Knjigu „Apokalipsa i Treći svetski rat“ objavila je Izdavačka kuća „Romanov“ iz Banjaluke, i ona se, ako je još uvek ima u prodaji, može naći na ovoj adresi: (Romanov)
Elektronsko izdanje objavljujem na svom sajtu da bi, u ova apokaliptična vremena, bila dostupnija što većem broju ljudi, a, naravno, smatram da je štampano izdanje nezamenljivo, za klasične čitaoce, poput mene.
Pre no što je čitalac skine u elektronskoj formi, nudim nekoliko zapisa koji objašnjavaju otkuda ta knjiga i koliko je moje „apokaliptično“ pisanje u dubljem smislu autobiografsko. Neki od ovih zapisa potiču od pre TRI DECENIJE. Nekada su mnogi podsmevali priči o apokalipsi, a danas je već mnogi shvataju kao našu stvarnost. Uostalom, da se podsetimo.
SEĆANJA IZ VOJSKE
Imao sam devetnaest godina, i još nisam bio prišao Crkvi, kada sam, služeći vojsku u Karlovcu (sada u Hrvatskoj, a onda u SFRJ), naslutio da se bliži poslednje doba čovečanstva, i da živimo "pod suncem satane" (Žorž Bernanos). Napisao sam, u prozi, nekakvu poemu o antihristu, koju sam kasnije, kao i mnogo šta drugo, uništio, postajući hrišćanin po rečima onog episkopa koji je, krštavajući varvarskog kralja, rekao: "Pogni glavu, Sikambrijče, i pokloni se onome što si proklinjao i prokuni ono čemu si se klanjao". (Parafraziram, po nesigurnom sećanju.) Bio sam uveren da "nećemo još dugo". U to vreme, u bezvetrici bliskog kraja Titovog komunizma, kupio sam prve hrišćanske knjige, nad čijom sam se heterodoksnošću zamislio tek kasnije, kad sam sreo ljude poput blaženopočivšeg vladike budimskog Danila.
Čitao sam Solovjeva, Berđajeva, i knjigu Mira Glavurtića, "Satana". Prešao sam preko njegove apologije inkvizicije, ali me je, do srži u kostima, potreslo njegovo svedočenje o demonizmu savremene kulture. Jedan po jedan, rušili su se moji mladalački idoli – Viljem Blejk, pesnik "Venčanja nebesa i pakla", Viljem Batler Jejts, član "Zlatne zore", Karl Gustav Jung, koji se, od hrabrog ronioca u nesvesno, pretvara u okultistu. Odjednom mi postaje jasno da je kultura daleko od bilo kakve jednoznačnosti, da je ona pravo minsko polje značenja i iskušenja duha... A činilo mi se da je sve bezbedno, i da se može disati punim plućima... Obračunavao sam se sa idolima svoje mladosti – pisao sam i o Blejku, i o Jungu, i o Heseu... Verovao sam da će to nekom pomoći. Svoj ogled o Jungu, "Propovednik mrtvila", čitao sam vladiki budimskom Danilu, i on me strpljivo slušao i ispravljao.
MARAN ATA
Tada mi je do ruke došla prva knjiga o poslednjim vremenima – "Maran ata/Gospod dolazi", u izdanju manastira Mileševe. Odjednom mi je postalo jasno da Sveto Predanje Crkve upravo opisuje moja osećanja. Bio mi je jasniji i Vladimir Solovjov čija sam "Tri razgovora" čitao tih dana, u izdanju "Gradca" iz Čačka. Jer, Solovjov, koji se, pod snažnim uticajem gnostičkih vizija, borio za "carstvo Božje na zemlji", razočarao se u svoje mladalačke ideale, i, pred svoju smrt, u istoriji sagledao dolazeće carstvo antihrista. Njegova najomiljenija maštarija, sjedinjenje pravoslavnih, rimokatolika i protestanata, u "Kratkoj povesti o antihristu" ostvaruje se na dva načina: većina hrišćana se klanja lažnom mesiji, dok izabrana manjina sve tri konfesije odlazi u pustinju, da tamo sačeka Drugi Dolazak. Svojevremeno se i vladika Danilo zainteresovao za ovu temu, i preveo Solovjovljevu "Kratku povest"...
