Obraz Beograda, naše prestonice, mora ostati svetao ( Večna zapovest Majora Gavrilovića )
DUHOVNE I ZDRAVSTVENE OPASNOSTI
Dok svet gori u predvorju planetarnog rata, za septembar 2020. u Beogradu je zakazana svetska parada političkih homoseksualaca, iza kojih stoji NATO imperija. Ovaj sramni događaj treba da konačno pokaže da je Srbija pljunula na sebe i odrekla se Hrista i Svetog Save.
To ludilo nosi sa sobom, pored duhovnih, i zdravstvene opasnosti. Marina Bulatović piše:“Kako nam je prethodna kovid pandemija pokazala da je svet „globalno selo“ i da virusi brzo „putuju“, postavlja se pitanje zašto predstavnici vlasti u Srbiji, kao ni SPC ne traže da se hitno otkaže „Evro prajd“ u Beogradu. Na ovoj manifestaciji od 12. do 18. septembra treba da se održi najmasovnija internacionalna parada ponosa na kojoj se očekuje na hiljade i hiljade pripadnika LGBT populacije iz Evrope i sveta.
Marš ponosa je zakazan za 17. septembar 2022. godine./.../ U isto vreme pokrenuta je Peticija protiv „Evro prajda“ u Beogradu koju je potpisalo (do sada) više od 4.000 Srba iz matice i dijaspore, a SPC još uvek nije iznela svoj stav niti dala javno saopštenje. Ovakvim povodima su se već oglašavale Bugarska pravoslavna crkva (protiv održavanja LGBT parade u Sofiji, istakavši da takvi događaji „ugrožavaju moralne temelje društva“), kao i crkve u Gruziji i Jermeniji. Kakve pozitivne efekte ovog događaja SPC vidi za vernike, Srbiju i celokupan naš narod u ovom (epidemiološkom, društvenom, ekonomskom i političkom) trenutku? Zašto državni aparat ćuti i dovodi Srbiju na rub još jedne opasne pandemije?
Zašto se na vreme ne obavesti Evropska asocijacija organizatora prajdova, da manifestaciju otkazujemo iz bezbednosno-epidemioloških razloga, a gradovi kandidati Barselona, Lisabon ili Dablin mogu da „uskoče“ na mesto domaćina. Da li treba da delujemo preventivno ili ćemo ponovo biti svedoci kupovine novih vakcina (ovoga puta za majmunske boginje) i ponovo otvoriti Halu jedan Beogradskog sajma za prijem obolelih. Da li nas možda čekaju nove zabrane kretanja i novo vanredno stanje?Da li je naš prioritet da: Srbija mora biti zdrava?! I na kraju: I šta ćemo sad? Da li ćemo dozvoliti novu destabilizaciju Srbije i kolaps zdravstvenog sistema da bi se dopali i dodvorili Zapadu?“
Zaista – kome se mi više dodvoravamo?
KAKVA „LJUDSKA PRAVA“?
Svima je jasno da je priča o „ljudskim pravima“ samo maska za razaranje tradicionalnih vrednosti svakog društva, o čemu naš ugledni lingvista, dr Dragoljub Petrović piše:“A ljudskih prava (ne znam dok se ne definišu – da li i manjinskih) ima – svakakvih. I ja ću ovde pokušati da neka od njih naznačim.
Čovek ima pravo da bude mlad, lep, pametan, ali i da bude i mator, ružan i glup; ima pravo na to da umre na dan svog punoletstva, ali i da zaboravi da umre (pa da poživi i dvesta godina); ima pravo da se rodi bez desne šake, ali i sa šest prstiju na levoj; ima pravo da ostane bez oka i bez noge, a niko mu ne može osporiti pravo na to da rizikuje i ostane bez glave (ili makar bez nosa); ima pravo da širi abrove o efikasnosti Gejtsove vakcine protiv cijankalija ili Fajzerove protiv sekire; ima pravo na to da se ne ženi / ne udaje, ali i da svaku noć „prespava“ u drugom krevetu (oni vredniji mogu krevete promeniti i tokom iste noći); ima pravo da se ponosi onim što mu je priroda odredila da na njemu sedi i tamošnjim izduvnim ventilom kao najbitnijim obeležjima sopstvene ličnosti i sopstvene pameti; ima pravo da „na određenim mestima ima izmenjen volumen kore velikog mozga“ i da zbog toga ne zna kojim će „svojstvom“ biti obeležen, tj. hoće li biti homoseksualac ili pedofil; ima pravo da ne zna je li muško ili žensko, ali i pravo da to dvoje ne razlikuje; ima pravo da bude biran za predsednika vlade ili ministra iako ne zna ni šta je jedno ni šta je drugo; ima pravo da se diči onim čega su mu se preci stideli i da na to gleda kao na dug „Srbiji koja se na ovaj način penje na lestvici društava koja poštuju ljudska prava i biće verovatno 49. ili 50. zemlja na planeti“ koja će usvojiti zakon o zaštiti genetskog ekscesa, odnosno pristati uz Bajdenov nalog da se na nekrofiliju i zoofiliju gleda kao na samu „srž demokratije“; ima pravo da ne zna ništa pa ni sopstveni jezik: „ljudsko-pravaškim zakonom“ (?!) uređuje se medicinski aspekt genetskog ekscesa, a glavni zastupnici takve pameti regrutuju se među onim primercima ljudske vrste koji sopstveni status u okviru zajednice nisu umeli rešiti po nekim racionalnijim pravilima (ili su zakasnili da to učine „za vakta“ baveći se nekim „mnogo važnijim“ poslovima).“
Ova priča o „ljudskim pravima“ postala je teatar apsurda iza koga, kao i uvek, stoji zločinačka NATO Imperija koja se „ljudskim pravima“ služi kao toljagom za udaranje po neposlušnima.
