BORITI SE ZA VERU I ČUVATI JEDINSTVO CRKVE
U Nedelju pravoslavlja 2017. otac Teodor Zisis, ugledni grčki teolog, prekinuo je opštenje sa mitropolitom solunskim Antimom zbog njegovog ekumenizma i priznavanja blagodatnosti ekumenističkog skupa na Kritu održanog juna 2016. godine. Stavljen je odmah pod zabranu sveštenodejstva, ali on smatra da je na svoj postupak imao puno pravo u skladu sa petnaestim pravilom Carigradskog sabora održanog u doba Svetog Fotija Velikog.
Tako se ponovo postavlja pitanje: šta da se radi u doba pohoda ekumenizma i ekumenista. Otac Teodor Zisis nije bilo ko, i njegova revnost za pravoslavnu veru je dobro poznata. Zato se njegov postupak ne može i ne sme prevideti. Pa ipak, put oca Teodora nije jedini put u Crkvi. Zato se treba setiti nekih bitnih eklisioloških stavova.
OPASNOST RASKOLA
U svom tekstu „O Crkvi i raskolu“ (http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/Crkva_i_raskol.htm), arhimandrit Rafail (Karelin) piše: “Raskol je gori od svakog greha protiv Crkve, zato što predstavlja nepriznavanje same Crkve. Gospod je rekao: Istražujete Pisma (Jn.5,39). U Bibliji možemo naći odgovor na naše sumnje i neslaganja. Prvosveštenik Aron još pre svoga prizvanja u sveštenstvo teško je sagrešio: popustivši pred pretnjama, sačinio je idola u vidu zlatnog teleta i uveo praznik u njegovu čast. Taj greh je bio toliko težak, da je Gospod hteo da uništi sav izraaljski narod, i samo je molitva proroka Mojseja odvratila gnev Božji. Mojsej je molio Gospoda ili da pomiluje ljude koji su sagrešili, ili da njega samog izbriše iz reda živih. Tu mi vidimo da učestvovanje prorokovog brata u tom grehu za narod nije bilo opravdanje. Crkvena poslušnost jeste poslušnost volji Božjoj, a lažna poslušnost je zadovoljenje svojih strasti pozivanjem na tuđe prestupe. No Aron je posle svoga grehopada postao prvosveštenik, "prizvan od Boga" (Jevr.5,4).
Kada su Korej, Datan i Aviron ustali protiv zakonite crkvene vlasti i zahtevali da im se da čast i pravo da vrše žrtvoprinošenje, tada ih je snašao gnev Božji: otvorila se zemlja kao ad i svojom čeljusti ih je progutala, a oganj koji se spustio s nebesa pretvorio je u pepeo njihove pristalice. Ta kazna je bila nalik na propast Sodoma i zato raskolnici treba da se zamisle čijeg je svršetka, Crkve ili raskola, slika propast prestupničkog Petograđa. Iako je greh sveštenika za pobunjenike mogao da bude povod za optuživanje prvosveštenika, ipak je metež u Crkvi, odnosno pokušaj da se silom prigrabi hramovna vlast i nepripadajući čin, bio osuđeni od Boga i ovi (pobunjenici) bili podvrgnuti svenarodnoj kazni. Blagoslov, dat Aronu i njegovim potomcima, - da budu sveštenici starozavetne Crkve - nije bio opozvan sve do vremena novozavetne Crkve, iako su tom rodu pripadale bogoubice: Ana i Kajafa.
Biblijske knjige govore nam o mnogim prestupima koje su počinili prvosveštenici (Prva knjiga Makavejska jednog sveštenika naziva bezbožnikom, nečastivim), no mi nećemo naći nijedan slučaj da je crkveno blagočešće bilo obnovljeno i sačuvano kroz raskol. Narod je gledao na grehe sveštenika kao na nakazanje (vaspitno-poučno kažnjavanje) za svoje grehe i video je spasenje u sveopštem pokajanju, a ne u raskolima.
