deca ko izda 2

SEKSUALNO VASPITANJE U SAD: KRAJ DRUGOG I POČETAK TREĆEG MILENIJUMA

Kraj osamdesetih i početak devedesetih godina prošlog veka u SAD doneo je trijumf „seksualnog obrazovanja“. U američkim školama deca bivaju seksualizovana od najranijeg uzrasta. U jednom od priručnika za nastavnike, „Kako predavati o bezbednom seksu“, piše da đacima, radi „bezbednosti“, treba ponuditi „nekoitalni seks“: „masažu tela, zajedničko kupanje, masturbaciju, uzajamnu masturbaciju, senzualno hranjenje, fantaziranje, gledanje erotskih filmova, čitanje erotskih knjiga i časopisa“.

U priručnicima se homoseksualni odnosi proglašavaju normalnim, a uveden je i radni list „Kako biti homoseksualac“. Stavljanje kondoma se vežbalo navlačenjem istog na bananu, krastavac ili plavi paradajz. U SAD krajem 20. veka snažno deluje i „Gej-lezbejska-strejt-obrazovna mreža“ (GLSEN). Na svojoj konferenciji u Atlanti 1999. godine rekli su sledeće: „Strah religiozne desnice sastoji se u tome da su današnje učionice sutrašnje vlade /…/ Ako budemo dobro radili svoj posao, vaspitaćemo generaciju dece koji ne veruju tvrdnjama religiozne desnice“.

Nacionalno obrazovno udruženje je, dve godine kasnije, na svojoj konferenciji u San Francisku, donelo uputstvo za uključivanje propagande raznolikih polnih devijacija u školski sistem. Ono se sastojalo od osam tačaka, između kojih su i ove: „Razvoj kurikuluma, instruktivnog materijala i programa oblikovanih tako da izađu u susret potrebama gej, lezbejskih, biseksualnih i transeksualnih učenika /…/ Prepoznavanje značaja gej, lezbejskih, biseksualnih i transeksualnih zaposlenih kao modela za poistivećivanje /…/. Širenje programa i informacija koji uključuju doprinos, nasleđe, kulturu i istoriju gej, lezbejskih, biseksualnih i transeksualnih ljudi /…/“ Tako je i jedinstveni školski distrikt San Franciska rešio da sa homoseksualizmom upozna decu u vrtiću i prvom razredu osnovne škole. Program se zove „Moja porodica“, a definicija je: „Homoseksualci su ljudi istog pola koji imaju osećanja jedni prema drugima na romantičan način.“

Definicija porodice je bila sledeća: „Jedinstvo dve ili više ličnosti koje mogu, a ne moraju, živeti skupa, nastojeći da izađu u susret uzajamnim potrebama i deleći iste ciljeve i interese“. Kalifornijski Zakon o sprečavanju nasilja i đačkoj bezbednosti dozvolio je, svojevremeno, „prosvetarima“ da deci pričaju o svojoj „seksualnoj orijentaciji“ bez pismene roditeljske dozvole, i bez vođenja računa o verskom pogledu na svet roditelja. U Frejmingemu, u državi Masačusets, deci su davani upitnici sledećeg sadržaja: „Šta misliš, šta je uzrok tvojoj heteroseksualnosti? Kada si prvi put odlučio da si heteroseksualac? Da li je moguće da je heteroseksualizam samo prolazna faza tvog života? Da li si heteroseksualac zbog toga što se možda pribojavaš svog pola? Ako nikad nisi spavao s nekim ko je istog pola, kako znaš šta ti se više sviđa? Kome si izložio svoju heteroseksualnost?Kako je reagovao?Zašto su heteroseksualci tako napadni, praveći spektakl od svoje heteroseksualnosti? Zašto ne mogu prosto da budu to što jesu, nego se javno ljube, nose venčano prstenje, itd?“

Jednom rečju, heteroseksualci su, u ovom prinudnom upitniku, predstavljeni kao nenormalni. Zapadni vašingtonski univerzitet u Belingamu, s proleća 2003, organizovao je porno-festival, na kome je bilo aktivnosti poput lova na kondome i zidnih novina o masturbaciji. Ajlena Gajboš, upravitelj „Vlažnog punkta“ govorila je o sebi kao „srećnoj mazohistkinji“ i opisivala svoj seksualni život. Na Državnom univerzitetu Pensilvanije 2002. održana je konferencija o ženskom zdravlju, na kojoj je glavni govornik bio Patrik Kalifija – Rajs, „transeksualni biseksualac“, autor knjige „Javni seks: kultura radikalnog seksa“. Dotični „predavač“ se borio za pravo na pedofiliju. Jedan od njegovih radikalnih stavova glasi: „Oni koji vole dečake i lezbejke koje imaju mlade ljubavnice su jedini koji pružaju ruku mladim muškarcima i ženama da pređu teški teren između uobičajenog društva i gej zajednice“.

POSLEDICE SEKSUALNOG VASPITANJA U AMERICI

Kondom, taj mit 20. veka, jedna je od najvećih laži koja se nudi mladima i u 21. veku. Radna grupa američkog Ministarstva zdravlja je još početkom devedesetih godina prošlog stoleća, objavila izveštaj po kome ne postoje klinički podaci o uspešnosti kondoma u zaustavljanju polno prenosivih bolesti. A dr Nikolas Fjumara, svojevremeno na čelu Direkcije za javno zdravstvo države Masačusets, izjavio je: „Kondom je efikasan kao zaštita od gonoreje ukoliko nema predigre, ukoliko je isti čitav pre upotrebe, ukoliko je ispravno stavljen i ispravno skinut. Međutim, muški deo populacije nije u stanju da ispuni čak ni ovaj prvi uslov“. Dr Robert Redfild, sa Vojno-istraživačkog instituta „Volter Rid“, stručnjak za retrovirus, tvrdio je: „Seks sa zaraženom osobom uz upotrebu kondoma nije zaštićen seks. Takav seks je /…/ VEOMA, VEOMA OPASAN“. Kritičar američkog državnog školstva, dr Semjuel Blumenfeld, naveo je posledice seksualnog obrazovanja u američkim školama: „Rezultati su: ogroman porast predbračnog seksa među učenicima praćen neželjenim trudnoćama, abortusom, gajenjem dece bez jednog roditelja, seksualno prenosivim bolestima, silovanjem i čak ubistvima seksualnih partnera, porastom perverznog ponašanja, dečjim životom u bedi, bez očinskog staranja, emocionalnim krizama, drogiranjem, depresijom, poplavom pornografije“.

RAZARANJE RUSIJE U DOBA JELJCINA

Slične stvari su se desile i u Rusiji krajem 20. veka. Čuveni ruski pisac, Valentin Rasputin, uočio je šta se desilo u vreme Jeljcina: „Nema sumnje da se demokratske slobode u Rusiji nisu ostvarile. Dobile su naopak vid, pretvorile u svedopuštenost i samovolju, oteo ih je kriminal i kapital, postale su oruđe moralnog i duhovnog nasilja nad čovekom, sahranile su zaštitnu funkciju države prema građaninu. U onom vidu u kome su se u Rusiji projavile slobode, one su postale moćno sredstvo moralnog i fizičkog razaranja naroda i države, uništenja osnova koje ih drže. Rusija je pretvorena u zemlju izokrenutih vrednosti – ekonomija, staleško ustrojstvo, kultura, moral: sve nisko je na vrhu, a sve uzvišeno na dnu“. Ruska Asocijacija za planiranje porodice u doba Jeljcina odmah je krenula na posao. Za decu od 7 do 9 godina izdavani su priručnici, deljeni po školama, s temama: „Vaš prijatelj prezervativ“, „bezbedan seks“, „onanizam“, „homoseksualizam“.

Ministarstvo prosvete Rusije odobravalo je, često bez znanja roditelja, upotrebu takvih priručnika u školi. Sabor ruskih pedagoga je 1997. uputio pismo deputatima Državne dume, podsećajući ih na to: „Slične pogubne eksperimente, kao što se zna, sprovodili su nacisti na okupiranim teritorijama Istočne Evrope. Evo šta je pisalo u dekretu donetom posle okupacije Poljske 1939: „Sve mere, koje imaju tendenciju da ograniče rađanje, treba dopuštati i podsticati. Abortuse /…/ treba osloboditi od zabrane. Sredstva za abortuse i kontracepciju treba javno nuditi, bez ikakvih ograničenja. Homoseksualizam treba legalizovati. Ustanovama i licima koje se profesionalno „bave abortusima /…/ ne smetati“. Godine 1941. Hitler je dekretom tu politiku širio i na druge zemlje Istočne Evrope“.

