KO JE ZORAN BULJUGIĆ ?
Zoran Buljugić je ugledni srbski intelektualac nacionalne orijentacije, prevodilac preko pedeset knjiga, čovek koji nas je, uglavnom preko biblioteke „Logos“ Vladimira Medenice ( ali ne samo nje ) upoznavao sa delima najznačajnijih ruskih religioznih filosofa, kao i sa stvaralaštvom Aleksandra Dugina. Inače, Buljugić je bio profesor ruskog jezika i književnosti u Dvanaestoj gimnaziji u Beogradu, da bi, po samovolji školskih moćnika (i očitoj zlovolji onih „odozgo“, u duhovnom smislu, onih „odozdo“, iz globalističkog ada, kojima je smetao njegov britki jezik rodoljublja ), bio otpušten kao nepodoban za rad sa učenicima.
ŠTA SE DESILO ZORANU BULJUGIĆU?
Profesor je na sudovima potražio pravdu, koja je u Srbiji teško dostižna, ali, pošto mu nije odgovoreno na zahteve, stupio je u štrajk glađu ispred svoje škole, o čemu je, početkom maja 2019, obavestio javnost:“Govoreći na nekim medijima više puta do sada sam imao prilike da upoznam javnost da sam 7. novembra 2017. godine dobio otkaz u Dvanaestoj beogradskoj gimnaziji tako što sam proglašen nesposobnim za rad sa učenicima, a na osnovu površno i nestručno urađene ekspertize u Institutu za medicinu rada u Beogradu. Zahtev da se podvrgnem pregledu uputila mi je bivša direktorka škole Svetlana Miljenović iako sam već imao uverenje da sam sposoban za rad. Nakon što sam podneo tužbu protiv škole žalio sam se drugostepenoj komisiji Instituta. Posle obavljenih detaljnijih pregleda nova komisija je utvrdila da sam potpuno sposoban za rad sa učenicima. Tu novu ekspertizu je moj advokat podneo sudu.
Podsećam da 30 godina radim u prosveti i da nikada nisam imao sukob sa đacima i njihovim roditeljima, što je i konstatovano u izveštaju psihijatra Instituta. Sukobljavao sam se u školi samo sa direktorkom Svetlanom Miljenović jer sam javno ukazivao na njene pogrešne odluke, maltretiranje zaposlenih i nezakoniti rad, kao i sa jednom malom grupom zavidljivaca, neradnika i neznalica kojima nije mesto u obrazovno-vaspitnom sistemu, a koji su bili direktorkine skutonoše.
Takođe sam, kao dugogodišnji predsednik sindikata Dvanaeste beogradske gimnazije, bio na udaru bivše direktorke i nekih njenih ulizica zbog organizovanja štrajkova prosvetnih radnika i zbog svog čvrstog stava da moramo izdržati do kraja u ostvarivanju svojih prava.I pre i posle otkaza sam se više puta žalio Ministarstvu prosvete s molbom da reši moj slučaj, pa je čak i ministar Šarčević dolazio u školu sa zahtevom da me vrate na posao do okončanja radnog spora ali bivša direktorka je to odbila, kao što to isto odbija i sadašnja direktorka Gordana Pavlović.Jasno je da ministar prosvete ima razumevanja za mene i moj slučaj i da je pokušao da ga reši. Ono što se isprečilo je birokratija u ministarstvu i činjenica da se serviraju svakakve laži o meni. Iz Ministarstva i Školske uprave Beograda bilo mi je obećano da ću dobiti posao u nekoj drugoj školi do okončanja spora. Međutim, sve do danas nikakav posao mi nije ponuđen. Uprava škole se boji da ću spor dobiti i opstruira proces tako što ga razvlači na sve moguće načine i u nedogled. Za to vreme ja sam već više od godinu dana gotovo bez ikakvih sredstava za život. Jasno je da uprava Dvanaeste beogradske gimnazije želi da me slomi i materijalno i psihički, ali ja i dalje nastavljam borbu. Napominjem da je glavni razlog zašto sam izložen progonu u osnovi taj što sam nepokolebljivi borac za istinu i pravdu svuda i na svakom mestu!
Zato sam odlučio da od 8. maja ove godine stupim u štrajk glađu ispred Dvanaeste beogradske gimnazije u ulici Vojvode Stepe 82 sve dok mi ne bude ispunjen zahtev da budem vraćen na posao nastavnika ruskog jezika na određeno vreme do okončanja radnog spora, na šta inače imam pravo. Obaveštavam javnost da ću, ako treba, gladovati do smrti sve dok mi zahtev ne bude ispunjen.“(1)
I tako se, po ko zna koji put, pokazalo da se Srbija samo formalno odmakla od Titotopije, i da su slobodnomisleći ljudi na strašnom udaru onih koji svaku misao zabranjuju.
