Почетна - vladimirdimitrijevic.com - Владимир Димитријевић

Православље и Русија данас: изазови и одговори

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 13 јануар 2016; Погодака: 16435

Текст

Dedamraz Читав двадесети век за Православну Цркву био је век великих искушења. Руска, Грузијска, Румунска, Бугарска и Србска Црква нашле су се на удару комунизма, као и православни у Чешкој, Словачкој, Пољској, Албанији, итд.Комунизам је хтео да створи рај на земљи, али „рај“ против Бога, па је чинио све да лик Христа, Кога је Владика Николај звао Неуједначитељем и Неуједначивим, избрише са лица земље.

„Безбожна петољетка“, проглашена 1937, имала је за циљ заборављање имена Божјег у СССР-у до 1942; али, избио је Други светски рат, и политика државе према Цркви знатно се изменила, а име Божје помињало се више но икад после 1917. И Хрушчов је обећавао да ће за кратко време на телевизији показати совјетским грађанима „последњег попа“ у земљи која се спремала да скочи „из царства нужности у царство слободе“ (Енгелс). Потписник ових редова је, на скупу у Атини 1996, срео младе из Албаније, који су му причали како је, у време Енвера Хоџе, који је ову земљу прогласио првом атеистичком државом на свету, човек добио преко двадесет година робије зато што су му у дворишту нашли љуске од обојеног васкршњег јајета.

Све је то било. Али, и прошло.

Комунизам је нестао, а Црква Божја је остала.

ИСКУШЕЊА НА ЗАПАДУ

Опширније: Православље и Русија данас: изазови и одговори

На отварању једне изложбе или шта је било, шта нас чека?

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 27 децембар 2015; Погодака: 16639

Текст

70 godina pobede nad fašizmom izložba čačak Пети је новембар 2015. Поводом седамдесетогодишњице победе над фашизмом, отварам изложбу у Народном музеју у Чачку, коју је приредио угледни србски историчар средње генерације, др Милош Тимотијевић. А о чему да говорим?

Да понављам како су нацизам и фашизам били ужасно зло? Наравно, били су. Милош Тимотијевић нас, у каталогу изложбе, опомиње:“Резултати такве политике били су страшни. Пољска је имала шест милиона, а Совјетски Савез чак 27 милиона жртава у Другом светском рату (66% од свих убијених у Европи, односно 45% укупно страдалих људи у свету). Нацисти су на окупираним совјетским територијама директно убили 7,4 милиона обичних мирних грађана. На рад у Немачку насилно су као робове одвели 5,3 милиона људи од којих је 2,2 милиона умрло. На простору СССР-а који су нацисти окупирали спровођено је присилно терање домаћег становништва на рад. Процењује се да је 13,7 милиона људи умрло због исцрпљујућег рада, слабе исхране и нечовечног поступања нациста. Политика истребљења спроводила се и кроз убијање, злостављање, немилосрдно поступање према совјетским ратним заробљеницима. Од 5,7 милиона заробљеника њих 3,2 је умрло“(1,25).

Да кажем колико су нацисти и фашисти зла нанели, и колико би га још нанели да их Русија није савладала, спасавајући тиме и демократски Запад? Опет Тимотијевић:“Заправо само је привремени и самоодбрамбени савез либералног капитализма и комунизма током Другог светског рата спасао демократију, уз неоспорну чињеницу да је војна победа у суштини добијена заслугом Црвене армије. Без совјетске победе западни свет би највероватније изгледао као скуп различитих варијација на фашистичке и ауторитативне мотиве, никако на либерално-парламентарне. Допринос Совјетског Савеза победи над фашизмом био је одлучујући, јер је од укупно 13,6 милиона убијених и заробљених немачких војника у Другом светском рату чак 10 милиона изгубљено на Источном фронту“ (исто,31).

Опширније: На отварању једне изложбе или шта је било, шта нас чека?

Какву нам је Свету Литургију оставио Свети Златоуст ?

