EVO GROBA, NEIZBEŽNA DVORA - SRBI PRED TAJNOM VEČNOSTI
Nedavno je, u izdanju Narodog muzeja u Čačku i sa uputnim predgovorom dr Miloša Timotijevića, izašlo drugo izdanje „Kamene knjige predaka“ Radojka Nikolića, vrednog istraživača srbskog narodmog blaga koje nam je ostalo na nadgrobnim spomenicima Zapadne Srbije. Pored mnogobrojnih zapisa i nastpisa koji se bave čovekom što korača na drugu stranu života, sa ovih nadgrobnika može se iščitati i srbski odnos prema večnosti.
Stari zapisi su veoma poučni i za današnjeg čoveka. Tako je sveštenik Pop Arsenije Prokopijević iz Ivanjice na grobu svog oca zapisao:
„Evo groba, neizbježna dvora,
đe s odmara tjelo od umora;
đe je pravda podjednaka svima,
đe se ravnja prosjak s carevima;
đe se ne zna za čemerne dane,
đe su svakom suze ubrisane;
đe nestaje od bola leleka,
đe cve boljke našle sebi leka;
đe su dveri što vode svakoga
kroz njih poznat tvorca velikoga.“
Radojko Nikolić o tome kaže: „Poslednji stihovi navedene pesme kazuju da su grobovi vrata kroz koja se ulazi u carstvo Boga. U grobu se ne ostaje, on je samo prolaz između ovog i onog sveta. Iza njega se ukazuje nov život, uskrsnuće. I u nekim starijim nadgrobnim zapisima grobovi su shvaćeni kao „večne žizni dveri“. To je, u stvari, po sadržaju jedna ista misao iskazana na različite načine, obično u dve-tri varijante. Najčešće se sreću sledeća dva zapisa o grobovima-dverima:
1) „Grobovi su večne žizni dveri, kroz njih smrtni svak mora da prođe. Blago onom ko u čistoj vepi iz ovoga u nov život pođe.“
2) „Bog je otac, grobovi su žizne dveri, kroz njih svaki smrtni mora ppoći i sudbini kad pozovu ići.“ U grobovima, dakle, nije kraj. Iza njih se javlja nov, onaj život. To je treći, izagrobni, nebeski, rajski svet. /…/
Pokojniku se želi da ga Bog primi u raj, u rajsko naselje. Zapisi se obično završavaju ovakvim željama: „Neka ga Bog u raj naseli, gde je večito veselje“; „Bog mu dao u raju naselje“; „Bog da mu dušu oprosti u rajskom naselju“ itd. Umesto raja ponekad se pominje Nebesko carstvo. A želje rodbine su iste: „Naseli ga, Bože, u blaženstvo nebesnago carstva gdi će večna uživati blaga!“ Jedan domaćin, u uverenju da su mu u raju osigurana „večna blaga“, pri samrti se obraća potomcima: „Odok radosan na nebesko carstvo“ (1886). Po nadgrobnim zapisima, ovaj svet je privremen i prolazan, a onaj – vanvremenski i večan. Čovek, umirući, samo meša svetove.
Prelazak iz jednog u drugi svet najjednostavnije je rečeno izrazom koji se sreće polovinom prošlog veka, naročito na Čikirizovim spomenicima: „Vremenost ca večnostju promenio.“ U novije vreme sreće se ista misao samo malo drukčije rečena: „Preseli se iz vremenog u večni život.“ /…/
Kako se zamišljao raj i „onaj život“ u njemu najbolje kazuju stihovi kojim umrla devojka teši svoje roditelje: „O caru vselene, utehe im daruj i glase od mene: da mlađana duša moja ima u raju pokoja, da se u njemu s braćom i sestrama šeće, jer je u njemu uvek slatko premaleće. Da žitelji njegovi nemaju gorčina, da je život u njemu večita milina. Blago svakoj duši bezgrešnoj i čistoj, u raju s nalazi zadovoljstvo istoj.“ (Ivanjica) Pomen raja je umirivao rodbinu umrlih i tugu utihivao. A ukoliko je tuga bila veća, raj je postajao lepši i snovidovniji. Otuda se raj gotovo uvek javlja na spomenicima mladih: mladenaca, devojaka i mladića. Rodbina upokojenih je u postojanju raja, nesvesno, videla sredstvo za umanjenje bola i žalosti. A raj je imao izvanrednu sredstvenu vrednost – bio je lek za srca tugom poražena.