„PRAVO NA LJUBAV“
Profesor dr Petar Anđelković naglašava da se NATO prajdovci kriju iza priče o „pravu na ljubav“:“Pravo na ljubav je lično, a ne društveno pravo. Dakle, pretvaranjem svoje privatnosti u društveno-politički pokret, nemaju prava da se kriju iza pojma ličnih prava, kada taj aktivizam neko kritikuje ili želi da ga spreči. Zbog toga što lične slobode nisu isto što i društvene slobode, oni izvode naopaki zaključak da društvo stoga diskriminiše njihov slobodan izbor./…/ Ono što je ovde suštinsko je pozivanje na stvari koje svi podržavaju (kao pravo na ljubav, lične slobode), da bi se kroz njih proturile stvari koje sa ovim nemaju veze i koje podrivaju same osnove društvenog poretka. Na svaki otpor društva nastojanjima za izmenu osnova samog tog društva, gej organizacije to društvo optužuju za podrivanje stvari sa kojima se ono slaže (lična prava i slobode), ali koje nemaju veze sa onim što gej organizacije zaista rade. Time se vrši veoma lukav spin. Na osnovu tog spina, u kome gej-aktivistička strana sebe stavlja na pijedestal večite žrtve i moralnog savršenstva, ona može da postavlja beskonačnu listu zahteva i ultimatuma, pri čemu niko ne sme da im se odupire ili protestvuje, da im ne bi nalepili etiketu „homofoba“, „fašiste“ ili „protivnika ljudskih prava“.
Kao što smo rekli, biti „LGBT“ ili homoseksualac je seksualna sklonost, koja spada u domen ličnog života i ličnog izbora. Sa druge strane, biti gej aktivista, koji ima listu revolucionarnih zahteva prema državi, jeste stvar javnog i političkog života. Bilo kakva kritika ili čak napad (ma koliko bio za osudu) na njih, ne spada u homofobiju, jer se radi o napadu na društveno-političke pokrete, koje imaju jasnu nameru prevrednovanja sistema vrednosti; ne na homoseksualce kao seksualnu sklonost. Iako su im sva lična i društvena prava obezbeđena zakonom, gej aktivisti nastavljaju sa zahtevima državi i društvu. Javne manifestacije ličnog opredeljenja se, jasno vrše ne radi propagiranja već postojećih sloboda, već radi uticaja na samo društvo.“
O tome je ovde reč.
Zato otpor nametanju političkog homoseksualizma mora biti politički; ali, pre svega i iznad svega, crkveni. Jer Crkva, na osnovu svoje dogmatike, gradi pravoslavnu etiku, koju javno i jasno ispoveda, da bi se svet spasao u Hristu. Kao što je duša pretežnija od tela, i Crkva važnija od države – bar kako pravoslavni hrišćani ispovedaju – tako je i stav Crkve Srbima, narodu Svetog Save i kneza Lazara, važniji od svega.
KAKO JE ČOVEK SAZDAN
Profesor dr Zdravko Peno, u svom ogledu o evolucionizmu, ističe osnovna načela pravoslavnog kreacionizma, bez kojih se ne mogu razumeti razlozi odlučnog otpora pravoslavnih „kulturi smrti“, koja podrazumeva i abortus, i eutanaziju, i politički homoseksualizam:“ Za sv. Maksima ( Ispovednika ) bogoslovlje je neodvojivo od prirode, jer Bog stvarajući svet svojom voljom, ne prepušta ga silama stihije, nego je prisutan i delatan u njemu preko prirodnih zakona. To nedvosmisleno svedoče Hristove reči: Pogledajte na ljiljane u polju kako rastu; ne trude se, niti predu. Ali ja vam kažem da se ni Solomon u svoj svojoj slavi ne obuče kao jedan od njih (Mt. 6, 28 – 29) kao i ove reči: Vama su i sve vlasi na glavi izbrojane (Mt. 10, 30).
Božija volja se ogleda u stvaranju svega po vrstama, a cilj postojanja prirodnih zakona jeste očuvanje prirodne energije svake vrste. Čovek treba da se pouči kojoj vrsti pripada i da „nauči da ne menja prirodni s nekim drugim – neprirodnim zakonom“. U biljnom i životinjskom svetu ne postoji nikakva „prirodna potreba” za prelaskom iz vrste u vrstu, za „mešanjem” vrsta, jer se sva bića ponašaju po urođenom prirodnom zakonu ili instinktu. Problemi nastaju kada ljudi počinju da preusmeravaju prirodnu energiju drugih bića ili svoju sopstvenu. Pored opasnosti konstrukcije mitoloških sirena i kentaura i različitih genetski modifikovanih organizama (GMO), posebna i zapravo najveća opasnost jeste pogrešno usmeravanje ljudske energije.
Najkobnije pošasti našeg vremena, homoseksualizam i čedomorstvo, upravo su posledica neprirodnog usmeravanja ljudske energije (homoseksualizam) i prekida te energije koja je ustvari odbacivanje života novog bića (abortus). I jedan i drugi greh Bog je podvrgao sudu. Gradove Sodom i Gomor osudi na propast i u pepeo pretvori, postavivši ih za primjer budućim bezbožnicima (2. Petr. 2, 6; 1. Mojs. 19, 24). Apostol Pavle piše razvratnim stanovnicima Korinta da muželožnici neće naslijediti Carstvo Božije (1. Kor. 6, 9). Kada psalmopesnik kaže: zametak moj vidješe oči tvoje (Ps. 139, 16), on govori da ljudsko biće u Božijim očima postoji od trenutka začeća. Zato je abortus tj. oduzimanje života nerođenom detetu ravno ubistvu (2. Mojs. 21, 22–23).“
Učenje pravoslavne vere o grehovnoj strasti homoseksualizma ne potiče iz nekakve zlonamernosti, nego iz najvećih dubina Božijeg otkrovenja.
