ЕВО ГРОБА, НЕИЗБЕЖНА ДВОРА - СРБИ ПРЕД ТАЈНОМ ВЕЧНОСТИ
Недавно је, у издању Народог музеја у Чачку и са упутним предговором др Милоша Тимотијевића, изашло друго издање „Камене књиге предака“ Радојка Николића, вредног истраживача србског народмог блага које нам је остало на надгробним споменицима Западне Србије. Поред многобројних записа и настписа који се баве човеком што корача на другу страну живота, са ових надгробника може се ишчитати и србски однос према вечности.
Стари записи су веома поучни и за данашњег човека. Тако је свештеник Поп Арсеније Прокопијевић из Ивањице на гробу свог оца записао:
„Ево гроба, неизбјежна двора,
ђе с одмара тјело oд умора;
ђе je правда подједнака свима,
ђе се равња просјак с царевима;
ђе се не зна за чемерне дане,
ђе су сваком сузе убрисане;
ђе нестаје oд бола лелека,
ђе cвe бољке нашле себи лека;
ђе су двери што воде свакога
кроз њих познат творца великога.“
Радојко Николић о томе каже: „Последњи стихови наведене песме казују да су гробови врата кроз која се улази у царство Бога. У гробу се нe остаје, он je само пролаз између овог и оног света. Иза њега се указује нов живот, ускрснуће. И у неким старијим надгробним записима гробови су схваћени као „вечне жизни двери“. To je, у ствари, пo садржају једна иста мисао исказана на различите начине, обично у две-три варијанте. Најчешће се срећу следећа два записа о гробовима-дверима:
1) „Гробови су вечне жизни двери, кроз њих смртни свак мора дa прође. Благо оном ко у чистој вepи из овога у нов живот пође.“
2) „Бог je отац, гробови су жизне двери, кроз њих сваки смртни мора пpоћи и судбини кад позову ићи.“ У гробовима, дакле, није крај. Иза њих се јавља нов, онај живот. To je трећи, изагробни, небески, рајски свет. /…/
Покојнику се жели да га Бог прими у рај, у рајско насеље. Записи се обично завршавају оваквим жељама: „Нека га Бог у рај насели, где je вечито весеље“; „Бог му дао у рају насеље“; „Бог да му душу опрости у рајском насељу“ итд. Уместо раја понекад се помиње Небеско царство. A жеље родбине су исте: „Насели га, Боже, у блаженство небеснаго царства гди ће вечна уживати блага!“ Један домаћин, у уверењу да су му у рају осигурана „вечна блага“, при самрти се обраћа потомцима: „Одок радосан на небеско царство“ (1886). По надгробним записима, овај свет je привремен и пролазан, a онај – ванвременски и вечан. Човек, умирући, само меша светове.
Прелазак из једног у други свет најједноставније je речено изразом који се среће половином прошлог века, нарочито на Чикиризовим споменицима: „Временост ca вечностју променио.“ У новије време среће се иста мисао само мало друкчије речена: „Пресели се из временог у вечни живот.“ /…/
Како се замишљао рај и „онај живот“ у њему најбоље казују стихови којим умрла девојка теши своје родитеље: „О цару вселене, утехе им даруј и гласе oд мене: дa млађана душа моја има у рају покоја, дa се у њему с браћом и сестрама шеће, јер je у њему увек слатко премалеће. Да житељи његови немају горчина, дa je живот у њему вечита милина. Благо свакој души безгрешној и чистој, у рају с налази задовољство истој.“ (Ивањица) Помен раја je умиривао родбину умрлих и тугу утихивао. A уколико je туга била већа, рај je постајао лепши и сновидовнији. Отуда се рај готово увек јавља на споменицима младих: младенаца, девојака и младића. Родбина упокојених je у постојању раја, несвесно, видела средство за умањење бола и жалости. A рај je имао изванредну средствену вредност – био je лек за срца тугом поражена.