Za vreme arijanskih, monofizitskih i ikonoboračkih razdora bilo je perioda kada se činilo da se sav Istok pogružava u jeres. Pred sam početak patrijarhovanja svetog Grigorija Bogoslova u Konstantinopolju od hiljadu i po hramova samo jedan je pripadao pravoslavnima. Pa zašto niko od pravoslavnih arhijereja nije stvorio svoju sopstvenu Crkvu sa novom jerarhijom, koja bi počela od njega?
Sveti Atanasije Aleksandrijski veći deo svog života proveo je u izgnanstvu i zatvorima, ali nije proglasio sebe i svoje pristalice za novu Crkvu, nego se borio za Pravoslavlje do same smrti, ako možemo tako da se izrazimo, u Crkvi zahvaćenoj plamenom.
Na Florentinskom saboru skoro svi grčki arhijereji prihvatili su sramnu uniju. Pa zašto revnosni borac za Pravoslavlje sveti Marko Efeski nije objavio da su pomesne Crkve, koje su na Florentinskom saboru predstavljali jeretici, ukinute i zašto nije stao da gazduje u tuđim eparhijama?
Sveti Oci su znali da je Crkva nepobediva i neosvojiva za sile pakla, i da će zato dah blagodati razvejati tamne oblake i da će sunce Pravoslavlja iznova jarko zablistati nad svetom.“
Ovo je prva stvar koju ne smemo gubiti iz vida: raskol je teška i ozbiljna stvar. O tome je Sveti Justin Ćelijski pisao povodom raskola vladike Dionisija:“Odgovornošću naših Pastira crkvenih, taj isti pravoslavni narod Božji u našoj Crkvi podeljen je i pocepan. Nikada u vasceloj istoriji svojoj Srpska Crkva nije doživljavala tako strahotnu tragediju kao danas sa dva dušegubna raskola, stvorena za vreme patrijarhovanja i episkopstvovanja sadašnjeg našeg episkopata. I dušu razdire pitanje: a naš episkopat šta je učinio da ih otkloni da ne dođe do njih, šta čini da ih nestane, te da pocepana riza Hristova u Srpskoj Crkvi ponovo bude uceljena i narod Božji izmiren i sjedinjen? Umesto crkvenog mirenja za jedne i crkvenih kanonskih lekovitih sankcija za druge, on je pribegao samoopravdanju i svaljivanju krivice na druge. A kroza sve to vrši se strašni pokolj srpskih duša na radost neprijatelja Božjih i naših.Raskol u Srpskoj Crkvi? Gle smrt i pakao idu za ovim raskolom, i halapljivo proždiru srpske duše. O, da gozbe demonske, gozbe antihristovske! po prvi put priređene u hiljadugodišnjoj istoriji Srpskoga naroda. Cinički su pogaženi Sveti Dogmati i Sveti Kanoni Pravoslavne Crkve. O, greha, koji se, po svetim rečima Svetog Zlatousta, ni mučeničkom krvlju oprati ne može. "Ništa tako", veli Sveti Zlatousti Učitelj vaseljene, "ne razgnevljauje Boga kao cepanje Crkve... Ni krv Mučeništva ne može izgladiti takav greh" (RG t. 62, 85). Kroz raskol natutkane su na Srpski narod sve apokaliptičke hristoborske zveri. "Pocrne sunce i nebo" nad kukavnim rodom Srpskim. O, da neviđenog pokolja srpskih duša, naročito u Americi gde se zbog raskola Srbi: i svađaju, i biju, a često i krv prolivaju.“ (https://svetosavlje.org/istina-o-srpskoj-pravoslavnoj-crkvi-u-komunistickoj-jugoslaviji/)
PETNAESTO PRAVILO
Što se tiče Petnaestog pravila Dvokratnog sabora, na koje se otac Teodor Zisis pozvao kad je prekinuo opštenje sa svojim episkopom, mitropolit pirejski Serafim o tom pravilu je krajem novembra 2014, organizovao bogoslovski skup, na kome je, između ostalog, zaključeno i sledeće: “U pravoslavlju je važno pominjanje episkopa svake pomesne Crkve, kao jemca i čuvara pravoslavne vere, ali i kao izražavaoca jedinstva crkvenog tela, koje se ostvaruje i čuva Svetom Evharistijom. Kada se vera narušava jeresima, onda Crkva, preko svojih Svetih i bogonosnih Otaca, utvrđuje odstupajuća jeretička učenja, i u nastavku, sledeći viševekovno kanonsko i saborsko Predanje, prelazi na osudu jeresi kao i neraskajanih i upornih u jeretičkim učenjima jeretika, sazivanjem Pravoslavnih Sabora na pomesnom ili na vaseljenskom nivou./…/Naglo širenje svejeresi ekumenizma tokom čitavog 20. veka sve do naših dana, stvorilo je kod grupa