Pokojnike, naročito mlađe, u raju prima ranije pomrla rodbina: dedovi, babe, očevi, majke, braća, sestre. Život se, tako, nastavlja. Isto onaka kako je i na zemlji trajao. Ca svojim najbližim, najmilijim, u porodičnom krugu. Zato ne treba umrle žaliti i za njih brinuti. Desetogodišnja devojčica iz Kravarice poručuje majci: „He brini se, ne plači, moja mila majka, u raju me zagrlila moja mila baka.“ /…/ Raj je predstavljen kao šetališge, perivoj u koji je duša umrlih otputovala na večiti izlet. U poljima raja pokojnici ili šetaju ili snivaju. Česti su zapisi koji se završavaju ca: „Duša moja sad po raju šeće“ i „Duša moja sad u raju sniva.“
U raju se mladi pokojnici pridružuju anđelima i sami postaju anđeli. Naročito mladenci, momci i devojke, postaju drugari anđela i sa njima pesme pevaju. To se ponekad kazivalo u poetskim slikama. Dvadesetdvogodišnji mladić „ostavi ovaj zemni svet i prnu nebesnom plavetnilu u krug dobrih serafima da pesmom svojom veseli sen roditelja svojih.“ (Guča) Sedamnaestogodišnja devojka, koja je uvenula „kao mirisna majska ruža“, javlja se ca večitog boravišta prolaznicima: „Vinuk se u nebesne visine da tamo anđeoskim životom cvatim.“ /…/
U jednim zapisima Bog se prikazuje kao snaga, moć. Sa boka spomenika ponekad se upiše: „Bog je sila.“ Jedino je Bog jakostan, neuništiv, svemoćan. I on jedini zna ukupnost i smisao svetskog zbivanja. Zato je na spomeniku u Novopazarskom groblju upisano: „Bog stvoritelj znade sve šta se svetom zbiva.“ Drugi zapisi govore da je Bog neopoziva veličina sa sudijskim i spasilačkim moćima kome se samo treba moliti za oproštaj grehova i spas duše. Pokojnik poručuje čitaocima: „He čudi se, čitaocu, grobu mome, no se moli tvorcu nebesnome za oproštaj tvoi griekova, jer znaj da ćeš mene doći.“
Pokojnici mole: „Pomjani, Gospodi, vo carstvu tvoem!“; „Bože, upokoji i pomiluj raba tvojega“; „Bože, naseli me u blaženstvo nebesnago tvojego carstva u naručia svoig praotaca.“ Sestra moli za brata: „Bože, spasi dušu mom bratu Risimu.“ Ovakve molbe ukazuju i na dogmu da je Bog beskonačno dobar i da mu se, stoga, i vredi moliti. U stvari, Bog je prikazan kao veliki izbavitelj od ništavila, kao svemoćno „ono“ što štiti duše od konačnog posmrtnog ugasnuća. Ali, Bog je vinovnik smrgi. On uzima živote po svom nahođenju. On uzima a bune nema. Pokojnici skrušeno, plašljivo, pomirljivo, došaptavaju: „Ovako reče gospod bog“; „Bog je hteo, tako naredio“; „Ovo je samo njegova volja“; „Pa pošto je tako bog smislio“ itd. /…/
Vratimo se ponovo onom svetu. Da bi se u njega dospelo, verovalo se da treba imati čistu dušu. Bez čiste duše i pravednih dela pred Gospodara raja ne treba ni izlaziti. Valjda su zato na spomenike i stigli stihovi iz narodne „sljepačke“ pesme „Šta da čini ko misli Bižij biti“: „Kad čoveka samrt nađe, ništa s sobom ne ponese, već skrštene bele ruke i pravedna dela svoja.“
Iz sličnih razloga prepričani su i stihovi iz božjačke pesme u kojoj se kazuje da majci Svetog Petra nema mesta u raju jer nije gladnog nahranila, žednog napojila, golog preodela, bosog preobukla, slepom udelila i mrtvom za dušu namenila. Ha spomenicima izvesnih bogatih a dobrostivih ljudi i žena, koji su pomagali sirotne i uboge, upisivana je pokatkad „preporuka“ Bogu. Nerandža Ćalović iz Zeoka je „gladnoga nahranila, žedna napojila, sirotne preodela, božjacima udelila, mrtvima namenila, radi Boga i sevapa“. Sličan je zapis i na spomeniku Stefana Stojića iz Vrana: „Stefan se od rođenja pa do smrti svoje pridržavao Svetog pisma te nagog odeno, stranog u dom priveo, bolna posetio.“ O duši se na nadgrobnicima uopšte mnogo govorilo.
