КАКО САМ ПОСТАО ПРЕВАЗИЂЕН?
Рођен сам 1969. године. Тада су рачунари у истраживачким институтима заузимали читаве спратове. Појединци их нису имали. Кад сам био ђак Гимназије, појавио се „Комодор 64“, рачунар чије перформансе данас изгледају смешно.
Видео-игрице су, у оно време, биле на нивоу „пакмена“. Онда се, средином деведесетих година, појавио Интернет. Појавили су се мобилни телефони. Видео – игрице су постале тродимензионалне. Кренуло се у спајање човека и рачунара: данашњи људи су, све више, чиповани робови система, а прича се и о тријумфу „трансхуманизма“.
Немачки философ Гинтер Андерс објавио је, пре шездесетак година, књигу „Застарелост човека“, у којој је указао на чињеницу да нас је техника одавно превазишла. Ми смо постали непотребни у свету машина које су саздале људске руке.
А зашто? Шта је техника која нас је таквима учинила?
О томе је писао и говорио француски хришћански мислилац Жак Елил: “Техника је свеукупност рационално разрађених метода које (на датом степену развоја) поседују апсолутну ефикасност у свакој области људске активности“.
Она је, дакле, плод рационалности - вештачка, усмерена на саму себе, развија се сама од себе, недељива, универзална и аутономна. Техника собом замењује природу, и постаје неодољива спољашња сила на коју, и са којом, човек мора да рачуна.
ЦРТЕ ЖИВОТА
Жак Елил (1912-1994) био је социолог и правник, професор Римског права на Универзитету у Бордоу и аутор преко педесет књига и стотинак чланака. За време Другог светског рата спасавао је Јевреје од нациста и учествовао у Покрету отпора, али је и бранио Французе „колаборационисте“ од левичарске хајке после рата. Слободан ум, себе је називао хришћанским анархистом.
Међу његовим књигама истичу се наслови:“Присуство у модерном свету“, „Техника“, „Пропаганда“ , „Политичка илузија“, „Аутопсија револуције“, итд. На српском су објављене књиге „Техника или Улог века“(Анархија/Блок 45/ Братство из Еревона, Београд, 2010 ) и „Царство бесмисла/ Уметност и техничко друштво“ (Бранко Кукић – Градац К, Чачак – Београд, 2015 ), обе у преводу Ненада Теофиловића. Био је радо читан и превођен на многе језике ( у Америци га је популаризовао Олдоуз Хаксли, сматрајући да је Елил подробно изложио идеје које је он уградио у свој роман „Врли нови свет“ ). И на србском се, на Интернету, може наћи низ његових чланака и интервјуа.
ПРОТЕСТАНТ ПРОТИВ МОДЕРНОГ СВЕТА
Елил је протестант, који је био марксиста само од деветнаесте до двадесет друге године живота да би се вратио Светом Писму као основном извору надахнућа.
Од почетка свог бављења модерним светом, видео је да је исти потчињен економији и техници више него икад у историји, и да је то угрозило саму суштину нашег постојања. Први и Други светски рат, Хирошима и успон тоталитарних идеологија са концлогорима последица су, по Елилу, техничке идеологије ефикасности коју човек раније није знао. Технички свет није само свет машина, него универзум ефикасних и поновљивих метода у свим областима људског живота, укључујући и оне најинтимније, попут сексуалности или психе. Јер, шта је учење о „сексуалним техникама“ и шта су разне врсте психотерапија него опредељење за потчињавање човека дводимензионалности техничког погледа на свет?
Зато у својој књизи „Субверзивно правоверје“, Роберт Инчости указује на то да Елил тврди како је „модерна технологија је тотални феномен читаве цивилизације, одређујућа снага новог друштвеног поретка у коме ефикасност није само једна од могућности, него неопходност наметнута свакој људској делатности. Пропаганда заводи људе да се томе предају; масовни медији су оруђа пропаганде – стварају привид да су људи слободни и креативни док су у ствари у стању ума ограниченог на мирење с чињеницом ефикасног деловања.“
МИ КАО УТВАРЕ И ХИТЛЕРОВА ПОБЕДА
У нашем свету, симулације замењују природу, политика друштвену теорију, јавна администрација политику, демографија управља јавном администрацијом, а то значи да се школујемо, а не образујемо, да не пратимо новости него медијске конструкције, да је наш спорт пуки спектакл, а да смо личност свели на психотерапеутске проблеме. Такви какви смо, сматрао је Елил, ми смо пуке утваре убачене у осамостаљену друштвено - економску машинерију, које се стиде своје личности и приватног живота, сматрајући их „оптерећењем“ за велике колективне подухвате епохе.
