vladika nikolaj i jugoslovenstvo"Kad bi Rim imao ovakvoga fratora, dao bi za njega celo zemljište na kojem je sazidan Vatikan"

U mladosti, jeromonah Nikolaj bio je svim svojim srcem za ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca. Godine 1915, kao izaslanik Nikole Pašića, a u ime Kraljevine Srbije, putovao je po SAD i govorio na skupovima Južnih Slovena. U julu, na kongresu u Pitsburgu, pred rimokatolicima i pravoslavnima, založio se za narodno jedinstvo i versku toleranciju.

Po svedočenju dr Milade Paulove, u knjizi "Jugoslovenski odbor"(Zagreb, 1924), "Velimirović je /.../ ujedinio u jednoj zajedničkoj rezoluciji skoro sve srpske, hrvatske i slovenske novine i novinare u Sjevernoj Americi, te su se obavezali, da će raditi za oslobođenje i ujedinjenje".

Na skupovima, Nikolaj je govorio: "Kad vas pitaju Amerikanci, jeste li vi Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod, nemojte reći da jeste. Kažite im da, kad razgovaramo, moramo uzeti tumača. Običaji su nam različiti. Srbi su ljudožderi, a Hrvati civilizovani. Srbi veruju u Budu, a Hrvati u Muhameda

Nemojte im reći da smo jedno. Jer ako im rečete da govorimo istim jezikom, zapitaće vas: Pa zašto niste zajedno? Ismejaće vas, narugaće vam se. Krijte svoju sramotu, i recite im da se ne poznajemo... Braćo moja iz Austrije, ja vam donosim pozdrav majke Srbije, mučenice teške, koja suzama spira krv iz svojih rana, koja, pogurena, teško zamišljena, misli na sve vas. Ona vas pozdravlja i ništa od vas ne traži, do jedino da joj pružite prijateljsku sinovsku ruku".

Svedok oduševljenog, mesijanski intoniranog jugoslovenstva, ruski arhiepiskop Evdokim biće zabrinut zbog odstupanja Nikolajevog od dogmata o Pravoslavnoj Crkvi kao jedinitoj Crkvi Božjoj. U izveštaju Svetom Sinodu Ruske Crkve, vladika Evodkim piše: "U sadašnje vreme pojavio se u Americi neki srpski jeromonah dr Nikolaj Velimirović koji unosi veliku smutnju u život Srba i drugih slovenskih narodnosti svojim propovedima o Jugoslaviji i o Religiji budućnosti te nove Jugoslavije /.../ On u svojoj religiji "budućeg" skoro u celini prima katoličanstvo, od koga mnogi od Južnih Slovena, blagodareći hiljadugodišnjoj vladavini Rima nad njima, ne mogu se odreći. Na taj način, na žrtvu nesrećne ideje prinosi čistotu, visinu i lepotu pravoslavlja".

Nikolaj je, zaista, propovedao sveslovensku religiju kao svehrišćansku i svečovečansku. Pravoslavlje, rimokatolicizam i protestantizam trebalo je da se ujedine u deci Matere Slave, i da svetu kažu novo slovo Dostojevskog. Da je njegova beseda imala širok odjek među Južnim Slovenima u SAD, svedoči i srbski arhimandrit Danilo, koji je velikim sabranjima prisustvovao:

"Neposredno posle naše Albanske Golgote, kad su malodušni počeli gubiti svaku nadu i kad je američka javnost prema novinarskim (Dumbinim) vestima počela smatrati Srbiju sahranjenu za sva vremena, pojavljuje se u Americi jedan crni kaluđer iz Srbije. Dalekovidni Pašić nazreo je u njemu, što obični ljudi nisu videli i zaželeo je da se Nikolaj pojavi u Americi.

Prva Nikolajeva pojava u javnosti beše u Pitsburgu. Govorio je u jednom pozorištu pred pet hiljada Srba i Hrvata o temi "Roblje raskida okove". Tim prvim nastupom on je pokidao lance austrijske vekovne propagande, koji su sputavali dušu Srba i Hrvata, i kao nekom mađioničkom silom zbratimio razbraćenu braću, tako da su svi kao jedan u organskom zanosu sa zbora uputili telegrame u Pariz i London. U tim telegramima izražavaju odluku konačnog kidanja sa Austrijom, a večnog sjedinjenja sa Srbijom.

Istaknuti pitsburški Jugosloveni, posle ovoga prvoga predavanja, zaželeli su da se pobliže upoznaju sa ocem Nikolajem. Bilo nas je nešto preko stotine na večeri u Srpskom domu u Mekis-roksu, predgrađu Pitsburga. Vrlo uvaženi pretsednik Hrvatske zajednice, danas pokojni Josip Marohnić, kazao je na toj večeri za našeg crnog kaluđera ovo: "Kad bi Rim imao ovakvoga fratora, dao bi za njega celo zemljište na kojem je sazidan Vatikan".