Kult duše je toliko zapahnuo posmrtne kamenove da se gotova ne može naći nijedan epitaf a da u njemu nije, ma na koji način, pomenuta duša! /…/ Pre svega, molio se Bog da dušu spasi, upokoji, u raj naseli. A za nju je, opterećenu grehom, trebalo mnogo da se moli, pa su česti molitveni zapisi kao: „Bog da mu dušu prosti vo vjeki vjekov“; „Hriste Bože, spasi dušu“; „Bog mu dao u raju duši naselja“; „Naseli ga, Bože, u blaženstvo nebesnago tvojego carstvija“ itd. I sam spomenik se podizao za spas duše. /…/ Ha nekim knjigama, urezanim na spomenike, upisano je: „Živimo da mremo, a mrema da večito živimo, jer duša nigda ne mre.“
Čovek je, po hrišćanskom učenju, grešno biće. On umire sa grešnom dušom. Taj grešni zemnik prepoznaje se u priličnom broju zapisa. Pre svega, gotovo svi stariji zapisi se završavaju nekom vrstom blagoslova kojim se priziva Bog da pokojniku oprosti grehe. Grešna duša odlazi na sudište Gospodaru nebesa i on treba da se smiluje, da joj sve ovozemaljske grehe poništi. Zato su se sve do najnovijeg vremena zadržali epitafi koji se završavaju sa: „Bog da mu dušu prosti!“ ili „Bog da mu dušu oprosti u rajskom naselju!“ Sa izvesnih spomenika pokojnici opominju „grešne“ prolaznike da blagovremeno mole Boga da im oprosti grehove pre nego umru.
Osim moljenja za oproštaj, grešni i sami treba da se kaju. O potrebi kajanja govori sledeća rečenica koja se počesto javlja kao pratilja mnogih epitafa: „Raduj se pravi, pokaj se grešni!“ Jedan pokojnik iz groba upozorava prolaznike na blagovremeno pokajanje: „Za grehove svoje brzo se kajte, i kad mene stignete, dockan je – znajte!“ /…/ Greh nije nasleđen, već se stiče životom. On nije u genima, već u delima. Zato je većina ljudi bezgrešna, a naročito mladi koji nisu dobili priliku da se ogreše, jer su uveli malodobni, čistih ruku. U zapisima se govori da je greha utoliko manje ukoliko se u grob pre ode. Umrli mladić teši svoje roditelje da ne tuguju za njim „jer se od vijeka znade da svi živi pomrijeti moraju, a što prije – to omanje muke i grijeha“.
Potpuno su bezgrešna jedino deca. Ha spomeniku dvogodišnjeg mladenca upisano je: „Ko god umre vako kratka veka taj ne ima nako sebe greka.“ /…/ Osim čiste duše čovek treba, da bi obezbedio posmrtno življenje, da bude i čiste vere. Da nikad ne posumnja u pobožni nauk. Ha nekim starijim spomenicima upisano je: „Blago onom ko u čistoj veri iz ovoga u nov život pođe.“
Pada u oči da je na izvesnim spomenicima naglašeno da je pokojnik umro na neki praznik. Ha prvi pogled ništa neobično, jer se to beležilo u vreme kad je narod praznicima pridavao veliki značaj, kad su mu oni bili osnovni pokazivači u prepoznavanju protoka vremena i okviri za smeštaj i pamćenje događaja i doživljaja. Ali praznici nisu navođeni samo iz tih razloga. Naime, verovalo se da će svetac čije se ime praznuje pomoći pokojniku da mu se duša naseli u rajsko naselje. Zato je umiranje na praznike, naročito velike, smatrano srećnom okolnošću za pokojnika.