KAD JE TEHNIKA POČINJALA DA UBRZAVA
Negde, početkom devedesetih godina XX veka, išao sam u supermarket "Alonso" u Gospodar Jevremovoj (Jovanovoj?) ulici u Beogradu, da gledam kako kasirke, pomoću čitača nove generacije, očitavaju bar-kod s proizvoda. Govorio sam sebi: "Eto, stiglo je!" negde u dubini duše sam verovao da to neće doći do nas, bar ne još, i da taj užas ne može da nas satre tako velikom brzinom. Nada mi se pokazala uzaludnom, kao i nada da bilbordi, koje sam gledao u Solunu 1993. i 1994, neće okupirati naše ulice.
KROOZ OGANJ APOKALIPSE
Prva knjiga koju sam priredio zvala se "Kroz oganj apokalipse", i pojavila se 1991. godine, kada je naše veliko stradanje, skupa sa polomom, počelo. Pisao sam, prevodio sa ruskog i engleskog, uveren da je kraj blizu. Kod nas još nije bilo rata, ali je Buš Stariji objavio rat Iraku, i ja sam verovao da je pušten, onaj iz Otkrovenja Jovanovog, strašni anđeo svezan na reci Eufratu. Eto, mislio sam, plamsa Bliski Istok; a gde je Bliski Istok, tu je i Armagedon. Nisam ni slutio koliko će se još zla izliti i kod nas i u svetu... Mislio sam: ova knjiga će izaći, ljudi će je pročitati i – počinje... Naravno, o tome nisam govorio. I, hvala Bogu, u to doba bio sam pod očinskim nadzorom vladike Danila, koji me je krotio da ne potonem u slutnjama i strahovima.
ŠTA JE TAMO PISALO
Kad sad čitam knjigu, vidim da je uglavnom trezvena. Mada je u njoj objavljeno viđenje Svetog Kalinika Černigovskog o 1992. godini kao godini kraja (7500 leta od stvaranja našeg kosmosa, po vizantijskom računanju), ipak je autor teksta rumunski jeromonah Partenije, iz skita Prodrom na Svetoj Gori, naveo Svetog Jovana Zlatousta kao komentar da "Bog po Svojoj velikoj milosti i brizi o našem spasenju ranije govori o kazni koju namerava da na nas pošalje, da je ne bi poslao". Tako je Bog postupio s Ninevijom – poslao je u ovaj grad proroka Jonu, koji je narod upozorio da će za četrdeset dana svi propasti, ako se ne pokaju. Ninevljani su se pokajali – i propast je izbegnuta.
PREDGOVOR
Evo šta sam jula 1991, na dan Svetog Kozme Etolskog, zapisao u predgovoru knjige "Kroz oganj apokalipse": "Živimo u vremena mutna i nejasna, u vremena tuge i očajanja, ali i velikih očekivanja. Na jednoj strani ratovi, bolesti i glad, na drugoj san o novom svetskom poretku; na jednoj strani beda i nevolja, na drugoj strani raskoš i bogatstvo. A svuda, i među siromašnima, i među mladima i među starima – ogromna duhovna žeđ i potreba da se vratimo Bogu, koga je naša demonizovana civilizacija pokušala da protera iz ljudskih srca. Boga tražimo, na ovaj ili onaj način: česti su promašaji, jer smo navikli da sve posmatramo iz naše skučene ljudske perspektive i da Tvorca neba i zemlje smatramo za svog privatnog "bogića" s Kojim se može postupati po sopstvenoj volji.
Pre dve hiljade godina (uskoro će se navršiti!) Bog je sišao među ljude, i kao Čovek rodio se u Vitlejemskoj pećini. Isus Hristos, sav Put, Istina i Život ljudski i kosmički, javio se u našoj dolini suza, da nas spase od đavola, greha i smrti i da nam pokaže večnu Nebesku Otadžbinu. Živeći sa nama, dao nam je Božanske zapovesti; umirući za nas na Krstu, pokazao je koliko nas voli; vaskrsnuvši iz mrtvih, dao nam je ključeve raja. Njegove zapovesti, Njegova Žrtva i Njegova pobeda ne mogu se odbaciti, a da se pri tom ne sruši sve što je zaista vredno postojanja i sve što može biti mera naše stvarnosti.