Jugosloveni su osvojeni ovim prvim javnim nastupom, ali još nije probijen led pred američkom javnošću; jasnije rečeno, pred odlučujućom javnošću, radi koje je Nikolaj i prešao Okean. Posle ovoga prvoga zbora zaslugom istog pokojnoga Marohnića, našao se u pozorištu neki saradnik jednoga od pitsburških listova. Bio je pretstavljen Nikolaju. Posle nekoliko rečenica izgubio se i za nepuno pola časa našlo se u pozorištu sedam novinara, saradnika svih sedam pitsburških dnevnika. Posle kratkog razgovora, meni se obratio saradnik najuglednijeg tamošnjega lista "Pitsburg Dispeč" – sa ovim rečima: "Kakav je ovo čovek? On sa nekoliko rečenica uništava čitave tomove austrijskih napisa o Srbiji!" I to je bilo dovoljno. Sutradan osvanuli su listovi sa krupnim naslovima o Nikolaju u pravednoj borbi Srbije za pravdu i demokratiju. Tako je bilo u Pitsburgu, a tako isto, u Klivlandu, Ditroitu, Čikagu, Geri, Denveru, Sent Luizu, Los Anđelosu, San Francisku – sve najvećim gradovima unije, a najjačim centrima naše emigracije.

Nikolaj se nije ograničio samo na ovakav rad. Radio je i u drugom pravcu. U Stubenvilu, gde sam ja služio posle predavanja, pristupilo se skupljanju priloga za Crveni krst i izbeglice. Pod snažnim uticajem Nikolajeva govora slušaoci su došli u neki zanos: skidali su sa sebe nakite i zalagali, jer neočekivano nisu imali kod sebe novaca – i za jedan čas skupljeno je nekoliko hiljada dolara. Tako se išlo redom u Jangstaunu, Farelu, Volmerdingu, Stiltonu, Mekisportu i svima našim naseljima od Atlantika do Pacifika.

Eto takav je bio i tako radio kaluđer Nikolaj!"

Tako je bilo u početku.

Postepeno će Nikolaj shvatiti da je Rim Hrvate previše zaslepeo i da zajednička država postaje "prkos Bogu i Svetom Savi" ("Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor".) Čak i prividno projugoslovenski orjentisani rimokatolički prelati pokazaće svoje pravo lice. Zagrebački nadbiskup Bauer zabraniće svako učešće svojoj pastvi u obeležavanju Svetosavske godine 1935, što će Nikolaja navesti da napiše jedno ogorčeno pismo, podsećajući da su, u doba turskog ropstva, čak i bosanski franjevci gajili kult Svetog Save, i da je Andrija Kačić Miošić pevao da "rad’ čudesa Svetitelja Save / slovinske ga sve države slave". Pisaće Nikolaj i rimokatoličkom župniku Antonu Korošcu, koji je u Stojadinovićevoj vladi bio ministar unutrašnjih poslova, i koji je naredio juriš na srbsku pravoslavnu litiju 19. jula 1937. godine. Nikolaj je pitao Korošca kako se usuđuje da služi misu posle takvih, dioklecijanovskih postupaka.

Posle svega je došla i 1939. godina i Vlada Cvetković – Maček, koja stvara Banovinu Hrvatsku, tu praosnovu krvave Endehazije. Godine 1940, u oktobru, s Nikolajem je razgovarao dr Mihailo Konstantinović, ministar bez portfelja u toj Vladi, koji je bio veoma zaslužan za ustupke Mačeku i Hrvatima. Konstantinović je ubeđivao Nikolaja da su Hrvati sada zadovoljni, i da su "došli do saznanja da je ova država zajednička". Međutim, Vladika je znao pravo stanje stvari; njegov prijatelj, dr Irinej Đorđević, bio je episkop dalmatinski. Zašto Nikolaj kaže Konstantinoviću da Hrvati gone ćirilicu i Srbe, na šta ih ovaj pravda, tvrdeći da je državna vlast kaznila 6000 Hrvata zbog nošenja hrvatske zastavice u reveru. Ističući da naš narod ni ne zna za drugu zastavu sem jugoslovenske, Nikolaj upozorava ministra da je "Hrvatima dat Mostar" i da "Hrvatska postaje polako zasebna država". Opasnost, po Nikolaju, potiče od Katoličke crkve. On je izražavao želju da Hrvati imaju svoju nacionalnu crkvu, da ne budu potčinjeni papi.

Da je Nikolaj bio u pravu, brzo se pokazalo.

