Episkop Maksim (Vasiljević) je čovek koji čvrsto veruje u „istinu“ evolucionizma, mada je Sveto Predanje Pravoslavne Crkve u potpunosti poriče, i to u svim njenim aspektima (više o tome na sajtu „Šestodnev“ (http://alefdevelopment.com/sestodnev/).
On je, jasno i glasno, kao da je tvrdokorni pozitivista 19. veka, na strani neodarvinističkih fantazmagorija, zato što veruje da je „nauka“ neprikosnovena, i da su to „suve činjenice“.
Kao da se u filosofiji nauke nisu pojavile knjige poput Kunove „Strukture naučnih revolucija (E-knjiga), i kao da Paul Fajerabend nije napisao „Protiv metode“(E-knjiga) i „Nauka kao umetnost“. U ovoj knjizi, Fajerabend je pokazao da su krajnje racionalističke, prirodne nauke, svojevrsni diskursi koji nemaju i ne mogu imati univerzalno važenje. Prirodne nauke su više stil nego istina: „Izbor stila, uključujući i stvarnost, formu istine, kriterijume realiteta i racionaliteta, ljudsko je delo. To je socijalni akt i zavisi od istorijske situacije. /…/ Dakle, za ili protiv nauka odlučujemo se isto kao što se odlučujemo za ili protiv punk rocka sa tom razlikom, dakako, što je pri današnjem socijalnom položaju nauka, odlučivanje u prvom slučaju propraćeno sa mnogo više priče, i, takođe, mnogo više buke“.
Ali, da ostavimo na stranu naukopoklonstvo episkopa Maksima i strah da ne bude odbačen od tzv. „naučne zajednice“. U oblasti teologije, on plaća obol svojoj zizjulasovštini, koja je smrtopoklonostvo, jer uči da je svet smrtan zato što je stvoren, i koja nužno vodi evolucionizmu. U svojoj knjizi „Teologija ili tehnologija/ Pitanja pravoslavnog laika episkopu Ignjatiju Midiću“(http://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/tehnologija-ili-teologija.pdf), objavljenoj 2009, o zizjulasovskom evolucionizmu sam pisao: “Učenje mitropolita Jovana Zizjulasa o iznačalnoj smrtnosti tvorevine i njene krune, čoveka, logički ga je dovelo do prihvatanja evolucionizma. U svom izlaganju na skupu „Crno More pred ekološkom katastrofom”, on kaže: “Religija (posebno hrišćanska teologija) mora da preispita i promeni svoje poglede na ljudsko biće i da prihvati da je čovek nezamisliv bez svoje organske povezanosti sa ostalom tvorevinom. Prema tome, bilo bi neophodno da hrišćanska teologija prihvati osnovne postavke ideje evolucije u biologiji i shvati da je ljudsko biće organski deo životinjskog roda. Ovo je u saglasnosti sa verovanjem da je čovek mikrokosmos koji u sebi sabira svu ostalu tvorevinu, što su posebno isticali jelinski Oci Crkve. Ne postoji suštinska opasnost po hrišćansku veru u prihvatanju teorije evolucije u njenim osnovnim načelima, odnosno u ideji da ljudsko biće predstavlja poslednju tačku biološkog razvoja, mada nema potrebe prihvatiti detaljan opis ovog razvoja u darvinizmu. Samo Sv. Pismo govori o stvaranju čoveka u poslednji dan od već postojećih prirodnih elemenata”. On je, na sličan način, o tome govorio i u svom predavanju „Očuvanje Božje tvorevine” (King's Theological Review”, 12/1989, str. 3)
Ruski naučnik i sveštenik, Konstantin Bufejev, čelnik pravoslavnog naučnog centra „Šestodnev” nas, međutim, upozorava da postoje dogmatski razlozi zbog kojih pravoslavni hrišćanin ne može biti evolucionista („Verujem, Gospode, i ispovedam”, str. 170-171): „Pitanje mogućnosti postojanja dalekih predaka iz životinjskog carstva samo na prvi pogled nema veze s ličnim spasenjem svakog čoveka. Ako mi imamo takve pretke, onda oni moraju biti priznati i u rodoslovu Hrista Spasitelja. Ali, prema Jevanđelju, rodoslov Gospoda Isusa seže do Prvostvorenog Adama, a onda od njega do