Ne vredi Dan nacionalne zastave posle koga odmah ide gej parada, a donose se protivporodični i antihrišćanski zakoni
O obnovi ruskog carstva
Jedna od poslednjih nada pravoslavnih hrišćana (ne samo u Srbiji) je da će se, makar pred kraj vremena, Rusko carstvo obnoviti, i da ćemo i mi, Srbi, makar privremeno, osetiti njegove blagodeti. I sam volim tu nadu, sećajući se da je vladika Teofan Novi Poltavski rekao da će, po proroštvima ruskih staraca, Bog Rusiji dati cara OGNjENE VERE, VELIKOG UMA I GVOZDENE VOLjE… Ali, kao i svako pravoslavno proročanstvo, i ovo je – uslovno… Svi ruski starci su rekli – ako se narod Svetog Sergija Radonješkog pokaje. A pokajanje je preumljenje, promena i obnova života u Hristu. Ima li toga u Rusiji? Nisam prozorljiv, i ne znam ruske duše, ali, gledano po nekim spoljnim činiocima, daleko je do pokajanja. Abortus je i dalje pošast ruskog društva, a obnova religioznosti, iako postoji, više je spoljašnja nego unutrašnja.
Post i molitva: Ima li ih?
A tu je i post. Samo 2% Rusa, kažu savremena istraživanja, posti sve postove. A Rusi su nekad bili isposnički narod, kome se svet divio. I to pravoslavni svet. Čuveni đakon sa Istoka, Pavle Alepski, ostavio je, u 17. veku, putopis iz Rusije, u kome opisuje kako njegovi domaćini poste i mole se Bogu. A to je zaista bilo neverovatno…
Prvo, pred Veliki post, kaže Alepski, bila je Nedelja praštanja, kada su svi jedni od drugih tražili oproštaj, i kada su se, po naredbi državnih vlasti, zatvarale krčme, koje su otvarane tek u Svetlu sredu, po Vaskrsu. Prvu sedmicu posta provodili su najstrože, do srede ne jedući i ne pijući ništa (car je, tek popodne, uzimao malo kompota, a onda produžavao da posti do Teodorove subote, kada se pričešćivao).
Rusi su Veliki post provodili u velikom uzdržavanju – jeli su jednom dnevno, oko podne ili oko tri popodne. Masovno su posećivali službe Božje – dan im je počinjao prisustvom jutarnjoj službi i Liturgiji, kada se ista služila. Putopisac je zabeležio da je car Aleksej Mihajlovič (otac Petra Velikog) po sedam – osam sati stajao na bogosluženjima, i pravio preko hiljadu velikih metanija. Pavle Alepski se čudio pobožnosti svojih domaćina – stoje na službama kao da su od gvožđa, govorio je, i kukao da im je velikoposna hrana toliko slaba da je on neprestano gladan. (Grci su, izgleda, uvek voleli malo bolje da pojedu; što bi rekao onaj Ćopićev junak:„U ime braće Srba i Grka-neka se krka“ ).
U Velikoposno doba, Rusi su hitali da učine milostinju što većem broju ljudi, a car je oslobađao uznike iz tamnica. Bio je običaj da se kupuju ptice u kavezima i da se oslobađaju, puštaju u nebo da slobodno lete – da bi Gospod duše oslobodilaca spasao od greha. Doba Velikog posta bilo je doba istinskog duhovnog i društvenog preobražaja.
Novi, pokajničko krštenje
I upravo zato treba da se setimo reči arhimandrita Konstantina (Zajceva), čuvenog bogoslova Ruske Zagranične Crkve: „Vaspostavljanje Ruske monarhije nije problem politički/…/Rusiju treba „krstiti“. Jedino ponovo krštena Rusija može da opet postane Pravoslavno Carstvo/…/I to nije samo naš, ruski problem. To je problem svetski, vaseljenski.“
Dakle, ostalo nam je, kako reče veliki ruski duhovnik, arhimandrit Nikon, samo pokajanje. Bez njega, svaka maštarija o obnovi carstva ruskog može da bude opasno samozavaravanje, na putu ka antihristu i njegovom globalnom carstvu, od čega neka bi nas Gospod sačuvao u trezvenosti.
A Srbi?
