OD KOVIDA DO KOVINA
Unapred da kažemo: treba se boriti protiv pandemije. Treba pomoći ljudima da ozdrave. Treba se truditi da se ponašamo odgovorno. Treba pomoći one kojima je potrebna pomoć.
Pa ipak, i u doba pandemije, treba mućnuti glavom. Nije baš uputno da nam glava služi samo za odlazak kod frizera.
Mali virus korone je, za najkraće moguće vreme, prevrnuo svet. Ništa više nije kao pre. Ljudi su u izolaciji, samoizolaciji, s maskama na licima, trpe policijski čas. Najveći broj potomaka Adamovih smatra da je to, s obzirom na pandemiju, normalno. I da će sve biti kao što je bilo, čim pandemija prođe: opet ćemo ploviti, leteti, putovati, i trošiti pare. Za sada možemo, da bi nas izlečili, da živimo i u ludnici. Virus kovida nas je, naglo i iznenada, doveo do duševnog stanja koje nas šalje u pravcu Kovina. A gospodari globalizma rade radnju. Preuređuju svet, da bi im opet bili puni džepovi. Prisustvujemo onome što se u američkoj vojnoj doktrini zove „upravljanje opažanjem“ (ili, da budemo postmoderni, „menadžment percepcije“ ). Ušle ti ubice i pljačkaši u kuću, ti zoveš u pomoć, a oni ti stavljaju ruku na usta i uče te bontonu: “Tiše, probudićeš komšije!“
Ali, ima i onih koji neće da ćute. Znaju da se ne mogu daleko čuti (tu su „mejnstrim“ mediji, koji nam šalju slike italijanskih vojnih kamiona što prevoze leševe „kovidiranih“ na spaljivanje, ali mi ne vidimo mrtvačke sanduke, a ni leševe, vidimo samo kamione); pa ipak, ne mogu da ćute.
I potpisnik ovih redova je među njima.
GLOBALNE MARKALE, OPET
Virus korona je preimenovan ( jer se rimuje sa „morona“, da se slučajno ne bi pevalo:“Oj Srbijo/ svete u vlasti morona, zar će tebe uništit` korona?“), pa se sad zove COVID 19. Svakom bistrijem je jasno: napravljena je ludnica, sasvim u skladu sa planom klana Rokfelera zvanim „Zaključavanje“, objavljenim još 2010, o čemu je potpisnik ovih redova pisao 2012, u svom tekstu „Globalne Markale“. U uvodu teksta rekao sam, između ostalog: “Čovečanstvo, bar njegov najumniji deo, više nije naivno. Svim ozbiljnim analitičarima je odavno jasno da je pred nama Treći svetski rat. Nedavno je ruski predsednik, Vladimir Putin, obraćajući se ruskim ambasadorima, rekao da moć Zapada slabi pod uticajem ekonomske krize, pa se treba spremiti za opasnu sutrašnjicu. Dodao je: „Borite se za interese Rusije gde god je to potrebno. Budite spremni za bilo kakav razvoj situacije, pa čak i za ono najgore“. Ako znamo da naciglobalistička vrhuška ima plan za ogroman sukob, koji bi im predao vlast nad celim svetom, jednom i zauvek, pri čemu bi se broj stanovnika planete sveo na „zlatnu milijardu“ – dok bi ostali bili pobijeni – jasno nam je o čemu Putin govori. Da, ali kako početi Treći svetski rat? Šta može da mobiliše mase na takvo bezumlje, pogotovu što se zna da će u globalnom sukobu biti korišćeno i oružje za masovno uništenje? Potreban je jedan planetarni događaj, posle koga će užas krenuti, pri čemu će biti zaboravljeno ko je prvi počeo, a pogotovu se niko neće sećati da bi trebalo da se sprovede istraga o događaju koji je do sukoba doveo. Srbi iz Bosne su tako nešto već doživeli: režim Alije Izetbegovića je, uz prećutno odobravanje mentora sa Zapada, izazvao pogibiju na pijaci Markale u Sarajevu, da bi NATO mogao da interveniše u korist muslimanske zaraćene strane.Dakle, sada su potrebne „globalne Markale“.“