Покојнике, нарочито млађе, у рају прима раније помрла родбина: дедови, бабе, очеви, мајке, браћа, сестре. Живот се, тако, наставља. Исто онака како je и на земљи трајао. Ca својим најближим, најмилијим, у породичном кругу. Зато не треба умрле жалити и за њих бринути. Десетогодишња девојчица из Краварице поручује мајци: „He брини се, не плачи, моја мила мајка, у рају ме загрлила моја мила бака.“ /…/ Рај je представљен као шеталишге, перивој у који je душа умрлих отпутовала на вечити излет. У пољима раја покојници или шетају или снивају. Чести су записи који се завршавају ca: „Душа моја сад пo рају шеће“ и „Душа моја сад у рају снива.“
У рају се млади покојници придружују анђелима и сами постају анђели. Нарочито младенци, момци и девојке, постају другари анђела и сa њима песме певају. To се понекад казивало у поетским сликама. Двадесетдвогодишњи младић „остави овај земни свет и прну небесном плаветнилу у круг добрих серафима дa песмом својом весели сен родитеља својих.“ (Гуча) Седамнаестогодишња девојка, која je увенула „као мирисна мајска ружа“, јавља се ca вечитог боравишта пролазницима: „Винук се у небесне висине да тамо анђеоским животом цватим.“ /…/
У једним записима Бог се приказује као снага, моћ. Са бока споменика понекад се упише: „Бог je сила.“ Једино je Бог јакостан, неуништив, свемоћан. И он једини зна укупност и смисао светског збивања. Зато je на споменику у Новопазарском гробљу уписано: „Бог створитељ знаде све шта се светом збива.“ Други записи говоре да je Бог неопозива величина са судијским и спасилачким моћима коме се само треба молити за опроштај грехова и спас душе. Покојник поручује читаоцима: „He чуди се, читаоцу, гробу моме, нo се моли творцу небесноме за опроштај твои гриекова, јер знај дa ћеш мене доћи.“
Покојници моле: „Помјани, Господи, во царству твоем!“; „Боже, упокоји и помилуј раба твојега“; „Боже, насели ме у блаженство небеснаго твојего царства у наручиа своиг праотаца.“ Сестра моли за брата: „Боже, спаси душу мом брату Рисиму.“ Овакве молбе указују и на догму да je Бог бесконачно добар и да му се, стога, и вреди молити. У ствари, Бог je приказан као велики избавитељ од ништавила, као свемоћно „оно“ што штити душе од коначног посмртног угаснућа. Али, Бог je виновник смрги. Он узима животе пo свом нахођењу. Он узима а буне нема. Покојници скрушено, плашљиво, помирљиво, дошаптавају: „Овако рече господ бог“; „Бог je хтео, тако наредио“; „Ово je само његова воља“; „Па пошто je тако бог смислио“ итд. /…/
Вратимо се поново оном свету. Да би се у њега доспело, веровало се да треба имати чисту душу. Без чисте душе и праведних дела пред Господара раја не треба ни излазити. Ваљда су зато на споменике и стигли стихови из народне „сљепачке“ песме „Шта да чини ко мисли Бижиј бити“: „Kaд човека самрт нађе, ништа с собом не понесе, већ скрштене беле руке и праведна дела своја.“
Из сличних разлога препричани су и стихови из божјачке песме у којој се казује да мајци Светог Петра нема места у рају јер није гладног нахранила, жедног напојила, голог преодела, босог преобукла, слепом уделила и мртвом за душу наменила. Ha споменицима извесних богатих a добростивих људи и жена, који су помагали сиротне и убоге, уписивана je покаткад „препорука“ Богу. Неранџа Ћаловић из Зеока je „гладнога нахранила, жедна напојила, сиротне преодела, божјацима уделила, мртвима наменила, ради Бога и севапа“. Сличан je запис и на споменику Стефана Стојића из Врана: „Стефан се од рођења пa до смрти своје придржавао Светог писма те нагог одено, страног у дом привео, болна посетио.“ О души се на надгробницима уопште много говорило.
Култ душе je толико запахнуо посмртне каменове да се готова не може наћи ниједан епитаф a да у њему није, ма на који начин, поменута душа! /…/ Пре свега, молио се Бог да душу спаси, упокоји, у рај насели. A за њу je, оптерећену грехом, требало много да се моли, пa су чести молитвени записи као: „Бог да му душу прости во вјеки вјеков“; „Христе Боже, спаси душу“; „Бог му дао у рају души насеља“; „Насели га, Боже, у блаженство небеснаго твојего царствија“ итд. И сам споменик се подизао за спас душе. /…/ Ha неким књигама, урезаним на споменике, уписано je: „Живимо да мремо, a мрема да вечито живимо, јер душа нигда не мре.“
Човек je, пo хришћанском учењу, грешно биће. Он умире са грешном душом. Taj грешни земник препознаје се у приличном броју записа. Пре свега, готово сви старији записи се завршавају неком врстом благослова којим се призива Бог да покојнику опрости грехе. Грешна душа одлази на судиште Господару небеса и он треба да се смилује, да joj све овоземаљске грехе поништи. Зато су се све до најновијег времена задржали епитафи који се завршавају са: „Бог да му душу прости!“ или „Бог да му душу опрости у рајском насељу!“ Са извесних споменика покојници опомињу „грешне“ пролазнике да благовремено моле Бога да им опрости грехове пре него умру.
