈЕ ИНДИВИДУАЦИЈА
Православни поглед на Хесеа и Јунга

Преузмите комплетну књигу 0,9 MB (PDF)


svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

СВЕТОСАВСКИ СВЕШТЕНИК ПРОТА МИЛИВОЈЕ МАРИЧИЋ,
ДУХОВНИ СИН ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Преузмите комплетну књигу 0,6 MB (PDF)


skolokaust vladimir dimitrijevic

ШКОЛОКАУСТ
Како разарају наше образовање

 Преузмите комплетну књигу 1MB (PDF)


srbocid vladimir dimitrijevic 

СВЕТОСАВЉЕ И СРБОЦИД

Преузмите комплетну књигу 1,3MB (PDF)


geopolitika svetosavlja izmedju vasingtona i vatikana knjiga

ИЗМЕЂУ ВАШИНГТОНА И ВАТИКАНА 
ГЕОПОЛИТИКА СВЕТОСАВЉА 

Преузми комплетну књигу 1,4MB (PDF)


 hominterna i gejstapo knjiga dr vladimir dimitrijevic

ХОМИНТЕРНА И ГЕЈСТАПО
Преузми комплетну књигу 1,6MB (PDF)


zavetnici i begunci vladimir dimitrijevic knjiga

ЗАВЕТНИЦИ И БЕГУНЦИ
КОМЕ ЋЕ „БЛАЖЕНИ АЛОЗИЈЕ” БИТИ КРСНА СЛАВА?


Преузми комплетну књигу 1,8MB (PDF)


knjige od utrobe vladimir diitrijevic

КЊИГЕ ОД УТРОБЕ
Записи пропалог песника


Преузмите комплетну књигу 1MB (PDF)


svetosavlje i liturgijska reforma vladimir dimitrijevic knjiga

СВЕТОСАВЉЕ И ЛИТУРГИЈСКА РЕФОРМА

Преузми комплетну књигу: 1,5 MB (PDF) ⇒►


sa strahom bozijim i verom pristupite vladimir dimitrijevic knjiga

СА СТРАХОМ БОЖИЈИМ И ВЕРОМ ПРИСТУПИТЕ!

Преузми комплетну књигу: 0,8 MB (PDF) ⇒►


teologija ilitehnologija vladimir dimitrijevic knjiga

ТЕХНОЛОГИЈА ИЛИ ТЕОЛОГИЈА

Издавач

Лио, Горњи Милановац, 2009.

Преузми комплетну књигу: 3 MB (PDF) ⇒►


oklevetani svetac vladimir dimitrijevic knjiga

ОКЛЕВЕТАНИ СВЕТАЦ
(Владика Николај и србофобија)

Издато: 2007.

Место: Горњи Милановац

Издавач: ЛИО, Горњи Милановац

Преузми комплетну књигу: 2.1 MB (PDF) ⇒►


sveta liturgija i tajna ocinstva vladimir dimitrijevic knjiga

СВЕТА ЛИТУРГИЈА И ТАЈНА ОЧИНСТВА
(Трпеза Господња кроз векове и данас)

Издавач
Лио, Горњи Милановац, 2007.

Преузми комплетну књигу: 1.1 MB (PDF) ⇒►


 hleb nebesni vladimir dimitrijevic knjiga

ХЛЕБ НЕБЕСНИ И ЧАША ЖИВОТА
(Свети Николај Охридски и Жички и Преподобни Јустин Ћелијски о Светој Литургији и Причешћу)

Лио, Горњи Милановац, 2007.

Преузми комплетну књигу: 520 KB (PDF) ⇒►


jagnje i zmija knjiga vladimir dimitrijevic

ЈАГЊЕ И ЗМИЈА
(Православље и неогностичка психологија)

Лио, Горњи Милановац, 2007.
Преузми комплетну књигу: 1.6 MB (PDF) ⇒►


obnova ili obmana vladimirdimitrijevic

ОБНОВА ИЛИ ОБМАНА?
Литургијска реформа и криза римокатолицизма

Лио, Горњи Милановац, 2007.

Преузми комплетну књигу: 1.1 MB (PDF) ⇒►


put za nigdinu vladimir dimitrijevic knjiga

ПУТ ЗА НИГДИНУ
РОКМУЗИКА И ДОБА НИХИЛИЗМА

Лио, Горњи Милановац, 2007.
Преузми комплетну књигу: 1 MB (PDF) ⇒►


rec na rec odgovor ep atanasiju vladimir dimitrijevic knjiga

РЕЧ НА РЕЧ
(одговор Еп. Атанасију)

Преузми комплетну књигу: 670 KB (PDF) ⇒►


dodji vidi

ДОЂИ И ВИДИ
(Иконостас и светиња олтара у православном Предању)

издавач:Лио, Горњи Милановац, 2008.

Преузми комплетну књигу: 5.8 MB (PDF) ⇒►

Who is Online

Ко је на мрежи: 117 гостију и нема пријављених чланова

Врт здравља

Врт здравља

vrtzdravlja

БОТАНИЧКА БАШТА И РАСАДНИК СА ПРЕКО 2000 ВРСТА