Tada sam dodao :“No, ako su ovo tvrdnje „ paranoičnih teoretičara zavere“, da vidimo šta piše u strateškom dokumentu Fondacije Rokfeler (Rockefeller Foundation), objavljenom 2010. pod naslovom Scenariji za budućnost tehnologije i međunarodni razvoj. Očito, stari klan suprebankara, vampira savremenog čovečanstva, nije se ovde bavio igrama futurologije, nego je nagoveštavao kojim pravcem bi događaji mogli da krenu ako se gradi svet pod njihovom vlašću, sveden na „zlatnu milijardu“. Recimo, oni deceniju od 2010. do 2020. zovu „decenijom propasti“: najavljuju epidemiju koja ubija 20% svetskog stanovništva, što dovodi do uspostavljanja autoritativnijih vlasti širom planete i masovnog uvođenja biometrijske identifikacije; veliki zemljotres i cunami koji uništavaju Indoneziju, glad u Istočnoj Kini, masovnu smrt zbog loših vakcina, GMO terorizam, itd.“( http://www.srpskilist.net/gledista/globalne-markale)
Ko ne veruje, neka sam čita: evo elektronske adrese ( https://www.slideshare.net/workingwikily/gbnrockefeller-scenarios-on-technology-development )
Baš u ove, „koviddane“, vredno je setiti se priče globalističkih satanista o „zlatnoj milijardi“, po kojoj sve nas treba pobiti da bi njih milijardu srećno živelo na planeti Zemlji, ekološki čistoj i bezbednoj. Jer, pandemija kovida kao da je naručena baš u sklopu te priče.
Stvar je, naravno, u tome što je svaki mit globalista, pa i onaj o prenaseljenosti planete, laž, laž, laž i samo laž.
STANOVNIŠTVO NE RASTE, SMANjUJE SE
Nedavno je i kod nas izašla knjiga Darela Brikera i Džona Ibitsona, „Prazna planeta/ Šok globalnog opadanja stanovništva“. U njoj, između ostalog, piše:“Veliki presudan događaj XXI veka – jedan od onih presudnih u istoriji čovečanstva – dogodiće se za tri decenije, otprilike, kada globalno stanovništvo krene da opada. Kada to opadanje jednom počne, nikada se neće zaustaviti. Ne suočavamo se sa izazovom populacione bombe, već populacionog bankrota – nemilosrdnog proređivanja ljudskog stada iz generacije u generaciju. Ništa nalik tome nikada se ranije nije desilo.
Ljudsko krdo su u prošlosti proređivali glad i kuga. Ovog puta, proređujemo sami sebe; biramo da nas ostane manje. Da li će naš izbor biti trajan? Odgovor je – verovatno da.
Mada su vlasti ponekad uspevale da uvećaju broj dece koje su parovi voljni da imaju kroz velikodušne dečje dodatke i druge vidove pomoći, nikada nisu uspevale da stopu plodnosti vrate na zamenski nivo, od prosečno 2,1 deteta po ženi, koji je potreban za održanje populacije. Sem toga, takvi programi su veoma skupi i često bivaju obustavljeni tokom ekonomskih nedaća. A i diskutabilno je da li je neetički da vlasti pokušavaju da ubede neki par da ima dete na koje se inače ne bi rešio.
Kada se skrasimo u sve manji svet, da li ćemo slaviti ili žaliti što nas je sve manje? Da li ćemo se mučiti da sačuvamo rast, ili ćemo bez kukanja prihvatiti svet u kome ljudi prosperiraju i manje se upinju? Ne znamo...“
POPULACIONI BANKROT, A NE POPULACIONA BOMBA
Oni kažu da se ne suočavamo se sa izazovom populacione bombe, već populacionog bankrota – nemilosrdnog proređivanja stanovništva iz generacije u generaciju. Ništa nalik tome nikada se ranije nije desilo. Ujedinjene nacije prognoziraju da će naše stanovništvo narasti sa sedam na 11 milijardi u ovom veku, pre nego što se rast zaustavi posle 2100. godine. Ali, sve više je demografa širom sveta koji veruju da su procene UN previsoke.