UČENJE PRAVOSLAVNE CRKVE IZLOŽENO SVIMA
Godine 1992, Američka Pravoslavna Crkva donela je svoj stav o homoseksualizmu:“Sazdana da poznaju Boga i moć Njegovu kroz stvaranje, ljudska bića su odbila da Ga priznaju, da Ga slave i da Mu zahvaljuju, da slušaju Njegovo božansko učenje. Kroz svoju pobunu zaludeše u svojim mislima, i potamne nerazumno srce njihovo. (Rimljanima 1:21)
Prema tome, kao što Apostol Pavle nastavlja da uči, Zato ih predade Bog u sramne slasti; jer žene njihove pretvoriše putno upotrebljavanje u besputno. Tako i ljudi ostaviše putno upotrebljavanje ženskog roda, raspališe se željom svojom jedan na drugog, i ljudi s ljudima činjahu sram, i platu koja trebaše za prevaru njihovu primahu na sebi. (Rimljanima 1:26-27)
Homoseksualno ponašanje, kao i preljubničko i incestuozno ponašanje, zajedno sa bludnicima, preljubnicima, idolopoklonicima, lopovima, pohlepnima, pijanicama, hulnicima i lopovima, neće naslediti Carstvo Božije. Hrišćani dolaze iz svih tih kategorija grešnika koji su, dobrovoljno ili ne, bili uhvaćeni u grehove ovoga sveta. To su oni koji su kroz lično pokajanje i veru u Hrista, kroz Krštenje i Miropomazanje, uz učešće u Svetom Pričešću bili oprani... osvećeni... i opravdani Imenom Gospoda našega Isusa Hrista i Duhom Boga našeg (1. Korinćanima 6:9-11; pravoslavno Krštenje i služba Svete Tajne Miropomazanja).
Gospod Isus uči milosti i praštanju svim grešnicima, ali Gospod ne opravdava greh. Kada Sin Božiji izriče božanski oproštaj onima koji su uhvaćeni u zlu, On uvek obavezuje pomilovanog grešnika idi i ne greši više(Jovan 8:11).
Uvereni u Bogom otkrivene istine, mi nudimo sledeće zaključke i upozorenja koji treba da rukovode verne:
Homoseksualnosti treba prilaziti kao posledici ljudske pobune protiv Boga, a na taj način protiv sopstvene prirode i blagostanja. Ne treba je uzimati kao način života i delovanja muškarca i žene koji su stvoreni po slici i podobiju Božijem.
Ljudi sa homoseksualnim tendencijama treba da potraže pomoć u otkrivanju posebnih uzroka svoje homoseksualne orijentacije, i da rade na prevazilaženju njenih štetnih posledica.
Osobe u borbi sa homoseksualnošću, koje su primile pravoslavnu veru i bore se da žive pravoslavnim načinom života, mogu biti u zajednici u Crkvi, sa svima ostalima koji veruju i bore se. Oni, pak, koji znaju istinu pravoslavnom učenju i podvižničkom životu, ali i dalje žele da opravdaju svoje ( homoseksualno ) ponašanje, ne mogu učestvovati u Tajnama Crkve, jer im one ne bi mogle pomoći, već bi im nanele štetu.
Pomoć treba da se pruži onim osobama koje rade sa osobama homoseksualne orijentacije, sa ciljem da im se pomogne u borbi sa pomislima, osećanjima i delima koji su posledica homoseksualnosti. Takva pomoć je naročito neophodna roditeljima, rođacima i prijateljima osoba sa homoseksualnim osećanjima i sklonostima. Sigurno je potrebna i duhovnicima i ljudima u Crkvi.
Kao i svakom moralnom poremećaju, homoseksualnost sprečava čovekovu ispunjenost i sreću, delujući nasuprot stvaralačkoj mudrosti Božijoj. /.../ Prema tome, učenje Crkve danas je u organskom kontinuitetu sa pogledom Pisma i sa njenim sopstvenim Predanjem. Iako je današnji svet u mnogo čemu drugačiji, hrišćanska zajednica oseća duboke i neraskidive veze sa onim pokoljenjima, koji su otišle pre nas označzapečaćena pečatom vere.
Sve veći broj ljudi danas, čak i u samoj Crkvi, vrši ogroman pritisak na Crkvu, da prihvati homoseksualno stanje, kao da nije poremećaj i da oprosti homoseksualno ponašanje. Oni koji u Crkvi koji razmišljaju po ovoj modi, često sklapaju tesne veze sa onima koji su van Crkve, a sličnih su pogleda. Takve grupe ljudi su vođene vizijom koja je u suprotnosti sa istinom o ljudskoj ličnosti, koja se u potpunosti otkriva u tajni Hristovoj. Oni odražavaju, možda nedovoljno svesno, materijalističku ideologiju koja negira transcedentalnu prirodu ljudskog bića, kao i natprirodno prizvanje svake ličnosti.
Stav Crkve ne može biti promenjen pritiskom zakonodavstva ili trenutne mode.“
Američka Pravoslavna Crkva je istakla da ima razumavanja za stavove koji kažu da homoseksualnost nije uvek stvar lakog izbora, nego da u nasleđu postoje izvesne sklonosti ka takvom izboru. Zato nikog ne treba osuđivati. Pa ipak, naglašeno je:“Ono što treba po svaku cenu izbeći, je neosnovana i ponižavajuća pretpostavka da je seksualno ponašanje homoseksualaca uvek i potpuno prinudno i prema tome bez krivice. Ono što je ključno je da osnovna sloboda koja karakteriše ljudsko biće i daje mu dostojanstvo pripada i homoseksualcima. Kao i u svakom obraćenju od greha, napuštanje homoseksualnih dela zahteva duboku saradnju pojedinca sa Božijom oslobađajućom blagodati.
