Ante Pavelić i Josip Broz su likvidirali duhovnu, privrednu i intelektualnu elitu srpskog naroda. A o ovome se i danas jedva govori, kaže Nikola N. Živković.
Nikola Živković, srpski pisac, prevodilac i publicista, rođen je 1950. godine u selu Dragoševci, Žumberak, u današnjoj Hrvatskoj (nedaleko od slovenačke granice). Od jeseni 1969. do leta 1972. plovio je po svim morima sveta na trgovačkim brodovima, a potom, u jesen 1972, upisao studije na Zagrebačkom univerzitetu i 1977. diplomirao istoriju i filozofiju. Od decembra 1978. do 2010. živeo je u Berlinu, gde je dve godine proveo na postdiplomskim studijama na tamošnjem Slobodnom univerzitetu (Frei Universität). Pored brojnih tekstova za srpske, ruske, nemačke i engleske novine, časopise i sajtove, objavio je i nekoliko knjiga: „Pisma iz Berlina“, „Kosovo – Dnevnik“, „Tragajući za istinom“, „Srpsko pitanje“, „Slika Srba u nemačkim medijima“, „Berlinski zapisi“ (u šest tomova). Preveo je nekoliko knjiga s nemačkog na srpski: „Istoriju unijaćenja Srba u Žumberku“ od Johana Hajnriha Švikera; „Srbi u ratnom dnevniku Vermahta“; „Specijalni zadatak Balkan“ Hermana Nojbahera; „Pesme“ Huga fon Hofmanstala (zajedno sa Vladimirom Jagličićem i Nikolom Živanovićem) i memoare Gleza fon Horstenaua „Jedan kontroverzni general“; „Preziranje sopstvenog“ nemačkog autora Franka Lisona. Otac je troje dece. Od 2011. godine živi u Beogradu. Očekujući još jedan tom njegovih „Berlinskih zapisa“, razgovarali smo na aktuelne teme.
Vaši „Berlinski zapisi“ živo su svedočenje i lične, i kolektivne sudbine – tu ste vi sa svojom porodicom, ali i vaš narod, sa svom svojom tragičnošću. Nedavno ste objavili zapis iz logorske arhive Dahaua, o vašem stricu Milanu, koji je, kao mladić od 19 godina, došao u logor, bio podvrgnut nečovečnim medicinskim ogledima i umro neposredno posle rata, ne ostavivši potomstvo. Crnjanski je, u „Lirici Itake“, zavapio: „Jauk i groblje je narod moj.“ Šta smo sve preživeli u prošlom, i šta nas čeka u ovom veku?
Srpski narod u 20. veku doživeo je neopisiva, upravo biblijska stradanja. Dobro da ste spomenuli Milana Živkovića, mlađeg brata moga oca. On je imao „sreće“, jer ta žrtva poseduje ime i prezime, te se zna kada je oteran u koncentracioni logor Dahau. No većina srpskih žrtava nije zabeležena, ne zna se gde su stradali, a ni gde su im grobovi. Nove generacije naših istoričara čeka veliki posao – kada se najzad napravi potpuna lista naših žrtava, svaki će se sasvim razumno pitati da li je moguće da su se sve te nesreće nama zaista i dogodile? Ako jeste, onda nemali broj njih tvrde, da je prosto čudo da uopšte postojimo. O našim neverovatnim žrtvama tokom Prvog svetskog rata prilično se pisalo. O stradanjima Srba u vreme Nezavisne Države Hrvatske još se nedovoljno govori. O titoističkim zločinima nad našim narodom od 1941. do 1946. još se nedovoljno piše, da ne kažem da čak postoji kod nekih krugova u Beogradu želja da se te srpske žrtve prosto prećute. Zašto?
Ne treba zaboraviti da su hrvatski zločini tokom Drugog svetskog rata, kao i titoistički zločini bili katastrofalni po naš narod ne samo zbog ogromnog broja ubijenih Srba već i zbog činjenice da su Ante Pavelić i Josip Broz likvidirali duhovnu, privrednu i intelektualnu elitu našeg naroda. A o ovome se i danas jedva govori. Da bi stasala istinska nacionalna elita, za to treba vremena i mnogo napora. A bez istinske elite nema budućnosti, nema vaskrsa nijedne nacije, pa ni srpske.
Bavili ste se sudbinom svog zavičaja, Žumberka, na čije su Srbe nasrtali Vatikan i rimski misionari vekovima. Objavili ste i Švikerovu knjigu – svedočenje o unijaćenju žumberačkih pravoslavaca. Šta se tu dešavalo? Kakav je ekumenizam moguć posle vekovnog rata papizma s pravoslavnima čiji je vrhunac Jasenovac?