Godina 1941. bila je (kakva ironija istorije!) godina velikog jubileja – 1300 godina veza Hrvata sa Svetom Stolicom". Svuda se isticalo da je Rim uveo Hrvatsku u civilizaciju i stvorilo hrvatski nacionalni duh. Dolazak ustaša na vlast pokazaće kakav je plod vatikanskog civilizovanja i suptilizacije Hrvata.

Srbi su svagda bili mrski pravoslavni "Bizant". Ustaški naučnik i svećenik, dr Ivo Guberina, u svom tekstu "Ustaštvo i katolicizam" ("Hrvatska smotra" 7 – 10/1943.) isticao je da je cilj pravoslavnih Srba bio "kulturno uništenje" Hrvatske kao "predziđa kršćanskog zapada", da bi se njihove ideje slobodno širile dunavskom kotlinom. "Bizant je išao za tim da se čitav hrvatski narod kulturno bizantinira, a politički posrbi". Ustaški klerik Guberina tvrdio je da su takvi Srbi mogli da razumeju samo jezik oružja. Još jedan ustaški ideolog i svećenik, Krunoslav Draganović, tvrdio je da su se u Endehaziji "ostvarili snovi najboljih njezinih sinova". Granica Hrvatske na Drini, govorio je dr Ivo Trumpić, nije slučajna – i nju je vekovima pre, odredio Vatikan; a Draganović je u ushićenju klicao Rimu: "Hrvatski je narod najuže vezan s Petrovim nasljednicima na Rimskoj Stolici vezama vjere i kulture, vezama ljubavi i odanosti. Oni su ga uveli u poviest, u Crkvu Kristovu, u europsku zajednicu... Rukom rimskih papa primili su Hrvati iz neiscrpive riznice Katoličke crkve bezbrojna duhovna i materijalna dobra". Guberina je dodavao da ustaški pokret stvara prave uslove za uzgajanje "Hrvata – katolika". Sarajevski nadbiskup Ivan Šarić hvalio se u "Katoličkom tjedniku" br. 20. (18. maj 1941.) kako je svoj boravak u SAD 1937-1938. koristio za susrete i dogovore sa ustašama, ističući njihovu odanost papi i verskim dužnostima krišćana, koju su uočavali i stranci rimokatoličke vere.

Onaj rimokatolicizam Hrvata, za koji je Nikolaj u mladosti verovao da će moći da se uklopi u sveslovensko hrišćanstvo, pokazao je svoje borbeno lice u Drugom svetskom ratu, o čemu dr Nikola Žutić svedoči: "Prevođenje na rimokatolicizam za pojedine Srbe je značilo i životni opstanak. Pod takvim motom je nastupao i sam nadbiskup Alojzije Stepinac jer je često isticao da pokatoličavanje treba dozvoliti samo u slučajevima kad to može spasiti ljude od nesreće. Međutim, i sami sveštenici su postajali bojovnici i tabornici i kao takvi bili inicijatori mučenja, ubijanja i zlostavljanja Srba. Pojedini fratri i časne sestre nosili su u jednoj ruci ustaški bodež a u drugoj molitvenik i križ. Ceo Srem je bio preplavljen lecima biskupa Akšamovića u kojima je pozivao Srbe da spasu život i imovinu prelaskom u katoličanstvo. Međutim, u praksi se dešavalo da su i mnogi pokatoličeni Srbi naknadno ubijani posle ustaških "reči utehe" da im je prekrštavanjem spašena duša ali ne i život.

Pored direktnog prevođenja pravoslavnih Srba u rimokatolicizam, nasilnim prekrštavanjem, čelnici NDH počinju da primenjuju Kvaternikove, Starčevićeve, Pavlinovićeve, Frankove, Radićeve i Draganovićeve ideje o Srbima kao Hrvatima pravoslavne vere. Svi navedeni su odricali postojanje srpskog naroda i srpskog nacionalnog imena na području mitomanske rimokatoličke i "pravaške" Velike Hrvatske, svodeći Srbe samo na teritoriju Srbije do Drine. Izvan tog područja svi pravoslavni su bili Hrvati -–pravoslavne vere. Kroatizacija "pravaškog" velikohrvatskog prostora nije se mogla uspešno izvršiti sve dok se ne uništi Srpska pravoslavna crkva na tim područjima. Zato je još 1918. godine pisao dr Ivo Pilar da "dok postoji Srpska pravoslavna crkva, srpstvo i njegova država su neuništivi i ne mogu biti u svojim stremljenjima ograničeni niti prostorom, niti vremenom, niti pak saznanjem realnih mogućnosti".