Pouzdano se zna za narodno verovanje da će svi oni koji umru na Vaskrs otići u raj, jer su tog dana široko otvorena rajska vrata. U jednom zapisu se to izričito kazuje. Ha spomeniku nekog Aleksija iz Guče, koji je umro 1860. godine, urezano je: „Aleksije, Boži čeloveče, to da bude Bog reče. Oni si se dana prestavio kada se Hristos voskresao, 8ga meseca aprila, kada Bog u raj prima.“ Otuda nije nimalo slučajno što se Vaskrs najčešće pominje na nadgrobnim spomenicima.
Ha kamenove je upisivano: „Umre na Vaskrs“; „Prestavi se na Drugi Vaskrs“; „Bogu dušu dade na Treći Vaskrs“; „Umre radosnoga dana svijetlago Hristova Vaskrsenija“; „Umre na treći dan Voskresenija“. I svi dani pred Vaskrs, dani u Velikoj nedelji, posebno Veliki Petak, pomažu uskrsnuću pokojnika. Zato srećemo zapise da je neko umro, ili poginuo, na neki od „velikih“ dana („Umro na Veliki petak“, „Ja poginuh na Veliku sredu veče“).
Pa i dani po Vaskrsu, svetli dani – dani su uskrsnuća. Jer kako objasniti što se na spomeniku Novice Jovanovića iz Rtiju zapisalo da on „umre 5 dana po Vaskrsu 1854. g.“. Rodbina je datum Novičine smrti vezala za Vaskrs, približila ga Velik-danu u želji da Novici olakša uspenje na nebo. Verovatno je iz istih razloga smrt Ignjata Borovićanina iz Glavoča približena Trojicama („Umre uoči Sveti Troica na nedelju dana 1880. god.“). /…/ U jednom se zapisu kaže: „Ko se nije rodio taj neće umreti.“ Smrtna kosa pokosiće i tebe, putniče namerniče – „samo vreme u koje će niko ne zna“.
I pokojnici se teše smrtnim redom koji će na svakog doći. Česti su zapisi: „Danas je vaki (ovaki, ovakav) red moj, a sutra će biti tvoj.“ /…/ Prilično je zapisa koji opominju na Davidove psalme. Ha spomeniku dragačevskog protojereja i ikonopisca Janka Molera upisan je 15. i 17. stih 103. Davidovog psalma: „Čelovek jako trava, dnie jvgo jako cvet selnij. Jako duh proidevnem i budet: istina gospodnja prebivaet vovjek.“
Iz Davidovih psalama najviše su korišćeni poetski stihovi u kojima se izražava shvatanje da je život prolazan kao dim, cvet, trava, poca, prah. Obično su to parafraze koje su nekad vrlo slične prvobitnom uzoru, a nekad se toliko od njega udaljuju da se prepoznaju jedino po „zvuku“ reči i smislu. Neke od tih parafraza su: „Život naš jest cvet, dim, rosa utrenaja“; „Sija bo othodit jako dim ot zemlji, jako cvet od cvete“; „Obraz vosprijem vsi konečnago časa sej bo othodit jako dim od zemli, jako cvet od cvetet, jako trava posečesja i sveh srodnikov i drugov nine razlučaemsja“; „Što je čovek ovog sveta nego šaka pra.“ Ho, ne znači da su ovakve rečenice preuzete isključivo od Psalmopevca, već mogu da budu pozajmljene i iz pogrebne poezije, iz stihira Jovana Damaskina, iz Mojsijeve Prve knjige itd.
Tako se prva rečenica u gornjem navodu nalazi i u opelu, odnosno pogrebnoj stihiri, a treća je istovremeno parafraza i Davidovog psalma i pogrebnih stihira „Pridite poslednjeje cjelovanije“ i „Zrjašča mja bezglasna i bezdihana predležašča“.
