ŠTA JE SVETA LITURGIJA?
Osećaj lepote, one koja će, po Dostojevskom, spasiti svet (jer je Hristova, a Hristos, po psalmopojcu Davidu, „najlepši od sinova ljudskih”) veoma je snažno prisutan u pravoslavnoj Liturgiji.
Kada je ruski knez Vladimir birao veru kojoj će njegov narod pristupiti, poslao je svoje izaslanike širom vaseljene, da mu opišu svoje utiske i preporuče šta izabrati – za večnost.
Osećaj lepote, one koja će, po Dostojevskom, spasiti svet (jer je Hristova, a Hristos, po psalmopojcu Davidu, „najlepši od sinova ljudskih”) veoma je snažno prisutan u pravoslavnoj Liturgiji. Kada je ruski knez Vladimir birao veru kojoj će njegov narod pristupiti, poslao je svoje izaslanike širom vaseljene, da mu opišu svoje utiske i preporuče šta izabrati – za večnost.
Izaslanici koji su došli iz Carigrada ispričali su o svom prisustvovanju na službi u hramu Svete Sofije, Premudrosti Božje, zadužbini cara Justinijana. Rekli su da ne znaju jesu li bili na nebu ili na zemlji – takvo je bilo bogosluženje: pojanje, kađenje, kandila, pokreti sveštenika – sve je govorilo o nečemu večnom, neprolaznom, nadzemaljskom. I knez Vladimir se, zbog te liturgijske lepote, opredelio za pravoslavno hrišćanstvo.
Kult (bogosluženje) je središte kulture. Sveštenik Pavle Florenski, višestruko talentovani ruski stvaralac, govorio je da bogosluženje preobražava ono što je „prirodno”, prizemno, slučajno u svešteno i harmonično, u idealno. Bogosluženje ustrojava celokupno čovekovo biće, pomažući mu da izrazi punotu svih osećanja (radosti i tuge, pre svega.)
Svako ljudsko osećanje kroz bogosluženje dolazi do bezgraničnog prostora katarze – pokajnog samoočišćenja. Čovek u svojoj samozatvorenosti ne može u potpunosti da se iskaže – crkvena služba mu u tome pomaže, uzvodeći ga, kako kaže Florenski, u stanje „idealne čovečnosti, stvorene po obličju Hristovom, čime se naše patnje prenose na Čistu Čovečnost, na Sina čovečijeg, i, rasterećujući nas, oslobađa nas, isceljuje, okrilaćuje” (Zar mnogo puta sa službe Božje nismo izašli takvi – oslobođeni, isceljeni, okrilaćeni? Jer smo doživeli da nas Hristos, u Liturgiji prisutan, učini takvima.)
Bogosluženje je, po ocu Pavlu Florenskom, ključna čovekova delatnost: njome se sjedinjuju veštački podeljeni svetovi – zemaljski i nebeski, duhovni materijalni. Svetost Božja u Liturgiji osveštava, kroz svešteno odazivanje čovekovo, kosmos. Ona se javlja ne samo kroz Svete Tajne i sveštena lica, nego i preko sveštenih predmeta – ikona, krstova, putira, diskosa, kadionica, odeždi. Oni jesu i nešto materijalno (to je njihov „spoljašnji smisao”), ali u duhovnom smislu to su duhovne dragocenosti, svetinje. Oni u sebi spajaju večno i vremeno, vrednost i stvarnost – i zato su simvoli. Simvol nije samo značenjska jedinica – on je i bitijno nešto. On ne samo da označava ono Drugo, Božansko; on ga i nosi i javlja. Simvol u bogosluženju objedinjuje dva sveta – onaj kome pripada i onaj koga projavljuje. Zato on nije samo označitelj, nego i stvarno javljanje označenog. Liturgijski simvol je nosilac blagodatnih božanskih sila i energija.