Samo 1994. Rusija je, iz budžeta, „Asocijaciji za planiranje porodice“ dala 22 milijarde i 800 miliona rubalja. Program „Siročad Rusije“ dobio je svega 415 miliona rubalja. Ruski pedagozi Medvedeva i Šišova su ukazivali na opasnosti od uvođenja „seks-prosvete“, navodeći da je broj silovanja u „prosvećenim“ SAD šest puta veći nego u Rusiji (iako je sve „učeno u školi“ na „human“ način), a da je, od uvođenja seksualnog vaspitanja 1970. godine broj maloletničkih abortusa do 1975. porastao za 45%. Društveni komitet „Za moralni preporod Otadžbine“ iz Novosibirska roditeljima je uputio pismo sledećeg sadržaja: „Hoćete li da: Vaša deca od 10 do 12 godine otpočnu seksualni život?; Vaša deca obolevaju od SIDE ili veneričnih bolesti?; Vaša ćerka abortira i postane neplodna?; Vaša deca postanu prostitutke ili homoseksualci? Nećete? Onda protestujte protiv uvođenja u školske programe časova razvraćanja vaše dece! Zabranjujte im da posećuju te časove, bojkotujte ih! Zahtevajte od direktora zabranu „seksualnog vaspitanja“!“

Posle svega, stvari su se promenile. Danas je u Rusiji propaganda homoseksualizma maloletnima zabranjena!

ZAŠTO IM TREBA OKUPACIJA ŠKOLA? PROMENA SVESTI „KRVOLOČNIH SRBA“

Onima koji žele da Srbi zauvek promene svest, i da se više nikad ne bore protiv nepravde Imperije, veoma je važno da ukinu svaku virilnost mladih, koja je uočena kao izvor „opasnosti“, to jest potencijalnog otpora laži globalizma. Zato se moraju „okupirati“ školski planovi i programi, i zato se mora nastojavati na „nenasilnosti“ kao apsolutnoj vrednosti (pri čemu se to pokriva pričom da treba sprečiti nasilje u porodici i školi, što je stav koji svaki normalan čovek podržava – jer, niko normalan nije nasilnik i ne smatra nasilje nečim ispravnim).

Muškost kao vrlina koja, između ostalog, znači spremnost da se brani otadžbina („Muž je branič žene i đeteta, narod branič Crkve i plemena“, kaže Njegoš) mora biti uništena u korenu. Globalistički okupatori to rade svesno.

U isti mah, ovo je i rat protiv hrišćanstva, za koje je rodoljublje vrlina. Globalisti su hristomrsci. Kao što kaže ruski delatnik Svetskog kongresa porodica, Aleksej Komov: “Stari paganizam je značio „religiozni pluralizam“, homoseksualizam i pedofiliju (Atina i Sparta, na primer), hramovnu prostituciju (Vavilon), kanibalizam (Maje i Asteci), kao i otvoreni satanizam (u Pergamu u Maloj Aziji, piše u Otkrivenju Jovanovom, bio je oltar posvećen satani). Neopaganizam danas znači moralni relativizam, pravo na abortus, eutanaziju (u Belgiji je ozakonjena eutanazija dece), „multikulturalizam“ kao uništenje hrišćanske kulture, „ljudska prava“ na izopačenosti, represivnu „toleranciju“ i „političku korektnost“, sklapanje istopolnih „brakova“ i njihovo pravo da usvajaju decu. Iza svega stoji rat protiv Hrista, Boga Koji je postao Čovek, i doneo spasenje svim ljudima. Taj rat se naročito razbesneo u 20. veku/…/Oni se služe i rezultatima nacizma i rezultatima komunizma, zato što su njihove preteče iz iluminatskih loža luciferijanaca stajale iza ideja darvinizma, eugenike, maltuzijanstva, kao i iza marksizma. Dakle, globalisti su nacisti kad pričaju zločinačku priču o „zlatnoj milijardi“, nudeći nam eutanaziju, GMO, smrtonosne vakcine, surogatno materinstvo, itd. a komunisti su kad se služe metodama koje su propagirali neomarksisti – frojdisti, poput Vilhelma Rajha i Frankfurtske škole. I u jednom i u drugom slučaju ratuju protiv Hrista i hrišćanstva. Uz to, oni stalno manipulišu svešću čovečanstva.“ Zbog toga globalisti moraju okupirati školu i pretumačiti sve večne vrednosti zapretane u visokoj kulturi koje klasična škola brani.

ŠTA IM SMETA U KNJIŽEVNOSTI?

Antiratna aktivistkinja i osnivačica Građanskog saveza Srbije, Vesna Pešić je još 1994, u svom ogledu „Ratničke vrline u čitankama za osnovnu školu“, objavljenom u knjizi „Ratništvo, patriotizam, patrijarhalnost“, upozorila da se u našim čitankama „neumereno glorifikuje ratno junaštvo, nasilje i smrt kao JEDINI način da se očuva sloboda, i to s namerom da se stvori AUTOMATSKI POZITIVAN ODNOS PREMA ŽRTVOVANJU ŽIVOTA ZA DOMOVINU“. Analizirajući primere iz naših čitanki, Vesna Pešić uočava da „mirovna opcija“ Majke Jevrosime u pesmi „Oranje Kraljevića Marka“ gubi pred „ratnom opcijom“ njenog sina; da je opasan odlomak iz romana Slovenca Franca Finžgara „Pod slobodnim suncem“ u kome se opisuje borba Slovena protiv Vizantinaca; da je vaspitno skoro štetan i opis borbe u „Srpskoj trilogiji“ Stevana Jakovljevića…

Zasmetao je i odlomak iz teksta „Na Kajmakčalanu“ Dušana Kostića jer ispada da „kosti i grobovi“ određuju šta je čija teritorija; naročito su štetni „Svetli grobovi“ Jovana Jovanovića Zmaja po kome su grobovi kolevke novih pregnuća. Uočavajući zamke iz čitanki (prosto govoreći, semantička „minska polja“) antiratna profiterka (kasnije, pod DOS-ovim okriljem, obasjana ambasadorskim suncem Meksika), ukazuje čega se moramo kloniti ako hoćemo da se „evroatlantski integrišemo”:1. Neizrecivog junaštva koje „surovo uništava neprijatelja“ i peva dok pati (primer je epska pesma „Mali Radojica“); 2. Smrti kao izvora života i stradanja kao uslova narodnog opstanka i podviga; 3. Sticanja slave i časti kod nas i u svetu putem stradanja; 4. Pamćenja poraza i polaganja zaveta da će poraz biti osvećen i pretvoren u pobedu (Milan Rakić je, u pesmi „Na Gazimestanu“, naročito opasan.); 5.Nazivanja sebičnošću i kukavičlukom dileme da li da se gine za otadžbinu; 6.Ideje da su naši ratni porazi posledica nesloge i borbe sa jačim neprijateljem. Iza straha od spoljnjeg neprijatelja, smatra Vesna Pešić, „prikriva se još jedna, neizgovorena vrednost: ofanzivnost i teritorijalni imperijalizam koji se pokrivaju tobožnjom odanošću osnovnom, defanzivnom interesu države i naroda da opstanu“. Evo opet Srba kao mogućih hitlerovaca: „Znak jednakosti između žrtvovanja života i patriotizma je toliko prenaglašen u našim udžbenicima kao da između pojedinca i nacionalno-državnog kolektiva ne postoji nikakvo posredovanje u vidu vlasti koja najčešće sama odlučuje o ratu i sama definiše rat kao pravedan (oslobodilački ili odbrambeni), čak i kada on to nije (na primer, Hitlerova Nemačka je vodila rat za „legitimni životni prostor“).“

Smeta i istorija: „Preterana količina istorije kao estetizovanog rata, u udžbenicima u kojima je ne mora biti u tolikoj meri, podstiče očuvanje ARHAIČNE SVESTI“. I, uopšte, kako kaže Vesna Pešić, „nema tekstova koji bi obrađivali NENASILNU BORBU SA NEPRIJATELJEM“. To su bile poruke devedesetih godina 20. veka, kad su se Srbi borili za svoju slobodu u ratovima za jugoslovensko nasleđe.