Poglavnik Ante Pavelić je, u odnosu na Srbe i pravoslavlje, delovao prema idejnom konceptu pokretača "pravaškog" političkog pokreta. Striktno se držao njihove teze o nacionalnom karakteru pravoslavlja, pa je iz njega izvlačio prava "hrvatskog naroda" ("Hrvata pravoslavne vere") da ima svoju pravoslavnu crkvu. Zato je februara 1942. godine izjavio sledeće: "U pravoslavlje ne dira nitko, ali u hrvatskoj državi ne može biti srbske pravoslavne crkve... kažem još jednom, ne može biti srbske, a ne može biti ni grčko-pravoslavne. Zašto? Zato jer su svugdje na svietu pravoslavne crkve nacionalne crkve. Srbska pravoslavna crkva jest sastavni dio srbske države, Srbije... To može biti u Srbiji, to je moglo biti i u nesretnoj Jugoslaviji, ali u hrvatskoj državi to ne može i neće biti... Nećemo dozvoliti da bilo koja crkva postane jednim političkim sredstvom, napose uperenim protiv opstanka hrvatskog naroda i hrvatske države". "Pravaši" i A. Pavelić zastupali su apsurdnu analogiju jer su za "hrvatski narod" (koji nema nikakvu istorijsku narodnosnu osnovu jer predstavlja naciju – konglomerat rimokatoličkih naroda i prekrštenih Srba) tražili pravo osnivanja svoje pravoslavne crkve kakvi su u dalekoj istoriji osnovali iskonski pravoslavni narodi. Nacija kojoj je egzistencijalna osnova postojanja Rimokatolicizam i pangermanizam, odjednom prema "pravaškom", "haesesovskom" i vatikanskom konceptu pod svoje versko "pravoslavno" okrilje hoće da stavi pravoslavne Srbe, odnosno "Hrvate pravoslavne vere".

Pošto je srpsko pravoslavlje sveo na područje Srbije (do Drine), A. Pavelić je po hitnom postupku likvidirao srpsko-pravoslavne parohije i crkvene opštine na teritoriji Nezavisne države Hrvatske. U delokrug Vjerskog odsjeka Državnog ravnateljstva za ponovu, spadala je likvidacija pravoslavnih crkvenih opština i crkava i katoličenje pravoslavnih Srba. Prvi zakonski akt NDH protiv Srpske pravoslavne crkve donet je 5. maja 1941. godine. To je bila naredba kojom prestaje da postoji Srpska pravoslavna crkva u NDH.

Stvaranjem hrvatske pravoslavne crkve ustaški režim A. Pavelića nastojao je da dokrajči postojanje Srba na prostoru Nezavisne Države Hrvatske".

Fratri i župnici učestvovali su lično u pokoljima. Fratar banjalučkog samostana Petrićevac Filipović vodio je pokolj Srba u selima Drakulići, Motike i Šargovac, kada je poklano 2500 ljudi. Taj isti fra Miroslav Filipović bio je zapovednik logora Jasenovac (doduše, duhovna vlast ga je stavila pod zabranu sveštenosluženja; ali, to je sve). Franjevac Srećko Perić je rukovodio pokoljima Srba u livanjskom srezu, obećavajući ustašama da će ih ispovediti i dati im oproštaj greha. Oko 5000 ljudi je pobijeno na huškanje Perića koji je imao titulu "dr" i, za vreme Kraljevine Jugoslavije, bio katolički župnik u Nišu. Fra Vjekoslav Šimić blagosiljao je pokolje Srba u kninskom srezu. Franjevac Jenko Vasilj podsticao je pokolj Srba u Pavelićevom rodnom mestu Bradina, nešto posle Vidovdana 1941. godine. Fra Didak Ćorić iz samostana Široki Brijeg vodio je zločince ka Nevesinju i Berkovićima. Spisak je dug i strašan...

Sve je to Nikolaj, svedočeći u antikonkordatskoj borbi protiv Vatikana, sluti. Zato su ga ustaše mrzele. Zato je Šarićev "Katolički tjednik" (br. 29/1941) preneo članak o Nikolaju iz "Hrvatskog naroda" od 7. maja 1941, u kome se, pod naslovom "Na stolici svetog Save – engleski agent" tvrdi da je Žiča bila "središte engleske propagande", da je u Srba "vješto splitana legenda o njegovom svetaštvu", da su Nikolajevi govori bili "izrazito šovinistička politika propaganda", da je on bio ideolog "pansrpske borbene organizacije" koja je upravljala Jugoslavijom..

Nije to čudo. Oni kojima je svetac Stepinac, krivac za prekrštavanje 250000 Srba u Endehaziji i član ustaškog državnog Sabora, ne podnose istinsku svetlost Božjeg čoveka i stradalnika iz Dahaua.