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 27 децембар 2015; Погодака: 19209

Текст

Интервју са Владимиром Димитријевићем (Борба за веру)

Данас Црква Божја слави једног од својих највећих светаца, Светог Јована Златоуста. Он је био све што један епископ може бити – од проповедника, преко чудотворца, до исповедника и мученика. Међутим, нарочито нам је драгоцен као аутор Свете Литургије која се у Православној Цркви најчешће служи. Зато смо решили да направимо разговор о томе са нашим сарадником Владимиром Димитријевићем, који се у низу својих књига и зборника бавио литургијским питањима.

ДА ЛИ ЈЕ ЛИТУРГИЈА ИСТА КАО НЕКАД?

ПИТАЊЕ: Господине Димитријевићу, у доба свеопште новотарске хуке и буке често се, управо међу њиховим гласноговорницима, истиче да Литургија Светог Златоуста – није његова Литургија, него је плод каснијих епоха. Да ли је то тако?

ОДГОВОР: У свом делу „О Цркви и Литургији” Св. Симеон Солунски вели: „Јер ништа не додајемо ономе што су нам предали, нити смо изменили шта од онога што нам пренеше. Све смо сачували онако како смо сачували и „Символ вере”. Служимо Литургију онако како су нам је предали сам Спаситељ, апостоли и Свети Оци. Како ју је Господ савршио са Својим ученицима, преломивши хлеб и раздавши им га, као и Чашу, тако поступа и Црква – епископ служи са свештеницима или свештеник са другим свештеницима. О томе сведочи прејемник апостола, Свети Дионисије, учећи нас како да служимо, што ми и чинимо. Василије са Златоустом, који нам предадоше ствари божанствене, тумачећи све више о великим Тајнама, завешташе нам да је савршавамо тако како их савршава наша Црква, и њихове молитве у Литургији сведоче о њиховом учењу које се тиче првог и другог Входа и целокупног остатка обреда”.

Опширније: Какву нам је Свету Литургију оставио Свети Златоуст ?

У одбрану црквенословенског језика

Детаљи: Аутор Владимир Димитријевић; Категорија: Текст; Објављено 19 новембар 2015; Погодака: 19209

Текст

Недавно сам од једног човека на свој мејл на сајту vladimirdimitrijevic. com примио електронску пошту. Човек каже да годинама чита моје текстове, и да се, умногоме, са њима слаже, па је решио да своја размишљања подели са мном, сматрајући да ћу имати разумевања за њих.

Писмо ми се одмах учинило важним и написаним из дубине бића. Схватио сам да превазилиази оквире личне необавезности, и да поставља општа, насушна питања. Решио сам да на њега реагујем – али не својом пукошћу, него текстовима умнијих и угледнијих. Јер, питање богослужбеног језика и мене, већ годинама, привлачи и мучи. Међутим, пошто је ствар општа, и пошто тражи саборна размишљања и решења, пало ми је на памет да писмо овог човека (који, узгред буди речено живи у нашој дијаспори) објавим, да би читаоци могли да знају на шта реагујем текстовима који ће уследити. ОВО ЈЕ ЊЕГОВ СТАВ, НАРАВНО; АЛИ, ПОНАВЉАМ – ПО ДУБИНИ И ОЗБИЉНОСТИ У ЊЕМУ ИМА НЕЧЕГ ОПШТЕГ, НЕЧЕГ ВАПАЈНО НАШЕГ. Чак и ако се човек не слаже са свиме, истинтост постављеног питања, ЊЕГОВ ТОН, не долазе у питање. Ево, дакле, тог писма:

ПИСМО ЧИТАОЦА
„Нешто сам размишљао о свеукупној српској пропасти последњих четврт века, и запањила ме је готово потпуна подударност ове непрестајуће катастрофе са напуштањем црквенословенског језика у богослужењу. Позната ти је латинска изрека ceteris paribus, илити „all other things being equal“, а управо то ме је највише и запањило.