Zato je bogosluženje sinteza svih umetnosti. U toj sintezi učestvuje arhitektura (hramovno zidanje), slikarstvo (živopis), rezbarstvo (ikonostasi, drvenarija), muzika (pojanje), pesništvo (bogoslužbeni tekstovi), koreografija svešteničkih pokreta, vizuelna (koloritno-svetlosna) i mirisna (blagouhana) atmosfera. Svaka crkvena umetnost ulazi u sinergiju (sadejstvo, saborno dejstvo) sa ostalim crkvenim umetnostima, i može da se shvati samo u „hramovnom dejstvu” koje je, za Florenskog, sinteza umetnosti. Zato crkveni predmeti u muzeju deluju otuđeno i hladno: ikona se može doživeti samo pod nežnim, toplim, raznobojnim trepetom kandila. Da i ne govorimo o tome kakav je hram koji snima kamera u toku bogosluženja: pa to je samo senka, ako ne i karikatura, liturgijske stvarnosti. U hramu, dim tamjana skoro do u beskraj širi arhitektonski prostor, omekšava hladne i stroge linije, sve pokreću i oživljava.Celosno jedinstvo plastike i pokreta sveštenika, igra i prelivi svetlosti na raskošnim tkaninama, pojanje i pesništvo, mirisi, sveće, kandila… Zaista, kako kaže i Sveti Jovan Kronštatski, pravo „nebo na zemlji!” Sve se kreće ka jednom cilju, u pravcu koji Florenski ovako označava: „porta, priprata, hram, oltar, antimins, putir, Sv. Tajne, Hristos, Otac.”
A može li se to videti na televiziji?
Naravno da ne može. Jer, još je Maršal Mekluan to znao, medijum je poruka. Šta god da prikažeš na televiziji, to gubi visinu i dubinu. Ni Liturgija nije izuzetak. Ko može da se moli Bogu preko malog ekrana? Koji Sveti Oci to preporučuju? Zato je „liturgijski rijaliti“ duhovno prazniji od protestantske propovedi. I zato će „narod“ koji više nije ni Božji, ni svetosavski, radije gledati sramne rijalitije od TV prenosa – Gospode, čega? – Tajne nad tajnama.
Kad sve ovo znamo, treba to i da tvorimo. Jer, pravoslavno podvižništvo je „filokalija”: ljubav prema Dobru koje je u isti mah Lepota i Istina – a to je Hristos Bogočovek. Stremeći ka Hristu, podvižničko-liturgijskim životom preobražavamo se u sinove i kćeri Božje po blagodatnom usvojenju. Zato i odlazimo na Svete Liturgije, koje su samo srce našeg postojanja u ovom svetu.
No, kako da to činimo kad smo virus korone proglasili za „boga“?
ŠTA NAS JE SNAŠLO
O, strašnog li doba! Do čega stigosmo, i šta nas snađe! O, virusa se uplašismo, a Živog se Boga ne ubojasmo! O, zar da nam čas dođe da nas virusi od živog Boga Hrista, i Tela i Krvi Njegove odvajaju! O, zar nam državne vlasti, truležne i prolazne, mogu reći da od Hrista pobegnemo i sakrijemo se u mišju rupu karantina!
Koliko ljudi u ovoj jadnoj, okupiranoj zemlji živi samo zato što je Liturgija njihova uteha, po reči pesnika Osipa Mandeljštama:
“I Evharistija, kao večno podne, traje./Svi igraju i poju, pričešćeni./A naspram sviju, sasud božastveni/božansko veselje izliva i daje.“
U ovoj čudesnoj pesmi, pod „julskom kupolom” hrama, sveštenik u ruci drži vaseljenu kao jabuku, a mi uzdišemo za onom livadom „gde vreme ne beži”… Pesma se da prevesti, ali ne i prepevati; no, Mandeljštamova intuicija da je Liturgija večno podne, zenit bitija, i sabor što se nikad ne razilazi, jeste ono najvažnije što se može reći.
Pa zar sad, zbog belosvetske bagre koja svim narodima zapoveda da se plaše virusa, a ne Boga, da se ne služi Sveta Liturgija za pričasni narod svetosavski?
Sveta Liturgija je samo srce Crkve: Crkva počiva na Svetoj Liturgiji. A srce Liturgije je Sveto Pričešće Telom i Krvlju Hristovom. A šta su Telo i Krv Hristova?