Pravoslavlje je na jednoj strani, a na drugoj jeres. Jeres potiče od "ajreo", što na grčkom znači "biram". Jeretik je čovek koji je izabrao drugačiju veru od vere Hristove Crkve. Birajući drugačiju veru, on bira i drugačija sredstva da se ta vera ostvari. Tumačeći Otkrivenje na drugi način, on dolazi i do naročitog morala. "Ako je jeres dovoljno jeretična", govorio je engleski pisac Česterton, "ona utiče i na moral". Jer, pravoslavlje je, na prvom mestu, nauka o isceljenju čoveka, usmrćenog grehom. A jeres nudi drugačiji, alternativni način lečenja. Recimo: "Cilj opravdava / osveštava – sredstva". To je izreka koja se pripisuje jezuitima a izvedena je iz njihovog načina delovanja u svetu. Pravoslavni učitelj, Sveti Simeon Novi Bogoslov, veli: "Dobro koje nije učinjeno na dobar način nije dobro". Pravoslavlje je, na prvom mestu – zdravlje. Tek onda ostalo: dogmatika, liturgika, pastirska teologija. A jeres? Jeres, učeći lažno o Bogu, čoveku i Crkvi, vodi pogrešnim načinima lečenja. Lečenju koje to nije. Nadrilekarstvu. I ne samo njemu. Pošto su svi gresi, kako kaže Sv. avva Agaton, od slabosti, a jeres od uporstva volje, ona u svojoj ozlobljenosti može i da ubija. I ubija – pre svega svedoke svoje jeretičnosti. Jeres, kao i svaka laž, mrzi Istinu i njene nosioce.

Sveti Nikolaj Žički nije bio protiv rimokatolicizma iz pukih ljudskih razloga. Za njega je rimokatolicizam na prvom mestu bio jeres. U svom tekstu "Rimska vera" on nabraja sve zablude koje su se vekovima sabirale u Rimu i propovedale širom sveta kao Istina. Pre svega, tu je učenje o nezabludivosti pape po pitanjima dogmatike i njegova apsolutna crkvena vlast, dok je učenje pravoslavnih da je samo Duh Sveti nezabludiv i da On upravlja Crkvom preko arhijerejskih sabora koji Ga molitveno prizivaju u pomoć. Tu je i rimsko pričešće samo pod vidom hleba, zabrana braka sveštenstvu, kvarenje posta, sprečavanja drugobračja, ukidanje ikona umesto kojih se nudi sentimentalna religiozna umetnost, jezuitizam u misionarenju, svetovna vlast pape (dok je "Hristos, kaže Nikolaj, prao noge učenicima, papi se ljube noge, ko pred njega izađe! i to je zaista strašno"). Zbog svega toga, Rim nema blagodati. Tamo vlada duhovna pustoš: ni vodicu ne mogu da osveštaju, a da se ne pokvari.

U "Rečima srpskom narodu kroz tamnički prozor" Nikolaj ističe da se Evropa zasniva na ljudskoj pohoti i pameti. Pohota je papa - "želja za vlašću"; pamet je – Luter, "evropska rešenost da sve objasni svojom pameću". U svojoj knjizi nastaloj u Dahau Nikolaj je jasno opisao kobno dejstvo papizma na Evropu:

"Od sveštenika je potekla sablazan na Zapadu, od sveštenika je počela propast Zapada, od onih sveštenika koji skvrniše svetinju i izvrtoše zakon (Sof. 3,4). Nije li jevrejski prvosveštenik Aron sam salio zlatno tele u pustinji i pustio narod da se klanja teletu, i to mrtvom, umesto živome Bogu.

Skoro hiljadu godina Crkva Hristova na Istoku i na zapadu bila je jedna Crkva, sa istim umom i istim srcem i istom svešću o dužnosti. Ali na kraju prve hiljadugodišnjice od rođenja Spasitelja sveta, kao da je okovani satana pušten iz pakla da vara ovaj svet. A način satanin nije kao način Hristov. Počinjući zidati Carstvo Božje među ljudima, Hristos je izabrao najprostije i najneznatnije ljude. Satana, pak, uvek je prezirao male i neznatne, a dejstvovao preko prvaka, vođa, starešina i glavešina, prvosveštenika, filosofa, kraljeva, državnika, naučnika, umetnika i tako dalje.

Na kraju prve hiljadugodišnjice satana je udario preko prvosveštenika zapadne crkve, njega naputio da se odeli od Istočne pravoslavne crkve, i naduvavši u nj duh gordosti, nastavio ga da se zavadi sa svima kraljevima i kneževima svih hrišćanskih naroda, da oko šta, nego ni oko šta; oko stolice i počasti, prvenstva i vlasti. To jest, oko svega onoga što je Spasitelj stavio na poslednje mesto, na najnižu numeru Svoga metra, što je taj prvosveštenik doslovno izvršio.