SVE JE ISTO, SAMO POD DRUGIM IMENOM
Uostalom, Zoran Buljugić je to uvek znao. Tako je u svom predgovoru za žitija ruskih novoumučenika, čiji je autor bio arhimandrit Damaskin (Orlovski), još 2002. godine Buljugić pisao:
“Uprkos padu tzv. „totalitarnih komunističkih sistema“ ova politika nije ni danas napuštena. Sada u službi mondijalizma, naslednici boljševika, sledbenici marksizma i levičara svih boja su i dalje na vlasti u istočnoj Evropi. Presvučeni u „demokrate“, oni su u raznim političkim strankama, kako na vlasti, tako i u opoziciji, drže ključna mesta u kulturi i informisanju, otkupljuju za mali novac državnu imovinu, potkopavaju državu, veru i naciju preko raznih „nevladinih organizacija“.
Ujedinjeni sa svojom levičarskom sabraćom sa Zapada u Četvrtu internacionalu – Savet Evrope, oni ostvaruju svoj demonski globalistički projekat na osnovu istog ideala: internacionalizma i kosmopolitizma. Zašto ne treba prestati govoriti n iznositi istinu o komunističkim zločinima? Zato što njihovi naslednici i dalje ponavljaju laži o „progresivnoj prirodi“ Oktobarske revolucije o „velikom napretku“ koji je predstavljao Sovjetski Savez u odnosu na „zaostalu“ carsku Rusiju, o njenom „demokratskom karakteru“ itd.“Sedamnaest godina je prošlo, a mi sve to vidimo pred sobom. Komunisti i njihovi potomci i dalje tlače Srbiju, ovoga puta u ime EU i NATO-a.
ŠTA SU ČINILI BOLJŠEVICI?
Sluge nihilizma maskiranog u priču o „svetlijoj budućnosti“, komuniti su ubijali žive snage našeg naroda. Buljugić je pisao o tome šta je bilo u, negda Hristovoj, Rusiji:“Boljševici na žrtvu revoluciji nisu prinosili samo ruske zemlje, nego i ceo ruski narod. Već od samog početka oni su jedan deo tog naroda osudili na fizičko uništenje. Navodimo nekoliko odlomaka iz materijala koji je sakupila Specijalna komisija Vrhovnog komandanta oružanih snaga na jugu Rusije A.I. Denjikina 1919. godine.
„U grad Jekaterinodar boljševici su ušli 1. marta 1918. godine. Istoga dana je bila uhapšena grupa mirnih građana, pre svega intelektualaca, i svi zatvorenici, ukupno 83 lica, bili su ubijeni, zaklani i streljani bez ikakvog suda i istrage… Među ubijenima su identifikovana… deca od 14 do 16 godina i starci preko 65 godina. Na žrtvama su se iživljavali tako što su im sekli prste ruku i nogu, polne organe i unakažavali lice“.
U istom Jekaterinodaru pod vlašću „Predsednika CIK kubanocrnomorske republike“ Abrama Rubina „boljševici su u proleće 1918. godine izdali dekret… po kojem su devojke od 16 do 25 godina starosti podvrgavane ‘socijalizaciji’… Inicijator ovakve ‘socijalizacije’ bio je komesar unutrašnjih poslova Jevrejin Bronštajn. On je i izdavao ‘mandate’ za tu ‘socijalizaciju’… Na osnovu ovakvih mandata crvenoarmejci su pohvatali više od 68 devojaka – mladih i lepih, uglavnom iz građanskih porodica i učenica mesnih škola… Neke od njih su nakon raznovrsnih i surovih mučenja, bile ubijene i bačene u reke Kuban i Krasun. Tako je, na primer, učenica petog razreda jedne jekaterinodarske gimnazije punih 12 dana bila izložena silovanju od strane skupine crvenoarmejaca, da bi je zatim boljševici privezali za drvo, pekli vatrom i na kraju streljali“.
U Stavropolju su u leto 1918. godine boljševici „svuda ubijali ljude: oko njihovih domova, blizu železničke stanice, u kasarnama, leševi su se nalazili na ulicama, u kanalima, u obližnjoj šumi itd.; među zaklanima bilo je civila, oficira, staraca, gimnazijalaca… Na svim leševima otkrivene su mnogobrojne rane nanesene vatrenim i hladnim oružjem, uglavnom po glavi, licu i očima, tragovi udaraca, iščašenja, pa čak i davljenja, mnogima su glave razmrskane, a lica iskasapljena…“
„Nakon izvesnog vremena boljševici su počeli da izlaze iz školske zgrade, svi umazani krvlju koju su spirali sa sebe i sa svog oružja, sa sekira i lopata u koritima koja su se nalazila u dvorištu, a zatim su se ponovo vraćali u školu da nastave svoj krvavi posao“ („Otadžbina“, 1990. br. 10, s. 4113).
