vladika nikolaj i jugoslovenstvo"Кад би Рим имао оваквога фратора, дао би за њега цело земљиште на којем је сазидан Ватикан"

У младости, јеромонах Николај био је свим својим срцем за уједињење Срба, Хрвата и Словенаца. Године 1915, као изасланик Николе Пашића, а у име Краљевине Србије, путовао је по САД и говорио на скуповима Јужних Словена. У јулу, на конгресу у Питсбургу, пред римокатолицима и православнима, заложио се за народно јединство и верску толеранцију.

По сведочењу др Миладе Паулове, у књизи "Југословенски одбор"(Загреб, 1924), "Велимировић је /.../ ујединио у једној заједничкој резолуцији скоро све српске, хрватске и словенске новине и новинаре у Сјеверној Америци, те су се обавезали, да ће радити за ослобођење и уједињење".

На скуповима, Николај је говорио: "Кад вас питају Американци, јесте ли ви Срби, Хрвати и Словенци један народ, немојте рећи да јесте. Кажите им да, кад разговарамо, морамо узети тумача. Обичаји су нам различити. Срби су људождери, а Хрвати цивилизовани. Срби верују у Буду, а Хрвати у Мухамеда.

Немојте им рећи да смо једно. Јер ако им речете да говоримо истим језиком, запитаће вас: Па зашто нисте заједно? Исмејаће вас, наругаће вам се. Кријте своју срамоту, и реците им да се не познајемо... Браћо моја из Аустрије, ја вам доносим поздрав мајке Србије, мученице тешке, која сузама спира крв из својих рана, која, погурена, тешко замишљена, мисли на све вас. Она вас поздравља и ништа од вас не тражи, до једино да јој пружите пријатељску синовску руку".

Сведок одушевљеног, месијански интонираног југословенства, руски архиепископ Евдоким биће забринут због одступања Николајевог од догмата о Православној Цркви као јединитој Цркви Божјој. У извештају Светом Синоду Руске Цркве, владика Еводким пише: "У садашње време појавио се у Америци неки српски јеромонах др Николај Велимировић који уноси велику смутњу у живот Срба и других словенских народности својим проповедима о Југославији и о Религији будућности те нове Југославије /.../ Он у својој религији "будућег" скоро у целини прима католичанство, од кога многи од Јужних Словена, благодарећи хиљадугодишњој владавини Рима над њима, не могу се одрећи. На тај начин, на жртву несрећне идеје приноси чистоту, висину и лепоту православља".

Николај је, заиста, проповедао свесловенску религију као свехришћанску и свечовечанску. Православље, римокатолицизам и протестантизам требало је да се уједине у деци Матере Славе, и да свету кажу ново слово Достојевског. Да је његова беседа имала широк одјек међу Јужним Словенима у САД, сведочи и србски архимандрит Данило, који је великим сабрањима присуствовао:

"Непосредно после наше Албанске Голготе, кад су малодушни почели губити сваку наду и кад је америчка јавност према новинарским (Думбиним) вестима почела сматрати Србију сахрањену за сва времена, појављује се у Америци један црни калуђер из Србије. Далековидни Пашић назрео је у њему, што обични људи нису видели и зажелео је да се Николај појави у Америци.

Прва Николајева појава у јавности беше у Питсбургу. Говорио је у једном позоришту пред пет хиљада Срба и Хрвата о теми "Робље раскида окове". Тим првим наступом он је покидао ланце аустријске вековне пропаганде, који су спутавали душу Срба и Хрвата, и као неком мађионичком силом збратимио разбраћену браћу, тако да су сви као један у органском заносу са збора упутили телеграме у Париз и Лондон. У тим телеграмима изражавају одлуку коначног кидања са Аустријом, а вечног сједињења са Србијом.