U novim priručnicima proces je nastavljen, na sasvim novi način. Sada je ključna tema sveprisutno nasilje, plus incest. Žrtve novih zlostavljanja književnog teksta u priručniku „Obrazovni paket za učenje o temi seksualnog nasilja nad decom za osnovne i srednje škole u Srbiji“ (koji Ministarstvo prosvete 2017. nameće vrtićima i školama) su pripovetke „Vanjka“ A.P. Čehova i „Deca“ Ive Andrića. U tim pričama se pominje nasilje, ali to nije seksualno nasilje: kod Čehova, gazda bije dete koje šegrtuje kod njega zato što nije dobro uradilo posao, a kod Andrića se dečaci tuku. Analitičarka Ivana Stjepanović u tumačenju ove dve pripovetke poručuje da je fizičko nasilje obično u sprezi sa seksualnim, pa da, ako se detetu dogodi seksualno nasilje, obavezno treba da to prijavi nekome – na primer, Incest Trauma Centru (kojim rukovodi jedna lezbejska aktivistkinja i ideolog političkog homoseksualizma)!

To bi se moglo istaći da je Čehovljev gazda iz priče „Vanjka“ bio pedofil, a da su Andrićevi likovi tukli nekog potencijalnog mladog homoseksualca. Pa ipak, iako ovo nije nikakvo tumačenje književnosti, nego jeftina propaganda, Incest Trauma Centar će se obračunati i sa Čehovom i sa Andrićem. Naravno!

A master filološkinja Anita Ugrenović udara na Sofoklovu „Antigonu“. Nje se ne tiče Antigona onakva kakvom ju je Sofokle zamislio nego joj Antigona, rođena iz incestuoznog braka Edipa i Jokaste, služi kao povod da preporučuje borbu protiv incesta u našem mračnom i trulom balkanskom društvu (naravno, treba se boriti i protiv Kreontove mizogine patrijarhalnosti). Inače, veliki mislilac, dr Žarko Vidović, u svom delu „Tragedija i liturgija“, odavno je razgradio frojdističku konstrukciju tzv. „Edipovog kompleksa“, po kojoj svaki muškarac nesvesno želi da ubije oca i spava s majkom. Edip grčkog mita, ukazuje Vidović, nije ubio oca i oženio se majkom, nego je, u neznanju, ubio biološkog roditelja i oženio se biološkom roditeljkom. Pravi otac i majka bili su mu pastir i pastirica koji su ga odgajili kada ga je roditelj, kralj Laj, kao bebu bacio u šumu da umre. Ubijajući Laja i ženeći se Jokastom, Edip nije znao šta čini, pa je sebi iskopao oči i napustio presto čim je shvatio šta se desilo. Njegova kći, Antigona, poneće tragičnu krivicu očevu i takođe će biti žrtva koja utemeljuje zajednicu, jer će, uprkos Kreontovoj zabrani da sahrani brata poginulog u građanskom ratu, izvršiti pogrebne obrede po božanskim zakonima. Ali, pošto je za „labrisovke“ incest opasnost, a LGBT ideologija spas, takvo tumačenje neće imati mesta u našoj školskoj budućnosti!

IDEOLOGIJA RODNOG FEMINIZMA

Knjiga Slobodana Antonića, „Iskušenja radikalnog feminizma“, posvećena je, između ostalog, analizi ideologije rodnog feminizma, koja stoji u osnovi udžbenika što ih Ministarstvo prosvete u Srbiji nameće deci od vrtića do četvrtog razreda srednjih škola. Jedna od osnovnih ideja rodnog feminizma je: pol je biološka, a rod društvena konstrukcija. I zato se rod može transformisati, svlačiti poput rukavica i menjati poput donjeg veša.

Radikalne feministkinje ne smatraju da je osnova muško-ženskih odnosa ljubav, nego su u pitanju sukobi oko moći. Po Antoniću, rodni feminizam trostruko iskrivljuje stvarnost: “On, najpre, odnos koji vlada u javnoj sferi (politici i ekonomiji) – dakle, odnos moći, proglašava ključnim odnosom između muškarca i žene kao rodnih bića. Zatim, u drugom koraku, sve muškarce grupiše u jednu klasu, a sve žene u drugu. U trećem koraku, rodni feminizam sve izvore moći redukuje jedino na novac i politički položaj. Konačno, on izvodi zaključak da klasa muškaraca dominira nad klasom žena i da klasa žena mora povesti borbu za svoje „oslobođenje“. A avangardu te borbe, naravno, čine upravo rodne feministkinje.“

Najradikalnije rodne feministkinje su, po svemu sudeći, lezbejke, jer one, poput Done Haravej, smatraju da je prošlo vreme polnog razmnožavanja, i da ljudi treba da postanu kiborzi. Radikalni feminizam počiva na ideološkom zlostavljanju činjenica. Tako je svojevremeno Glorija Stajnem tvrdila da 150 hiljada žena godišnje u SAD umre od anoreksije, kao posledice držanja dijete (krivi su muškarci, zbog kojih žene, da bi im bile privlačne, gladuju). Ispostavilo se da 150 hiljada žena pate samo od anorektičke nervoze, a da od prave anoreksije umre godišnje najviše oko 100 (i slovima: sto) žena. Godine 1993, jedno istraživanje o ženskom zdravlju u SAD navodno je pokazalo da 40% žena pati od „teške depresije“. Naravno, i za to su krivi zli muškarci, uzviknule su radikalne feministkinje. Ispostavilo se da je iza priče o masovnoj ženskoj depresivnosti stajala mlađana aktivistkinja Luiz Hefler, koja je rekla da je istraživala na svoj, „nefalocentričan“ način…Provera rezultata ankete je pokazala da 40% žena u Americi jednom sedmično OSEĆA NERASPOLOŽENJE, ali je Heflerova to predstavila kao depresiju – trebalo je, njoj i njenim „saborkinjama“, da pokažu kako je ženama psiha razbucana zbog muškog ugnjetavanja. (Sasvim je moguće da radikalne LGBT feministkinje u Srbiji sprovode slične, „naučne“, ankete, po kojima je PORODICA najopasnije mesto za život dece.)

Jedno poglavlje Antonićeve knjige nosi naslov „Žena u svetu rada: rodnofeminstičko objašnjenje“ (žene su diskriminisane prilikom zapošljavanja samo zato što su žene). Ozbiljna analiza, kaže naš autor, pokazuje da u zapadnim društvima, a i kod nas, „ne postoji zakonska ili sistemska diskriminacija žena, odnosno da se ne može isključiti objašnjenje da, u krajnjem, različite zarade žena i muškaraca dolaze usled njihovih različitih životnih izbora“. Uostalom, dodaje on, ako se pruzmu metode radikalnog feminizma i primene na rezultate raznih statistika, ispostaviće se da „muškarci kraće žive, ostavljaju manje potomaka od žena, moraju duže da rade kako bi stekli penziju, dobijaju više kazne za ISTE zločine, retko dobijaju decu nakon razvoda, slabije su obrazovani i manje njih studira, rade najgore i najopasnije poslove, lošije su obučeni, imaju slabiju zdravstvenu zaštitu, društvene norme ih slabije štite, češće život završavaju samoubistvom“.

Da li to znači da je vreme za radikalni maskulinizam? Naravno da ne znači: Antonić samo dovodi lažne teze „kvaziučenjakinja“ do apsurda. Antonić se, u svojoj knjizi, bavi polnošću i vaspitanjem, to jest „rodnofeminističkom biopolitikom“. On pokazuje, na osnovu temeljnih istraživanja psihologije i drugih nauka, da razlike u ponašanju dečaka i devojčica ne potiču samo od vaspitanja, nego, pre svega, od bioloških osnova ljudskog postojanja. Dečaci od 8 do 11 godina za svoje igranje radije koriste štapove i kamenje, traže znatno veći prostor za igru od devojčica, bolje se snalaze na nepoznatom terenu. Šestogodišnjaci oba pola i u Keniji i u Kanadi, ako im se dozvoli – igraju se deset puta duže sa istim polom nego sa suprotnim, upravo zato što im je to prirodno. Takođe, dečaci češće do željene igračke dolaze gurkanjem, nadmetanjem i otimanjem, a devojčice verbalnim ubeđivanjem i manipulacijom…

Feministkinje, svakako, znaju gde je istina, ali im to smeta, jer ruši lažna polazišta njihovog utopizma: zato bi rado posegle i za genetskim inženjeringom, da bi stvorile „androginio čovečečanstvo“.