Опширније: У одбрану црквенословенског језика

Међу православним издавачима

Детаљи: Аутор Владимир Димитријевић; Категорија: Текст; Објављено 09 новембар 2015; Погодака: 18732

Текст

sajam knjiga 2 beta foto Као и сваке, тако и ове, 2015. године, на Сајму књига има вредних нових издања из области хришћанске духовности, без које се наш идентитет не може ни замислити. Поменућемо само неке, да би читаоци „Печата“ могли да се оријентишу кад крену у набавку насушних наслова.

Тако је Светигора, издавачка кућа Митрополије црногорско – приморске, објавила низ наслова који се тичу преких потреба данашњег човека: почев од сведочења о опасностима алкохолизма и наркоманије, преко зборника о чудима Светог Василија Острошког, до књиге о православном приступу болести, „Исус Христос, лекар душе и тела“. Незаобилазне су и сабране посланице Светог Петра Цетињског, као и књига славног руског математичара и философа, Игора Шафаревича, „Русија и светска катастрофа“.

Изашла је и потресна књига о икони Пресвете Богородице Пећке, заштитнице србског крстоносног рода.

Издавачка кућа „Образ светачки“ нуди такође низ значајних дела: „Србски духовни луг 20. века“ је књига са житијима и поукама великих србских духовника (попут Светог Јустина Ћелијског, оца Јакова Арсовића, оца Тадеја Витовничког, оца Никанора Хиландарца, итд.); „У борби Бога и ђавола“ је књига о новомученицима Свете Румуније под комунизмом ( са повестима о онима који су и по двадесет година били утамничени због своје вере); књига „Како се прелази из смрти у живот/Умирање несветих и светих“ кроз низ примера умирања светаца, злочинаца и обичних људи говори о великој тајни преласка у вечност; ту су и поуке савремених светих Светогораца, Порфирија и Пајсија…По први пут, на србском је објављена и антологија православног хумора, „Од осмеха до премудрости“. Душекорисне шале потичу из Русије, Грчке, Србије, али и из православне Америке.

Пошто већ деценијама од Николе Тесле, Србина из Смиљана, хоће да направе свашта, од Хрвата до „марсовца“, манастир Студеница је направио прави потез објављујући књигу о Теслином оцу, проти Милутину, угледном православном проти, из које сазнајемо да је генијални србски научник међу прецима и у роду имао низ свештеника и монаха, а да му је ујак био митрополит дабробосански Николај Мандић.

Опширније: Међу православним издавачима

О великом знамењу србском или печат Цара Лазара опет међу нама

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 27 октобар 2015; Погодака: 17947

Текст

О ЧАСУ У КОМЕ СМО НАШЛИ ПЕЧАТ

Какво време! Какве вести! У тврђави на Руднику нађен је оригинални печат Светог великомученика косовског Лазара, онога који нас је заувек заветовао Христу и принео целу нашу историју Светој Тројици на дар! И то баш сада, у јесен 2015, кад се светови комешају и кад се космичке битке воде на планети Земљи, над коју се надвила тешка сенка антихриста! Да ли неко ко је побожан у Христу може да мисли да је случајност проналазак печата великога Богољупца србскога, и то баш у тренуцима кад НАТО Империја тражи да признамо Шиптарима да су Косово и Метохија њихова држава и да су Пећаршија и Дечани њихови манастири, које је зидала „албанска династија Нимани“?

Наравно да није случајно.

То се десило баш у тренутку кад један духовни убожјак, који с, уместо свог стана и прихода (које је могао да, као хуманиста, поклони Арнаутима, одриче Косова ), а налази се на челу САНУ ( то је, по свему судећи, радио у договору са извесним „структурама“ на власти, да би се проверило јавно мнење), и када су сви другосрбијанци – брозопоклоници који су постали западопоклоници дрекнули да је председник САНУ у праву, и да Косово више није наше.

Цар Лазар је, баш у доба кад духовне авети, бауци и јауди, дижу дреку, послао поруку Србима, сличну оној какву су Руси од својих предака примили 2011. године.

ПОРУКА РУСИМА 2011.