Odelivši se od Crkve pravoslavne, on je stao skvrniti svetinju i izvrati zakon Božji. Skvrnio je svetinju time što je odbacio post kao nepotreban i zaveo dvorski nečisti život u svojoj kući. Izvrtao je zakon Božji, i zakon vere, i zakon vladanja (jer to dvoje sačinjava Božji, zakon za spasenje ljudi). Izmenio je Simvol vere, olakšao podvig spasenja kod svojih vernika time što je sve ono što se smatralo teškim, zamenio lakšim: novčanim prilozima i malim brojem kratkih molitava. U toku vremena on kao da je rekao Hristu: moramo znati ko je prvi u Carstvu Tvome. Na pitanje koje su Ti postavili sinovi Zavedejevi, Ti nisi pravilno odgovorio. Rekao si kako, tobož, ko hoće da bude prvi – neka bude sluga svima i kao da je Sin Čelovječeski došao ne da njemu služe, nego da on služi, i najzad, da bi zabluda bila veća – oprao si prljave noge ribarima. Istorija je dokazala da si pogrešio. Narodi su stoka glupa. Ta stoka pre svega traži vođu i glavara, traži prvoga iznad sviju, traži nepogrešnoga. To je osnovno i glavno u svakom društvu i u svakom narodu. Ti to nisi mogao znati, jer si malo živeo u ovom svetu, mlad si umro, i jer nisi studirao psihologiju masa. Međutim, mi prvosveštenici učili smo velike škole, putovali mnogo po svetu i živeli dva puta duže od tebe. Zato red je da ti ostaviš nama da prema svome ogromnom iskustvu rešimo ovo pitanje. Ti budi na nebu što hoćeš, a nama ostavi zemlju; Ti budi Bog na nebu, a mi bog na zemlji; Ti nepogrešan na nebu, a mi nepogrešni na zemlji. Videćeš Ti na kraju krajeva, da je ovaj naš praktični program nesravnjeno bolji od tvoga idealističkog i mladićkog programa. Poslušaj Ti nas starce, koji se evo hiljadu godina s Tvojim imenom rvemo, kao i sa ovim poganim svetom. Da si slušao starce, Ti ne bi ni bio raspet na krst.

Tako je satana morao šaptati prvosvešteniku Zapada, a tako je prvosveštenik najpre morao šaptati Hristu, a posle svoj šapat objavio celom svetu u vidu nove dogme o svojoj nepogrešivosti, to jest o sebi kao trijumfalnom Hristu na zemlji i kao opunomoćenom predstavniku Boga Savaota pred ljudima, kome je Bog dao dva mača, jedan mač – da postavlja i potvrđuje kraljeve narodima zemaljskim, drugi mač – da ih obara i surguniše.

Šta je bila posledica toga? Bilo je ono što prorok Jezekilj viče od imena Božjega: Teško pastirima Izrailjevijem koji pasu sami sebe... Pretilinu jedete i vunom se odijevate, koljete tovno, stada ne pasete. Slabijeg ne krijepite, i bolesne ne liječite, ranjene ne zavijate, odagnane ne dovodite natrag, izgubljene ne tražite, nego silom i žestinom gospodarite nad njima. I raspršaše se nemajući pastira (Jezekilj, 34, 2–5). Gibali su se zapadni narodi pod ovakvim pastirima u nedoumici šta će i kuda će. Videli su ti narodi da oni koji njima govore o Carstvu nebesnom, grabe za sebe carstvo zemaljsko. I koji njima savetuju da se ne bogate, sami se bogate. I to na krvave načine: i koji njih odvraćaju od vlastoljublja, grabe i kupuju vlast na sve strane. Gibali se i kolebali narodi hrišćanskog Zapada pred ovom sablazni kao trska pred surovim vetrom. Najzad su narodi Zapada odbacili svoga Arhipastira, a oni koji su bili učeni i bogati odbacili su i veru Hristovu zbog nepojamnog antihrišćanskog stava svojih prvosveštenika. Dotle je vođ Crkve bio i vođ kulture. A kad je zavada nastala, onda kulturom Zapada počeo je upravljati svetovnjak. Satana je igrao dvojnu igru: sa prvosveštenikom protiv kraljeva, protiv naučnika, protiv kulture, a sa kraljevima protiv prvosveštenika i sa nosiocima kulture i nauke, i umetnosti i politike protiv (ne samo protiv prvosveštenika i klira, nego i protiv) same vere u njenim osnovima. Drskost s jedne strane izazvala je drskost s druge strane. Pakost je rodila pakost; prezrenje je iskresalo prezrenje. Jedna krajnost dozvala je drugu krajnost. I tako, kao što naš pesnik kaže: "Sve je pošlo đavoljijem tragom." Prkos je zavladao na obe strane: prkos Crkve protiv države, vere protiv nauke i obratno, sveštenika protiv građanina i obratno. I taj prkos je požnjeo grke plodove, najgorčije u naše dane." Tako je pisao Pustinjak ohridski.

