Данашњи човек је склон различитим мистификацијима – бежању од истине у лавиринте заблуда, скривању стварности иза медијских „реконструкција“ и „дописивања“ историје, самоослепљивању разним врстама поп-гностицизма (довољно је само сетити се кривотворине зване „Света крв, Свети Граал“, „Сионског приората“, “Да Винчијевог кода“ и сличних холивудских измишљотина, па видети да је савремени ум пречесто потопљен у море лажних „чињеница“, и да тешко из њега испливава.)
Ако је тако у свету, зар неће бити тако и у Србији, чијем становништву, нарочито оном „елитном“, никад није недостајало скоројевићке самоуверености и полуинтелектуалне радозналости? У земљи чија „елита“ не зна ништа о Законоправилу Светог Саве (а зна све о енглеској „Великој повељи слобода“ краља Џона Без Земље), сасвим је могуће да се сопствени Средњи век третира као период „мача и магије“, бесмисленог проливања крви у борби за власт, или као неки провинцијски водвиљ, што смо гледали у РТС-овој серији „Немањићи“… И, наравно, сасвим је могуће да се конструишу лажне историје – од којих се једна односи на, тобож сигурну, „чињеницу“ да „спаљивања моштију Светог Саве“ од стране Синан – паше никад није ни било, то јест да Светосавска Црква, кад обележава празник везан за посмртно мучеништво свог првог поглавара – једноставно ЛАЖЕ! И сад ће ту да се појаве тумачи који ће нам, попут Дена Брауна (чији имитатори у нас пишу о Константиновом копљу и Немањином благу), доказати ову тезу, тако плиткоумно омамљујућу и тако комерцијално ефектну. Ових дана опет имамо једну такву мистификацију, овог пута маскирану у роман (https://www.alo.rs/vesti/drustvo/pronadene-mosti-svetog-save-turci-ga-nisu-spalili-na-vracaru/273152/vest)
Зато смо, увек и свагда, дужни да памтимо истину, и да се њоме крепимо у доба кривотворина.
Пољска научница, Изабела Лис-Вјелгош, која се бави књижевношћу нашег Средњег века, истину је изложила у свом огледу „Још једном о моштима Светог Саве – према неким познијим средњовековним изворима“ (Црквене студије, 9-2009,271-281). Она прво указује на свеправославно схватање светих моштију као извора живог свечевог присисутва у црквеној заједници, и сведока победе васкрслог Христа над смрћу, а затим додаје: “У Старој Србији, присуство моштију било је од великог значаја, јер су оне не само биле објекат светачког култа, него, пре свега, знак престижа државе, Цркве и народа, а такође, посебне Божје милости и плана према њима. Нарочиту важност имале су мошти светога Саве – личности најдубље уткане у свест и биће народа, које су, након преноса из Трнова у Милешеву, одредиле својеврсни сакрални, духовни центар (axis mundi), према коме се српска заједница могла стално оријентисати. Оне су биле симбол личне и колективне светости, али и знак државно-црквеног легитимитета и српских традиција“.
Лагање о таквој светињи би, свакако, цео србски народ учинило баштиником празнине и паучине, уместо светосавскод духа живљења и умирања за крст часни и слободу златну. А савремени србски „денбрауновци“ хтели би да докажу да су управо празнина и паучина оно што баштинимо – јер смо, тобож, „измислили“ спаљивање Савиних моштију.
О чему је, заиста, реч?