klirika i laika potrebu traženja osnova u sveštenim kanonima i kod Svetih Otaca Crkve, radi toga da u njima učvrste njihovo uklanjanje od svakog opštenja sa jeresi, prekidajući svako crkveno opštenje sa jerestvujućim episkopima. Tako, tokom poslednjih nekoliko godina, stiže još jednom na scenu crkvene aktuelnosti 15. pravilo Dvokratnog Sabora, sazvanog u dane Velikog Fotija 861. g./…/Rečeno svešteno pravilo (tačnije, drugi deo ili paragraf pravila) dopušta prekid pominjanja, (ograđivanje), klirika od njegovog nadležnog episkopa još i pre njegove saborske osude, samo u slučaju da propoveda javno jeres „koja je od svetog Sabora ili Otaca osuđena“. Ovaj uslov je veoma važan, jer nas obavezuje da idemo „sledujući Svetim Ocima“ i da se oslanjamo na rasuđivanja u vezi jeresi, koja su oni učinili pomoću sile i prosvećenja Svetoga Duha, prateći a ne prethodeći Svete Oce i preuranjeno se hvatati njihovog suda u vezi jeresi. Zato što nije nadležnost svakog člana Crkve da žigoše i raspoznaje sa sigurnošću jeresi, jer nema odgovarajuće duhovne preduslove. Sa gornjim su izrazom: „koja je od svetog Sabora ili Otaca osuđena“, njegovi tvorci u navedenom sveštenom pravilu težili da isto tako naglase poštovanje prema saborskoj ustanovi Crkve, ali i autoritet Svetih Otaca./…/ Oci, pisci 15. sveštenog pravila, nisu odredili obavezno ograđivanje od jeretičkih episkopa. Ovo pravilo ne ozakonjuje obavezu, već prosto daje pravo. Dok pohvaljuje one koji se ograđuju od jeretičkog episkopa „pre sabornog rešenja“ ovoga, ne propisuje, međutim, neku kaznu za one koji bez prihvatanja njegovih učenja, nastavljaju da ga pominju, i istovremeno nadziru njegova zloslavlja i traže uključivanje i sigurno njegovo saborsko prepoznavanje i osudu od domaćeg saborskog organa. Ako bi svešteno pravilo imalo obavezujući karakter, trebalo je da svakako postoji odgovarajući iskaz za sve one, koji nastavljaju da imaju crkveno opštenje sa jeretičkim episkopom pre njegove saborske osude, i da u ovom iskazu postoji predviđena kazna, pošto je u pitanju jedna tako ozbiljna tema, kao što je jeres. Osim toga, da je Crkva smatrala za obavezu klirika da se odmah odvoje od episkopa, koji je pao u jeres, ona bi propisala naročite, veoma stroge, kanone na temelju ovog pitanja. Ne bi bilo dovoljno da govori u vezi ovog pitanja kao u zagradi, tj. ne bi bilo dovoljno da prosto umetne jedan izuzetak u sveštena pravila, koja su ustanovljivana radi sprečavanja i kažnjavanja raskola./…/Sigurni rukovoditelji crkvenog tela u njegovo stajanje protiv savremene svejeresi ekumenizma jesu noviji prosvetljeni Prepodobni Oci, kao Prep. Justin Popović, Sv. Starac Pajsije Svetogorac, Sv. Starac Filotej Zervakos, Prep. Starac i veliki ruski svetogorski podvižnik, osnivač Sveštenog Manastira Jovana Preteče u Eseksu, Sofronije Saharov, i drugi, koji su žigosali ekumenizam, ali se nisu ograđivali od njihovih mesnih episkopa, utvrđujući istovremeno potrebu saborske osude ove jeresi, kao i onih koji je pokreću. /…/Činjenica da u savremenoj svejeresi ekumenizma postoje elementi starijih jeresi, saborski osuđenih od Crkve, ne opovrgavaju potrebu njene savremene saborske osude, saglasno duhu i preporuci Prep. Justina Popovića. Ka ovom cilju su klir i verni narod Božiji dužni da okreću svoje borbene pokušaje i da dejstvuju snažnijom antijeretičkom borbom, dok se naša jerarhija, primorana od klira i narode, ne pozabavi ovom svejeresi, osudi je saborski, imenuje njene sledbenike i pozove ih na pokajanje. U slučaju da neki ostanu u svojim zabludama, odseca ih od Crkve.“( http://borbazaveru.info/content/view/8768/1/)
Dakle, Petnaesto pravilo sabora održanog 861. godine u Carigradu omogućuje, ali ne obavezuje, na prekid opštenja, i to pod jasno određenim, veoma strogim uslovima. To znači da put oca Teodora Zisisa nije jedini put u svedočenju istina vere u naše dane.