Истакнути питсбуршки Југословени, после овога првога предавања, зажелели су да се поближе упознају са оцем Николајем. Било нас је нешто преко стотине на вечери у Српском дому у Мекис-роксу, предграђу Питсбурга. Врло уважени претседник Хрватске заједнице, данас покојни Јосип Марохнић, казао је на тој вечери за нашег црног калуђера ово: "Кад би Рим имао оваквога фратора, дао би за њега цело земљиште на којем је сазидан Ватикан".

Југословени су освојени овим првим јавним наступом, али још није пробијен лед пред америчком јавношћу; јасније речено, пред одлучујућом јавношћу, ради које је Николај и прешао Океан. После овога првога збора заслугом истог покојнога Марохнића, нашао се у позоришту неки сарадник једнога од питсбуршких листова. Био је претстављен Николају. После неколико реченица изгубио се и за непуно пола часа нашло се у позоришту седам новинара, сарадника свих седам питсбуршких дневника. После кратког разговора, мени се обратио сарадник најугледнијег тамошњега листа "Питсбург Диспеч" – са овим речима: "Какав је ово човек? Он са неколико реченица уништава читаве томове аустријских написа о Србији!" И то је било довољно. Сутрадан осванули су листови са крупним насловима о Николају у праведној борби Србије за правду и демократију. Тако је било у Питсбургу, а тако исто, у Кливланду, Дитроиту, Чикагу, Гери, Денверу, Сент Луизу, Лос Анђелосу, Сан Франциску – све највећим градовима  уније, а најјачим центрима наше емиграције.

Николај се није ограничио само на овакав рад. Радио је и у другом правцу. У Стубенвилу, где сам ја служио после предавања, приступило се скупљању прилога за Црвени крст и избеглице. Под снажним утицајем Николајева говора слушаоци су дошли у неки занос: скидали су са себе наките и залагали, јер неочекивано нису имали код себе новаца – и за један час скупљено је неколико хиљада долара. Тако се ишло редом у Јангстауну, Фарелу, Волмердингу, Стилтону, Мекиспорту и свима нашим насељима од Атлантика до Пацифика.

Ето такав је био и тако радио калуђер Николај!"

Тако је било у почетку.

Постепено ће Николај схватити да је Рим Хрвате превише заслепео и да заједничка држава постаје "пркос Богу и Светом Сави" ("Речи српском народу кроз тамнички прозор".) Чак и привидно пројугословенски орјентисани римокатолички прелати показаће своје право лице. Загребачки надбискуп Бауер забраниће свако учешће својој пастви у обележавању Светосавске године 1935, што ће Николаја навести да напише једно огорчено писмо, подсећајући да су, у доба турског ропства, чак и босански фрањевци гајили култ Светог Саве, и да је Андрија Качић Миошић певао да "рад’ чудеса Светитеља Саве / словинске га све државе славе". Писаће Николај и римокатоличком жупнику Антону Корошцу, који је у Стојадиновићевој влади био министар унутрашњих послова, и који је наредио јуриш на србску православну литију 19. јула 1937. године. Николај је питао Корошца како се усуђује да служи мису после таквих, диоклецијановских поступака.

После свега је дошла и 1939. година и Влада Цветковић – Мачек, која ствара Бановину Хрватску, ту праоснову крваве Ендехазије. Године 1940, у октобру, с Николајем је разговарао др Михаило Константиновић, министар без портфеља у тој Влади, који је био веома заслужан за уступке Мачеку и Хрватима. Константиновић је убеђивао Николаја да су Хрвати сада задовољни, и да су "дошли до сазнања да је ова држава заједничка". Међутим, Владика је знао право стање ствари; његов пријатељ, др Иринеј Ђорђевић, био је епископ далматински. Зашто Николај каже Константиновићу да Хрвати гоне ћирилицу и Србе, на шта их овај правда, тврдећи да је државна власт казнила 6000 Хрвата због ношења хрватске заставице у реверу. Истичући да наш народ ни не зна за другу заставу сем југословенске, Николај упозорава министра да је "Хрватима дат Мостар" и да "Хрватска постаје полако засебна држава". Опасност, по Николају, потиче од Католичке цркве. Он је изражавао жељу да Хрвати имају своју националну цркву, да не буду потчињени папи.

