Današnji čovek je sklon različitim mistifikacijima – bežanju od istine u lavirinte zabluda, skrivanju stvarnosti iza medijskih „rekonstrukcija“ i „dopisivanja“ istorije, samooslepljivanju raznim vrstama pop-gnosticizma (dovoljno je samo setiti se krivotvorine zvane „Sveta krv, Sveti Graal“, „Sionskog priorata“, “Da Vinčijevog koda“ i sličnih holivudskih izmišljotina, pa videti da je savremeni um prečesto potopljen u more lažnih „činjenica“, i da teško iz njega isplivava.)
Ako je tako u svetu, zar neće biti tako i u Srbiji, čijem stanovništvu, naročito onom „elitnom“, nikad nije nedostajalo skorojevićke samouverenosti i poluintelektualne radoznalosti? U zemlji čija „elita“ ne zna ništa o Zakonopravilu Svetog Save (a zna sve o engleskoj „Velikoj povelji sloboda“ kralja Džona Bez Zemlje), sasvim je moguće da se sopstveni Srednji vek tretira kao period „mača i magije“, besmislenog prolivanja krvi u borbi za vlast, ili kao neki provincijski vodvilj, što smo gledali u RTS-ovoj seriji „Nemanjići“… I, naravno, sasvim je moguće da se konstruišu lažne istorije – od kojih se jedna odnosi na, tobož sigurnu, „činjenicu“ da „spaljivanja moštiju Svetog Save“ od strane Sinan – paše nikad nije ni bilo, to jest da Svetosavska Crkva, kad obeležava praznik vezan za posmrtno mučeništvo svog prvog poglavara – jednostavno LAŽE! I sad će tu da se pojave tumači koji će nam, poput Dena Brauna (čiji imitatori u nas pišu o Konstantinovom koplju i Nemanjinom blagu), dokazati ovu tezu, tako plitkoumno omamljujuću i tako komercijalno efektnu. Ovih dana opet imamo jednu takvu mistifikaciju, ovog puta maskiranu u roman (https://www.alo.rs/vesti/drustvo/pronadene-mosti-svetog-save-turci-ga-nisu-spalili-na-vracaru/273152/vest)
Zato smo, uvek i svagda, dužni da pamtimo istinu, i da se njome krepimo u doba krivotvorina.
Poljska naučnica, Izabela Lis-Vjelgoš, koja se bavi književnošću našeg Srednjeg veka, istinu je izložila u svom ogledu „Još jednom o moštima Svetog Save – prema nekim poznijim srednjovekovnim izvorima“ (Crkvene studije, 9-2009,271-281). Ona prvo ukazuje na svepravoslavno shvatanje svetih moštiju kao izvora živog svečevog prisisutva u crkvenoj zajednici, i svedoka pobede vaskrslog Hrista nad smrću, a zatim dodaje: “U Staroj Srbiji, prisustvo moštiju bilo je od velikog značaja, jer su one ne samo bile objekat svetačkog kulta, nego, pre svega, znak prestiža države, Crkve i naroda, a takođe, posebne Božje milosti i plana prema njima. Naročitu važnost imale su mošti svetoga Save – ličnosti najdublje utkane u svest i biće naroda, koje su, nakon prenosa iz Trnova u Mileševu, odredile svojevrsni sakralni, duhovni centar (axis mundi), prema kome se srpska zajednica mogla stalno orijentisati. One su bile simbol lične i kolektivne svetosti, ali i znak državno-crkvenog legitimiteta i srpskih tradicija“.
Laganje o takvoj svetinji bi, svakako, ceo srbski narod učinilo baštinikom praznine i paučine, umesto svetosavskod duha življenja i umiranja za krst časni i slobodu zlatnu. A savremeni srbski „denbraunovci“ hteli bi da dokažu da su upravo praznina i paučina ono što baštinimo – jer smo, tobož, „izmislili“ spaljivanje Savinih moštiju.
O čemu je, zaista, reč?