MIŠLJENJE STARCA PAJSIJA
Sveti Pajsije Svetogorac je o ovom pitanju takođe govorio. Po njemu, naša Crkva nema nikakvog nedostatka, osim nedostatka pastira i episkopa koji imaju ozbiljna načela i njih se drže. Malo je izabranih, ali Crkva je neuništiva; ko padne na Krajeugaoni Kamen, Hrista, razbiće se, a na koga On padne, satrće ga ( Mt.21,44). Gospod će, kad nađe za shodno, otkriti nove Svete Grigorija Palamu i Marka Efeskog, koji će odbraniti pravoverje i posramiti jeresi.
Po Svetom Pajsiju, danas su se mnogi otcepili zbog ekumenista – unionista. Ali, nije se dobro odvajati kad god patrijarh sagreši, nego se treba boriti iznutra, u okviru Majke Crkve. Odvajanje od patrijarha i stvaranje svoje grupe može biti nerazumno i štetno. Ako se budemo odvajali od patrijaraha zbog njihovih lutanja, i stvarali svoje grupacije, po Svetom Pajsiju – možemo prevazići i same protestante. (O svemu ovome u knjizi Starca Gavrila Svetogorca i Starca Pajsija Svetogorca „Ekumenizam i papizam“, Kivot, Beograd, 2015, str. 29-30).
DA PONOVIMO
Godine 2016, napisao sam tekst „Jedinstvo duha u svezi mira. Čuvati veru, izbeći raskol“(http://www.vaseljenska.com/misljenja/jedinstvo-duha-u-svezi-mira-cuvati-veru-izbeci-raskol/), u kome, između ostalog, stoji: “Izvesni smatraju da je argument za odvajanje od „zvanične Crkve“ činjenica da su sveti naših dana, poput otaca Justina, Serafima Sofijskog, Pajsija Svetogorca, Gavrila Gruzijskog, oštro osuđivali ekumenizam. Zaista, oni jesu najoštrije osuđivali ekumenizam. Za oca Justina on je bio svejeres; Sveti Serafim (Soboljev) učestvovao je na Moskovskom saboru 1948. godine, sa dva referata – jednim protiv novog kalendara, a drugim protiv ekumenizma; starac Pajsije je nedvosmisleno odbacivao ekumenizam kao krivotvorinu, starac Gavrilo Gruzijski, protivnik jeresi, je bio prezren i jurodstvovao je u zvaničnoj Crkvi. Sve je to tačno…Ali – nijedan od njih nije prestao da molitveno pominje svoje predstojatelje, niti se odvojio od „zvanične Crkve“. Otac Justin, koji je najoštrije kritikovao patrijarha Germana zbog saradnje s režimom, raskola u Americi i ekumenizma (patrijarh German je bio sapredsadavajući Svetskog saveta crkava), uvek je pominjao nadležnog episkopa šabačko – valjevskog Jovana Velimirovića, koji je, sa svoje strane, pominjao patrijarha Germana. Sveti Serafim Sofijski je bio episkop Ruske Zagranične Crkve, tvrdi monarhista i protivnik mitropolita (kasnije patrijarha) Sergija, ali je, posle Drugog svetskog rata, ostao u Bugarskoj kojom su zavladali komunisti i prešao pod jurisdikciju Moskovske patrijaršije, pominjući patrijarha Alekseja, poslušnog Staljinu. Starac Pajsije je jasno govorio jednom starokalendarcu-zilotu:“Naravno, i mi na Atosu sledimo stari kalendar. Ali ovo je druga situacija. Mi smo ujedinjeni sa svim crkvama i patrijaršijama koje slede novi i stari kalendar.“ Dakle, starac Pajsije se NIJE ODVAJAO od Carigradske patrijaršije, iako je oštro kritikovao njen ekumenistički pravac. Starac Gavrilo nikad nije napustio „zvaničnu“ Gruzijsku Crkvu.