Да је Николај био у праву, брзо се показало.

Година 1941. била је (каква иронија историје!) година великог јубилеја – 1300 година веза Хрвата са Светом Столицом". Свуда се истицало да је Рим увео Хрватску у цивилизацију и створило хрватски национални дух. Долазак усташа на власт показаће какав је плод ватиканског цивилизовања и суптилизације Хрвата.

Срби су свагда били мрски православни "Бизант". Усташки научник и свећеник, др Иво Губерина, у свом тексту "Усташтво и католицизам" ("Хрватска смотра" 7 – 10/1943.) истицао је да је циљ православних Срба био "културно уништење" Хрватске као "предзиђа кршћанског запада", да би се њихове идеје слободно шириле дунавском котлином. "Бизант је ишао за тим да се читав хрватски народ културно бизантинира, а политички посрби". Усташки клерик Губерина тврдио је да су такви Срби могли да разумеју само језик оружја. Још један усташки идеолог и свећеник, Крунослав Драгановић, тврдио је да су се у Ендехазији "остварили снови најбољих њезиних синова". Граница Хрватске на Дрини, говорио је др Иво Трумпић, није случајна – и њу је вековима пре, одредио Ватикан; а Драгановић је у усхићењу клицао Риму: "Хрватски је народ најуже везан с Петровим насљедницима на Римској Столици везама вјере и културе, везама љубави и оданости. Они су га увели у повиест, у Цркву Кристову, у еуропску заједницу... Руком римских папа примили су Хрвати из неисцрпиве ризнице Католичке цркве безбројна духовна и материјална добра". Губерина је додавао да усташки покрет ствара праве услове за узгајање "Хрвата – католика". Сарајевски надбискуп Иван Шарић хвалио се у "Католичком тједнику" бр. 20. (18. мај 1941.) како је свој боравак у САД 1937-1938. користио за сусрете и договоре са усташама, истичући њихову оданост папи и верским дужностима кришћана, коју су уочавали и странци римокатоличке вере.

Онај римокатолицизам Хрвата, за који је Николај у младости веровао да ће моћи да се уклопи у свесловенско хришћанство, показао је своје борбено лице у Другом светском рату, о чему др Никола Жутић сведочи: "Превођење на римокатолицизам за поједине Србе је значило и животни опстанак. Под таквим мотом је наступао и сам надбискуп Алојзије Степинац јер је често истицао да покатоличавање треба дозволити само у случајевима кад то може спасити људе од несреће. Међутим, и сами свештеници су постајали бојовници и таборници и као такви били иницијатори мучења, убијања и злостављања Срба. Поједини фратри и часне сестре носили су у једној руци усташки бодеж а у другој молитвеник и криж. Цео Срем је био преплављен лецима бискупа Акшамовића у којима је позивао Србе да спасу живот и имовину преласком у католичанство. Међутим, у пракси се дешавало да су и многи покатоличени Срби накнадно убијани после усташких "речи утехе" да им је прекрштавањем спашена душа али не и живот.

Поред директног превођења православних Срба у римокатолицизам, насилним прекрштавањем, челници НДХ почињу да примењују Кватерникове, Старчевићеве, Павлиновићеве, Франкове, Радићеве и Драгановићеве идеје о Србима као Хрватима православне вере. Сви наведени су одрицали постојање српског народа и српског националног имена на подручју митоманске римокатоличке и "правашке" Велике Хрватске, сводећи Србе само на територију Србије до Дрине. Изван тог подручја сви православни су били Хрвати -–православне вере. Кроатизација "правашког" великохрватског простора није се могла успешно извршити све док се не уништи Српска православна црква на тим подручјима. Зато је још 1918. године писао др Иво Пилар да "док постоји Српска православна црква, српство и његова држава су неуништиви и не могу бити у својим стремљењима ограничени нити простором, нити временом, нити пак сазнањем реалних могућности".