Još verujemo da je ovo istinita Žrtva koja umilostivljava, koja se prinosi za sve blagočestive žive i mrtve i kao što je rečeno u molitvama ove Tajne, koje su predali Crkvi Apostoli, po zapovesti Gospodnjoj, „za spasenje sviju”.
Još verujemo da je ova Žrtva kako do upotrebe odmah posle osvećenja, tako i posle upotrebe, kada se čuva u svetim sasudama za pričešćivanje onih koji su na umoru, istinito telo Gospodnje, nimalo ne različno od Njegovog tela, tako da i do upotrebe posle osveštanja i u samoj upotrebi, i posle nje, uvek ostaje istinitim telom Gospodnjim. Još verujemo da se pod rečju presuštastvljenje (pretvaranje) ne objašnjava način na koji se hleb i vino pretvara u telo i krv Gospodnju; jer to ne može niko dokučiti, osim samoga Boga i usiljavanja onih koji žele to postići, mogu biti posledica samo bezumlja i bezbožnosti: već se pokazuje samo to da se hleb i vino posle osvećenja prelaže u telo i krv Gospodnju ne obrazno, ne simvolično, ne prekomernošću blagodati, ne saopštenjem ili naitijem samog božanstva Jedinorodnog, i ne prelaže se nikakva slučajna prinadležnost hleba i vina u slučajnu prinadležnost tela i krvi Hristove, nekom razmenom ili mešanjem, već kao što je gore rečeno, istinito, stvarno i bitno, hleb postaje samo istinito telo Gospodnje, a vino sama krv Gospodnja.
Još verujemo da ovu Tajnu Svete Evharistije ne obavlja svako, već samo blagočestivi jerej, koji je dobio sveštenstvo od blagočestivog i zakonitog episkopa, kao što uči istočna Crkva. Ovo je skraćeno učenje vaseljenske Crkve o tajni Evharistije, ovo je istinito ispovedanje i iskonsko predanje koje oni koji žele da se spasu i koji odbacuju nova i gadna i lažna mudrovanja jeretika, ni na koji način ne smeju menjati: naprotiv, dužni su da čuvaju u celini i nepovređeno ovo zakonito predanje. One pak koji ovo kvare, saborna Crkva Hristova odlučuje i proklinje.” To i takvo Sveto Pričešće je JEDINI LEK BESMRTNOSTI KOJI POSTOJI. Drugog leka nema. Njemu ne mogu ništa nikakve klice, virusi, bakterije. Ono je naše jedino zdravlje i sreća.
KO MOŽE DA SE ZARAZI VIRUSOM NA LITURGIJI ILI OD SVETOGA PRIČEŠĆA?
JEDINI VIRUS KOJI MEĐU NAMA HARA, I LOMI ONE KOJI BI TREBALO DA BUDU PASTIRI SVOM STADU, A NE RASPUĐIVAČI STADA, JESTE VIRUS MALOVERJA I NEPOBOŽNOSTI.
SVETI JOVAN ŠANGAJSKI I ŽENA ZARAŽENA BESNILOM
Sveti Božji ugodnici nikad nisu sumnjali u silu Svetoga Pričešća. Evo primera iz žitija Svetog Jovana Šangajskog, koga je Bog proslavio mnogim čudima i netruležnim moštima što počivaju u San Francisku:
„Gospođu Menjšikov ujeo je besan pas. Odbila je da primi propisane injekcije ili je to učinila nemarno… i razbolela se od strašne bolesti. Čim je za to saznao vladika Jovan je sa Svetim Darovima požurio kod žene na umoru. Kad ju je pričestio odmah je imala napad: počela je da peni i ispljunula je Svete Darove koje je upravo bila primila. Međutim, Svete Tajne ne mogu da se bace i vladika ih je prikupio i potrebio iako ih je ispljunula bolesna žena. Prislužitelji koji su bili s njim povikaše: „Šta to radite, vladiko?! Besnilo je strašno zarazno!“
Međutim, vladika je mirno odgovorio: „Ništa se neće desiti – to su Sveti Darovi.“ I zaista, ništa se nije desilo.“
Ako se Svetom Jovanu Šangajskom nije desilo da ga porazi besnilo kad se pričestio Svetim Telom i Krljvu Gospodnjom koje je iz usta ispljunula žena zaražena besnilom, zar mi da ne idemo u svoje hramove i da se ne pričešćujemo Hristom, i to u doba Svetog i Velikog Posta? O, Sveti Savo, poslušaj nas grešne i rasudi parbu našu sa bezbožnicima!