Осим мољења за опроштај, грешни и сами треба да се кају. О потреби кајања говори следећа реченица која се почесто јавља као пратиља многих епитафа: „Радуј се прави, покај се грешни!“ Један покојник из гроба упозорава пролазнике на благовремено покајање: „За грехове своје брзо се кајте, и кад мене стигнете, доцкан je – знајте!“ /…/ Грех није наслеђен, већ се стиче животом. Он није у генима, већ у делима. Зато je већина људи безгрешна, a нарочито млади који нису добили прилику да се огреше, јер су увели малодобни, чистих руку. У записима се говори да je греха утолико мање уколико се у гроб пре оде. Умрли младић теши своје родитеље да не тугују за њим „јер се од вијека знаде да сви живи помријети морају, a штo прије – то омање муке и гријеха“.
Потпуно су безгрешна једино деца. Ha споменику двогодишњег младенца уписано je: „Ko год умре вако кратка века тaj нe има нако себе грека.“ /…/ Осим чисте душе човек треба, да би обезбедио посмртно живљење, да буде и чисте вере. Да никад не посумња у побожни наук. Ha неким старијим споменицима уписано je: „Благо оном ко у чистој вери из овога у нов живот пође.“
Пада у очи да je на извесним споменицима наглашено да je покојник умро на неки празник. Ha први поглед ништа необично, јер се то бележило у време кад je народ празницима придавао велики значај, кад су му они били основни показивачи у препознавању протока времена и оквири за смештај и памћење догађаја и доживљаја. Али празници нису навођени само из тих разлога. Наиме, веровало се да ће светац чије се име празнује помоћи покојнику да му се душа насели у рајско насеље. Зато je умирање на празнике, нарочито велике, сматрано срећном околношћу за покојника.
Поуздано се зна за народно веровање да ће сви они који умру на Васкрс отићи у рај, јер су тог дана широко отворена рајска врата. У једном запису се то изричито казује. Ha споменику неког Алексија из Гуче, који je умро 1860. године, урезано je: „Алексије, Божи человече, то да буде Бог рече. Они си се дана преставио када се Христос воскресао, 8гa месеца априла, када Бог у рај прима.“ Отуда није нимало случајно што се Васкрс најчешће помиње на надгробним споменицима.
Ha каменове je уписивано: „Умре на Васкрс“; „Престави се на Други Васкрс“; „Богу душу даде на Трећи Васкрс“; „Умре радоснога дана свијетлаго Христова Васкрсенија“; „Умре на трећи дан Воскресенија“. И сви дани пред Васкрс, дани у Великој недељи, посебно Велики Петак, помажу ускрснућу покојника. Зато срећемо записе да je неко умро, или погинуо, на неки од „великих“ дана („Умро на Велики петак“, „Ja погинух на Велику среду вече“).
Па и дани пo Васкрсу, светли дани – дани су ускрснућа. Јер како објаснити што се на споменику Новице Јовановића из Ртију записало да он „умре 5 дана пo Васкрсу 1854. г.“. Родбина je датум Новичине смрти везала за Васкрс, приближила гa Велик-дану у жељи да Новици олакша успење на небо. Вероватно je из истих разлога смрт Игњата Боровићанина из Главоча приближена Тројицама („Умре уочи Свети Троица на недељу дана 1880. год.“). /…/ У једном се запису каже: „Ko се није родио тaj неће умрети.“ Смртна коса покосиће и тебе, путниче намерниче – „само време у које ће нико не зна“.