Поглавник Анте Павелић је, у односу на Србе и православље, деловао према идејном концепту покретача "правашког" политичког покрета. Стриктно се држао њихове тезе о националном карактеру православља, па је из њега извлачио права "хрватског народа" ("Хрвата православне вере") да има своју православну цркву. Зато је фебруара 1942. године изјавио следеће: "У православље не дира нитко, али у хрватској држави не може бити србске православне цркве... кажем још једном, не може бити србске, а не може бити ни грчко-православне. Зашто? Зато јер су свугдје на свиету православне цркве националне цркве. Србска православна црква јест саставни дио србске државе, Србије... То може бити у Србији, то је могло бити и у несретној Југославији, али у хрватској држави то не може и неће бити... Нећемо дозволити да било која црква постане једним политичким средством, напосе упереним против опстанка хрватског народа и хрватске државе". "Праваши" и А. Павелић заступали су апсурдну аналогију јер су за "хрватски народ" (који нема никакву историјску народносну основу јер представља нацију – конгломерат римокатоличких народа и прекрштених Срба) тражили право оснивања своје православне цркве какви су у далекој историји основали исконски православни народи. Нација којој је егзистенцијална основа постојања Римокатолицизам и пангерманизам, одједном према "правашком", "хаесесовском" и ватиканском концепту под своје верско "православно" окриље хоће да стави православне Србе, односно "Хрвате православне вере".

Пошто је српско православље свео на подручје Србије (до Дрине), А. Павелић је по хитном поступку ликвидирао српско-православне парохије и црквене општине на територији Независне државе Хрватске. У делокруг Вјерског одсјека Државног равнатељства за понову, спадала је ликвидација православних црквених општина и цркава и католичење православних Срба. Први законски акт НДХ против Српске православне цркве донет је 5. маја 1941. године. То је била наредба којом престаје да постоји Српска православна црква у НДХ.

Стварањем хрватске православне цркве усташки режим А. Павелића настојао је да докрајчи постојање Срба на простору Независне Државе Хрватске".

Фратри и жупници учествовали су лично у покољима. Фратар бањалучког самостана Петрићевац Филиповић водио је покољ Срба у селима Дракулићи, Мотике и Шарговац, када је поклано 2500 људи. Тај исти фра Мирослав Филиповић био је заповедник логора Јасеновац (додуше, духовна власт га је ставила под забрану свештенослужења; али, то је све). Фрањевац Срећко Перић је руководио покољима Срба у ливањском срезу, обећавајући усташама да ће их исповедити и дати им опроштај греха. Око 5000 људи је побијено на хушкање Перића који је имао титулу "др" и, за време Краљевине Југославије, био католички жупник у Нишу. Фра Вјекослав Шимић благосиљао је покоље Срба у книнском срезу. Фрањевац Јенко Васиљ подстицао је покољ Срба у Павелићевом родном месту Брадина, нешто после Видовдана 1941. године. Фра Дидак Ћорић из самостана Широки Бријег водио је злочинце ка Невесињу и Берковићима. Списак је дуг и страшан...

Све је то Николај, сведочећи у антиконкордатској борби против Ватикана, слути. Зато су га усташе мрзеле. Зато је Шарићев "Католички тједник" (бр. 29/1941) пренео чланак о Николају из "Хрватског народа" од 7. маја 1941, у коме се, под насловом "На столици светог Саве – енглески агент" тврди да је Жича била "средиште енглеске пропаганде", да је у Срба "вјешто сплитана легенда о његовом светаштву", да су Николајеви говори били "изразито шовинистичка политика пропаганда", да је он био идеолог "пансрпске борбене организације" која је управљала Југославијом..

Није то чудо. Они којима је светац Степинац, кривац за прекрштавање 250000 Срба у Ендехазији и члан усташког државног Сабора, не подносе истинску светлост Божјег човека и страдалника из Дахауа.