Тада је у реци Дњепар, тамо где је Запорожје (територија данашње Украјине), десило се велико знамење: један пецарош је из воде извадио ни мање ни више него мач великог кнеза Свјатослава, сина Свете Олге Равноапостолне и оца Светог кнеза Владимира, крститеља Русије.Древно предање, које је читав миленијум преношено с колена на колено, тврдило је да је управо ту, на месту где је мач нађен, кнез Свјатослав погинуо у борби против Печенега, и да је мач бацио у воду, да не падне у руке непријатељу. Мач, направљен од најбољег гвожђа и нарочито украшен, скривао се у муљу, и изузетно је добро очуван.

Опширније: О великом знамењу србском или печат Цара Лазара опет међу нама

Позив свима на промоцију Magnum crimena!

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Најава; Објављено 12 октобар 2015; Погодака: 16560

Најава

Позивамо православне Србе и све људе добре воље, којима је истина важнија од интереса, да Новаков Magnum crimen схвате као књигу без које се не може, и да дођу где год се ова књига представља и где год се зло усташтва тумачи и објашњава.

У среду, 14. октобра, на Покров Мајке Божје на Коларчевом народном универзитету у Београду, с почетком у 19.30, биће представљено ново, прво ћирилично, и целовито издање студије о везама Ватикана и усташтва, коју је написао Хрват југословенске оријентације, чувени историчар Виктор Новак. Књига се појавила у прави час, баш у тренуцима кад Ватикан намерава да Степинца прогласи за свог универзалног свеца, и настоји да „омекша“ став Срба и СПЦ према овом срамном делу. У представљању учествују угледна имена српске науке и публицистике: академик Василије Крестић, проф. др Мира Радојевић, проф. др Мило Ломпар, др Милан Кољанин, Ратко Дмитровић и Бранимир Нешић, директор издавачке куће Catena mundi.

Ово представљање, које ће ускоро бити организовано у свим већим градовима Србије и Србске, има за циљ да коначно успостави свеопште сагласје свих Срба који се, макар и најмање, осећају као припадници свог народа – сагласје о томе да је усташтво настало као борбена организација балканског римокатолицизма, чији је један од главних циљева, увек и свагда, био да православне Србе или поунијати или физички уклони са простора који је папама био насушно потребан од Средњег века, а који није могао да буде освојен управо због оданости народа Светог Саве Цркви од Истока. Када је у питању усташтво, без кога не би било ни савремене Хрватске (због чега је, на антисрбству, Фрањо Туђман настојао да помири усташку емиграцију и хрватске комунисте), сви Срби, као један, морају да знају каква је то врста организованог зла била, и да настоје да то пренесу својим потомцима.

Опширније: Позив свима на промоцију Magnum crimena!

Казна Божија и риалити шоуи

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 30 септембар 2015; Погодака: 18526

Текст

Шта је казна Божја?

То је кад се Бог повуче и пусти људе да жању оно што су са ђаволом сејали.

Једно од највећих проклетстава Србије, њена брука и срамота пред Господом, јесу риалити шоуи, којима се на стотине хиљада људи увлачи у грех и зло блуда и неморала. Ево шта о томе пишу новине:

>>Први ријалитији су били занимљиви сами по себи јер су били новост на нашем тржишту. Сваки следећи је морао да буде грознији да би се задовољила глад публике за сензацијом. Рецепт је постао познат: бирају се конфликтне личности, јасним ставкама у уговору обећавају за скидање, секс или тучу пред камерама већи хонорар, с времена на време убацују се гости који треба да изазову конфликт и да нестану, често се прави кафанска атмосфера међу учесницима: “Највише се гледају секс, свађе и голотиња. Наравно да ћемо тражити људе који ће без проблема да се скину и који траже кавгу. Некада се пишу и сценарија за учеснике. Дамо им подстрек за акцију, а они настављају сами. Што више испада имају учесници, имаће и више новца“, каже извор из продукцијске куће која је радила ријалити.