Tako je i sa nama, Srbima. Ne vredi Dan nacionalne zastave posle koga odmah ide gej parada, a donose se protivporodični i antihrišćanski zakoni. Ćirilica je važna, ali je, kako kaže Vladimir Solovjov, u hrišćanstvu od svega važniji Hristos. U „Rečima srpskom narodu kroz tamnički prozor“ Srbi pitaju Boga zašto je dopustio njihova stradanja u Drugom svetskom ratu. Evo odgovora:
„Zato što ste mi dosadili sa vašom kuknjavom kad vas udarim i sa vašim bezobrazlukom kad vas pomilujem. Kad bi neko od vas, sa iole razuma i poštenja, čuo od anđela hranitelja koji idu uz vas i prate život svakoga od vas, kad bi mogao sve čuti što ja čujem, o gresima vašim u braku, pa o gresima u dućanima, pa o gresima na međama u polju, pa o gresima u šumama, na o gresima u sudnicama, pa o gresima po školama, pa o gresima i sveštenika mojih, pa o gresima u kasarnama, pa o gresima u vodećim vrhovima; kada bi neko od vas ljudi sve čuo, sve znao, sve ocenio i, no pravdi presudio, zaista vam kažem pre bi večna propast došla na taj narod nego suza na oko.”
Tako Vladika Nikolaj.
Šta zavisi od pokajanja
Od pokajanja pravovernih zavisi mnogo – to jest, zavisi sve što čovek može da učini. Bog je „pragmatičan“: svet će postojati dok bude ljudi koji se kaju i spasavaju, obožujući se u Hristu blagodaću Svete Trojice. Bez pokajnika i pobožnih, svet nema svrhe da postoji. Ali, pitanje je u kojoj smo fazi istorije – jer, u Otkrovenju piše da će ljudi gristi jezike svoje od bola zbog nesreća potonjih dana, ratova i prirodnih katastrofa, ali se neće pokajati. NEPOKAJIVOST od čovek stvara đavola… I naročito se ne treba čuditi (bar pravoslavni ne treba da se čude) onima koje je opisao apostol Pavle, rekavši da će se u potonja vremena javiti rugači koji žive po svojim željama, i koji će se podsmevati samoj ideji poslednjih vremena…
A poslednja vremena nisu „sudbinski predodređena“. Ona zavise od našeg okretanja Bogu.
Pitanje za starca Kirila
Kao i svi veliki pravoslavni duhovnici našeg doba, veliki ruski starac iz Trojice – Sergijeve Lavre, arhimandrit Kiril Pavlov je osećao da živimo u apokaliptična vremena, i da se svet može spasiti samo pokajanjem. Ako ne bude pokajanja – neće biti ni spasenja. Velike nevolje su poziv na pokajanje.
Jedan poklonik ga je pitao:
»Baćuška! Nastupilo je teško vreme. Mnogi prestaju da se mole, ne idu u crkvu. Narod strašno siromaši. Sve vreme čovek gubi da bi zaradio za hleb. Kriza je velika».
«To nije nesreća za nas, nego nadasve – pomoć», rekao je baćuška.
«Kako to, oče?»
«To nam pomaže da se osvestimo i pokajemo.»
«Znači – to je dobro za nas?«
«Da. Krizu treba shvatiti i osmisliti kao priliku za spasenje, i za spasenje čitavog čovečanstva.»
Jednom je jedan poklonik zaustavio oca Kirila koji je išao kroz portu. Delovao je, taj poklonik, veoma zabrinuto. Iako je otac Kiril imao mnogo obaveza, zaustavio se da popriča s njim. Zabrinuti čovek upita:»Baćuška, nešto me zbunjuje. Sada nas svi u Crkvi zovu na pokajanje». Otac Kiril će strpljivo:»Nije to samo sada. Sveti Jovan Krstitelj, Sam Gospod i Pravoslavna Crkva zovu na pokajanje». Sagovornik kaže:»Da, naravno. Ali sad to rade nekako nametljivo. Treba da se kajemo i zbog revolucije, i zbog bezbožništva, i zbog razaranja crkava, i zbog careubistva, i za to što smo bili pioniri i članovi partije… Za sve!» Baćuška se smeška:»Pa šta je tu loše?» A on:»To nekako pritiska. Evo mene. Mnoge ljude takav poziv baca u nedoumicu i čamotinju. Nema ničeg pozitivnog, nikakve nade. Za sve smo krivi. Kraj sveta – pa to ti je!» Otac Kiril ga ohrabri, blago ga potapša po ramenu:»Jesi li se, brate, uplašio?» Ovaj će:»I smutio sam se. Kako sad? Šta sad? Malo li nam je sadašnjih stradanja i jada? Treba da na sebe nabacujemo i teret prošlih pokolenja. Kao da smo dobili kamen oko vrata. Nego šta nego nam je teško. Ne možeš da izdržiš. Samo tuga i čemer».