Православље је на једној страни, а на другој јерес. Јерес потиче од "ајрео", што на грчком значи "бирам". Јеретик је човек који је изабрао другачију веру од вере Христове Цркве. Бирајући другачију веру, он бира и другачија средства да се та вера оствари. Тумачећи Откривење на други начин, он долази и до нарочитог морала. "Ако је јерес довољно јеретична", говорио је енглески писац Честертон, "она утиче и на морал". Јер, православље је, на првом месту, наука о исцељењу човека, усмрћеног грехом. А јерес нуди другачији, алтернативни начин лечења. Рецимо: "Циљ оправдава / освештава – средства". То је изрека која се приписује језуитима а изведена је из њиховог начина деловања у свету. Православни учитељ, Свети Симеон Нови Богослов, вели: "Добро које није учињено на добар начин није добро". Православље је, на првом месту – здравље. Тек онда остало: догматика, литургика, пастирска теологија. А јерес? Јерес, учећи лажно о Богу, човеку и Цркви, води погрешним начинима лечења. Лечењу које то није. Надрилекарству. И не само њему. Пошто су сви греси, како каже Св. авва Агатон, од слабости, а јерес од упорства воље, она у својој озлобљености може и да убија. И убија – пре свега сведоке своје јеретичности. Јерес, као и свака лаж, мрзи Истину и њене носиоце.

Свети Николај Жички није био против римокатолицизма из пуких људских разлога. За њега је римокатолицизам на првом месту био јерес. У свом тексту "Римска вера" он набраја све заблуде које су се вековима сабирале у Риму и проповедале широм света као Истина. Пре свега, ту је учење о незаблудивости папе по питањима догматике и његова апсолутна црквена власт, док је учење православних да је само Дух Свети незаблудив и да Он управља Црквом преко архијерејских сабора који Га молитвено призивају у помоћ. Ту је и римско причешће само под видом хлеба, забрана брака свештенству, кварење поста, спречавања другобрачја, укидање икона уместо којих се нуди сентиментална религиозна уметност, језуитизам у мисионарењу, световна власт папе (док је "Христос, каже Николај, прао ноге ученицима, папи се љубе ноге, ко пред њега изађе! и то је заиста страшно"). Због свега тога, Рим нема благодати. Тамо влада духовна пустош: ни водицу не могу да освештају, а да се не поквари.

У "Речима српском народу кроз тамнички прозор" Николај истиче да се Европа заснива на људској похоти и памети. Похота је папа  - "жеља за влашћу"; памет је – Лутер, "европска решеност да све објасни својом памећу". У својој књизи насталој у Дахау Николај је јасно описао кобно дејство папизма на Европу:

"Од свештеника је потекла саблазан на Западу, од свештеника је почела пропаст Запада, од оних свештеника који скврнише светињу и извртоше закон (Соф. 3,4). Није ли јеврејски првосвештеник Арон сам салио златно теле у пустињи и пустио народ да се клања телету, и то мртвом, уместо живоме Богу.

Скоро хиљаду година Црква Христова на Истоку и на западу била је једна Црква, са истим умом и истим срцем и истом свешћу о дужности. Али на крају прве хиљадугодишњице од рођења Спаситеља света, као да је оковани сатана пуштен из пакла да вара овај свет. А начин сатанин није као начин Христов. Почињући зидати Царство Божје међу људима, Христос је изабрао најпростије и најнезнатније људе. Сатана, пак, увек је презирао мале и незнатне, а дејствовао преко првака, вођа, старешина и главешина, првосвештеника, философа, краљева, државника, научника, уметника и тако даље.

На крају прве хиљадугодишњице сатана је ударио преко првосвештеника западне цркве, њега напутио да се одели од Источне православне цркве, и надувавши у њ дух гордости, наставио га да се завади са свима краљевима и кнежевима свих хришћанских народа, да око шта, него ни око шта; око столице и почасти, првенства и власти. То јест, око свега онога што је Спаситељ ставио на последње место, на најнижу нумеру Свога метра, што је тај првосвештеник дословно извршио.