Unijaćenje Srba u Žumberku deo je šireg istorijskog procesa, koji svoje korene ima još u 15. veku. Zapad je svojim krstaškim pljačkaškim ratovima uništio biser i ponos hrišćanskog sveta: vizantijsku prestonicu Konstantinopolj. Vizantiji je posle nekog vremena pošlo za rukom da ponovo osvoji Carigrad, ali je ona toliko bila oslabila da više nije imala snage da se odupre novoj opasnosti s istoka. Turci su bukvalno stajali pred kapijama Konstantinopolja i vizantijski carevi nisu imali drugog izbora već da zatraže pomoć rimokatoličkog Zapada. Cena koju je rimski papa tražio bila je – „unija“. Ona je potpisana godine 1438, a poznata ja kao Florentinska. Nju je sledila Brest–Litovska unija iz godine 1595, kada je Rimokatolička crkva pounijatila velike delove ruskog naroda, a koji se danas nalaze u zapadnoj Ukrajini. Ako ne poznajemo ovaj deo istorije, onda ne možemo da razumemo ni rat koji se danas vodi u Ukrajini.
Živeli ste na Zapadu, i u svojim dnevnicima ispričali veoma lepu priču o ljudima i ustanovama nemačke države. Šta se dešava sa Zapadom danas? Zar je moguće da je Evropa u kojoj ste našli nadu – mrtva?
Na Zapadu su se posle Drugog svetskog rata desile velike promene. Katoličko-protestantska Evropa kao da se u dva svetska rata iscrpela i umorila. Ovo se vidi i optički: sve evropske zemlje beleže pad nataliteta. Sve nacionalne države Zapada imaju veći mortalitet od nataliteta. Prevladava „duh samoporicanja“, kako glasi naslov knjige prof. Mila Lompara. Upravo sam preveo knjigu „Preziranje sopstvenog“ nemačkog autora Franka Lisona, a pre nekoliko nedelja objavila ju je „Informatika“ iz Beograda. Naslovi ova dva dela jasno govore šta danas prevladava na Zapadu: „duh samoporicanja“ i „preziranje sopstvene nacije“. Ima, razume se, intelektualaca u Evropi koji se kritički odnose na ove globalističke pokrete. No dominanti mediji na Zapadu uveli su pojam „politička korektnost“. Time se onemogućuje svako kritičko ispitivanje kulturne i političke situacije na Zapadu.
Čuveni francuski hrišćanski mislilac Žak Elil rekao je 1945, dok je Hitler bio još živ, da je firer pobedio. Jer ko god pobedi, u budućem ratu koristiće Hitlerove metode totalnog uništenja. Koliko se ovo predviđanje, u doba NATO imperije, ostvarilo?
Žak Elil dao je odličnu dijagnozu Zapada. Najbolji primer je pokret „Antifa“. Reč je o „nevladinom globalističkom sektoru“, koji se, kako ime te organizacije glasi, proglasio za „antifašistički“, dakle, oni su uvek na strani „dobra“. Pri tome im nimalo ne smeta da se služe fašističkim metodama. Na rečima jedno, a na delu drugo!
Kolektivni Zapad, preko ukronacizma, ratuje protiv Rusije. Hoće li Rusija opstojati? Hoće li biti multipolarne budućnosti ili će sve nestati u nuklearnom pepelu totalnog rata?
Pomno pratim situaciju u Rusiji. O tome sam u poslednje vreme dosta pisao. Ruska politička elita dugo je živela u iluziji da oni mogu da budu za Zapad „ravnopravni partneri“. Događaji oko Ukrajine su pokazali da to nije moguće. Ovo nije rat samo za Ukrajinu već mnogo šire. Rusija prosto ne može i ne sme da izgubi ovaj rat. Toga su svesni u Kremlju, kao i većina ruske elite.
Kako opstati kao Srbin u času kad je Srbija okružena NATO zemljama, kad nas je sve manje i kad smo sve slabiji?
Bilo je godina u prošlosti kada je naš narod stajao pred „ili – ili“. Tokom istorije pretili su nam da nestanemo, da se poturčimo ili pokatoličimo. Godina 1999. bila je naročito teška, jer smo živeli u jednopolarnom svetu, gde dominira Zapad s Amerikom na čelu. Srbija je bombardovana, odnosno Zapad se perverzno iživljavao nad našim nemoćnim narodom. Bili smo sami.
Buđenje Rusije predstavlja nadu, da se stvara novi pravedniji svetski poredak, gde neće vladati samovolja Sjedinjenih Država. Nisam pesimista kada govorimo o islamizovanim Srbima, koji se danas većinski izjašnjavaju kao „Bošnjaci“, kao i kada govorimo o pokatoličenim Srbima, koji se mahom deklarišu kao „Hrvati“.
Ovaj ruski rat daje mi nadu da će se pounijaćeni i pokatoličeni Rusi – a danas se oni pišu kao „Ukrajinci“ – strpljivim radom ponovo vratiti svojim korenima, odnosno u krilo ruske nacije. Moguće je i da, kao rezultat velikih svetskih promena, pomenuti „Bošnjaci“ i „Hrvati“ ponovo počnu da se osećaju bliski nama, pa i da postanu Srbi, kao što su to bili Ivo Andrić, Meša Selimović i mnogi drugi. Uostalom, Albanaca ima i muslimana i rimokatolika i pravoslavnih. Zašto to jednoga dana ne bi moglo da se desi i sa nama, sa Srbima?
Vladimir Dimitrijević