Ključno poglavlje Antonićeve knjige je „Adam i Eva: zajednica srca i razuma“. Koristeći biblijsku povest o prvom muškarcu i prvoj ženi (čoveku i čovečici, kako kaže Pismo) kao arhetipsku matricu svoje poruke, Antonić pokazuje da politizacija muško-ženskih odnosa vodi razaranju društva. Jer, porodica (a nje nema bez muškarca i žene, koji postaju otac i majka) jeste osnovna ćelija zajednice. Adam i Eva imaju punotu čoveštva u sebi, ali se njihovo čoveštvo u potpunosti realizuje samo su u zajednici samožrtvene ljubavi. Bog se Adamu i Evi obraća kao jednitom biću sve dok oni, kroz grehopad, ne potonu u tamu sebičnosti i sukoba, u živi pesak promašaja na putu ka cilju, koji je ljubav, „da dvoje jedno budu“, ne u androginosti kiborga, nego u usponu ka visini bogolikosti.

Hristos izjednačava ženu sa muškarcem u mogućnosti dostizanja te visine: “Nema više muškog ni ženskog, jer ste vi svi jedan (čovek) u Hristu Isusu“ (Gal. 3,28). Hrišćanstvo uzdiže Bogorodicu (Majku koja je i Djeva) iznad svih stvorenih bića, i umnogome je „ženska“ religija (tako je govorio i ženomrzac Niče): “Saosećanje sa nesrećnim, milost prema slabijim, samopožrtvovanje za bližnje, ljubav kao prva vrednost (a ne moć)“, kaže Antonić, samo su jezgro hrišćanske vere. Zato je, u svojoj biti, rodni feminizam radikalno antihrišćanski pokret. A evropska civilizacija, i istočna i zapadna, počiva na hrišćanstvu i njegovim vrednostima. I? Šta će se postići ako radikalni feminizam nastavi da politizuje muško – ženske odnose i da juriša na porodicu? Antonić je jasan: “Radikalni feminizam će dekonstrukcijom i tog preostalog zajedničkog jezgra, koji čini ljubav, uzajamnost i poistovećeni interesi, dekontrukcijom rada za zajednicu, dekonstrukcijom samog etosa obostrane požrtvovanosti i odricanja, dekonstruisati konačno i samu zajednicu“. A zar to nije cilj one zmije iz rajskog vrta, koja će, u Geteovom „Faustu“, kroz usta Mefista, jasno reći da je smisao njenog delanja u borbi protiv svega što je živo?

SRBIJA: DOSADAŠNJA ISKUSTVA POSLEDNJA DECENIJA PROŠLOG VEKA

Autorke obrazovnih paketa za našu decu su, gle čuda – samoproglašene LBGT propagandistkinje. One imaju pravo da budu šta god hoće, kao što i mi, ogromna većina u Srbiji, imamo pravo da ne dozvolimo LGBT „ideološkinjama“ da našoj deci nameću svoj pogled na svet. Međutim, važno je istaći da je proces inflitracije LGBT „ideološkinja“ u našu javnost počeo još za vreme vladavine Slobodana Miloševića, kada je, zdušno potpomognut sa srbofobičnog Zapada, nastao niz „antiratnih“ ženskih organizacija (Žene u crnom; SOS telefon za žene i žrtve nasilja; Autonomni ženski centar protiv seksualnog nasilja; Incest centar; Centar za mlade; „Sara“, Centar za devojke; Centar za ženske studije; Žensko savetovalište, Sigurne ženske kuće; Labris; Lastavica). Njihove parole su bile protiv rata, militarizma, mačizma, seksizma, protiv Crkve („Manje Crkve, više prezervativa!“, klicale su „Žene u crnom“ sredinom devedesetih, kad je u Božićnoj poslanici patrijarh Pavle upozorio na pad nataliteta u Srbiji), protiv ratnih zločina (naravno, bosanskih Srba, koji su „silovali na stotine hiljada muslimanskih i hrvatskih žena“).

Sve bi to izgledalo krajnje „prvoborački“, u smislu borbe za „ljudska prava i građanske slobode“, ali… Organizacija „Labris“, sa kojom su gorepomenute organizacije bile suštinski povezane, imala je, još onda, jedan specifičan cilj: legalizaciju lezbejskih „brakova“ i mogućnost da takvi parovi usvajaju i vaspitavaju decu. Znači, nije bio u pitanju običan građanski aktivizam. U knjizi „Žene za mir“ (Žene u crnom, Beograd, 1997) neki od specifičnih ciljeva prvoborki otvorenog društva dati su kroz iskaze aktivistkinja. Tako je, recimo Štefi, Hrvatica udata za Srbina, kad je počeo rat trpela „strahovitu ugroženost“ od muža i dece, koji su je, zbog nacionalnog porekla, kinjili. Ali, rešenje je nađeno. Šta kaže sama Štefi? „Na kraju balade sam ipak pronašla žensku grupu, SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja. To je za mene bila fantastična terapija – one su bile anacionalne /…/ i ja sam ušla u taj brod. Sama grupa me je naučila redu. Drugo, tu sam otvorila sebe i otkrila da sam lezbejka, da sam ceo život volela žene, ja sam do tog događaja bila mrtva žena, a sad osećam da sam hiljadu žena /…/ U odnosu na porodicu ja sam samostalna, mi smo tek sad to shvatili, da oni mogu bez mene, ja bez njih. Ovaj rat je moju porodicu razbio u dobrom smislu“, zaključuje Štefi.

„Međunarodni skup ženske solidarnosti protiv rata“, održan početkom avgusta 1996. u Novom Sadu, imao je radionicu sa temom „Lezbejstvo i politička odgovornost“. Haja iz jerusalimskih „Žena u crnom“ je izjavila: „Moje iskustvo u poslednje dve godine je da sam ja aktivna u dva pokreta, u ženskom pokretu i u gej-lezbejskom pokretu. U oba pokreta treba da radimo na širenju lezbejskih ljudskih prava“. Ciljevi politike lezbejki su, između ostalih: jednakost, promena zakona, eliminacija osnove patrijarhata u nama samima i u svakodnevnom životu, stvaranje novog vrednosnog sistema, eliminisanje internalizovane homofobije, itd. Metode borbe za lezbejska prava su, na primer organizovanje lezbejskih grupa i studija, lezbejske grupe i žurke, kao i „poljubiti svoju partnerku na ulici“. Kad se sve ovo ima u vidu, nije čudno što je izvesna Jelka iz Beograda na ovom skupu, u panel diskusiji, rekla: „Doktrine i ustrojstvo SPC je u osnovi fundamentalističko. Ta crkva pretenduje da presudno utiče na ljudske živote Srba, ma gde bili. /…/ Svoje otelotvorenje pravoslavni fundamentalizam našao je u Republici Srpskoj. Tamo je veronauka obavezna u školama. Tamo se svi objekti osvećuju prilikom otvaranja.“ Sasvim jasno – „manje Crkve, više prezervativa“. A najviše LGBT propagande.