Šta onda da rade homoseksualci koji žele da prate Gospoda? Osnovno je da su pozvani da ispunjavaju volju Božiju u svom životu, iskusivši sve vrste patnji i teškoća, podnoseći ih kao posledicu njihovog stanja, kao žrtve na Gospodnjem Krstu. Taj Krst za verujućeg je plodonosna žrtva, jer iz te smrti proishodi život i vaskrsenje.“ Američka Crkva je istakla da se ne treba obazirati na podsmehe, nego ići za Hristom:“To nije ništa drugo, nego učenje Apostola Pavla Galatima, kada on govori da Duh donosi u život vernih ljubav, mir, radost, trpljenje, dobrotu, milost, vera, krotost, uzdržanje(5:22), a dalje (5:24): A koji su Hristovi, raspeše telo sa slastima i željama.“
Zato je Crkva i protiv džender ideologije, koja je nametnuta i Srbiji, kao ludačka EU košulja.
Godine 2018, Bugarska Crkva je reagovala na zakon o „rodnoj ravnopravnosti“, zato što nasrće na Bogom sazdane polove i nudi džender ideologiju ludila, po kojoj je stanje polnosti puki društveni konstrukt:“BPC ne prihvata legalizaciju kategorija kao što su „rod“, „rodni identitet“, pol kao „socijalno konstruisana uloga“, „rodna svest“, „ne-stereotipne rodne uloge“ i tako dalje./.../ Vodeći se gore navedenim i brinući o budućnosti našeg naroda kao njegovi duhovni arhipastiri, pozivamo Narodnu skupštinu da sasluša glas naroda i ne ratifikuje Istambulsku konvenciju, kroz koju se uvode shvatanja koja su u potpunoj suprotnosti s našom pravoslavnom verom, nacionalnom tradicijom i pravnim sistemom./.../
Sveta očinski dužnost Sinoda Bugarske pravoslavne crkve – Bugarske Patrijaršije – je da podseti narod Božjim rečima iz Biblije: „Teško onima koji zovu zlo dobrom, a dobro – zlim, ko smatra tamu za svetlost i svetlost za tamu, gorko slatkim, a slatko – gorkim“ (Isaija 5,20).“
Veličanstveni primer borbe protiv antihrišćanskih kvazi-vrednosti u naše dane daje nam Gruzijska Pravoslavna Crkva.
VELIKI OTPOR GRUZIJSKE CRKVE
U ispovedničke stavove Gruzijske Crkve nesumnjivo spada otpor pravoslavnog gruzijskog naroda pošasti nametanja političkog homoseksualizma. Patrijarh Ilija Drugi je svojevremeno tražio od vlasti da zabrane održavanje gej parade, nazivajući homoseksualizam „bolešću i anomalijom“, a deset hiljada učesnika Krsnog hoda sprečilo je održavanje parade u Tbilisiju u maju 2013. godine. Patrijarh Ilija je jasno govorio svojim vernima:„Gruzija treba da prihvati iz globalizacionih procesa samo neophodno. Danas se u svetu zbivaju događaji kakvih ranije nije bilo. Razmatraju se pitanja koja se nikada nisu razmatrala“. Navodeći kao primer temu istopolnih „brakova“ on je naglasio: „To je takav greh da se o njemu u crkvi ne može ni govoriti“. Patrijarh je dodao:„Mi treba da prihvatimo samo ono što je neophodno Gruziji, a ono što je protivno Božijem zakonu i pravoslavlju gruzijski narod neće prihvatiti“.
Pre no što su usvojili Zakon protiv diskriminacije, obratio se vlastima, istakavši:“ „Lična prava građana u Gruziji već su zaštićena važećim zakonima. Zajednica verujućih s pravom smatra netradicionalnu polnu orijentaciju - smrtnim grehom; shodno tome, zakon, podnet u datom obliku, smatra propagandom i ozakonjivanjem tog greha“.
A Crkva ne sme pristati na ozakonjeni greh.
NAVODNA DISKRIMINACIJA U GRUZIJI
U svojoj propovedi posle službe u drevnoj gruzijskoj prestonici Mcheti, u Sabornoj crkvi Svetickoveli, poglavar Gruzijske Pravoslavne Crkve Katolikos-Patrijarh Ilija Drugi osvrnuo se na Zakon protiv diskriminacije donet u Gruziji 2014. godine i na takozvane „istopolne brakove“, čime je odgovorio na optužbe od strane Evropske komisije na račun Crkve i njega samoga:„Danas moramo dublje razmišljati o problemima i pitanjima sa kojima se suočavaju naša zemlja i Crkva. Danas se ono što je oduvek bio greh, kod velikog broja ljudi smatra za nešto prirodno. I to zapanjuje što neki ljudi sada žele da legalizuju takav greh kao što su „istopolni brakovi“. Homoseksualnost je toliko težak greh da se može smatrati neprimernim da se o njoj razgovara u Crkvi. Samo ime toga užasnog greha ne bi se smelo ni izgovoriti.
Slava Bogu što naši ljudi shvataju i analiziraju ovo bezakonje i da ga ne podržavaju. Proces globalizacije u velikom delu sveta je neizbežan, i ne možemo ga zaustaviti. Ali iz ovog procesa moramo izaberati samo ono što je polezno za naše duše i neophodno za naš narod. Gruzijski narod nikad neće moći da prihvati takve stvari koje su usmerene protiv pravoslavlja. I neće ih prihvatiti.