Оделивши се од Цркве православне, он је стао скврнити светињу и изврати закон Божји. Скврнио је светињу тиме што је одбацио пост као непотребан и завео дворски нечисти живот у својој кући. Извртао је закон Божји, и закон вере, и закон владања (јер то двоје сачињава Божји, закон за спасење људи). Изменио је Символ вере, олакшао подвиг спасења код својих верника тиме што је све оно што се сматрало тешким, заменио лакшим: новчаним прилозима и малим бројем кратких молитава. У току времена он као да је рекао Христу: морамо знати ко је први у Царству Твоме. На питање које су Ти поставили синови Заведејеви, Ти ниси правилно одговорио. Рекао си како, тобож, ко хоће да буде први – нека буде слуга свима и као да је Син Человјечески дошао не да њему служе, него да он служи, и најзад, да би заблуда била већа – опрао си прљаве ноге рибарима. Историја је доказала да си погрешио. Народи су стока глупа. Та стока пре свега тражи вођу и главара, тражи првога изнад свију, тражи непогрешнога. То је основно и главно у сваком друштву и у сваком народу. Ти то ниси могао знати, јер си мало живео у овом свету, млад си умро, и јер ниси студирао психологију маса. Међутим, ми првосвештеници учили смо велике школе, путовали много по свету и живели два пута дуже од тебе. Зато ред је да ти оставиш нама да према своме огромном искуству решимо ово питање. Ти буди на небу што хоћеш, а нама остави земљу; Ти буди Бог на небу, а ми бог на земљи; Ти непогрешан на небу, а ми непогрешни на земљи. Видећеш Ти на крају крајева, да је овај наш практични програм несравњено бољи од твога идеалистичког и младићког програма. Послушај Ти нас старце, који се ево хиљаду година с Твојим именом рвемо, као и са овим поганим светом. Да си слушао старце, Ти не би ни био распет на крст.

Тако је сатана морао шаптати првосвештенику Запада, а тако је првосвештеник најпре морао шаптати Христу, а после  свој шапат објавио целом свету у виду нове догме о својој непогрешивости, то јест о себи као тријумфалном Христу на земљи и као опуномоћеном представнику Бога Саваота пред људима, коме је Бог дао два мача, један мач – да поставља и потврђује краљеве народима земаљским, други мач – да их обара и сургунише.

Шта је била последица тога? Било је оно што пророк Језекиљ виче од имена Божјега: Тешко пастирима Израиљевијем који пасу сами себе... Претилину једете и вуном се одијевате, кољете товно, стада не пасете. Слабијег не кријепите, и болесне не лијечите, рањене не завијате, одагнане не доводите натраг, изгубљене не тражите, него силом и жестином господарите над њима. И распршаше се немајући пастира  (Језекиљ, 34, 2–5). Гибали су се западни народи под оваквим пастирима у недоумици шта ће и куда ће. Видели су ти народи да они који њима говоре о Царству небесном, грабе за себе царство земаљско. И који њима саветују да се не богате, сами се богате.  И то на крваве начине: и који њих одвраћају од властољубља, грабе и купују власт на све стране. Гибали се и колебали народи хришћанског Запада пред овом саблазни као трска пред суровим ветром. Најзад су народи Запада одбацили свога Архипастира, а они који су били учени и богати одбацили су и веру Христову због непојамног антихришћанског става својих првосвештеника.  Дотле је вођ Цркве био и вођ културе. А кад је завада настала, онда културом Запада почео је управљати световњак. Сатана је играо двојну игру: са првосвештеником против краљева, против научника, против културе, а са краљевима против првосвештеника и са носиоцима културе и науке, и уметности и политике против (не само против првосвештеника и клира, него и против) саме вере у њеним основима. Дрскост с једне стране изазвала је дрскост с друге стране. Пакост је родила пакост; презрење је искресало презрење. Једна крајност дозвала је другу крајност. И тако, као што наш песник каже: "Све је пошло ђавољијем трагом." Пркос је завладао на обе стране: пркос Цркве против државе, вере против науке и обратно, свештеника против грађанина и обратно. И тај пркос је пожњео грке плодове, најгорчије у наше дане." Тако је писао Пустињак охридски.