Boga. Gospod nije slučajno nazvao Sebe Sinom Čovečijim, što na jevrejskom glasi „ben ha-adam”. U biblijskom Otkrivenju je principijelno važno to da prvi Adam nije imao nikakve pretke. Izvoditi rodoslov Hrista, Drugog Adama, od majmuna jeste očigledno svetogrđe i hula. Ovo pitanje se tiče najvažnijeg dogmata Crkve - dogmata o iskupljenju: svetogrđe bi bilo smatrati da su nam svi preadamovski „rođaci”, počev od pitekantropa i orangutana i završavajući ribama šakoperkama i infuzorijama, iskupljeni na Golgoti Krsnom žrtvom Bogočoveka. Bogoslovski pristup evolucionizmu razobličava hulu na krsni podvig i iskupljujuću žrtvu Spasitelja, koju ovo učenje sadrži. Pretpostavka o postojanju Adamovih životinjskih predaka povlači za sobom neizbežnu reviziju cele pravoslavne dogmatike - hristologije, antropologije, sotiriologije. /.../
Crkvena tradicija tvrdi da Bog nije stvorio smrt i ne raduje se pogibli živih (Prem. 1,13). Sećate se kako je apostol Pavle govorio o Adamu: kroz jednoga čovjeka uđe u svijet grijeh, i kroz grijeh smrt (Rimlj. 5, 12). U delima Svetih Otaca veoma često se podvlači da pre Adamovog grehopada u prirodi nije postojala smrt, kao što nije bilo ni grabežljivosti i mesožderstva. Evolucionizam u svim svojim manifestacijama - od Darvina do Tejara de Šardena - smrt smatra ne samo prirodnom pojavom koja je postojala pre pojavljivanja čoveka, već joj ukazuje čast da bude najvažniji mehanizam same evolucije. Tako da se evolucionisti raznih pravaca mogu međusobno razlikovati po odnosu prema Bogu Tvorcu, ali ih sve objedinjuje priznavanje onoga koji ima moć smrti, to jest đavola (Jevr. 2, 14) za tvorca životinjskih i biljnih vrsta. Potpuno je očigledno da je ovaj pogled na svet nespojiv s Pravoslavljem.“
Dakle, preuzimanje osnovnih postavki mitropolita Zizjulasa u bogoslovlju nas ponekad vodi do veoma opasnih skretanja sa sigurnog puta Svetog Predanja na nesigurni teren ljudskih nagađanja i dovijanja. A zašto bismo to činili?“
Tako sam pisao 2009. godine.
Osam godina kasnije, ovaj problem se javlja u svoj svojoj ozbiljnosti, i izaziva podele koje nisu spoljašnje, nego se tiču dogmatskih osnova pravoslavnog hrišćanstva. A ko je pravoslavni Srbin, drži se reči Svetog vladike Nikolaja iz besede „Tri aveti evropske civilizacije“: “ Evolucija nižih oblika života u više, evolucija koju ne može verifikovati niko ko ne bi živeo 100 miliona godina, po jednima, ili 500 miliona godina, po drugima, ili čak bilion godina, po trećima, odbačena je kao apsurd.
Postanak čoveka od majmuna, ili kako to darvinist Hekel precizira od orangutana, koji više ne postoji, a koji je živeo pre 200 ili 1000 miliona godina (ili koliko god hoćete miliona godina!) na ostrvu Lemuriji, koje ostrvo više ne postoji, sa stidom se danas navodi sa strane ozbiljnih naučnika u istoriji evropske nauke.Materija s kojom je Darvin jedino i računao, izmakla se opservaciji naučnika kroz usavršene mikroskope i javila više kao duh nego kao materija. Svaki atom postao je svedok Boga. Svaki elektron i proton protive se tobožnjem zakonu borbe za opstanak. Tiha i neugasiva svetlost duha i ljubavi, koju Apostoli i sluge Reči Božije već dvadeset stoleća gromoglasno javljaju svetu, počinje obasjavati i laboratorije najboljih naučnika.Lažna nauka zavela je čovečanstvo na lažni put; istinita nauka počinje da ga vraća u naše dane na put istine. Okovi prirodnih zakona pretvaraju se u paučinu i kidaju se. Ostaje samo zakon moralni, zakon ljubavi, kao jedini gospodareći zakon svekolike tvorevine Boga ljubavi (Jn. 3,16; 1. Jn. 4,8.16).“
dr Vladimir Dimitrijević