Mnogo je verovatnije, ističu oni, da će stanovništvo planete dostići vrhunac od blizu devet milijardi negde između 2040. i 2060. a onda početi da opada, i nude Ujedinjenim nacijama da proglase simboličnu smrt kojom bi taj događaj bio obeležen. Do kraja ovog veka možemo se vratiti tamo gde smo upravo sada i da nas ravnomerno ostaje sve manje.
Evo Brikerovih i Ibitsonovih uvida:“Stanovništvo već opada u dvadesetak država u svetu; do 2050. taj broj će porasti na oko 35. Neka od najbogatijih mesta na svetu imaju sve manje ljudi svake godine. Japan, Koreja, Španija, Italija, veći deo Istočne Evrope. „Mi smo odumiruća država“, jadikovala je italijanska ministarka zdravlja Beatriče Lorencin 2015. godine. Ali to nije velika novost. Velika novost jeste da će najveće nacije u razvoju takođe početi da se smanjuju, jer njihove stope plodnosti opadaju. Kina će početi da gubi ljude za nekoliko godina. Do sredine ovog veka, Brazil i Indonezija će slediti taj primer. Čak će i Indija, koja će uskoro postati najmnogoljudnija zemlja na svetu, doživeti da se broj stanovnika stabilizuje za otprilike jednu generaciju, a zatim počne da opada. Stope plodnosti ostaju veoma visoke u Podsaharskoj Africi i delovima Bliskog istoka. Čak i tamo, međutim, stvari počinju da se menjaju kako mlade žene stiču pristup obrazovanju i kontroli rađanja. Verovatno će Afrika okončati svoju nekontrolisanu eksploziju rađanja mnogo pre nego što misle demografi UN.“
Po autorima „Prazne planete“, opadanje stanovništva je uveliko počelo:“Mi ga osećamo danas, u razvijenijim državama od Japana do Bugarske, koje se muče da ojačaju svoje ekonomije uprkos tome što se kohorte mladih radnika i potrošača smanjuju, što otežava pružanje socijalnih usluga ili prodaju frižidera.
To vidimo u urbanizovanoj Latinskoj Americi, pa čak i u Africi, gde žene sve više sopstvenu sudbinu uzimaju u svoje ruke. Vidimo to da svakom domaćinstvu u kome deci treba sve više vremena da se odsele, jer ne žure da se skrase, a i ne pomišljaju da dobiju dete pre tridesete. I vidimo to, tragično, u uzburkanim vodama Sredozemnog mora, gde izbeglice iz siromašnih krajeva pritiskaju granice Evrope, koja već počinje da se prazni.“
NE ŽELE DA RAĐAJU DECU
Stvar je u tome što se sve manje želi rađanje dece:“Neki od onih koji strahuju od onog negativnog što donosi smanjenje stanovništva zalažu se za to da se državnim politikama uveća broj dece koje parovi imaju. Ali dokazi ukazuju da je to uzaludno. Zamka zvana mala plodnost osigurava da, kada jedno ili dva deteta postanu norma, to i ostaje norma.
Parovi više ne gledaju na dobijanje dece kao na dužnost koju moraju ispuniti da bi zadovoljili svoju obavezu prema svojim porodicama ili svom bogu. Umesto toga, oni biraju da dete odgajaju kao čin sopstvenog ispunjenja. A ispunjavaju se brzo.“
Poljski filosof, Jevrejin Zigmun Bauman, ukazao je u svojoj knjizi „Fluidna ljubav“ koliko je današnji čovek otuđen od rađanja dece zbog ideja na koje je pristao. Bauman kaže da je sva naša kultura rođena iz stvaralačkog susreta polova, ali da je, posle seksualne revolucije, trijumfovao Erosov brat Anteros, koji je nekad bio strastven kao Eros, pri čemu je, kad je osvojio vlast, postao tiranin koji je naredio da se seksualnost mora racionalno ukrotiti.