DOS-OV DOSITEJ I SEKSUALNA REVOLUCIJA

Čim je Demokratska opozicija Srbije, posle 5. oktobra 2000, došla na vlast, krenulo se u „liberalizaciju“: već 30. juna 2001, bio je – neuspeli – pokušaj organizovanja gej parade u Beogradu. U leto 2002, u kampovima za decu koje je organizovalo Ministarstvo prosvete i sporta sa poznatom Jugoslovenskom asocijacijom za borbu protiv SIDE (JAZAS), došlo je do čitavog niza skandala, među kojima je naročito bio zapažen onaj u Sremskoj Mitrovici, kada se, pod vođstvom „jazasovca“ pod konspirativnim imenom „Maslačak“, stiglo i do striptiza među srednjoškolcima. Tom prilikom se oglasio i Sveti arhijerejski sinod Srbske Pravoslavne Crkve, čije saopštenje prenosimo u celini: “Na svom redovnom zasedanju, 30. avgusta 2002. godine, Sveti arhijerejski sinod u sklopu teme crkvene prosvete i veronauke u školama, obratio je posebnu pažnju na bestidne skandale o kojima piše štampa, koji su se događali u omladinskim letnjim kampovima Ministarstva prosvete i sporta Vlade Srbije (Sremska Mitrovica, Mitrovac na Tari, Divčibare i drugi). Očevidno, pod vidom moderne edukacije i razvijanja „nove svesti“ kod srednjoškolaca, sprovodi se u edukatorskim radionicama perfidno pranje mozga dece a njihovo druženje i komunikacija pokušava da se svede na nivo biološke beslovesnosti, kroz ubijanje stida u detinjoj duši i uništavanje svakog moralnog čula i osećanja. Poznato je da su se, do sada tim razvraćanjem i skrnavljenjem ljudske duše u Evropi i šire u svetu bavile samo satanističke sekte kroulijevaca i dr. Majmunska bestidnost kao mera ljudskog zajedništva i komunikacije predstavlja nešto od čega se čovek oslobađa i protiv čega se borio kao kulturno i civilizovano biće kroz svu svoju slovesnu istoriju. To je ono što čoveka i čini slovesnim i razumnim bićem, istinski prosvećenim. Međutim, u naše vreme, nažalost, dolazi do sklapanja braka izmeću postkomunističkog ateizma i zapadnog kapitalističkog hedonizma. Iz takvog čudovišnog braka već počinju da se rađaju monstrumi i nakaze kakve čovečanstvo ne pamti u svojoj istoriji, a sve pod prividom „nove svesti“, „novog čoveka“, „novog poretka“, „nove zajednice“. Pitamo se: da li su naši novi prosvetari i prosvetitelji Srbije svesni te i takve opasnosti koja stoji pred savremenim čovekom i čovečanstvom? Ili možda neki od njih i žele da tim i takvim bespućem upute mlada pokolenja? Nije valjda moguće da je to i bio dublji razlog otpora uvođenju veronauke u škole i nametanja na mesto nje ili paralelno sa njom tzv. građanskog vaspitanja! Jer jasno je da dokle god bude bilo veronauke majmunska bestidnost i satanistička amoralnost ne mogu zagospodariti ljudskom samosvešću i postati mera čovečnosti i ljudskog dostojanstva. Svesni duboke istine velikog Tarkovskog izražene u njegovom životnom stavu i opitu da će stid sačuvati i spasti svet, osećamo za svoju obavezu pred Bogom, narodom i istorijom da pozovemo odgovorne za vaspitanje mladih, prosvetne radnike na čelu sa ministrom prosvete i sporta, kao i na prvom mestu dečije roditelje, da ne dozvole da bilo ko i u ime bilo čega bude ili postane razvratitelj čedne detinje duše a time i grobar slovesnog dostojanstva srpskog naroda. Navedeni slučajevi u letnjim kampovima ministarstva prosvete i sporta u Sremskoj Mitrovici i Mitrovcu na Tari, predstavljaju znak za uzbunu za svakog kome je stalo do zdravlja duševnog, moralnog i telesnog naše omladine i do budućnosti svog naroda. Ministri i vaspitači koji potkopavaju duhovne i moralne vrednosti svog naroda a time i opšteljudske moralne vrednosti, gaseći u mladim pokolenjima svetlost bogopoznanja i večnog čovekovog prizvanja – ne samo da ne zaslužuju to časno ime nego i gube pravo da ga dalje nose.“ Tako se oglasio SA Sinod SPC. Ipak, ministar prosvete, DOS-ov Dositej, Gašo Knežević je, povodom striptiza u kampu koji je njegovo ministarstvo organizovalo u Sremskoj Mitrovici, izjavio da je reč o običnoj igri „Donesi-donesi“. Na pitanje novinara zašto je u toj igri devojčica skinula grudnjak umesto da donese loptu, Knežević je odgovorio: „U kampu ima lopti, pa ima i grudnjaka“ („Vreme, 29. avgust 2002).

KONDOM NA BANANU

Loznica je, za vreme Gaše Kneževića, bila prvi grad u Srbiji u kome se sistematski vežbalo „seksualno vaspitanje“. Školske i opštinske vlasti su primorale sve srednjoškolce da učestvuju u programu, na čijem čelu se našla načelnica Higijensko-epidemiološke službe Zdravstvenog centra u Loznici. Na Gučevu je organizovana petodnevna obuka edukatora, a program se bavio seksualnošću u ljudskom organizmu i prevencijom SIDE. Deci su predstavljeni svi vidovi zaštite od „neželjene trudnoće“, kontraceptivne tablete, pilule za „dan posle“, kondomi. Stavljeno im je do znanja da neplodni dani i prekinut snošaj nisu „pouzdani modeli zaštite“.

Trista časova seksualnog vaspitanja za četiri škole – malo li je? Doktorka koja je vodila program izjavila je („Nedeljni telegraf“, 7. april 2004.): „Učimo decu da koriste duplu zaštitu, devojke kontraceptivnu pilulu, a muškarci kondom. Ukoliko su momci nespremni za to, savetujemo devojke da one uvek u rezervi imaju kondom i ne pristaju na odnos bez zaštite. Prava stvar bi bila kad bi roditelji deci, i muškoj i ženskoj, sami kupovali kondome kad već znaju da ona imaju odnose. /…/Ideja je da se sa obukom počne od prvog razreda srednje škole, jer odnosi počinju u drugom. /…/ Na predavanjima pričamo i o homo-parovima. Nemamo nikakvih tabu tema i otvoreno ih savetujemo u svim mogućim situacijama. /…/ Ako hoćemo zdravu i naprednu naciju, seksualno vaspitanje se mora negovati“.

Predavač Miloš se hvalio kako je vežbao pred vršnjacima navlačeći kondom na bananu, ali da će preći na krastavac, jer mu se banana „smučila“. On je opisivao svoja iskustva: „Dužina veze i velika ljubav nas uglavnom stimulišu na seks. I ja vodim aktivan seksualni život i primenjujem iskustva sa predavanja/…/ Najinteresantnije predavanje bilo je u medicinskoj školi u četvrtoj godini, kada me je jedan đak pitao koliko je siguran oralni seks. Odgovorio sam da je potpuno siguran, a on je uzvratio: „A šta ako me neko gricne?“ Snašao sam se i odgovorio da u slučajevima felacija, to jest oralnog seksa, treba da se koriste kondomi koji imaju i miris i ukus, i problem je rešen.“

Novac za lozničke edukativne oglede davali su naši „američki prijatelji“ – USAID i IRD. S ciljem da nam bude lakše. Što manje trudnoća, to manje Srba. Genocidnih Srba, naravno.

PRIRUČNICI ZA 21. VEK

Širom Srbije, sredinom prve decenije ovog veka, krenule su seks-prosvetne radionice. Šta im je bila tema? Sve se može saznati iz onovremenog priručnika za zdravstvene radnike uključene u ovaj program, pod naslovom „Sačuvajmo zdravlje“ (UNICEF, Beograd 2002.) Recimo, „najvažniji pojmovi u oblasti seksualnosti i reproduktivnog zdravlja“ obuhvataju, između ostalog, i „analni polni odnos – seksualni odnos pri kojem se penis postavlja u anus seksualnog partnera; masturbaciju – seksualno nadraživanje sopstvenih polnih organa (samozadovoljavanje), spada u normalna polna ponašanja; oralni seks – seksualni odnos pri kojem jedan seksualni partner ustima ili jezikom dodiruje polne organe drugog seksualnog partnera.“ Evo i nekih radionica. Jedna je „tuširanje“. Učesnici stoje u dva reda, oblikujući špalir. Jedan po jedan, prolaze kroz špalir, zatvorenih očiju, a „učesnici koji se nalaze u špaliru upućuju im nežne dodire po kosi, licu, leđima, rukama /…/Igra se dešava u tišini, a završava se kada i poslednji učesnik bude „istuširan“ nežnim dodirima.“ U igri „Baš mi prija“ „svaki učesnik laganim pritiskom ruku masira učesnika ispred sebe po vratu i ramenima“. Tu je i radionica „Vrba“. Jedan učesnik predstavlja vrbu, koju ostali nežno povijaju dlanovima. U igri „Tačno-netačno“ učesnici jedni drugima dodaju pakovanje s kondomom, s namerom da se otkrije kako se pravilno sedi prilikom kruženja kondoma. U igri „Kako se namešta kondom?“, „voditelj demonstrira pravilnu upotrebu kondoma koristeći DIDAKTIČKI MODEL PENISA“ (podvukao V. D.) Neophodno je da ima dovoljno kondoma da bi svako mogao da ih proba na „didaktičkom modelu“. Posle toga, igra se kupovina kondoma u apoteci, a zatim „Ima li memle u vašim muštiklama?“ Cilj: duhoviti efekat („učesnicima ne smeju da se vide zubi dok izgovaraju pitanje ili odgovor“.) U to vreme, Crveni krst i JAZAS izdali su brošuricu „Nemam kondom – ništa od seksa“, u kojoj se mladima upućuju i ovakve poruke: „Baš je zabavno stavljati ga – koristi kondom“, „Ako ne umeš da otvoriš usta, nemoj ni noge da širiš – traži kondom“, „Voliš svoju kćerku, zar ne? Zašto onda ne staviš kondome u njenu tašnu?“ itd.