Mošti Svetoga preživele su prvo pustošenje manastira 1459, i bile su žiža oko koje se narod – pa čak i domaći poturčenjaci – okupljao, sve do ustanka Srba u Banatu 1595, kada su ustanici, predvođeni, između ostalih, Svetim Teodorom, episkopom vršačkim, na svoje zastave stavili ikonu Svetog Save. Kad su Turci ugušili ustanak, Sinan – paša je rešio da Savine mošti, iz osvete, spali, i to je učinio u Beogradu na Vračaru 1595. Letopis veli: “Da se zna kad Turci sažegoše svetitelja Savu, arhiepiskopa srpske i pomorske zemlje. Vodio ih je vezir Sinan paša, koji beše pred vojskom“. Kao jedan od ključnih razloga za spaljivanje moštiju, navedeno je da su mnogi Turci dolazili u Mileševu, klanjali se svecu radi isceljenja, a neki su se obraćali u veru Hristovu. Patrijarh pećki Pajsije (Janjevac) tvrdio je da je spaljivanje Savinih moštiju svojevrsno posmrtno mučeništvo njegovo, koje je on sam u Boga izmolio, da bi ga podelio sa svojim narodom koji je robovao Agarjanima. Međutim, ima izvora u kojima se pominje da su mošti Svetog Save spaljene tek krajem 17. veka, kao i onih iz koji se vidi da mošti Svetog Save postoje u Mileševi u tom stoleću. Moldavski vojvoda Vasilije 1643. daruje Mileševu „u kojoj počivaju mošti svetitelja Hristovog Save arhiepiskopa srbskoga“; slične reči nalaze se i u darovnici vlaškog vojvode Jovana Radula. Mnoga obraćanja mileševskih kaluđera za pomoć u Rusiji, pisana u 17. veku, govore da su mošti Savine i dalje u Mileševi, i da tvore čudesa. Atanasije Daskal navodi slučaj jednog đavoimanog Turčina koji se u Mileševi iscelio. Daskal kaže da je ovo izazvalo paljenje Savinih moštiju, ali da je opet jedan deo svetinje ostao: “Najverovatnije, reč je o spasenoj ili otkupljenoj desnoj ruci, o kojoj su monasi iz manastira Pakra izjavili u Rusiji, na protokolu saslušanja 1712. godine, da je Mileševa spaljena pre više od dvadeset godina i da se svetiteljska ruka čuva sad u njihovom manastiru“, kaže Izabela Lis – Vjelgoš. Ona dodaje da je od moštiju Savinih bila sačuvana desna ruka, koju je celivao Francuz Pjer Leskalopje 1574 a možda i leva, koja je se nalazila u manastiru Svete Trojice kod Pljevalja).
Kaluđeri mileševski su svečevu ruku držali u ćivotu, kome se pristupalo kao ćivotu sa celokupnim moštima. Od leve ruke Savine uzet je mali prst, za koga je monah Nektarije Mileševac izradio ćivotić koji se čuvao u Pećkoj patrijaršiji: “Prema ovakvim informacijama, može se zaključiti da, ako su još u sedamnaestom stoleću Savine mošti postojale, one nisu očuvane cele. Sve to ukazuje na njihovo višekratno uništavanje – paljenje i sečenje koje je moglo upravo započeti krajem prethodnog veka“, veli poljska naučnica.
Dakle, da podvučemo: Sinan – paša je, po svemu sudeći, spalio veliki deo Savinog tela, ali su neki delovi ostali, i oni su kasnije celivani kao cele mošti. To nije slučajno – odnos prema moštima u Pravoslavnoj Crkvi je „holistički“, i častica moštiju se smatra celebnom kao i cele mošti („mošti“ i znači „moći“, posmrtni ostaci sveca koji imaju blagodat čudodejstva, koje su, u isti mah, i praslike sveopšteg vaskrsenja iz mrtvih, Bogom blagoslovene da pomažu ljudima). Recimo, u manastiru Morači se nalazi deo moštiju Svetog sveštenomučenika Haralampija, a mošti Novomučenika Stanka u Ostrogu nisu cele u ćivotu, nego samo njegove šake, koje su Turci odsekli. Ipak, i Morača i Ostrog mogu se pohvaliti moštima Svetih Haralampija i Stanka kao da su celokupne. Kada su, i posle 1595, mileševski kaluđeri govorili da su mošti Svetog Save kod njih, oni nisu lagali.
Da ne zaboravimo: godine 1716, kada su Turci spalili fruškogorski manastir Krušedol, spaljene su i moštih Svetih Brankovića; ipak, od Svetog despota Jovana ostalo je celo stopalo, a od Svete majke Angeline ruka. I ove čudotvorne mošti i dalje ispunjavaju svoju blagodatnu misiju.
Kada su ustaše zavladale Sremom, hteli su da unište mošti Svetog kneza Lazara, Svetog cara Uroša i Svetog Stefana Štiljanovića, koje su počivale u fruškogorskim manastirima, ali je Gospod to sprečio, i to delovanjem nemačkog okupatora koji je zaustavio hrvatske monstrume u njihovom naumu, a mošti su 1942. prenete u Sabornu crkvu u Beogradu…
Dakle, kad pročitate neku senzacionalističku glupost, budite oprezni! Moramo sprečiti još jednu krivotvorinu vezanu za našu slavnu prošlost. A pepeo Savinih moštiju, razvejan posvuda, učinio je svu srbsku zemlju svetom i nerazorivom. Ostaje nam da budemo dostojni potomci spaljenoga i svagda vaskrsavajućega našeg oca i učitelja.
Dopunjena verzija teksta objavljenog 2014. godine kao predgovor knjizi Danila Vinazitića „O spaljivanju moštiju Svetog Save“ ( Lio, Gornji Milanovac )
dr Vladimir Dimitrijević