Да би један народ опстао као хришћански, он мора да чува литургијски спомен на своје мученике за Христа и правду Његову. О томе је и писао Свети Николај Жички у свом тексту "Најстрашнија инквизиција", позивајући Србе да се не свете за усташка злодела ("Ко се освети, тај се не посвети"), него да подигну храм у славу новомученика јасеновачких и оних у јаме бачених, храм који ће их још више везивати за Небеску Србију.

Другу такву поруку, сличну оној из "Најстрашније инквизиције", пренео је чикашки прота Душан Поповић 27.3.1956. на сахрани Владике Николаја. Она је мање позната, па је, из Поповићеве беседе, наводимо у целини: "Нећемо ми правити злочиначке и кукавичке освете над ничијом нејачи. Срби су увек били и остали Божји народ. И у цркви и пред црквом; и у двору и на дому; и на саборима и у војсци – свугде су Срби били отмени и господствени. Нећемо данашњицом ни сутрашњицом да омаловажимо славну нашу прошлост, и да оскрнавимо част нашег светлог оружја. Нећемо ми у крви освете над Хрватима. Ми нећемо као и они, под фирмом Криста и Хришћанства да прљамо наше чисте и невине руке у крви њихове деце, девојака, жена и стараца. Ми нећемо да се служимо средствима њиховим, јер бисмо били као и они. Али, то не значи да нећемо никакву освету. Поготову према онима који се не кају и не признају грех нечувених злодела у историји света. Ми ћемо им се осветити али овако: Када се, ако Бог да, ослободи наша земља тираније, и када се ми вратимо, подигнућемо један храм, широк у ширину и висок до неба. Озидаћемо га тамо, далеко иза Дрине; тамо где су највише злодела починили. Оградићемо га огромним зидом, па ћемо онда са све – четири стране великим словима – ћирилицом – написати овако: "Овај храм подижу Срби у спомен 800.000 најновијих српских мученика: нејаке деце, невиних девица, незаштићених мајки и сестара и оронулих стараца, које на нечувен начин у мукама уморише католици Хрвати, зато што бејаху СРБИ И ПРАВОСЛАВНИ". Тај храм, како га ја замишљам, биће највећа освета Хрватима, јер ће њих и њихове наследнице вечито опомињати, и гристи им савест за нечувене злочине, које починише над заштићеним робљем српским".

Да ли се то десило?

Није.

Такав храм није подигнут.

Зато смо се и обрели овде где јесмо. И зато се бавимо „светошћу“ Алојзија Степинца.

Свети владико Николаје, моли Бога да се уразумимо!  

др Владимир Димитријевић

Новe књигe за преузимање - (Download)

dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

ДНЕВНИК АПОКАЛИПСЕ
ОХРАНА - Романов

Преузмите комплетну књигу ,4 MB (PDF)

 

od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

ОД СВЕТОГ САВЕ ДО ЂЕРЂА СОРОША

Зборник радова о реформи школства

Преузмите комплетну књигу 6,3 MB (PDF)

 

 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

ОБОЖЕЊЕ НИЈЕ ИНДИВИДУАЦИЈА
Православни поглед на Хесеа и Јунга

Преузмите комплетну књигу 0,9 MB (PDF)

svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

СВЕТОСАВСКИ СВЕШТЕНИК ПРОТА МИЛИВОЈЕ МАРИЧИЋ,
ДУХОВНИ СИН ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Преузмите комплетну књигу 0,6 MB (PDF)

ШКОЛОКАУСТ
 Преузмите комплетну књигу 1MB (PDF)