Beogradski Centar za ljudska prava, uz finansijsku pomoć, između ostalih, Ministarstva prosvete i sporta i UNICEF-a, izdao je u desetinama hiljada primeraka knjižice „U pravu si“, o osnovnim ljudskim pravima – za srednjoškolce. U poglavlju o „marginalizovanim grupama“, pored izbeglica i invalida pomenuti su i homoseksualci, za koje se, bez ikakve naučne zasnovanosti, tvrdi da su biološki predodređeni, da psihoterapijom ne mogu da promene svoje navike, da uopšte nisu bolesni i da ih ima DESET POSTO OD UKUPNOG SVETSKOG STANOVNIŠTVA. Na kraju, deci je bila ponuđena i adresa LABRISA – domaćeg centra za lezbejska prava.

O JEDNOJ PREDSTAVI

Mart 2003. U Malom pozorištu „Duško Radović“ izvođena je predstava po knjizi Jasminke Petrović „Seks za početnike“, koju je režirala Alisa Stojanović. Uz predstavu je išla i afiša koja je nudila pojmovnik „Seksa za početnike“, ali i jedan prezervativ. Naslovna strana afiše, kao i bilbord za predstavu, pokazivala je muškarca kako juri devojčicu sa mašnicama da bi je silovao (devojčica beži, a siluete muškarca je data sa prikazom erekcije). Gledaocima su nuđena tumačenja pojmova kakvi su „samozadovoljavanje“, „peting“, „vatanje“, „orgazam“, „erogene zone“, „oralni seks“, itd. Za abortus se veli da spada u „mračne strane seksa“, ali nije ništa drugo do „nasilno odstranjivanje fetusa“; „ako se obavi u ranim mesecima trudnoće, relativno je bezbedan“.

Predstava je bila namenjena najmlađima, kojima je poručivano: „Život u ruke, pamet u glavu, kondom u džep, pa polako prema izlaznim vratima“. Pokrovitelj ovog „poučnog komada“ je bila Skupština Grada Beograda – Sekretarijat za kulturu. Bio je to trijumf ideologije neoliberalnog kapitalizma, opisan na stranicama Hakslijevog „Vrlog novog sveta“: „Forda slavimo, / orgije pravimo. /Puno some, puno seksa, / parimo se bez kompleksa“.

A kako je izgledala predstava?

U prvoj sceni, na bini je krevet u kome leži sin pokriven čaršavom uzdignutim na donjem mestu, koje se mrda. Njegova „primitivna“ majka Balkanka ulazi i viče: „Ne, to ne smeš da radiš! Osušiće ti se! Istrošiće se! Otpašće ti!“ Pojavljuje se glavna savetnica, tetka Saveta, koja poučno čita da je onanija prirodna i normalna funkcija i da se preporučuje maloletnicima fizički zrelim za seks. Na bini se pojavi mladić u donjem vešu sa dezenom muškog polnog organa i pokretima oponaša odnos sa naslonom stolice. U drugoj sceni, nekoliko mladića se pita da li su im polni organi u redu. Gledaju u svoje gaće. Pojavljuje se Saveta koja čita prostačke izraze za polni ud, kikoće se i kaže: „Od izgleda važnija je funkcija!“ Saveta pita zaostalu mamu na šta misli kad kaže „seks“, a prostakuša kaže da joj na pamet padnu „abortus, HIV, incest, pedofilija“, pri čemu, na čuđenje Savetino, zaboravlja na „prijatnost“. Zatim vidimo mladića koji devojci nudi da priča o seksu i Bibliji, a ona traži da joj govori o „Sodomi i Gomori“. U drugoj sceni mladić nudi seks klečeći, u trećoj se pominje „kresanje“, u narednoj Saveta preporučuje poljupce u usta… Zatim opet mama „prostakuša“ veli: „Prvo ljubav, pa seks“, a Saveta joj kaže da „neki baš kroz seks dođu do osećanja“, pri čemu je „dozvoljeno sve u šta oba partnera veruju i žele“. Kad uđe devojka koja liže sladoled, Saveta objašnjava gledaocima da ona vežba oralni seks…Saveta komanduje parovima mladića i devojaka: „A sada, spremi se za vatanje!“ Ide akcija: ruka – ruka, ruka – rame, ruka – grudi, ruka – koleno, ruka – butina, ruka – polni organ, i nastaje zamračenje. Kada priča o poluciji, Saveta kaže da se mladi u pubertetskim godinama „stide seksa, iako je normalan“… Kada se deca na sceni igraju, viču i valjaju, Saveta veli: „Da ima i seksa, to bi bile orgije!“ Zatim pominje erogene zone, koje „izazivaju poseban užitak”. Tu je i priča o kontracepciji (siguran je, tobož, jedino kondom). Kad mladić i devojka govore jedno drugom kako se stide, jer im je „prvi put“, majka Balkanka veli da je „nevinost nekad bila ukras“, na šta Saveta dodaje da je to sada „muka“. Posle toga, Saveta navlači kondom na bananu, a zatim vidimo simulaciju raznih „poza“. Uz prostačke uzvike, Saveta daje i upozorenja kako se čuvati od silovanja. Saveta nudi mami da svog sina snabde velikom količinom kondoma za rođendan. Na kraju, donedavno zaostala i antievropska mama pristaje na sve, i detetu povodom rođendanske žurke ostavlja kondome. Sve se završava hitom „Talk About Sex“.

GODINA 2013.

U 80% škola Vojvodine, pod vlašću Demokratske stranke i Pajtića, a kroz tobožnje“zdravstveno vaspitanje“, nametnut je udžbenik „Zdravstveno vaspitanje o reproduktivnom zdravlju“ u kome je, između ostalog, pisalo i sledeće: „Ljudi mogu imati više od jedne veze istovremeno“; „Ljudi mogu živeti, zajedno povremeno ili stalno, dogovoriti se da budu monogamni ili da imaju druge seksualne partnere“; „Ne postoje preporuke ni granice kada se može najranije početi sa seksualnim odnosom. U današnje vreme razne zemlje imaju različite norme. Najniža je u Holandiji, i iznosi 12 godina“; „Pojam NORMALAN u seksu je relativan“; „Da li ćete imati seks kako biste dobili neki poklon ili novac“; „Ljudi bi trebalo da imaju pravo da traže razvod. On, međutim, može doneti osećaj olakšanja i sreće“; „Planiranje porodice u užem smislu je: Pravo ljudi da imaju željeni broj dece (ne više od 4)“;„Obrezanjem glans penisa postaje manje osetljiv, pa ovo često dovodi do produžavanja seksualne uzbuđenosti“; „Homoseksualnost je romantična i pozitivna varijacija ljudske seksualnosti“. Pajtićevski EU talibani su tražili da se ovaj udžbenik, kao obavezan, uvede u celoj Srbiji.

GODINA 2014.