Da bi jedan narod opstao kao hrišćanski, on mora da čuva liturgijski spomen na svoje mučenike za Hrista i pravdu Njegovu. O tome je i pisao Sveti Nikolaj Žički u svom tekstu "Najstrašnija inkvizicija", pozivajući Srbe da se ne svete za ustaška zlodela ("Ko se osveti, taj se ne posveti"), nego da podignu hram u slavu novomučenika jasenovačkih i onih u jame bačenih, hram koji će ih još više vezivati za Nebesku Srbiju.

Drugu takvu poruku, sličnu onoj iz "Najstrašnije inkvizicije", preneo je čikaški prota Dušan Popović 27.3.1956. na sahrani Vladike Nikolaja. Ona je manje poznata, pa je, iz Popovićeve besede, navodimo u celini: "Nećemo mi praviti zločinačke i kukavičke osvete nad ničijom nejači. Srbi su uvek bili i ostali Božji narod. I u crkvi i pred crkvom; i u dvoru i na domu; i na saborima i u vojsci – svugde su Srbi bili otmeni i gospodstveni. Nećemo današnjicom ni sutrašnjicom da omalovažimo slavnu našu prošlost, i da oskrnavimo čast našeg svetlog oružja. Nećemo mi u krvi osvete nad Hrvatima. Mi nećemo kao i oni, pod firmom Krista i Hrišćanstva da prljamo naše čiste i nevine ruke u krvi njihove dece, devojaka, žena i staraca. Mi nećemo da se služimo sredstvima njihovim, jer bismo bili kao i oni. Ali, to ne znači da nećemo nikakvu osvetu. Pogotovu prema onima koji se ne kaju i ne priznaju greh nečuvenih zlodela u istoriji sveta. Mi ćemo im se osvetiti ali ovako: Kada se, ako Bog da, oslobodi naša zemlja tiranije, i kada se mi vratimo, podignućemo jedan hram, širok u širinu i visok do neba. Ozidaćemo ga tamo, daleko iza Drine; tamo gde su najviše zlodela počinili. Ogradićemo ga ogromnim zidom, pa ćemo onda sa sve – četiri strane velikim slovima – ćirilicom – napisati ovako: "Ovaj hram podižu Srbi u spomen 800.000 najnovijih srpskih mučenika: nejake dece, nevinih devica, nezaštićenih majki i sestara i oronulih staraca, koje na nečuven način u mukama umoriše katolici Hrvati, zato što bejahu SRBI I PRAVOSLAVNI". Taj hram, kako ga ja zamišljam, biće najveća osveta Hrvatima, jer će njih i njihove naslednice večito opominjati, i gristi im savest za nečuvene zločine, koje počiniše nad zaštićenim robljem srpskim".

Da li se to desilo?

Nije.

Takav hram nije podignut.

Zato smo se i obreli ovde gde jesmo. I zato se bavimo „svetošću“ Alojzija Stepinca.

Sveti vladiko Nikolaje, moli Boga da se urazumimo!

dr Vladimir Dimitrijević

ПЕТИЦИЈА за Др Владимира Димитријевића

peticija dr vladimir dimitrijevic

 

 

Broj pregleda članaka
1293030

Nove knjige za preuzimanje - (Download)

knjiga sta se rodi kad se gender rodi vladimir dimitrijevic

Šta se zgodi kad se DŽENDER rodi
- politički HOMOSEKSUALIZAM kao novi BOLJŠEVIZAM

  Kanonizacija alojza Stepinca - knjiga

klovnokratija dr vladimir dimitrijevic zoran cvorovic knjiga
KLOVNOKRATIJA

Srbija za vlade Aleksandra Vučića
Dr Zoran Čvorović
Dr Vladimir Dimitrijević

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,5 MB)

 da se zna knjiga

DA SE ZNA
Poverenik za zaštitu
ravnopravnosti protiv
slobode mišljenja i izražavanja

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,94 MB)

srbi krivi za sve

Mala knjiga velike mržnje
REČNIK SRBOFOBIJE

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 0,6 MB)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