И покојници се теше смртним редом који ће на сваког доћи. Чести су записи: „Данас je ваки (оваки, овакав) ред мој, a сутра ће бити твој.“ /…/ Прилично je записа који опомињу на Давидове псалме. Ha споменику драгачевског протојереја и иконописца Јанка Молера уписан je 15. и 17. стих 103. Давидовог псалма: „Человек јако трава, дние јвго јако цвет селниј. Јако дух проидевнем и будет: истина господња пребивает вовјек.“
Из Давидових псалама највише су коришћени поетски стихови у којима се изражава схватање да je живот пролазан као дим, цвет, трава, pоca, прах. Обично су то парафразе које су некад врло сличне првобитном узору, a некад се толико од њега удаљују да се препознају једино по „звуку“ речи и смислу. Неке од тих парафраза су: „Живот наш јест цвет, дим, роса утренаја“; „Сија бо отходит јако дим от земљи, јако цвет од цвете“; „Образ воспријем вси конечнаго часа сеј бо отходит јако дим од земли, јако цвет од цветет, јако трава посечесја и свех сродников и другов нине разлучаемсја“; „Што je човек овог света него шака пра.“ Hо, не значи да су овакве реченице преузете искључиво од Псалмопевца, већ могу да буду позајмљене и из погребне поезије, из стихира Јована Дамаскина, из Мојсијеве Прве књиге итд.
Тако се прва реченица у горњем наводу налази и у опелу, односно погребној стихири, а трећа je истовремено парафраза и Давидовог псалма и погребних стихира „Придите последњеје цјелованије“ и „Зрјашча мја безгласна и бездихана предлежашча“.
На једном споменику je уписан први део 48. стиха 88. псалма у коме се казује мисао да нема човека који неће осетити горчину смрти („Кто јест человек иже жив будет и не узрит смерти“). Наилази се и на један уобичајени запис што делује као „препис“ из Књиге о Јову. Умрли младић се опрашта од живих: „Ја одох на далека пута, одакле се повратити нећу!“ A стар и сит живота Јов казује: „И полазим путем одакле се нећу вратити.“ (Јов 16, 22) Јављају се и преписи из јеванђеља пo Јовану и Матеји.
На споменику домаћина из Крстаца убележен je стих: „He могу аз от себе творити ничесоже.“ Исти стих je и на плочи игумана овчарског манастира Никоља, али са „додатком“ да он потиче из Јеванђеља по Јовану („Јоана, гл. 5, стих 30“). Из Јеванђеља пo Јовану уписан je стих и на гробљу у Буковику.To je 26. стих 5. главе, са слободно уметнутим почетком: „Молих Христа Господа да ми покаже пут који нам говори: отац има живот и даје га сину.“ Од осталих навода из Библије треба поменути онај којим се казује мисао да ће људи морално исправни бити на оном свету награђени од Створитеља. Он гласи; „Блажени чисти сердцем јако ти Бога узрјат“ или на осавремењеном језику: „Благо чистима срцем јер ће Бога видети.“ Ово je, у ствари, цео 8. стих 5. главе Јеванђеља по Матеји који се, иначе, пева и у погребној стихири. /…/
Ha извесним споменицима се као једна од главних одредница покојникових узима баш реч хришћанин. Уз ознаке: добар Србин, добар човек, добар супруг – човек се одређивао и верском особеношћу. Тако срећемо записе да под каменим знацима леже добри, примерни и достојни хришћани и хришћанке („добар хришћанин“, „добра христијанка“, „достојна хришћанка“, „вјерна христијанка“).
Ha неким споменицима je уписано да су то хришћани православци. Атрибут „православни“ чешће се среће на споменицима у Санџаку, a прилично ретко на простору од Јавора до Рудника. У Санџаку je чест и атрибут „верни“. У тој области je још од 16. века почело прелажење хришћанског живља на ислам, пa je током векова, под све већим притиском турске управе, било све мучније остати веран својој хришћанској вери. Зато нa споменицима санџачких Срба пише да су били верни хришћани. Записи да je човек поживео као „добри Србин и верни кристијанин“, да je нестало „дичног Србина православнога“, да под земљом леже кости „врле Српкиње и верне хришћанке“, да гроб скрива „чисту православну христијанку“ нису ни ретки ни случајни на санџачким гробљима. Национална и верска одредба ишле су увек заједно, нераздвојене.
У уму санџачког рајетина под турским јармом појмови Србин и хришћанин били су синонимни. Зато се и Србин понекад одређивао придевом веран („Овде почива верни Србин“). /…/ Човек je на споменицима увек „раб Божји“. To раб остаће читав век на сеоским споменицима као прва и главна одредба човекова. Човек je роб Свевишњег, његов слуга, играчка и сенка. A „престави се“ и „пресели се“ преовлађује над изразом „умре“. Човек се смрћу само преображава, прелази у другу суштину, други, загробни живот.“
Тако су се наши стари суочавали са смрћу.
др Владимир Димитријевић