Kraj januara u Srbiji 2014. godine (baš oko školske slave, Svetog Save) doneo je još jednu EU „poslasticu“: aktivistkinje iz lezbejskog udruženja „Labris“ dogovorile su se sa ministrom prosvete Tomislavom Jovanovićem da se iz naših udžbenika izbace svi sadržaji „uvredljivi“ za homoseksualne osobe i da se deci predstave razni tipovi porodice („samohrani roditelji, starateljske porodice, porodice bez dece, kao i pravo istopolnih porodica na decu“) a da se uz sve to afirmišu „istopolna seksualno-emotivna orijentacija, transrodnost, transpolnost i interseksualnost“. „Labrisovke“ su iskazale brigu za našu budućnost stavom da „razvoj jednog društva zavisi od mladih ljudi koji završavaju školovanje i postaju deo radne i intelektualne snage ove zemlje i zato je dobro da se o tim generacijama posebno vodi računa NAROČITO IMAJUĆI U VIDU EVROPSKI KURS ZA KOJI SE OPREDELILA OVA VLADA“ (podvlačenje V. D.) MUP Srbije je te iste, 2014, dobio akcioni plan obuke policijskih službenika MUP-a, a sve u cilju stvaranja policijskih trenera i oficira za vezu MUP-a sa LGBT udruženjima na svim nivoima. Akcioni plan podrazumevao je i zajedničko organizovanje okruglih stolova, seminara i druge vrste „edukativnih“ aktivnosti u nametanju političkog homoseksualizma. Akcioni plan značio je i široku koordinaciju i saradnju sa LGBT udruženjima radi održavanja „parade ponosa“. Ono što je najzanimljivije u ovom dokumentu je da su aktivnosti iz ovog akcionog plana finansirane iz donacija homoseksualnih i lezbejskih udruženja. Na poslednjoj strani dokumenta moglo se videti da troškove obuke snose LGBT udruženja, gde je specijalno naznačeno udruženje LABRIS sa kojim je potpisan memorandum o saradnji.

Dakle, homoseksualna i lezbejska udruženja finansirala su programe MUP-a Republike Srbije, a MUP je dobio ulogu širenja ideologije homoseksualizma zajedno sa njima! Pravni istoričar, dr Zoran Čvorović, s tim u vezi je pisao: “Srbija je najbolji primer da je primena principa pozitivne diskriminacije najefikasnije sredstvo ne za unapređenje, već za uništenje demokratije kao oblika vlasti. Umesto da primena ovog principa bude izuzetak i to samo u slučaju nacionalnih manjina, kako se ne bi podrio sistem vlasti zasnovan na načelu jedan građanin-jedan glas, pozitivna diskriminacija je postala pravilo na osnovu koga se u Republici Srbiji opredeljuju prava i obaveze pojedinaca i formiraju organi vlasti. Načelo zakonitosti koje podrazumeva da je zakon, rečju jedne građanske deklaracije, isti za sve, bilo da štiti, bilo da kažnjava, pogaženo je u ime principa pozitivne diskriminacije. Tako se građanska i demokratska Srbija pretvorila u totalitarnu državu u kojoj raznorazne privilegovane manjine diskriminišu biračku i poresku većinu. Zloupotreba principa pozitivne diskriminacije doživljava ovih dana vrhunac državnom promocijom privilegovanog pravnog položaja interesne grupe, koja jedino ispravno može da se identifikuje terminom «politički homoseksualizam»».

Sve ovo nije imalo nikakve veze sa navodnim pravima homoseksualaca, nego je u pitanju bilo nametanje protivporodične ideologije u zemlji Srbiji u kojoj se ne samo ogroman broj građana toj ideologiji suprotstavlja, nego u kojoj stanovništvo izumire zastrašujućom brzinom – 400 hiljada ljudi je bilo manje od popisa 2002. do popisa 2011, a školske 2014/2015. u prvi razred osnovnih škola upisano je preko 6000 đaka manje nego školske 2013/2014.

Umesto da se ozbiljno radilo na unapređenju kulture života, propagiran je politički homoseksualizam tako što je Ministarstvo kulture, na čelu sa «nestandardnim» ministrom Tasovcem, koji nije imao para za «klasičnu» kulturu, dalo 300 hiljada dinara od novca poreskih obveznika za izložbu «Zajednička snaga» tokom trajanja tzv. «Kvir salona»; dopušteno je da se deca predškolskog uzrasta pojave u spotu koji najavljuje parada političkih homoseksualca. A onda je došla 2017. godina, i odluka ministra prosvete da nas prepusti «premudrim» EU LGBT «ideološkinjama» političkog homoseksualizma, kao «autovanim» autorkama/ autoricama opšteobavezujućih priručnika za rad u školama, gde se, pod vidom borbe protiv «seksualnog nasilja», porodica proglašava najvećom opasnošću po dete.

LJUBAV NIJE KONDOM NA BANANI

Čovekova seksualnost se ne može svesti na „navlačenje kondoma na bananu“. Čovek nije ni životinja, ni mašina. Njegova polna uloga najdublje je povezana sa tajnom njegove ličnosti i ličnog dostojanstva. Zato „seks-prosveta“ nema pravo da se pretvara kako je „vrednosno neutralna“ ili uči „reproduktivnom zdravlju“. Ona nameće tip ponašanja i moralne stavove koji NISU PRIHVATLJIVI ZA VELIKI BROJ LJUDI.

I ti ljudi imaju pravo da svoju decu vaspitavaju drugačije, a ne „kondomizacijom“ svesti i savesti. O tome piše savremeni ruski pedagog Vera Abramenkova: „Desakralizacija intimne sfere, skidanje pokrova romantične tajne (nije slučajno brak – Sv. Tajna) sa ljubavnih odnosa povlači sobom deindividualizaciju ljubavnog osećanja. I, koliko god to bilo čudno, dovodi do gušenja libida i sužavanja repertoara ljubavnih preživljavanja. Upravo zato psihijatri sa zaprepašćenjem uočavaju mladićku impotenciju kod mladih i zdravih tinejdžera, koji odlično poznaju seksualnu tehniku iz porno-filmova. Zbog toga, seksualizujući dečju svest /…/, dezorjentišući dete prilikom nastanka psihološkog pola i adekvatne polne uloge, mi, odrasli, prvo, od deteta krademo osećanje njegove unikalnosti kao dečaka ili devojčice, lišavamo ga punovrednih ljubavnih preživljavanja u budućnosti, pa samim tim i seksualnih. Nije slučajno sladak samo „zabranjeni plod“, a svima dostupan se pokazuje kao kiseo i gorak. Drugo, seksologizacija dečje svesti je lišavanje te iste svesti, u mističkom smislu, celomudurene čednosti. Dečja svest je po prirodi celomudrena, a celovitost je, kao što znamo, zaštitna funkcija, koja dete brani od opasnosti, prljavštine, zaraze. Čednost – nije samo fiziološka i moralna kategorija, nego svetopogledna kategorija, koja odražava celosnu sliku, celosnu i mudru sliku postojanja sveta, što i obezbeđuje zaštitnu funkciju svesti. Zato su „isceljenje“ i „celomudrenost“ – pojmovi istog porekla, kao i „blud“ i „zabluda““. Tako kaže Vera Abramenkova.

Hoćemo da naša deca nauče da je ličnost drugog čoveka NEPRIKOSNOVENA, da niko ne sme biti SEKSUALNI OBJEKAT (ni sa kondomom, ni bez kondoma), da maloletnički polni odnosi nisu „reproduktivno zdravlje“, da deca imaju pravo da im se SEKS-POGLED NA SVET ne nameće, itd. Hoćemo da naša deca saznaju da ljubav nije isto što i kratkotrajna telesna privlačnost, i da ljudi nisu „partneri“, nego besmrtna i večna deca Božja, ispunjena radošću zbog postojanja Drugog. Nećemo da ih uče da je politički homoseksualizam univerzalno važeća istina. Ne dozvoljavamo ogoljeno EU nasilje nad ovim izmučenim narodom i njegovom budućnošću. Nećemo postati izdajnici svoje dece. Raspeti i vaskrsli Gospode, blagoslovi nas u borbi za naše potomstvo!