СРБОЦИД
Преузмите комплетну књигу 1,3MB (PDF)

ГЕОПОЛИТИКА СВЕТОСАВЉА 
Преузми комплетну књигу 1,4MB (PDF)

ХОМИНТЕРНА И ГЕЈСТАПО
Преузми комплетну књигу 1,6MB (PDF)

ЗАВЕТНИЦИ И БЕГУНЦИ
Преузми комплетну књигу 1,8MB (PDF)

КЊИГЕ ОД УТРОБЕ
Преузмите комплетну књигу 1MB (PDF)

Светосавље и литургијска реформа

Преузми комплетну књигу: 1,5 MB (PDF) ⇒►

Са страхом Божјим и вером приступите!

Преузми комплетну књигу: 0,8 MB (PDF) ⇒►

Актуелно

СА Сабор Руске Цркве 2017. године: између Светог Предања и екуменизма

sabor rpc 2017Овогодишњи СА Сабор Руске Православне Цркве протекао је у атмосфери прославе стогодишњице обнове патријаршије у Русији, до које је дошло у страшном тренутку руске историје, када су бољшевички сатанисти преузели власт. На престо патријаха московског попео се смерни Тихон Исповедник, који је у најтеже дане водио брод Цркве између Сциле и Харибде.

Опширније...

Рушење породице и обнова паганства

 nikodijevici 1930. НОВИ ДАНАК У КРВИ

Центар за социјални рад Звездара одузео је дете, шестогодишњу девојчицу, породици Тркуља.  

Породица је за педесет дана само три пута видела своју кћи. Случај је опасан преседан јер је познато да све радње у вези са малолетним лицем морају бити искључиво у његовом најбољем интересу и на основу решења суда, које овде не постоји. Отац и мајка којима је кћи одузета нису судски лишени родитељских права.

Ипак, ма колико био застрашујући, нећемо детаљније писати о случају Тркуља, о коме је написан низ чланака на Интернету, па свако ко жели може да се са њим упозна. Судбина брачног пара са Звездаре повод је да се позабавимо широм појавом:претварањем Србије у ЕУ концлогор, у коме ће традиционална породица бити разбијена, а нови „данак у крви“ уобичајена појава, само због безумне јурњаве у бриселску клопку и преписивања туђих закона, непримерених како нашој традицији, тако и здравом разуму.

Опширније...

Сви смо ми породица Тркуља - устанимо у одбрану деце

trkulja porodica otmica detetaВЛАДИКА НИКОЛАЈ ЈЕ ОВО ПРОРЕКАО

У својој песми „Небеска Литургија“ Свети владика Николај прориче шта ће бити са Србима кад отпадну од Бога:“Још завеза руке у Србина,/ да не смије радит’ ван кулука;/ Нити сести, нити хљеба јести/ без сатанске горде заповести;/ Нити своју децу својом звати, /нит слободно мислит’ ни дисати.“ И то време је дошло. И на наше се очи збива. Девојчица од шест година, Марија Тркуља, одузета је својим родитељима од стране Центра за социјални рад, и родитељи не могу да је виде. Овај застрашујући случај, који још траје, показује куда иде Србија под влашћу ЕУ интегратора и компаније, којих би се, како рече Николај, „марва застидјела и вепрови дивљи посрамили“.(1)

Србију, негда православну земљу, чека страва новог ропства: породица Тркуља је само међу првима на удару. Јер, ова  власт је спремна да широм света продаје нашу децу.(2)

ШВЕДСКИ СТАНДАРДИ ОТИМАЊА ДЕЦЕ

Ви, наравно, сањате о „шведском стандарду“. Ево шта каже Ирина Бергсет, Рускиња којој су у Норвешкој одузели децу, и  која је у својој Отаџбини покренула велику борбу за заштиту породице, о томе како се шведски стандард примењује на децу:

Опширније...

Who is Online

Ко је на мрежи: 29 гостију и нема пријављених чланова