Knjiga koju nudi naša skromnost svedoči očima i rečima Hristovih ljudi o vremenu o kome živimo. A Hristovi ljudi, Njegovi svetitelji i mučenici, Duhom Svetim otvaraju vrata svakog doba i čitaju znake njihove večnosti u koju su se uselili. Kraj 20. veka je, rekosmo već, pun slutnji nečeg bitnog što će se uskoro desiti; događaji se smenjuju velikom brzinom. Padaju Berlinski zidovi i ujedinjuju se do juče smrtni neprijatelji. Šta sve ovo može da znači? I kuda to vodi? Odgovor zna Bogočovek Hristos; u Njemu i kroz Njega znaju ga i sveci Njegove Crkve. Njihova svedočanstva su duhovno zlato koje mora da obasja naše nedoumice i pokaže nam put kroz maglu u koju smo kročili.
Tekstovi u knjizi koju ćete čitati sabrani su sa raznih strana i u naš jezik doticali su iz raznih jezika – engleskog, ruskog, grčkom. Izvori iz kojih su preuzeti mnogi su: uglavnom časopisi i knjige Ruske Zagranične Crkve, jednog od stubova Pravoslavlja danas. Predajući ovu zbirku otkrivenja o našim danima, koji bi mogli, ako se Bogočoveku i Njegovoj Crkvi ne vratimo, biti katastrofalni po rod ljudski, mi se nadamo da će nam čitalac oprostiti sve manjkavosti i propuste. Neka pripiše priređivačima, ali i neka se Bogu pomoli da mu bude oprošteno zbog njih.
Uzdamo se u Boga da će od knjige imati koristi svaki njen čitalac, i da će mu u tami naših vremena zablistati makar plamičak duhovne svetlosti Hristove".
Već tada mi je bilo jasno da je rušenje pravoslavnog ruskog carstva imalo svetskoistorijski smisao. Čitao sam (gutao) časopise i knjige Ruske Zagranične Crkve, kojima me je snabdevao vladika Danilo. A zagranični Rusi su monarhizam postavili kao zastavu svog svedočenja da se moramo boriti i za istoriju i za nadistorijsko; uz to, znao sam i da su komunizam i nacizam pokreti koji nisu imali samo političko, nego i mističko značenje.
NEBO I ZEMLJA ĆE PROĆI
Godine 1992, objavio sam zbornik "Nebo i zemlja će proći". Uvod u poslednja vremena i praslika poslednjeg progona hrišćana, bilo je krvavo gonjenje Crkve u doba komunizma. Po podacima zvanične ruske državne komisije za istraživanje komunističkih zločina, godine 1995. objavljeno je da je za vreme Sovjetije ubijeno dvesta hiljada samo sveštenih i monaških lica. Na svečanom Arhijerejskom Saboru Ruske Crkve, u hramu Hrista Spasitelja, godine 2000, obavljena je kanonizacija preko 1100 novomučenika, najveća u istoriji svetskog Pravoslavlja.
Te, 1992, sam pisao i ovo...
ŠTA SAM PISAO 1992. GODINE
Kad god je čovek hteo da na zemlji sagradi raj bez Boga i raj uprkos Bogu, rezultati su bili strašni. Papa je, u ime "države Božije" na čijem bi čelu stajao on kao "namesnik Hristov", naredio da se vode krstaški ratovi i podižu lomače; vođi Francuske revolucije su, u ime "slobode, jednakosti i bratstva", ubili preko milion ljudi i potopili svoju domovinu morem krvi; tvorci "demokratskih" Sjedinjenih Američkih Država "proslavili" su se istrebljenjem Indijanaca i robovanjem nesrećnih afričkih crnaca koji su u hiljadama umirali na plantažama pamuka; Lenjin i Staljin su, radi komunističke budućnosti, uništili oko šezdesetak miliona ljudi (svedoči Solženjicin u "Arhipelagu Gulag"); Hitler je, da bi ostvario novi poredak Trećeg Rajha, osnovao koncentracione logore za masovno istrebljenje Jevreja, Slovena i Cigana... A svi tvorci ovih "veštačkih rajeva" zaklinjali su se u pravdu i istinu, pozivali se na veru i moral, obećavali bolje sutra i opšti napredak.