POST SCRIPTUM PISAN U TOMINOJ NEDELJI

I Gospod je blagoslovio. Da se borba za istinske vednosti isplati, pokazalo se baš ovih, poslevaskršnjih, dana. Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja u potpunosti je POVUKLO „obrazovne“ pakete Incest Trauma Centra iz dalje upotrebe! Propaganda homoseksualizma je zaustavljena posle niza aktivnosti koje su preduzeli pojedinci i organizacije za zaštitu porodice. Tako je Centar za zaštitu porodice skupio, za tri dana, preko deset hiljada potpisa među kojima su bili i glasovi dr Nemanje Zarića, dr Slobodana Jankovića, dr Zorana Čvorovića, protojereja – stavrofora Srboljuba Miletića, prof.dr Jovana Dušanića, dr Sime Mraovića, dr Radomira Baturana, dr Zorice Kuburović, Koste Dimitrijevića, mr Đorđa Janjatovića, dr Dragomira Davidovića, prof. dr Ljiljane Čolić, itd. Tekstove u odbranu zdravog razuma pisali su, između ostalih, Slobodan Antonić, Slobodan Janković, Miša Đurković, Zoran Čvorović, Slavka Kojić, a pojedinačnim izjavama i mnogi drugi javni delatnici. Oglasila su se, pored Centra za zaštitu porodice, i udruženja: Porodični sabor i Pravoslavni roditelj. Reagovala je i dnevna štampa. Fond strateške kulture čvrsto je držao liniju odbrane. Naravno, neprijatelji naše dece neće odustati. Na nama je, međutim, da i dalje budemo budni i odlučni u odbrani njihovog detinjstva.

dr Vladimir Dimitrijević

UPUTNICE (Internetu pristupljeno 14. aprila 2017.)

1.Slobodan Janković, Ukidanje roda u školama, Večernje novosti, 12. april 2017, str. 18

2.Miša Đurković, Priručnik za promociju homoseksualizma, Politika, 13. april 2017

3. E. Michael Jones, Libido Dominandi/ Sexual Liberation and PoliticalControl,ia801905.us.archive.org/7/items/LibidoDominandiSexualLiberationPoliticalControlE.MichaelJones2000/Libido%20Dominandi%20%20Sexual%20Liberation%20&%20Political%20Control%20-%20E.%20Michael%20Jones%20(2000).pdf

4. Vladimir Dimitrijević, Novi školski poredak/ Globalna reforma obrazovanja i konačno rešenje „Srbskog pitanja“, Legenda, Čačak, 2005.

5. Džudit Risman, Uspostavljanje novog seksualnog poretka, www.pecat.co.rs/2010/10/dzudit-risman-uspostavljanje-novog-seksualnog-poretka/

6. Aleksej Komov, Bes antihrišćanskih sila usmerava se na Rusiju, www.geopolitika.rs/index.php/sr/intervju/770-2014-09-23-09-07-55

7. Ratništvo, patriotizam, patrijarhalnost (ur. Ružica Rosandić, Vesna Pešić), Centar za antiratnu akciju, Grupa Most, Beograd, 1994.

8. „Obrazovni paket za učenje o temi seksualnog nasilja nad decom za osnovne i srednje škole u Srbiji“, incesttraumacentar.org.rs/files/2016/MPNTRITC_Obrazovni_paket_za_osnovne_i_srednje_skole_2016.pdf

9. Slobodan Antonić, „Iskušenja radikalnog feminizma“, fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:2783/bdef:Content/get

10. Ko su autorke obrazovnih paketa koje promovišu pornografiju našoj deci, (anti-censura.com/ko-su-autorke-obrazovnih-paketa-koji-promovisu-pornografiju-nasoj-deci/)

11. Žene za mir, Žene u crnom, Beograd, 1997. 12. Sačuvajmo zdravlje, Unicef, Beograd, 2002.

13. Kritička analiza udžbenika „Zdravstveno vaspitanje o reproduktivnom zdravlju“, porodica.org.rs/wp-content/uploads/2016/02/Seksualno-obrazovanje-analiza.pdf

Nove knjige za preuzimanje - (Download)

srbi krivi za sve

Mala knjiga velike mržnje
REČNIK SRBOFOBIJE

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 0,6 MB)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

EVROUNIJAĆENjE
Pravoslavlje i papizam na kraju istorije

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

GRAMATIKA EKUMENIZMA
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 2,4 MB (PDF)


dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

DNEVNIK APOKALIPSE
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 1,4 MB (PDF)


od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

OD SVETOG SAVE DO ĐERĐA SOROŠA
Zbornik radova o reformi školstva

Preuzmite kompletnu knjigu 6,3 MB (PDF)


 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

OBOŽENjE NIJE INDIVIDUACIJA
Pravoslavni pogled na Hesea i Junga

Preuzmite kompletnu knjigu 0,9 MB (PDF)


svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

SVETOSAVSKI SVEŠTENIK PROTA MILIVOJE MARIČIĆ,
DUHOVNI SIN VLADIKE NIKOLAJA

Preuzmite kompletnu knjigu 0,6 MB (PDF)


skolokaust vladimir dimitrijevic

ŠKOLOKAUST 
Kako razaraju naše obrazovanje

 Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


srbocid vladimir dimitrijevic 

SVETOSAVLjE I SRBOCID

Preuzmite kompletnu knjigu 1,3MB (PDF)


geopolitika svetosavlja izmedju vasingtona i vatikana knjiga

IZMEĐU VAŠINGTONA I VATIKANA 
GEOPOLITIKA SVETOSAVLjA 

Preuzmi kompletnu knjigu 1,4MB (PDF)


 hominterna i gejstapo knjiga dr vladimir dimitrijevic

HOMINTERNA I GEJSTAPO
Preuzmi kompletnu knjigu 1,6MB (PDF)


zavetnici i begunci vladimir dimitrijevic knjiga

ZAVETNICI I BEGUNCI
KOME ĆE „BLAŽENI ALOZIJE” BITI KRSNA SLAVA?


Preuzmi kompletnu knjigu 1,8MB (PDF)


knjige od utrobe vladimir diitrijevic

KNjIGE OD UTROBE
Zapisi propalog pesnika


Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


svetosavlje i liturgijska reforma vladimir dimitrijevic knjiga

SVETOSAVLjE I LITURGIJSKA REFORMA

Preuzmi kompletnu knjigu: 1,5 MB (PDF) ⇒►


sa strahom bozijim i verom pristupite vladimir dimitrijevic knjiga

SA STRAHOM BOŽIJIM I VEROM PRISTUPITE!

Preuzmi kompletnu knjigu: 0,8 MB (PDF) ⇒►


teologija ilitehnologija vladimir dimitrijevic knjiga

TEHNOLOGIJA ILI TEOLOGIJA

Izdavač

Lio, Gornji Milanovac, 2009.

Preuzmi kompletnu knjigu: 3 MB (PDF) ⇒►


oklevetani svetac vladimir dimitrijevic knjiga

OKLEVETANI SVETAC
(Vladika Nikolaj i srbofobija)

Izdato: 2007.

Mesto: Gornji Milanovac

Izdavač: LIO, Gornji Milanovac

Preuzmi kompletnu knjigu: 2.1 MB (PDF) ⇒►


sveta liturgija i tajna ocinstva vladimir dimitrijevic knjiga

SVETA LITURGIJA I TAJNA OČINSTVA
(Trpeza Gospodnja kroz vekove i danas)

Izdavač
Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


 hleb nebesni vladimir dimitrijevic knjiga

HLEB NEBESNI I ČAŠA ŽIVOTA
(Sveti Nikolaj Ohridski i Žički i Prepodobni Justin Ćelijski o Svetoj Liturgiji i Pričešću)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 520 KB (PDF) ⇒►


jagnje i zmija knjiga vladimir dimitrijevic

JAGNjE I ZMIJA
(Pravoslavlje i neognostička psihologija)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1.6 MB (PDF) ⇒►


obnova ili obmana vladimirdimitrijevic

OBNOVA ILI OBMANA?
Liturgijska reforma i kriza rimokatolicizma

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


put za nigdinu vladimir dimitrijevic knjiga

PUT ZA NIGDINU
ROKMUZIKA I DOBA NIHILIZMA

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1 MB (PDF) ⇒►


rec na rec odgovor ep atanasiju vladimir dimitrijevic knjiga

REČ NA REČ
(odgovor Ep. Atanasiju)

Preuzmi kompletnu knjigu: 670 KB (PDF) ⇒►


dodji vidi

DOĐI I VIDI
(Ikonostas i svetinja oltara u pravoslavnom Predanju)

izdavač:Lio, Gornji Milanovac, 2008.

Preuzmi kompletnu knjigu: 5.8 MB (PDF) ⇒►

Who is Online

Ko je na mreži: 131 gostiju i nema prijavljenih članova