U oblast seksualnosti koja je, umesto reproduktivne, postala rekreativna, uplela se medicina, koja nudi da se biraju deca iz kataloga. Nekada je polni odnos bio uzrok produženja vrste, svojevrsne biološke borbe za besmrtnost, a deca su se rađala kao pomoćnici i naslednici. Danas su, veli Bauman, ona postala nesigurna investicija: dete je puki „objekat emotivne potrošnje“. Uostalom, kaže Bauman, „u čisto monetarnom smislu, deca koštaju više nego luksuzni, najmoderniji automobil, krstarenje oko sveta, čak i zdanje na koje ste ponosni. Još gore, ukupna cena će porasti tokom godina i njen iznos ne može biti unapred utvrđen, biti procenjen uz bilo koju dozu sigurnosti“. Bauman dodaje: „Osim toga, imati decu je u naše vreme stvar odluke, a ne slučajnosti – okolnost koja još više pogoršava uznemirenost. Imati ili nemati decu je nesporno odluka sa najviše posledica, koja ima najtrajniji uticaj među svim drugima, i zato je to odluka koja najviše testira živce i stvara najviše tenzija s kojima se neko može susresti tokom celog života“. Stvaranje porodice je, veli Bauman, skok naglavačke u vir neizrecivih dubina. Odbacivanje i odlaganje neisprobanih potrošačkih radosti zarad stvaranja porodice je žrtva koja je u raskoraku sa „navikama razboritog potrošača“.
Ko ima decu, ugroziće svoju karijeru, i preuzeće obaveze koje su protiv moderne fluidnosti jer, kako kaže Bauman, „radosti roditeljstva izgleda da dolaze u paketu sa tugom samožrtvovanja i strahovima neistraženih opasnosti“. Zato se krenulo u potrošačku logiku vezanu za decu – biranje iz kataloga „kvalitetnih” donatora sperme već je postalo uobičajeno. Seksualnost bez ljubavi je norma života u našoj epohi – zato se i deca ne doživljavaju kao plod ljubavi, nego kao „projekat“. Orgazam je postao cilj samom sebi, svojevrsna droga – intenzivan, ali prolazan i periodičan. Ni njemu deca nisu potrebna. Zbog toga je, kaže Bauman, u seksualnoj revoluciji pobeda seksa bez ljubavi svojevrsna Pirova pobeda: „Čini se da taj akutni lek stvara bolesti i patnje ne manje brojne i nesporno akutnije od onih koje je trebalo da izleči“. Terapeut seksualnosti iz Nemačke, Folkmar Siguš, kaže: „Pošto smo bolje pogledali i skinuli masku, naišli smo na neispunjene težnje, izlizane nerve, razočaranost u ljubav, povrede, strahove, usamljenost, dvoličnost, uobraženost i primoranost na ponavljanje“.
Razočarani, samoživi, razoreni svojim zabludama, ljudi današnjeg Zapada ne žele da se rađaju.
A ludo se plaše telesne smrti.
I onda se na njima ( i na nama, kad krenemo za njima ), ispuni reč Svetog Pisma:“Čega se bezbožnik boji, to će ga i snaći“.
DA LI SE SVE REŠAVA MIGRACIJAMA
Briker i Ibitson su Kanađani koji veruju da je kanadski model multikulturalizma idealan za sve. Ipak, kažu:“Nisu sve zemlje u stanju da prihvataju talase pridošlica sa samopouzdanjem kakvo ima Kanada. Mnogi Korejci, Šveđani i Čileanci imaju vrlo jak osećaj šta znači biti Korejac, Šveđanin ili Čileanac. Francuska insistira da njeni useljenici prigrle ideju da su Francuzi, mada mnogi od starosedelaca poriču da je nešto takvo moguće, ostavljajući doseljeničke zajednice izolovane u njihovim banlieyes, izdvojene i nejednake.“
Šta će biti sa anglosaksonskim zemljama? Evo njihovih uvida:“Projekcije govore da će stanovništvo Velike Britanije nastaviti da raste, do otprilike 82 miliona na kraju veka, od današnjih 66 miliona, ali samo ako Britanci nastave da prihvataju pozamašan nivo imigracije. Kao što je referendum oko Bregzita pokazao, mnogi Britanci žele da Lamanš pretvore u odbrambeni jarak. Da bi se izborile sa umanjenjem stanovništva, države moraju da prihvate i useljavanje i multikulturalizam. Ono prvo je teško. Ono drugo se, za neke, može pokazati nemogućim.