Na jednom spomeniku je upisan prvi deo 48. stiha 88. psalma u kome se kazuje misao da nema čoveka koji neće osetiti gorčinu smrti („Kto jest čelovek iže živ budet i ne uzrit smerti“). Nailazi se i na jedan uobičajeni zapis što deluje kao „prepis“ iz Knjige o Jovu. Umrli mladić se oprašta od živih: „Ja odoh na daleka puta, odakle se povratiti neću!“ A star i sit života Jov kazuje: „I polazim putem odakle se neću vratiti.“ (Jov 16, 22) Javljaju se i prepisi iz jevanđelja po Jovanu i Mateji.
Na spomeniku domaćina iz Krstaca ubeležen je stih: „He mogu az ot sebe tvoriti ničesože.“ Isti stih je i na ploči igumana ovčarskog manastira Nikolja, ali sa „dodatkom“ da on potiče iz Jevanđelja po Jovanu („Joana, gl. 5, stih 30“). Iz Jevanđelja po Jovanu upisan je stih i na groblju u Bukoviku.To je 26. stih 5. glave, sa slobodno umetnutim početkom: „Molih Hrista Gospoda da mi pokaže put koji nam govori: otac ima život i daje ga sinu.“ Od ostalih navoda iz Biblije treba pomenuti onaj kojim se kazuje misao da će ljudi moralno ispravni biti na onom svetu nagrađeni od Stvoritelja. On glasi; „Blaženi čisti serdcem jako ti Boga uzrjat“ ili na osavremenjenom jeziku: „Blago čistima srcem jer će Boga videti.“ Ovo je, u stvari, ceo 8. stih 5. glave Jevanđelja po Mateji koji se, inače, peva i u pogrebnoj stihiri. /…/
Ha izvesnim spomenicima se kao jedna od glavnih odrednica pokojnikovih uzima baš reč hrišćanin. Uz oznake: dobar Srbin, dobar čovek, dobar suprug – čovek se određivao i verskom osobenošću. Tako srećemo zapise da pod kamenim znacima leže dobri, primerni i dostojni hrišćani i hrišćanke („dobar hrišćanin“, „dobra hristijanka“, „dostojna hrišćanka“, „vjerna hristijanka“).
Ha nekim spomenicima je upisano da su to hrišćani pravoslavci. Atribut „pravoslavni“ češće se sreće na spomenicima u Sandžaku, a prilično retko na prostoru od Javora do Rudnika. U Sandžaku je čest i atribut „verni“. U toj oblasti je još od 16. veka počelo prelaženje hrišćanskog življa na islam, pa je tokom vekova, pod sve većim pritiskom turske uprave, bilo sve mučnije ostati veran svojoj hrišćanskoj veri. Zato na spomenicima sandžačkih Srba piše da su bili verni hrišćani. Zapisi da je čovek poživeo kao „dobri Srbin i verni kristijanin“, da je nestalo „dičnog Srbina pravoslavnoga“, da pod zemljom leže kosti „vrle Srpkinje i verne hrišćanke“, da grob skriva „čistu pravoslavnu hristijanku“ nisu ni retki ni slučajni na sandžačkim grobljima. Nacionalna i verska odredba išle su uvek zajedno, nerazdvojene.
U umu sandžačkog rajetina pod turskim jarmom pojmovi Srbin i hrišćanin bili su sinonimni. Zato se i Srbin ponekad određivao pridevom veran („Ovde počiva verni Srbin“). /…/ Čovek je na spomenicima uvek „rab Božji“. To rab ostaće čitav vek na seoskim spomenicima kao prva i glavna odredba čovekova. Čovek je rob Svevišnjeg, njegov sluga, igračka i senka. A „prestavi se“ i „preseli se“ preovlađuje nad izrazom „umre“. Čovek se smrću samo preobražava, prelazi u drugu suštinu, drugi, zagrobni život.“
Tako su se naši stari suočavali sa smrću.
dr Vladimir Dimitrijević