KAKO SE PRAVOVERNI BORE PROTIV ZARAZE?
U VI veku u vreme kada je strašna kuga desetkovala građane Rima, episkop rimski, sveti Grigorije Dvojeslov organizovao je veliku litiju po ulicama prokaženog Rima sa ikonom Presvete Bogorodice, čijom je čudotvornom silom kuga momentalno zaustavljena i iskorenjena. Ta ikona se do danas poštuje kao zaštitnica Rima, a poznata je po imenu Bogorodica „spasenje naroda rimskog“.
Nekada su smrtonosne epidemije smatrane kaznom Božijom za narodne grehe, te je Crkva zajedno sa vladarima i narodom reagovala ne panikom za očuvanje telesnog zdravlja, već velikim svenarodnim pokajanjem, usrdnim molitvama, vanrednim postovima, trudom na promeni i usaglašavanju života sa jevanđelskim učenjem i božanskim zapovestima. Rečju, narod se masovno vraćao sebi i Bogu, i najveći deo pažnje, pored mera tehničkog suzbijanja zaraze, bio je usmeren na duhovno ozdravljenje.
Možda bi se mogle pronaći sličnosti trenutne situacije, sa jednim događajem iz 1911.godine. Naime, na prostorima Stare Srbije ( Raška, Kosovo i Metohija, Severna Makedonija), koja je tada još uvek bila pod vlašću Turskog carstva, širila se kolera. Ona je dnevno odnosila više desetina života. Interesantno, nijedno dete nije bilo bolesno. Vlast je raznim tada poznatim metodama pokušala da suzbije epidemiju. Međutim, nije bilo efekta. Svakog dana broj umrlih i zaraženih bio je sve veći. Mitropolija Raško-prizrenska svakodnevno je dobijala depeše sa brojem umrlih po gradovima. Naravno, epidemija je bila i u gradu Peći. Zahvaljujući snu jedne devojke koja je bila Turkinja, i jednog hodže, vlasti je preporučeno da traže od Srba i crkve da kroz grad prođe litija sa ikonom Presvete Bogorodice iz manastira Pećka Patrijaršija. U subotu, litija je zakazana bila za nedelju, umrlo je čak 70 ljudi u Peći. U nedelju je posle Liturgije bila litija sa ikonom, i na tri važna mesta u gradu vodoosvećenje. U litiji je učestvovala i turska vojska, i vlasti i samo stanovništvo, među njima i oni islamske veroispovesti. Posle litije epidemija je prestala ( izuzev osam žrtava koje su umrle, na sam dan litije).
Tako se danas protiv zaraze bore naša pravoslavna braća Gruzini: sveštenstvo se kreće po gradovima sa litijskim krstovima i barjacima, kropi narod svetom vodicom, poje Bogu svome i raduje se!
Kako ćemo da branimo Kosovo i Metohiju ako se bojimo virusa?
Kako ćemo duše svoje odbraniti bojeći se virusa?
Kako će nam Hristos biti Bog ako nam je „bog“ virus?
Ako je istinita reč patrijarha Pavla da će Bog pomoći ako bude imao kome da pomogne, ostaje nam da se kajemo i tražimo milost Višnjega. Inače će nas, po reči Vladike Nikolaja, pokriti jeziva tama tuđinska sa lepim imenom i šarenom odećom. Ili čak i bez lepog imena i bez šarene odeće, negom onakva kakva je – virusno iskežena, demonski stravna.
Gospode Isuse Hriste, Bože nas, pomiluj nas molitvama Nebeske Srbije. Amin.
Dr Vladimir Dimitrijević