Ljudska gordost je uvek slepa; na žalost: od praoca Adama naovamo, čovek često odbija da se leči od te smrtonosne bolesti, i nanovo nastoji da sazida Vavilonsku kulu. Jer, u vreme nakon prvog potopa, ljudi su umislili da će zidanjem kule doći do nebesa, da bi, govorahu, "stekli sebi ime" (Postanje 11, 4). Ali Gospod ne dade toj bezbožnoj nameri da se ostvari: pomeša ljudima jezike i rasu ih posvuda (Postanje 11, 1-9). Svaki pokušaj da se svet silom objedini i, protiv zakona Božijeg, učvrsti kao srećan i spokojan, da se lažju i prevarom sagradi "raj zemaljski" – svaki takav pokušaj je, evo, bio, jeste i biće uzaludan.
U ovom trenutku u svetu se rađa tzv. "novi svetski poredak". Moćne privredne celine (multinacionalne kompanije, recimo), koje upravljaju politikom malih i velikih država, nastoje da stvore jednu svetsku tržišnu privredu; da bi se to postiglo, treba ujediniti sve zemlje i na čelo im staviti jedinstvenu vladu. Opet, dakle, Vavilonska kula. Pod maskom "slobode" i "demokratije" stvara se univerzalni mravinjak potrošačkog društva. A može li takav mravinjak biti Bogu ugodan?
Kada je 1989. proslavljana dvestota godišnjica krvave Francuske revolucije (odnela preko milion ljudskih života), revolucije koja je označila početak novog, "demokratskog" perioda istorije, bio je to još jedan od znakova trijumfa duhovne bede i pustoši modernog veka. Komentator opisuje: "Bila je to mračna, noću, pod morbidnim reflektorskim osvetljenjem održana, kultna parada crno uniformisanih učesnika, svesno obezizraženih lica i marionetskih kretnji, kao na rokenrol TV spotovima, pri čemu su mnogi na glavama nosili rogoliko stilizovane svetiljke s nesumnjivom sibmolikom (satanskom, nap. aut.)...
Predstavljajući, jamačno, sve civilizacijski važnije nacije i sve uzraste i rase, objedinjene u jednom novom, revolucionarno izmenjenom i ujedinjenom svetu, stupali su oni tako, bez osmeha, reči i pesme, satima, čudovišno ozvučenim bulevarima i trgom Sloge, gde se, pak, kao jedan od glavnih suvenira prodavala – minijaturna giljotina. "Pred čuvenim dvorcem Luvr, jednim od najpoznatijih centara svetske kulture, arhitekte "novog poretka" sazidale su veliku staklenu piramidu sačinjenu od 666 okana, po broju antihristovom (Otk. 13, 16-18). Ovakva slavlja i spomenici jasno pokazuju kuda streme mondijalisti u svom jurišu na svetsku vlast. Priča o budućoj demokratiji samo je maska koja krije lice njihovih totalitarističkih i tiranskih namera.
Tvorci "novog svetskog poretka" uglavnom se ne vide. Predsednici država i javne ličnosti koje medijski popularišu njihove ideje puke su marionete nekoliko polutajnih – polujavnih organizacija tipa "Trilateralne komisije", "Bilderberg grupe" ili "Rimskog kluba". Članovi ovih grupa us svetski politički i ekonomski moćnici koji se udružuju radi ostvarenja svojih interesa – pre svega, ovladavanja globalnom ekonomijom. Odluka o ujedinenju Evrope stoga nije donošena u narodu država koje treba da se ujedine, nego u uskim krugovima tzv. "stručnjaka" (1966, "Rimski klub" je na svom sastanku u prestonici Italije doneo odluku da se Evropa ujedini; članovi ovog kluba su uticajni industrijalci, bankari, ekonomisti, naučnici i ekolozi).