Što se tiče primera iz prošlosti Crkve, i oni su jasni. Sveti Jovan Zlatousti je proteran sa carigradske katedre, ali svi episkopi zapadni, na čelu s pravoslavnim papom rimskim, bili su na njegovoj strani. Zlatoust u progonstvu nije ni mislio o pravljenju paralelne jerarhije. Sveti Maksim Ispovednik je, boreći se protiv monotelitstva, bio sam na Istoku, ali je imao podršku Svetog pape Martina Ispovednika i pravoslavnog Rima. Sveti Grigorije Palama se borio protiv latinoumnog patrijarha Jovana Kaleke, ali je imao podršku pravoslavnog episkopata. Ni Palama nije pravio paralelnu jerarhiju. Sveti Marko Efeski, iako gonjen od unijata, nikada nije pravio paralelnu jerarhiju, nego je čekao Boga da blagoslovi pobedu pravoslavnih. I Bog je srušio uniju dejstvom istorijskih okolnosti – Mehmed Osvajač je Markovom učeniku, Svetom Genadiju patrijarhu, dozvolio da uniju satre do korena.
U 20. veku su se, zbog nereda i nestrojenja, odvajali od „zvanične Crkve“. Takvi su se u SPC pojavili sredinom devedesetih godina 20. veka, kada je zizjulasovština počela da nam se nameće kao mera i provera crkvene stvarnosti. Oni su postali ziloti. Zatim je taj proces nastavio da se širi, i danas je veoma ozbiljan. Ipak, postavlja se pitanje – kada se trebalo odvojiti. Jer, prestupa crkvene discipline u 20. veku bilo je u SPC i pre devedesetih. Recimo, šta je bilo za vreme patrijarha Germana, sapredsedavajućeg Svetskog saveta crkava, kome je carigradski patrijarh Atinagora bio veoma blizak, i koji je episkopu Lavrentiju govorio da sa inovercima može da se moli u svim prilikama, samo ne sme da se pričešćuje iz iste čaše? A šta ćemo sa vladikom Nikolajem, koji je od mladosti sarađivao sa anglikancima, dopuštao im ponekad sveštenodejstva u pravoslavnim hramovima, učestvovao na ekumenističkom skupu Svetskog saveta crkava u Evanstonu 1954. godine? A šta ćemo sa patrijarhom Dimitrijem, koji je, pred kraj svog života, u Sabornoj crkvi u Beogradu, pričestio četvoro anglikanaca?
Ne daj Bože da ja te slučajeve ističem kao primere za podražavanje. Smatram ih jako štetnim, i mislim da smo skupo plaćali ekumenističke iluzije naše jerarhije u 20. veku. Ali, postavljam pitanje: ako su svi ovo postupci takvi kakvi jesu, kada se onda „trebalo“ odvojiti od „zvanične Crkve“?
Da li u doba patrijarha Irineja? Patrijarha Pavla? Patrijarha Germana? Patrijarha Dimitrija? Ili se, ostajući veran Svetom Predanju, nije trebalo odvajati?“
Ta ista pitanja postavljam i sada, i ovaj članak nudim, između ostalog, kao pokušaj odgovora.
dr Vladimir Dimitrijević