Takvo je pitanje dobio starac Kiril.
Dobro je što je teško
Baćuška mu dade pouku: »Dobro je što ti je teško. Raduj se što te je Gospod posetio. Loše bi bilo da bezbrižno jurcaš tamo – amo, kao muva bez glave. Slažem se, što se careubistva tiče, to nije naš greh, nije to delo naših ruku. Nismo mi prolili carsku krv. Treba da se kajemo što smo neprijateljima dozvolili da svrgnu i ubiju pomazanika Božjeg, što nismo odbranili stradalnike. To je naš greh. Treba da se kajemo za odstupanje od cara, a ne za careubistvo, koje hoće da svale na naš narod. To su različite stvari… Kajmo se zato što smo odstupili od monarhističkog, Bogom zapoveđenog, puta. Treba da se molimo i popravljamo. Možda će nam Gospod opet poslati ruskog pravoslavnog cara. Molimo se za to.» I dodao je:»Svi svakog gledamo s visine. Kako radi onaj drugi?… Mislimo samo o «uzvišenim stvarima». Sve je to zbog naše gordosti, od ovoga sveta. Glavno zaboravljamo. Sebe gledaj! To je ono oko čega se ne staramo. A bez toga nema ničeg uzvišenog.
Svoje Augijeve štale čisti, i radi to sa željom, sa radošću što će sve biti čisto i uredno… Mi smo, međutim, nerazumni. Mislimo da je sreća u zemnoj taštini, u svetovnim uspesima. A sreća je u pravom poimanju svoje krivice pred Gospodom, u pokajanju. I u tome je izlaz iz sadašnjeg teškog stanja. Posle pokajanja i priznanja svoje krivice, sledi oproštaj. Posle oproštaja sledi prihvatanje Onoga pred Kim smo pogrešili. Posle toga ćemo dobiti radost povratka bludnih sinova Milostivome, Dobrome Ocu!… Onda dolazi pažljivo popravljanje porušenog. Posle toga – radost i harmonija bratske ljubavi. U Jovanovoj poslanici stoji da ne volimo svet, i ono što je u svetu. Ko voli svet, u njemu nema Očeve ljubavi» (Prva Jn. 2,15).
Tako je starac Kiril učio zabrinutog poklonika: gledaj sebe, popravljaj sebe, i ceo svet će se popraviti.
Opet o Rusiji
Baćuška Kiril je svedočio i o budućnosti Rusije i ruskog naroda. Nije podgrevao lažni optimizam u preporod Rusije – bez pokajanja. Jedna njegova duhovna kći svedoči:»Starac Kiril nije govorio samo o armiji, nego i o Rusiji. On je sve shvatao. Još 1993. govorio je:»Da, Rusiji su skoro slomili kičmu». Mi smo naivno protestovali:»Pa kako to, baćuška? Prepodobni Serafim Sarovski je rekao da će u Rusiji da se desi čudo! Rusija će se dići!» A on:»Da, biće nama «čudo», kao i 1917!» (Kad je izbila boljševička revolucija, nap. prir. ) To je značilo: ne treba se uzdati u automatizam ruskog preporoda i obnovu monarhije «tek tako». Car ne može doći bez svecelog pokajničkog preobraženja ruskog naroda.
Kako bilo da bilo, na nama je da se kajemo i da Boga i bližnje molimo za oproštaj:
„Prostimo ljudima da Bog nama prosti, svi smo mi na zemlji privremeni gosti“. Gospode, oprosti i pomozi!
dr Vladimir Dimitrijević
