Поводом текста Стефана Радојковића „Заслужене и незаслужене критике на рачун младог историчара“
Признајем: веома сам пријатно изненађен реакцијом младог историчара, господина Стефана Радојковића, који је рекао да је погрешио кад је, несмотрено, изјавио да је ђенерал Недић добио оно што је заслужио кад је, од нове комунистичке власти, „дефенестриран“.
Радојковић је, у тексту који је том приликом објавио, јасно и прецизно навео ставове које заступа кад је прогон и истребљење србијанских Јевреја у питању; историјска истина му је, наравно, јасна – Немци су били извршиоци овог крволоштва, а домаћи колаборационисти (што им, наравно, не служи на част, и што подлеже свакој врсти суда, а поготово историјског) помоћници, при чему је, не заборавимо, народ у највећој могућој мери био на страни гоњених.
Сад је ред да се и ја извиним, јер сам г. Радојковића (у жару брзог писања одговора) оптужио да је Недића поменуо као човека који је „сладострасно“ учествовао у прогону Јевреја. Чињеница је да сам (авај, необјективно!) помислио да је млади Радојковић још један од другосрбијанаца, који су хтели да Србију под влашћу Немаца представе као „аутохтоно нацистичку“, и која је, малтене, сама побила своје Јевреје. Годинама сам полемисао са онима који су Светог владику Николаја проглашавали за „хитлеровца“ и који су Недића покушавали да изједначе с Павелићем, а Дражу представе као фашисту, па сам постао алергичан на сваку врсту дискурса који ме подсећа на титоистичко-другосрбијанске приче. Ипак, испоставило се да није тако, и господин Радојковић је то, својом реакцијом, показао и доказао.
Др Владимир Димитријевић