Voleo bih da kažem nekoliko reči o Zakonu protiv diskriminacije. Gruzija je zemlja koja nikad nikog nije tlačila. Gruzija je zemlja u kojoj se svako uvek oseća slobodnim, ali postoje neke stvari koje se nikad ne mogu tolerisati. Kako se može ozakoniti bezakonje? Legalizacija odvratnosti je težak greh. Ovo je upravo ono što sam rekao ranije. Rekao sam šta sam morao da kažem. A da sam ćutao, bilo bi strašno. Ja moram da kazujem o tome. Nijedna verujuća osoba ne bi nikad prihvatila Zakon protiv diskriminacije. Takođe želim da napomenem da će proći neko vreme i da ćemo biti iznenađeni i da ćemo se čuditi kako smo uopšte prihvatili ovako nešto i doneli ovakav zakon.“
Jasno i glasno!
GRUZIJSKI INTELEKTUALCI PIŠU BRISELU
Evropskoj uniji je naročito stalo da Gruziji nametne trijumf ideologije političkog homoseksualizma, jer je politički homoseksualizam udarna pesnica kancer – kapitalizma širom sveta. Godine 2014, grupa gruzijskih intelektualaca, kojima je uzor bio i ostao patrijarh Ilija, uputila je pismo gospodarima zla iz Brisela:“Sloboda se ne sme mešati s propagandom razvrata i s prinudom na njega, sa vređanjem tradicionalnog društva, s ideologijom koja pod lažljivom zastavom slobodnog izbora čini nesrećnima i primorava da plaču milioni dece čiji se roditelji razvode, s ideologijom koja drži u usamljenosti i strahu od budućnosti ličnost koju navodno štite državne institucije. Upravo ova ideologija izaziva raspad porodice i beznadežnost, nadu u novac i privremeno usvojene zakone koji bez obzira na materijalno bogatstvo dovode čoveka na Zapadu do egzistencijalne depresije./.../Zato tugujemo zbog Vas i Vaših problema, svoju kulturu smatramo delom opšte evroazijske kulture, ali mislimo da Evropa koju volimo i koja nam je u mnogome slična, nije bila osnovana na razvratu hipi generacije, već je utemeljena na hrišćanskim vrednostima koje smo čuvali s gorčinom i radošću u vreme sovjetskog socijalizma i koje ćemo čuvati i u uslovima zapadnog kapitalizma i globalizacije. Ove vrednosti od nas zahtevaju da opraštamo drugima, ali nam zabranjuju javnu propagandu razvrata i ukorenjivanje među nama na taj način nakaznih oblika čovekove slobode./.../Kao i deset Mojsijevih zapovesti koje se smatraju moralnom okosnicom čovečanstva, tako su i svaki ustav i zakoni sistem zabrana i prava, gde se od čoveka pre svega zahteva odgovornost i pristojnost. I upravo beskonačna zbrka vezana za prepravljanje ovih sistema i jeste razlog zbog kojeg se zapadni liberalizam sve više i više kreće prema logičkom ćorsokaku, jer on pod parolom poštovanja tuđeg mišljenja upada u druge zemlje i čini nasilje nad mnogima koji se s njim ne slažu, stavlja tabu na slobodu misli i reči posredstvom jednostrane demagogije o političkoj korektnosti i proganja zaštitnike tradicije sopstvene zemlje. Ako zaista poštujete mnogolikost naroda i tradicija sveta, prihvatite tradicije našeg društva koje se razlikuju od Vaših i ne pokušavajte da ih prepravite./.../ Zatim nam dozvolite da sami odlučujemo o tome šta je za nas prihvatljivo od poštovane Evrope koja je u mnogome dostojna podražavanja, a šta nije. I ako naše prijateljstvo za Vas nije samo prazna reč, i Vi treba da verujete u njeno osnovno svojstvo koje se naziva ravnopravnošću prijatelja. A to znači da i Vi treba da želite da nešto naučite ili da se nečega setite zahvaljujući nama. I možda će to nešto biti ljudske i porodične tradicije koje mi toliko čuvamo u Gruziji i koje su danas tako iskopnile u Zapadnoj Evropi. Naša nacija će sa zadovoljstvom sarađivati s Evropskom unijom po pitanjima naučno-tehničkog napretka i izgradnje demokratije. Ali naša kultura koja je još pre Hrista podarila čovečanstvu vino i proso, Amirana-Prometeja i Medejinu medicinu, pri čemu se krađa zlatnog runa znanja smatrala velikim podvigom među praroditeljima Evrope – Grcima, neće prihvatiti moralne pouke od Zapadne Evrope koja se nalazi u moralnoj krizi.“
Tako se govori!
SVETI PRECI SADAŠNJIH GRUZINA
Uostalom, zar je Sveti Jovan Zadenski iz Sirije uzalud došao u Gruziju sa svojih dvanaest učenika, koji su bili: Aviv Nekreski, Antonije Markopski, David Garedžijski, Zenon Ikaltski, Tadej Stefancmindski, Jesej Cilkanski, Josif Alaverdski, Isidor Samtavnijski, Mihail Ulumbojski, Pir Bredski, Stefan Hirski i Šio Mgvimski? Zar su oni zalud Gruziju osveštali svojim molitvama i životom po Hristu? Zar je Bog slučajno dao silu Svetom Šiu Mgvimskom pred čijim učenikom Evagrijem se voda razdvajala kao pred Isusom Navinom? Zar je Sveti Jovan Zadenski molitvom očistio pustinju od demona da bi danas demonske sile pobedile slavni narod pobožnog Kavkaza?