Boljševici se nisu ustezali ne samo da prolivaju rusku krv… nego i da pretvaraju Ruse u industrijsku šljaku… U januaru 1918. godine u Taganrogu „crvenoarmejci su u železari bacili u visoku peć oko 50 vojnih pitomaca i oficira pošto su im prethodno vezali noge i ruke u polupresavijenom položaju. Kasnije su ostaci ovih nesrećnika pronađeni u šljaci železare“ (Isto, s. 45).
Evo još dvoje „naprednih“ učesnika komunističkog pokreta, čije „nasleđe“ mnogi priznaju – Bela Kun (pravo ime i prezime Aron Kogan) i Rozalija Zemljačka (pravo prezime Zalkind). Prvi je član RSDRP od 1916. godine; partijski staž druge traje još od 1896. kada marksističke organizacije u Rusiji još nisu uspele da se stope u jedinstvenu partiju. Samo od novembra 1920. do januara 1921. godine pod rukovodstvom predsednika Krimskog oblasnog revolucionarnog komiteta Kuna i člana oblasnog revolucionarnog komiteta Zemljačke, na Krimu je, po podacima udruženja krimsknh lekara,“ bnlo ubijeno bez suda i istrage oko 120 hiljada ljudi – muškaraca i žena, od staraca do dece… Zvanični podaci navode cifru od 56 hiljada“. „Svedočim – nastavlja očevidac ovih događaja, poznati ruski pisac I. S. Šmeljov da je na Krimu bila retka ruska porodica koja nije imala jednog ili nekoliko streljanih. Kao što sam više puta imao priliku da čujem od zvaničnika: ‘očistiti Krim gvozdenom metlom’. Oni su se trudili radi ‘statistike’. Tako su se cinično hvalili izvršioci naređenja – ‘treba dati dobru statistiku’. I dali su je“ (Šmeljov I.S.: Duša Otadžbine. Zbornik. Pariz, s. 187-188).
Istrebljivanje desetina n stotina hiljada Rusa radi statistike nije ništa drugo do najočigledniji genocid. Nameće se pitanje: gde su onda bili borci za demokratiju i ljudska prava da se suprotstave boljševičkom teroru i genocidu?“ Nigde, naravno. Njihove preteče su veličale uspehe „prve zemlje socijalizma“, i radovale se „skoku iz carstva nužnosti u carstvo slobode“ (Engels). I danas se lažnoborci za ljudska prava ne oglašavaju kad su nekom stvarno ugrožena ljudska prava, poput prava na rad.
ISTI METODI
Kada je režim u Sovjetiji malo „smekšao“, ljude su počeli da bacaju u tamnice i logore, a posle Drugog svetskog rata krenuli su da ih zatvaraju u ludnice. Ne voliš komunizam, najbolji od svih poredaka u svetu? Pa ti si ludak! Zato, pravac ludnica! Slično je rađeno i u nas. Komunisti su prvo masovno ubijali, zatim hapsili i terali na robiju, a na kraju i u ludnice. (2)
Veliki borac za ljudska prava u nas, Tomislav Krsmanović, pisao je o zloupotrebi psihijatrije u Titovoj Jugoslaviji:
“Zahvaljujući svedočenjima bivših zatočenika i naporima mnogobrojnih pojedinaca i grupa građana, uključujući i pojedine lidere današnje Srbije, koji su se od osamdesetih godina prošlog veka sve uspešnije zalagali za inplementaciju demokratskih načela i ljudskih prava u Jugoslaviji, javnost je saznala za veći broj osoba koje su zbog izražavanja mišljenja bile kažnjene smeštanjem u psihijatrijske bolnice, gde su zadržavane više godina, ili do kraja života. Među tim građanima su Vladimir Marković, Radomir Veljković, Milisav Živanović, Vjekoslav Naglić, Vladimir Perišić, Ivo Maleš i dr. Pojedini su bili prihvaćeni od strane Amnesty International kao ,,zatvorenici savesti“, a ne duševni bolesnici, što je validan dokaz da su bili žrtve političke zloupotrebe psihijatrije, uključujući Vladimira Markovića i Radomira Veljkovića Ove osobe je Unesko (Pariz) prihvatio kao žrtve zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe. Organizovana borba protiv ovih zloupotreba počela je prvog marta 1975. g. kada je u Beogradu osnovana Direktna akcija za samozaštitu, koja se posle akumulacije većeg broja slučajeva zloupotrebe psihijatrije, tridesetog aprila 1981. g. pretvorila u Akciju protiv zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe, čiji su pokretači, osim mene, bili beogradski pesnik Dragoljub Ignjatović, pravnik Golub Bakić i filolog Ivan Prekajski.“(3)
Titov „socijalizam sa ljudskim licem“ išao je sovjetkim putem, ali sa američkim „befelom“. Danas se titoistički mehanizmi uklanjanja nepodobnih obnavljaju.