И то не може остати без трага.<<

Године 2015, 28.августа, новине „24 часа“ објавиле су текст „Проклетство српских ријалитија: слава коју смрт прати у стопу“. Ево тог чланка у целини:

>>Синоћ је стартовала нова сезона "Фарме", а у њој нема двоје планираних такмичара - певач Ненад Савановић умро је дан пред почетак овог шоуа, а певачици Данијели Стоиљковић Елли преминуо је супруг након што ју је одвезао у карантин, одакле је требало да уђе на имање у Лисовићима. Ово су само последње у низу трагедија које прате српске ријалитије…

Друга сезона "Великог Брата" окончана је трагедијом каква се не памти, када су троје учесника - Зорица Лазић, Стеван Зечевић и Елмир Кудузовић - погинули у саобраћајној несрећи.

Опширније: Казна Божија и риалити шоуи

О нарочитој врсти дегенерика

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 28 септембар 2015; Погодака: 17105

Текст

Људи и народи су различити. Има их и оваквих и онаквих. Нису сви људи ни у једном народу исти. Има и добрих и лоших. Али, постоји једна нарочита сорта острвских дегенерика (ЧАСТ ИЗУЗЕЦИМА!), који већ вековима настоје да чудовишно упливишу на судбину људи Европе и света, и којима то, по неком загонетном Божјем допуштењу, полази за руком.

Преко свог банкарства, трговине, масонских ложа, оружја и отрова, наносили су зло свима са којима су дошли у додир – од Кине, преко Индије, до Балкана. Одбили су да спасу Цара Николаја и његову породицу, иако је Николај био рођак њиховог краља. Финансирали су, између осталог, Хитлеров долазак на власт. Они су и наши смртни непријатељи, који су у 19. веку чинили све да се не ослободимо од Турака, а у 20. веку подржавали и Павелића и Броза (Павелић је, утврдила је Смиља Аврамов, више од деценију пре 1941. био њихов агент).

Ко су они у ствари?

Ево једне слике из америчких новина 19. века која показује ко су они.

Опширније: О нарочитој врсти дегенерика

Како је Андрић напустио римокатолицизам

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 25 септембар 2015; Погодака: 18539

Текст

Уочи изласка из штампе књиге Magnum crimen, објављујемо текст Владимира Димитријевића о односу Иве Андрића и кардинала Алојзија Степинца, који открива тајну Андрићевог напуштања римокатолицизма…

Срби, опрез – причамо о Степинцу!

Недавно смо добили упозорење да ми, као Срби, морамо бирати речи кад говоримо о надбискупу Алојзију Степинцу, кога Ватикан сматра „блаженим“. Решили смо да тај савет послушамо, па да чујемо гласове Хрвата који нису били ни усташе, ни комунисти, него демократски оријентисани и уз Владу Краљевине Југославије у Лондону.

М. Мирошевић – Сорго (Хрват), посланик Владе Краљевине Југославије у Ватикану, посетио је, још почетком августа 1941. године, папу Пија Дванаестог и обавестио га о „последицама које би могле настати за цркву због става једног дела католичког клера у Хрватској, који виде у садашњој Хрватској остварење католичке државе“. Папа на то није рекао ништа, али је отворено изјавио да постоје „раније тужбе Хрвата“ и да је „поколебана вера Ватикана у обнову Југославије“. Једном речју, папа је желео смрт Југославије, и став антијугословенских Хрвата сматрао је јединио битним за своје опредељење – признати Павелићеву НДХ de facto, ако не de jure.

Хрват Ф. Гажи је, преко југословенске радио станице у Јерусалиму, специјално Хрватима упутио поруку 17. децембра 1941, у којој своје сународнике подсећа на стравичност инквизиторског поступка приморавања Срба на католичење, „што је највећи злочин над појединцем и над цијелим народом“, при чему су усташе за своје злочин добили савезнике – „то су католички попови, који су у многим случајевима наткрилили у својим недјелима чак и саме усташе“.

Опширније: Како је Андрић напустио римокатолицизам