Zar je deset hiljada kaluđera zalud prolivalo suze i podvižnički znoj u kelijama svete planine Vardzija i zar oni nisu umolili Boga da i danas bude ljudi poput patrijarha gruzijskog Ilije Drugog i njegove hrabre duhovne dece? Zar je Sveti car David Graditelj Gruziju zalud učinio silom na Kavkazu, ratujući, podižući hramove i škole, a onda, pred smrt, iz smirenja naložio da ga sahrane na ulazu u manastir Gelati, da bi svi koji uđu gazili preko njega, krotkog u odlasku pred Hrista?
Zar je dvadeset hiljada Gruzina u Tbilisiju odbilo da pljune na Evanđelje i primi islam, iako je kazna, posle trijumfa agarjanskog, bila smrt? I svi su, kao mučenici, pripali Bogu svome i Bogu našem.
Patrijarh Ilija Drugi je duhovni srodnik Svetog Gavrila Gruzijskog, savremenog svetila Gospodnjeg, koji je, u doba najžešćeg komunizma, spalio sliku Lenjina, i, posle teških muka, bačen u ludnicu, jer je bio jurodiv Hrista radi, i jer ga je ruka Gospodnja vodila i čuvala. Otac Gavrilo na saslušanju je izjavio: „To sam učinio zato što se čovek ne sme bogotvoriti. Tamo, na mestu Lenjinovog portreta treba da visi Hristovo Raspeće. Zašto pišete: “Slava Lenjinu”, kad čoveku nije potrebna slava? Treba pisati: “Slava Gospodu Isusu Hristu.”“ O Svetom Gavrilu komunistički lekari su ovako svedočili: „Dijagnoza: psihopatska ličnost sa sklonošću nastanka šizofrenih stanja. Razgovara sam sa sobom, nešto tiho šapuće. Veruje u Boga, u anđele. Stalno ponavlja reči: “Sve je od Boga.” Ne opšti sa okolinom. Kad mu se neko obrati, on govori o Bogu; o anđelima, o ikonama...”
Tako se svedoči vera.
ODBRANA PATRIJARHA ILIJE
Episkopi, sveštenstvo, monaštvo i vernici ustali su u odbranu svog patrijarha kad su ga iz Evropske unije napali zbog odbrane pravoslavnog morala. Tako je mitropolit boržomski Serafim ( Džodžua ) rekao:„Veoma sam iznenađen ovim optužbama. Činjenica da je homoseksualnost greh, što je zapisano i u Svetom pismu. Crkva mora pozvati svakoga ko boluje od ovakve vrste greha, da ga se oslobodi. Da li će i kako to oni prihvatiti, to je njihova stvar. Ne, nema nikakvog poziva na „krstaški pohod“, niti patrijarh bilo koga vređa niti ugrožava. U svoj svojoj smernosti, dužnost sveštenika je da pozove sve na hrišćanski podvig i smirenje“.
Po mišljenju nastojateljice manastira Velikomučenice Varvare iz Tbilisija, igumanije Serafime, izjava Evropske komisije vređa svakog Gruzijca i usmerena protiv pravoslavlja i gruzijskog naroda. Kako zemlja poput Gruzije, u kojoj ima oko tri stotine džamija može biti optužena za netoleranciju. Koliko gruzijskih crkava ima u Turskoj, ako već etiketiramo Gruzijsku crkvu kao netolerantnu? Ona je rekla:„Naša zemlja – Bogorodičin udeo, zemlja koja je i u najjača ateistička vremena sačuvala veru … Zar u našoj zemlji u kojoj je prolivena krv mnogih mučenika, gde se čuvaju Hiton Gospodnji i riza Presvete Bogomatere, da se dopusti sodomitski „brak“?! Ovim su prešli sve granice , sramotnim poslovima se bave“.
Predsednik Nacionalnog saveta pokreta mladih Geogije Gebadaev pozvao je gruzijsku Vladu da zatraži od predstavnika Evropske unije izvinjenje za svaku izrečenu klevetu na račun patrijarha Ilije, čime je nanesena uvreda ne samo njemu nego i čitavom gruzijskom narodu:„To da je govor mržnje stran patrijarhu zna svaki Gruzijac, kao i činjenicu da je Evropa ta koja vređa Isusa Hrista, koja živi i vodi se načelima suprotnim od pravoslavnih. Neka nastavi da živi kako joj volja. Ako žele da im deca ulaze u brakove sa osobama istog pola, neka im to dozvoljavaju, niko im neće zavirivati unutar njihova četiri zida, ali neka Gruziju ne diraju. Gruziji je mrska takva Evropa. Gruzija je uz Gospoda“.
A Gospod je pobednik! I Crkva je nepobediva!
CRKVA JE NEPOBEDIVA
Nastojatelj Bogojavljenskog hrama Gruzijske Pravoslavne Crkve u gradu Tbilisiju, otac David Kvilividze, pozvao je 2020. godine pravoslavne vernike na ujedinjenje kako bi se spasile Gruzija, Srbija, Crna Gora i druge hrišćanske zemlje od sudbine Sodoma i Gomore!
Otac David je saopštio da se sada protiv Patrijarha Gruzije Ilije Drugog i sveštenika vodi istinski rat. Napadi na Gruzijsku Crkvu povezani su sa neprihvatanjem drevnih osnova života društva i porodice u Gruziji, od strane niza zapadnoevropskih organizacija. Posebno je čvrsta pozicija Crkve po pitanju nedopustivosti parade homoseksualaca i lezbijki u zemlji – postala uzrok da LGBT aktivisti stave ime Patrijarha Ilije Drugog na spisak lica koja navodno krše ljudska prava...