Predsednik Rimskog kluba, dr Aurelio Pečej, jedan od vlasnika firme "Fijat", davno je najavio novi ekonomski, ali i društveno-politički poredak. Kad su ga jednom prilikom australijski novinari upitali na koji način misli da taj poredak uspostavi, on je lakonski odgovorio: "Moraćemo da primenimo šok-terapiju da bismo naveli ljude da je prihvate. Žao mi je, ali moraćete da se odreknete demokratije ako hoćete da planeta preživi". Odbio je da objasni šta je to "šok-terapija". Nova vlast se uspostavlja pre svega privrednim podjarmljivanjem nerazvijenih zemalja; kao i oduzimanjem suvereniteta vladama nacionalnih država. (Dovoljno je pogledati kako mondijalisti prinuđavaju Srbe da pristanu na sve sramne uslove njihovih "mirovnih konferencija", pa shvatiti da su ucene i grubi pritisci glavno oružje u njihovim rukama, bar kada je diplomatija u pitanju). Proces donošenja odluka na vrhu Evrope koja se ujedinjuje nema veze sa demokratijom: presudne odluke donosi grupa postavljenih stručnjaka.
Što se tiče razbijanja celovitosti nacionalnih država, to se postiže putem tzv. "regionalizacije": zato se podstiču separatističke težnje minornih etničkih grupa. S tim u vezi je borba "za prava manjina". „Rimski klub" planirao je da svet podeli na deset saveza država (sličnih ujedinjenoj Evropi) kojima će upravljati jedna svetska vlada. Ova vlada kontrolisaće i nadzirati život svojih podanika u veoma velikom obimu, nastojeći da ukloni svaku mogućnost protesta. U Briselu, glavnom gradu Ujedinjene Evrope, nalazi se kompjuter u čijoj su memoriji smešteni podaci o građanima država – članica saveza. Kompjuteru su dali ime "Zver" (biblijsko ime antihrista). Tu su sve ključne informacije pojedincima, "ciglama" nove Kule vavilonske.
Nedavno su Sjedinjene Države nazvane zemljom novog komunizma. Zašto? Zato što je kontrola ljudi tamo do te mere ostvarena da automatske telefonske centrale tajno snimaju razgovore, a video kamere motre radna mesta. Amerikanci stalno daju lične podatke koji se unose u kompjutersku memoriju. Bob Vajz, političar iz Zapadne Virdžinije, tvrdi da će se uskoro znati i šta je neko kupio u samoposluzi. Dve firme, TRV i "Ekvifaks", za svoje potrebe imaju podatke o preko sto pedeset miliona ljudi. Pre no što čoveka prime na posao, on mora da odgovara na pitanja iz privatnog života koja se sva unose u računarsko pamćenje. Od 1982, američka vlada o svakom Amerikancu poseduje po 15 dosijea – ukupno, dakle oko tri i po milijarde. (Slična situacija bila je u bivšem SSSR-u, gde je KGB prisluškivao sedam miliona ljudi). Obim prisluškivanja i kontrole je neverovatan, a prisluškivača ima raznih: neki liče na naliv-pera, upaljače, čiode, masline u čaši koktela. Prisluškivači se ugrađuju u brave, sijalična mesta, utikače, ormare, podove, dugmad za košulje, itd. Nastojeći da nadziru slobodu kretanja i mišljenja, tvorci "novog svetskog poretka" nesvesno oponašaju Božju svemoć i svudaprisutnost. Uostalom, nije slučajno rečeno da je satana, kao neplodni glumac i podražavatelj Boga, samo "majmun Božiji". Pa ipak, do koje mere je uznapredovala demonska manipulacija, pokazuju i sledeći primeri.