EVROUNIJAĆENjE
Pravoslavlje i papizam na kraju istorije

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

GRAMATIKA EKUMENIZMA
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 2,4 MB (PDF)


dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

DNEVNIK APOKALIPSE
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 1,4 MB (PDF)


od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

OD SVETOG SAVE DO ĐERĐA SOROŠA
Zbornik radova o reformi školstva

Preuzmite kompletnu knjigu 6,3 MB (PDF)


 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

OBOŽENjE NIJE INDIVIDUACIJA
Pravoslavni pogled na Hesea i Junga

Preuzmite kompletnu knjigu 0,9 MB (PDF)


svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

SVETOSAVSKI SVEŠTENIK PROTA MILIVOJE MARIČIĆ,
DUHOVNI SIN VLADIKE NIKOLAJA

Preuzmite kompletnu knjigu 0,6 MB (PDF)


skolokaust vladimir dimitrijevic

ŠKOLOKAUST 
Kako razaraju naše obrazovanje

 Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


srbocid vladimir dimitrijevic 

SVETOSAVLjE I SRBOCID

Preuzmite kompletnu knjigu 1,3MB (PDF)


geopolitika svetosavlja izmedju vasingtona i vatikana knjiga

IZMEĐU VAŠINGTONA I VATIKANA 
GEOPOLITIKA SVETOSAVLjA 

Preuzmi kompletnu knjigu 1,4MB (PDF)


 hominterna i gejstapo knjiga dr vladimir dimitrijevic

HOMINTERNA I GEJSTAPO
Preuzmi kompletnu knjigu 1,6MB (PDF)


zavetnici i begunci vladimir dimitrijevic knjiga

ZAVETNICI I BEGUNCI
KOME ĆE „BLAŽENI ALOZIJE” BITI KRSNA SLAVA?


Preuzmi kompletnu knjigu 1,8MB (PDF)


knjige od utrobe vladimir diitrijevic

KNjIGE OD UTROBE
Zapisi propalog pesnika


Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


svetosavlje i liturgijska reforma vladimir dimitrijevic knjiga

SVETOSAVLjE I LITURGIJSKA REFORMA

Preuzmi kompletnu knjigu: 1,5 MB (PDF) ⇒►


sa strahom bozijim i verom pristupite vladimir dimitrijevic knjiga

SA STRAHOM BOŽIJIM I VEROM PRISTUPITE!

Preuzmi kompletnu knjigu: 0,8 MB (PDF) ⇒►


teologija ilitehnologija vladimir dimitrijevic knjiga

TEHNOLOGIJA ILI TEOLOGIJA

Izdavač

Lio, Gornji Milanovac, 2009.

Preuzmi kompletnu knjigu: 3 MB (PDF) ⇒►


oklevetani svetac vladimir dimitrijevic knjiga

OKLEVETANI SVETAC
(Vladika Nikolaj i srbofobija)

Izdato: 2007.

Mesto: Gornji Milanovac

Izdavač: LIO, Gornji Milanovac

Preuzmi kompletnu knjigu: 2.1 MB (PDF) ⇒►


sveta liturgija i tajna ocinstva vladimir dimitrijevic knjiga

SVETA LITURGIJA I TAJNA OČINSTVA
(Trpeza Gospodnja kroz vekove i danas)

Izdavač
Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


 hleb nebesni vladimir dimitrijevic knjiga

HLEB NEBESNI I ČAŠA ŽIVOTA
(Sveti Nikolaj Ohridski i Žički i Prepodobni Justin Ćelijski o Svetoj Liturgiji i Pričešću)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 520 KB (PDF) ⇒►


jagnje i zmija knjiga vladimir dimitrijevic

JAGNjE I ZMIJA
(Pravoslavlje i neognostička psihologija)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1.6 MB (PDF) ⇒►


obnova ili obmana vladimirdimitrijevic

OBNOVA ILI OBMANA?
Liturgijska reforma i kriza rimokatolicizma

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


put za nigdinu vladimir dimitrijevic knjiga

PUT ZA NIGDINU
ROKMUZIKA I DOBA NIHILIZMA

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1 MB (PDF) ⇒►


rec na rec odgovor ep atanasiju vladimir dimitrijevic knjiga

REČ NA REČ
(odgovor Ep. Atanasiju)

Preuzmi kompletnu knjigu: 670 KB (PDF) ⇒►


dodji vidi

DOĐI I VIDI
(Ikonostas i svetinja oltara u pravoslavnom Predanju)

izdavač:Lio, Gornji Milanovac, 2008.

Preuzmi kompletnu knjigu: 5.8 MB (PDF) ⇒►

Who is Online

Ko je na mreži: 447 gostiju i nema prijavljenih članova

Врт здравља

Врт здравља

vrtzdravlja

БОТАНИЧКА БАШТА И РАСАДНИК СА ПРЕКО 2000 ВРСТА