Povodom teksta Stefana Radojkovića „Zaslužene i nezaslužene kritike na račun mladog istoričara“
Priznajem: veoma sam prijatno iznenađen reakcijom mladog istoričara, gospodina Stefana Radojkovića, koji je rekao da je pogrešio kad je, nesmotreno, izjavio da je đeneral Nedić dobio ono što je zaslužio kad je, od nove komunističke vlasti, „defenestriran“.
Radojković je, u tekstu koji je tom prilikom objavio, jasno i precizno naveo stavove koje zastupa kad je progon i istrebljenje srbijanskih Jevreja u pitanju; istorijska istina mu je, naravno, jasna – Nemci su bili izvršioci ovog krvološtva, a domaći kolaboracionisti (što im, naravno, ne služi na čast, i što podleže svakoj vrsti suda, a pogotovo istorijskog) pomoćnici, pri čemu je, ne zaboravimo, narod u najvećoj mogućoj meri bio na strani gonjenih.
Sad je red da se i ja izvinim, jer sam g. Radojkovića (u žaru brzog pisanja odgovora) optužio da je Nedića pomenuo kao čoveka koji je „sladostrasno“ učestvovao u progonu Jevreja. Činjenica je da sam (avaj, neobjektivno!) pomislio da je mladi Radojković još jedan od drugosrbijanaca, koji su hteli da Srbiju pod vlašću Nemaca predstave kao „autohtono nacističku“, i koja je, maltene, sama pobila svoje Jevreje. Godinama sam polemisao sa onima koji su Svetog vladiku Nikolaja proglašavali za „hitlerovca“ i koji su Nedića pokušavali da izjednače s Pavelićem, a Dražu predstave kao fašistu, pa sam postao alergičan na svaku vrstu diskursa koji me podseća na titoističko-drugosrbijanske priče. Ipak, ispostavilo se da nije tako, i gospodin Radojković je to, svojom reakcijom, pokazao i dokazao.
Dr Vladimir Dimitrijević