U SAD, pivara "Badvajser" platila je TV-reklame koje su, ispod praga svesti, emitovane u dečijim crtanim filmovima. One su oku vidljive ali ih ne registruje svest, već podsvest koja se kasnije njima rukovodi. Čelnici "Badvajsera" hteli su svoje potrošače da prave do "detinjstva". Afera je otkrivena, ali... Ali, njome se služe i političke partije i vlast koja želi da oblikuje javno mnjenje. Poznat je slučaj "podsvesne" predizborne kampanje Fransoa Miterana, predsednika Francuske; njega i socijaliste na vlast je dovela televizija koja je u podsvest Francuza ubacivala glasačke poruke. Kad su se socijalisti domogli vlasti, Parlament je doneo zabranu takvog reklamiranja. 1989. u Americi otkrivena je, kao "nevidljiva" poruka u TV-seriji "Alf" slika američke zastave i Kipa slobode. Rečeno je da je u pitanju "šala animatora". Međutim, mogućnosti trovanja ljudske duše ko zna kakvom tamom nisu nikakva šala. Zato niej ni čudo što je grčki svetac Kozma Etolski predvideo televiziju kao "đavolju kutiju".
Pored svega ovoga, velesile tipa SAD i donedavno SSSR-a, ulagale su ogromne pare u školovanje i obučavanje raznih ekstrasensa (telepata, telekinetičara: onih koji, po demonskom nadahnuću, umeju da čitaju misli, pomeraju predmete na daljinu, itd.). Cilj ovih istraživanja je pokušaj da se putem "natprirodnih darova" pojedinaca vrši uticaj na vođe neprijateljske države i naroda. Izvesni Ingo Svan i Pet Prajs pokazali su svoje sposobnosti pred predstavnicima CIE tako što su tačno opisivali mesta koja nikad nisu videli samo na osnovu zadatih geografskih odrednica. Novinar "Vašington Posta" Džon Anderson tvrdio je još krajem osamdesetih da SAD izdvaja šest miliona dolara godišnje za razvoj sve vrste oružja, kojim će se telepatski "prati mozak" protivnika.
Vlast nad dušom i telom masa, vlast koja hoće da je božanska – zar to nije drevna zamka zlog duha? I zar joj se ne podleže? Uvereni da su već trijumfovali, Amerikanci su preko svog ideologa Frensisa Fukujame objavili "Kraj istorije". Po Fukujami, čitav svet ulazi u fazu mira i "liberalne demokratije". To je istorijska nužnost pred kojom se moraju ukloniti svi koji je ne priznaju. Sličnu zamisao negovali su se i ideolozi komunizma za koje je takođe "kraj istorije" kao "skok iz carstva nužnosti u carstvo slobode" bio neminovnost s obzirom na to da je "socijalizam – svetski proces". Očito je da je novi svetski poredak po svojim ideološkim i političkim ciljevima totalitaran. Kao takav, on će neminovno tražiti i svoju religiju, religiju Novog doba (The New age), religiju ujedinjenog čovečanstva. Takva religija, sinkretistička papazjanija dalekoistočnih meditacija i reinkarnacije, banalno shvaćene "hrišćanske ljubavi" i hipijevskog "dajte šansu miru", individualistička i antitradicionalna, već je prisutna (okultizam, magija, horoskop, Hare Krišna, Sai Baba, itd.). Pravoslavno Hrišćanstvo, kao punoća Božanskog Otkrivenja, u "novom svetskom poretku", mravinjaku za obezličene potrošačke mase biće na smetnji upravo zbog imperijalnih pretenzija boraca tog poretka. Jer je Gospod Isus Hristos, Bogočovek za Koga su se i Srbi opredelili još u doba Svetog Save, po rečima Vladike Nikolaja – NEUJEDNAČITELJ I NEUJEDNAČIVI.“
To je bio zapis iz knjige „Nebo i zemlja će proći“ objavljene 1992. godine.
Sada je 2021. Što je delovalo kao fantastika, ispunilo se pred našim očima. I tek dolazi.
Knjiga koju nudimo na poklon je svedočenje o tome.
Preuzmi knjigu (Download PDF 2,5MB)