„MEKI“ TOTALITARIZAM
Danas se za obračun sa inakomislećima koriste metodi GULAG-a sa maskom Diznilenda. To jest, nije zaboravljeno da se neko može poslati u „ludaru“, samo ako je to potrebno. Tako su postupili i sa Zoranom Buljugićem.Da bi ga izbacili iz škole, poslali su ga na pregled kod „saradljivog“ psihijatra. O tome je D. Gosteljski pisao:
“Naopaki srpski zakon, Zakon o osnovama sistema obrazovanja, dao je pravo direktoru da zaposlenog može da pošalje na vanredni lekarski pregled. Zašto što je takav zakon naopak? Zakonu o obrazovanju ili prosveti, dodata je u naslovu besmislena sintagma “osnove sistema”, a da se tu uopšte ne zna ni šta je “osnova” ni šta je “sistem”. Nekome je to, možda, zvučalo “poetski” (epski, lirski)? Zakonodavcu ili, u velikom broju, neukim poslanicima Narodne skupštine, nije uopšte palo na pamet da se priupitaju: a šta da radimo, na primer, ako je direktor nezdrav? Tako bi se moglo desiti da nezdrav šalje zdravog na vanredni lekarski pregled, a to se danas, primećujemo, u praksi sve češće događa.
I eto, da li je istina da je direktorka, zdrava ili nezdrava (ko bi ga znao), poslala Buljugića na vanredni lekarski pregled, na Institut za medicinu rada? Da li je nekakvog dogovora bilo s tamošnjim psihijatrom, da ovaj utvrdi kako je Buljugićevo psihičko zdravlje narušeno i da mu kao takvom (mentalno neuravnoteženom) nema mesta u učionici, ne zna se. Ako se pogleda da je isti nastavnik trideset godina radio sa decom i da je bio sposoban za posao nastavnika, kako je moguće da čovek “skrajne” pred kraj svoje prosvetne karijere? Teoretski, mada veoma retko, moguće je da se nešto u čoveku otkači, pa da više nije u stanju da sobom valjano upravlja na radnom mestu, ali to se uglavnom događa u početku karijere. Videćemo da je pre sedam godina o istom profesoru pričano sasvim drugačije.
I danas aktuelna zamenica direktora Dvanaeste gimnazije, Gordana Pavlović, tada je za novine “Politika” izjavila sledeće:
“Buljugić je revnostan u radu, niko se nikada nije žalio na njega, omiljen je i kod učenika i kod kolega i kao predavač i kao čovek. On je, inače, i predsednik sindikata u našoj školi, radi i pri Forumu gimnazija i aktivno učestvuje u pripremama reforme koja nam predstoji.”“(4)
Iako je naknadno utvrđeno da je Buljugić SASVIM ZDRAV, on nije vraćen na rad u školu. Iako je Ministarstvo prosvete obećalo da će njegov slučaj rešiti u skladu sa zakonom, ni to nije učinjeno. Nudili su mu da radi u školskoj biblioteci pedesetak kilometara udaljenoj od mesta njegovog stanovanja. Zato Buljugić i dalje štrajkuje glađu.
BOŽE PRAVDE
Srbija je zemlja pod okupacijom. Ozbiljnom, ali „mekom“. Još uvek ne ubijaju one koji se ne mire sa NATO Imperijom kao merom i proverom naše stvarnosti. Ali, ni to, u našoj mračnoj budućnosti, nije isključeno. I to će doći na red kad NATO krene na Rusiju, a NATO će, jednog dana, krenuti na Rusiju. Za sada, oni koji se ne slažu bivaju gonjeni na različite načine – između ostalog, i onako kao što je gonjen Zoran Buljugić. Zbog toga je i napisan ovaj tekst: da se, pred Bogom pravde Kome peva naša himna, kaže šta jeste i kako jeste. I da to znaju ljudi koji veruju u Boga pravde. U ime pravde, nebeske i zemaljske.Neka Gospod podrži Zorana Buljugića u njegovoj, nadasve pravednoj, borbi.
dr Vladimir Dimitrijević
UPUTNICE (Internetu pristupljeno 9. juna 2019. godine)
1. https://www.pravda.rs/2019/5/9/zoran-buljugic-zapoceo-strajk-gladju-ovo-je-njegovo-otvoreno-pismo-javnosti; http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.html:796934-PROFESOR-STRAJKUJE-GLADjU-Na-trotoaru-ceka-povratak-u-skolu
2.http://istorija20veka.rs/wp-content/uploads/2017/11/2013_2_08_Cvetkovic.pdf
3.https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0085-6320/2011/0085-63201102257K.pdf 4.http://www.koreni.rs/slucaj-zorana-buljugica-zloupotreba-psihijatrije/