Prema uvidima oca Davida, radom na diskreditaciji tradicionalnih porodičnih vrednosti bave se međunarodne prozapadne organizacije koje kvare čitave narode i države. Suprotstaviti se njihovom pritisku moguće je samo zajedničkim snagama.
Gruzijski sveštenik je rekao da su verujući u njegovoj zemlji sa uzbuđenjem pratili progone koji su bili organizovani protiv pravoslavnih sveštenika u Crnoj Gori. Neprijateljski odnos prethodnih vlasti u Crnoj Gori, orijentisanih na SAD i Zapadnu Evropu, na kraju je rezultirao porazom tih sila na izborima.
Prema mišljenju oca Davida Kvlividze, takva sudbina očekuje i političare koji napadaju na Pravoslavnu Crkvu po celom svetu. Bilo da se radi o situaciji u Gruziji, ili u drugoj zemlji. Sveštenik je pozvao pravoslavne da ne glasaju za one koji služe antihristu, nego da biraju ljude koji brane tradicionalne vrednosti.
On je istakao:“U Gruziji kao i u celom svetu u toku je borba protiv Crkve, protiv sveštenika, protiv našeg Patrijarha, jer, tamo gde je svetost, tamo počinje i borba. Nas optužuju da narušavamo ljudska prava. A kada oni (LGBT pokret) počinju svoje pohode oko škola, pred decom, pred maloletnom decom, kvare ih, kako to nazvati? Oni imaju jednu parolu – udaraj druge i viči da tebe biju!
Sa njihove strane je veoma mnogo narušavanja ljudskih prava. Generalno, želim da kažem da je Gruzija tradicionalna zemlja, kod nas se veoma poštuje porodica, žene, to poštovanje žene je na najvišem nivou u Gruziji. Do današnjeg dana mladi momci žele da se ožene devicom. Mnogi u Evropi mnogi ne shvataju kako je to uopšte moguće, ali to je naša tradicija. Čak i sada, u XXI veku, normalni ljudi, mladići i devojke, staraju se da sačuvaju devstvenost i tek posle stupanja u brak počinju supružnički život.
I u Gruziji je veoma teško, imajući to u vidu, ma šta preduzimali LGBT aktivisti sa raznim razvratima, da zažive ti gresi, jer je to neprihvatljivo. To je neprihvatljivo jer to ne narušava samo ličnost čoveka i njegov lični život, nego to razara državu. Zbog tog greha pale su velike imperije, zbog tog greha pala je Rimska imperija, zbog tog greha pala je Vizantija, zbog tog greha pala je persijska imperija Kserksa, generalno, sve imperije su padale zbog razvrata. Razvrat uništava ne samo lično čoveka, nego uništava porodicu, uništava državu.
Mi znamo da ćemo postojati kao država dok budemo pravilno živeli, kad prestanemo živeti pravilno bićemo kažnjeni od Boga, kao Sodom i Gomora što su kažnjeni i kao što je napisano u Svetom Pismu - jedan od razloga Drugog dolaska Isusa Hrista biće to što je na zemlji biti veliki razvrat. To će biti razlog Drugog dolaska.
Gruzijska crkva je uvek štitila i štitiće ljudska prava. Kod nas u Crkvi mi nikoga ne progonimo, ni ljude drugačije seksualne orjentacije. To je njihova stvar šta oni rade iza zatvorenih vrata svojih kuća. No, kada oni organizuju svoje marševe, mi ćemo uvek biti protiv toga. Jer je to već propaganda, to se ne sme raditi.
Kod nas u Crkvi ima čak i takvih parohijana koji se kaju zbog tog greha i Crkva im sve vreme pomaže, kako bi oni krenuli ispravnim putem. Međutim, Crkva nikada neće odobravati njihove loše postupke. Gruzijska Crkva stoji na tom putu i u našoj Crkvi mi ikada nećemo prihvatiti taj greh, zbog tog greha čovek pada u pakao, đavolu. On će biti tamo u skladu sa delima koja je činio na zemlji.
Mi ćemo uvek istupati protiv toga, no, ko se bude kajao i imao želju da se ispravi, Crkva će takvima uvek pomagati da se isprave. Mi imamo primere da su ljudi posle tog greha počinjali sa pravilnim životom, kada se posle pokajanja kod devojaka lezbijki pojavila porodica sa muškarcem i rodile su po četvoro dece, jedna četiri devojčice, druga takođe četiri deteta, započele su pravilan život. Crkva mora da stoji na svojoj visini i za crno govoriti da je crno, a za belo, da je belo.
U Gruziji država zna da je besmisleno boriti se sa Crkvom i država će uvek pokušavati da ima dobre odnose sa Crkvom. Jer ona zna da je u Crkvi velika sila, zato što je za 82% ljudi u Gruziji – najveća ličnost Patrijarh. Zamislite, kakva cifra. Boriti se protiv Crkve u Gruziji je besmisleno. To je samoubistvo za svaku partiju. Mi želimo da tako bude i u svim pravoslavnim zemljama.
U Svetom Pismu se kaže da će pred kraj sveta Crkva biti gonjena. Govori se da će u vreme antihrista biti takvi progoni koji nisu bili od početka stvaranja sveta. Crkva je preživela mnoge progone, razne, od prvih vekova do Srednjeg veka kada je hrišćanstvo postalo već državnom religijom. Sada se glavna borba vodi sa Crkvom jer ona podseća da će tom svetu biti kraj. Samo Crkva govori da ovaj život nije večan, doći će kraj sveta. U zadnja vremena će doći antihrist i on će vladati svetom, a potom će doći Hristos koji će uništiti antihrista i sve njegove poklonike. Zato njegovi poklonici i pokušavaju dovesti antihrista, oni se bore sa Crkvama, imaju planove, ali zaboravljaju da je u Jevanđelju napisano - Crkva je nepobediva. Ako mi budemo živeli grešno, ako se budemo kvarili – oni će odnositi pobede, a ako budemo živeli pravedno, nas niko neće pobediti. Naravno, ima organizacija koje žele da raslabe narode, države, zato ide borba protiv Crkve, no, još jednom ponavljam – ukoliko budemo živeli u pokajanju, pravilnim životom, kajući se, ispovedajući i pričešćujući, Crkvu je nemoguće pobediti.