Мошти Светога преживеле су прво пустошење манастира 1459, и биле су жижа око које се народ – па чак и домаћи потурчењаци – окупљао, све до устанка Срба у Банату 1595, када су устаници, предвођени, између осталих, Светим Теодором, епископом вршачким, на своје заставе ставили икону Светог Саве. Кад су Турци угушили устанак, Синан – паша је решио да Савине мошти, из освете, спали, и то је учинио у Београду на Врачару 1595. Летопис вели: “Да се зна кад Турци сажегоше светитеља Саву, архиепископа српске и поморске земље. Водио их је везир Синан паша, који беше пред војском“. Као један од кључних разлога за спаљивање моштију, наведено је да су многи Турци долазили у Милешеву, клањали се свецу ради исцељења, а неки су се обраћали у веру Христову. Патријарх пећки Пајсије (Јањевац) тврдио је да је спаљивање Савиних моштију својеврсно посмртно мучеништво његово, које је он сам у Бога измолио, да би га поделио са својим народом који је робовао Агарјанима. Међутим, има извора у којима се помиње да су мошти Светог Саве спаљене тек крајем 17. века, као и оних из који се види да мошти Светог Саве постоје у Милешеви у том столећу. Молдавски војвода Василије 1643. дарује Милешеву „у којој почивају мошти светитеља Христовог Саве архиепископа србскога“; сличне речи налазе се и у даровници влашког војводе Јована Радула. Многа обраћања милешевских калуђера за помоћ у Русији, писана у 17. веку, говоре да су мошти Савине и даље у Милешеви, и да творе чудеса. Атанасије Даскал наводи случај једног ђавоиманог Турчина који се у Милешеви исцелио. Даскал каже да је ово изазвало паљење Савиних моштију, али да је опет један део светиње остао: “Највероватније, реч је о спасеној или откупљеној десној руци, о којој су монаси из манастира Пакра изјавили у Русији, на протоколу саслушања 1712. године, да је Милешева спаљена пре више од двадесет година и да се светитељска рука чува сад у њиховом манастиру“, каже Изабела Лис – Вјелгош. Она додаје да је од моштију Савиних била сачувана десна рука, коју је целивао Француз Пјер Лескалопје 1574 а можда и лева, која је се налазила у манастиру Свете Тројице код Пљеваља).
Калуђери милешевски су свечеву руку држали у ћивоту, коме се приступало као ћивоту са целокупним моштима. Од леве руке Савине узет је мали прст, за кога је монах Нектарије Милешевац израдио ћивотић који се чувао у Пећкој патријаршији: “Према оваквим информацијама, може се закључити да, ако су још у седамнаестом столећу Савине мошти постојале, оне нису очуване целе. Све то указује на њихово вишекратно уништавање – паљење и сечење које је могло управо започети крајем претходног века“, вели пољска научница.
Дакле, да подвучемо: Синан – паша је, по свему судећи, спалио велики део Савиног тела, али су неки делови остали, и они су касније целивани као целе мошти. То није случајно – однос према моштима у Православној Цркви је „холистички“, и частица моштију се сматра целебном као и целе мошти („мошти“ и значи „моћи“, посмртни остаци свеца који имају благодат чудодејства, које су, у исти мах, и праслике свеопштег васкрсења из мртвих, Богом благословене да помажу људима). Рецимо, у манастиру Морачи се налази део моштију Светог свештеномученика Харалампија, а мошти Новомученика Станка у Острогу нису целе у ћивоту, него само његове шаке, које су Турци одсекли. Ипак, и Морача и Острог могу се похвалити моштима Светих Харалампија и Станка као да су целокупне. Када су, и после 1595, милешевски калуђери говорили да су мошти Светог Саве код њих, они нису лагали.
Да не заборавимо: године 1716, када су Турци спалили фрушкогорски манастир Крушедол, спаљене су и моштих Светих Бранковића; ипак, од Светог деспота Јована остало је цело стопало, а од Свете мајке Ангелине рука. И ове чудотворне мошти и даље испуњавају своју благодатну мисију.
Када су усташе завладале Сремом, хтели су да униште мошти Светог кнеза Лазара, Светог цара Уроша и Светог Стефана Штиљановића, које су почивале у фрушкогорским манастирима, али је Господ то спречио, и то деловањем немачког окупатора који је зауставио хрватске монструме у њиховом науму, а мошти су 1942. пренете у Саборну цркву у Београду…
Дакле, кад прочитате неку сензационалистичку глупост, будите опрезни! Морамо спречити још једну кривотворину везану за нашу славну прошлост. А пепео Савиних моштију, развејан посвуда, учинио је сву србску земљу светом и неразоривом. Остаје нам да будемо достојни потомци спаљенога и свагда васкрсавајућега нашег оца и учитеља.
Допуњена верзија текста објављеног 2014. године као предговор књизи Данила Виназитића „О спаљивању моштију Светог Саве“ ( Лио, Горњи Милановац )
др Владимир Димитријевић