Године 1945, пред сам фиреров пораз, Елил је објавио текст о Хитлеровој победи. Зашто је Хитлер победио, без обзира на формални исход рата? Он је, по Елилу, успео да створи технички ефикасну тоталитарну државу која је све своје грађане учинила шрафовима великог механизма. Свака држава у будућности ће, без обзира на демократску реторику, морати да иде путем Трећег Рајха, а употреба оружја за масовно уништење, тог плода техничког развоја Запада, учиниће сваку хуманистичку причу бацањем прашине у очи јавном мнењу. Стварност држава и друштава потчињених техничкој ефикасности мора бити „хитлеровска“, тврдио је Елил. Кад данас гледамо припреме за Трећи светски рат, његове речи звуче пророчки.
БЕСЦИЉНОСТ И БЕЗБОЖНОСТ ТЕХНИКЕ
Колико смо пута наивно рекли: “Није крива техника него начин њене употребе“. Или:“Нису медији лоши сами по себи, него то како их користе“. А Маршал Меклуан је, још давних шездесетих година 20. века, рекао да је „медиј – порука“. Сам по себи, без обзира шта преноси, он није неутралан, него обликује наш поглед на стварност начином на који нам ту стварност представља.
Управо зато Елил у својој студији „Техника или Улог века“ каже: „Не постоји сврха или план који се постепено реализују. Нема чак ни тенденције ка људским циљевима. Овде имамо посла с феноменом који је слеп за будућност, у домену потпуне каузалности. […] Не постоји никаква разлика између технике и њене употребе. Појединац стоји пред искључивим избором: или да користи технику како се она једино може користити, у складу с техничким правилима, или да је не користи уопште. Немогуће је користити технику на неки други начин, осим у складу с техничким правилима.“
Техничко мишљење и делање је супротно религиозном погледу на свет, који, клањајући се Богу, поштује и човека. Јер, по Елилу: „Искључиви карактер технике један је од разлога њеног муњевитог прогреса. Данас нема места за појединца уколико није техничар. Ниједна друштвена група није способна да се одупре притиску окружења, осим ако не користи технику. Поседовати моћ технике је питање живота и смрти, како за појединца, тако и за групе; нема те земаљске силе која може издржати њен притисак. […] У данашње време, техника је достигла такву тачку у свом развитку да се трансформише и развија готово без пресудне људске интервенције.“
Техника није могла да постане свудаприсутна сила у епохи у којој је човек, из хришћанске перспективе, сматран круном свих живих бића. Тек у епохи просветитељства, када је проглашено да је човек машина (Ламетри), било је могуће да помоћно средство човековог живота на Земљи постане господареће.
БЕСКРАЈНИ РАСТ
Техника се не да замислити без онога што је Елил звао „техничком конвергенцијом“. Сами извршитељи заповести прогреса често нису ни свесни куда нови изуми воде. Ни за кога од њих се не би могло рећи да управља све новијим открићима и усавршавањима; па ипак, свако откриће призива ново откриће, и свако ново откриће има нове примене. Из области механике лако се прелази у област антропологије; кибернетика и медицина почињу да се преплићу и прожимају.
Елил о неумољивости технике као непобедиве силе каже: „Не постоји лични избор кад је реч о разлици између, рецимо, 3 и 4; 4 је веће од 3; то је чињеница у којој нема ничег личног. Нико то не може променити или тврдити супротно или избећи. Слично томе, не постоји избор између две техничке методе. Једна од њих се неизбежно намеће: њени резултати су прорачунати, измерени, очигледни и неспорни.“
РАШЧОВЕЧЕЊЕ ЧОВЕКА
Зато је коначни исход бесциљног технолошког напретка рашчовечење човека, што се види и у модерној уметности. Елил је тврдио да савремени уметници беже у лудило управо због немогућности да побегну од технике: „Откривајући ирационалности наше епохе, антиуметност производи те исте ирационалности, изазива неприлагођена понашања. Она производи експлицитне и видљиве моделе колективних фантазама наше епохе, опседнутост смрћу, одсуство смисла, деструкцију. Модерна уметност је уметност самонегације, то јест немоћи овладавања ситуацијом. Она је супротност магијској или религијској уметности, из које човек црпи снагу за овладавање светом или његово уређивање. Модерна уметност, напротив, припрема овце за клање. То је непрекидно изјављивање како се ништа не може учинити. То је збркано покретање лажних акција које искључиво производе панични ковитлац мува у боци. Тиме што експлицитно одбацује тенденције техничког света, уметност пружа човеку све разлоге, сва оправдања, сва изврдавања, сву испразну таштину неопходну да се, нем и пасиван, потчини оковима система.“
Таква уметност, по Елилу, није никакав излаз за човека.