Kad su gradovi Sodom i Gomora bili kažnjeni od strane Gospoda – posle toga tim grehom se zarazio, pokvario se, i drugi grad, Niniveja. No, kada je Gospod poslao u Niniveju svog proroka Jonu, Niniveja se pokajala i Gospod je odložio kažnjavanje Niniveje na nekoliko vekova. Znači – najvažnije za naše spasenje je pokajanje i pravedni život. Ako mi tako budemo tako živeli – Crkva je nepobediva, niko nas neće pobediti. Ma koliko se oni trudili…“
Pouka patrijarhovog života: Crkva je nepobediva. Tako živi i svedoči Ilija Gruzijski.
ŠTA MI ČEKAMO?
Naravno da Srbi pravoslavne vere, koji žive po zapovestima Gospodnjim u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, očekuju da Crkva digne glas u odbranu hrišćanskih vrednosti. Jer pravoslavlja nema bez pravoživlja, ni dogmatike bez etike. Kada se patrijarh srpski i episkopi stave na čelo borbe za svetosavsko i vidovdansko nasleđe naše, sa stegovima zavetne moralnosti i horugvama litijske hrabrosti, nema tog pravoslavnog Srbina koji im se neće pridružiti u svedočenju. Oni prvi, mi za njima; oni napred, mi za njima; oni, na krilima blagodati, ka Nebeskom Jerusalimu, a i mi letimo, opet za njima.
I nemojmo da se krijemo pričom da ne treba da ugrozimo svoj put u EU, jer je EU laž koja se raspada. Tvrdili su da ćemo stići u EU kad oborimo Miloševića i predamo ga Hagu; u Hag smo poslali generale svoje vojske da bi nas Brisel „blagoslovio“; i Mladić i Karadžić su, u ime „EU progresa“, dati haškom Minotauru; uništili smo svoje tenkove i topove da bismo bili „pacifisti“ po EU meri; rasprodali smo resurse i bogatstva u ime budućeg EU blagostanja; ugasili smo domaće banke na zahtev EU bankokratije; potpisali smo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju jer nas EU čeka raširenih ruku; razbucali smo školstvo i sudstvo zbog EU zagrljaja; stavili smo granice na Jarinje i Merdare zbog EU šargarepice; Briselskim i drugom sporazumima odrekli smo se Severa Kosova i svega što pripada državi Srbiji da bi se Brisel blago nasmešio; IPAP potpisan zbog EU mahanja iz daljine; Srebrenicu i Potočare tretirali u skladu sa zvaničnim narativima – opet je to tražila EU; NATO NVO haraju Srbijom, i niko im ništa ne može – jer, ne smemo se zameriti EU; robovlasnici sa Zapada troše našu jeftinu radnu snagu – to je EU; potpisan je Vašingtonski sporazum, u ime EU, i Kosovo i Metohija su sve dalje; zaključajte ljude zbog korone i vakcinišite opasnim kvazi – vakcinama jer to želi SZO sa Briselom; menjajte Ustav – stiže EU. I, naravno, sudite ljudima koji drugačije misle o političkom homoseksualizmu, sudite im po briselskom Zakonu o zabrani diskriminacije. I obavezno NATO parade političkih homoseksualaca. I EUROPRAJD! Sve zbog EU.
Naš patrijarh i naši episkopi vide bolje od nas da je Srbija uništena lažju o EVROPSKOJ UNIJI. Pljunuli smo i veru i rodoljublje da bismo se dodvorili ništarijama koje su se pokazale upravo sada, kada NATO vodi rat protiv Rusije koristeći Ukrajinu. Zato ih i čekamo na čelu litija za odbranu Beograda od NATO okupacije maskirane u prajd – paradu.
Hoćemo da verujemo svojim episkopima, pošto znamo šta je Sveti Justin Ćelijski govorio o njima:“Jer šta je Episkop, pravi Episkop? — Ono što i Sveti Apostoli: svedok Vaskrsenja Hristovog, i našeg, ljudskog; svedok pobede nad smrću, nad grehom, nad đavolom. I to:
svedok večnog života usred hučne i bučne prolaznosti ovoga sveta;
svedok večne pravde usred mora ljudskih „relativnih", humanističkih pravdi;
svedok večne istine usred prašume ljudskih nazoviistina i istinica;
svedok večne ljubavi usred džungle lažnih ljubavi, mržnje i osvete;
svedok večnoga dobra usred zmijarnika ljudskih zala.
Svaki pravi episkop je apostol i neustrašivi borac za besmrtnost svake duše ljudske, za njenu večnost, za njenu večnu istinu i pravdu. On svakog čoveka gleda iz Hristove večnosti, a najpre sebe sama: i iz nje sudi i o sebi i o ljudima oko sebe.“
Takvi nam episkopi trebaju. I sa takim episkopima na čelu litije hoćemo da kažemo DA Hristu Bogu i Nebeskoj Srbiji i NE „NATO prajdu“ u našem Belom Gradu, koji je Sveti Stefan Visoki posvetio Majci Božjoj.
Vladimir Dimitrijević