ПОБУНА ПРОТИВ ТЕХНИКЕ
Побуна против техничког схватања човека и његовог света почела је одавно. Достојевски се, у Записима из подземља, обрачунавао са таквим погледом на људско биће: „Видите, господо, разум је добра ствар, то је неоспорно, али је разум ипак само разум и задовољава само разумске човекове способности – а хтење је израз целог живота, то јест целог човековог живота, заједно са разумом и свим осталим чешкањем. Иако наш живот у својим манифестацијама често испада ништаван, ипак је живот, а не само извлачење квадратног корена […] Два пута два је четири, то је ипак несносна ствар. Два пута два је четири, то је, по мом мишљењу, просто безочна дрскост. Два пута два је четири понаша се као мангуп, испречио вам се на путу, подбочених руку и пљује на све […]Ви верујете у неразрушиви кристални дворац, наиме, у тако савршено здање да му се неће моћи ни кришом језик исплазити нити у џепу показати шипак. А ја се, можда, зато и бојим тог дворца што је кристалан и неразрушив, што му се ни кришом неће моћи језик исплазити.“
Елилова побуна против технике заснована је на његовом уверењу да је она покушај порицања Бога и Његовог места у нашем животу и историји. Потискујући истински свештено, техника сакрализује саму себе, и човек се клања делима својих руку – идолима, што Господ забрањује. Елил је због тога устајао и против модерних медија, који уопште не преносе истину, него обликују свет који намећу човеку спремном да им се преда.
Хришћани су позвани да својим есхатолошким сведочењем рашчарају моћ техници потчињене државе и медија, и оприсутне Бога у друштву. Они морају да ваплоте Божију слободу у доба свеопштег ропства. Јер, како каже Елил, ми више нисмо „окружени шумама, пољима и рекама, него знацима, сигналима, билбордима, екранима, налепљеним ценама и робним маркама: то је наш универзум. И чак кад нам екран показује живу стварност,попут људских лица или других земаља, то је и даље фикција: конструисана и рекомбинована стварност“.
ЕЛИЛОВИ СНОВИ
Елил је веровао да је једини пут за човека – пут одрицања од технике кроз њено коришћење зарад самоослобођења. Он је предлагао следеће:
1. Запад је дужан да сва своја знања и умећа бесплатно понуди земљама тзв. „Трећег света“, како би се оне извукле из беде и оприсутниле своје стваралачке потенцијале; 2. Запад се мора одрећи власти и насиља, као и употребе војне моћи, а нужно је и укидање централне бирократске државе; 3. Треба подићи ниво образовања и омогућити свим народима да покажу своје дарове – разнолики цветови треба да цветају у слободи, јер ће, по Елилу, „међу стотину безумних речи увек бити и понека пророчка“; 4. Захваљујући техници, могуће је скраћивање радног времена, с циљем да се људи баве оним што је креативно, а не механички репродуктивно; 5. Не сме се дозволити да моћ информатичких технологија дођу у руке државне бирократије, јер то води тоталитаризму – неопходан је социјализам слободних и солидарних, коме ће кибернетика служити као помоћно средство за ослобођење људских потенцијала…
Ново друштво подразумеваће изградњу комуна са самоуправом као руководним начелом, што ће, захваљујући кибернетици, довести до нестанка пролетера и сиротиње широм света.
Елил је, наравно, био утописта, који је веровао у чудо човековог преображаја, који је поручивао:“Да би се дошло до слободног социјализма с људским лицем без социјалног назадовања потребна је истинска мутација човека. Мутација психолошка, идеолошка, морална, престројавање свих животних циљева“.
На несрећу, човечанство је предалеко од Елилових идеја, мада би, да је среће и памети, лако могло да, заједничким снагама, дође до светске заједнице слободних и солидарних. Руски философ Николај Берђајев је, својевремено, упозоравао да ако људи не желе да буду слободна браћа у Христу, они ће бити на силу уједињени у антихристу. Чему смо данас ближи, свако може да закључи сам. А лик и дело Жака Елила нас подсећају да, док год људи жуде за човештвом, све битке човечанства нису изгубљене.
Владимир Димитријевић
Објављено у априлском броју „Геополитике“