Među velikim silama, nadolazeće opadanje stanovništva pogoduje samo Sjedinjenim Državama. Vekovima je Amerika pozdravljala dolazak pridošlica, prvo preko Atlantika, zatim i preko Pacifika, a danas preko Rio Grandea. Milioni su se srećno bacili u onaj kotao u kome se sve stapa – obogaćujući mu i ekonomiju i kulturu. Useljavanje je XX vek učinilo američkim vekom, a nastavak useljavanja će XXI definisati kao američki. Osim ako… Sumnjičav, nativistički, narastajući talas „Amerika na prvom mestu“ poslednjih godina preti da uguši tok useljavanja koji je Ameriku učinio velikom, podizanjem zida između Sjedinjenih Država i svih ostalih. Pod predsednikom Donaldom Trampom, federalna vlast se nije samo obrušila na ilegalne imigrante već je smanjila i legalni prijem kvalifikovanih radnika, a to je samoubilački potez za ekonomiju SAD.
Ako ta promena bude trajna, ako Amerikanci usled besmislenog straha odbace svoju useljeničku tradiciju, okrenu leđa svetu, onda će i Sjedinjene Države opasti i po broju stanovnika, i po uticaju, i po bogatstvu. To je odluka koju svaki Amerikanac mora da donese: da podrži otvoreno, sveobuhvatno, gostoljubivo društvo, ili da zalupi vrata i vene u izolaciji.“
ŠTA ĆE SE DEŠAVATI U SVETU?
Oni kažu i ovo:“Mada su vlasti ponekad uspevale da uvećaju broj dece koje su parovi voljni da imaju kroz velikodušne dečije dodatke i druge vidove pomoći, nikada nisu uspevale da stopu plodnosti vrate na zamenski nivo, od prosečno 2,1 dece po ženi koji je potreban za održavanje populacije. Sem toga, takvi programi su veoma skupi i često bivaju obustavljeni tokom ekonomskih nedaća. A i diskutabilno je da li je neetički da vlasti pokušavaju da ubede neki par da ima dete na koje se inače ne bi rešio.
Kada se skrasimo u sve manji svet, da li ćemo slaviti ili žaliti što nas je sve manje? Da li ćemo se mučiti da sačuvamo rast, ili ćemo bez kukanja prihvatiti svet u kome ljudi prosperiraju i manje se upinju? Ne znamo. I mada je to možda samo opažanje pesnika, po prvi put u istoriji naše vrste čovečanstvo se oseća staro.
U budućnosti nas čeka nešto što uopšte nismo iskusili: svet koji se namerno brojčano smanjuje. Ako je depopulacija danas samo svetlucanje – zabrinjavajuća statistika u nekom vladinom izveštaju čiju važnost potpuno razume samo nomenklatura – kako će izgledati, recimo, za pola veka kada to svetlucanje postane zaslepljujuće? Kako će svet izgledati devojčici rođenoj danas kada dospe u srednje godine u vreme pada populacije? Kako će taj svet izgledati njenom detetu? Verujemo da će u tom svetu biti mnogo toga čemu se treba diviti. On će biti čistiji, sigurniji i mirniji. Okeani će početi da se oporavljaju, a atmosfera da se hladi – ili će barem prestati da se zagreva. Ljudi možda neće biti bogatiji, ali to možda neće ni biti tako važno. Promeniće se centri moći – kao i centri inovacije i kreativnosti. Živećemo u svetu gradova, sa sve manje nečega između. U mnogim delovima sveta živećemo u gradu koji oseća da stari.
Mnogo toga zavisiće od Kine. Na kongresu komunističke partije u oktobru 2017. predsednik Si Đinping je postao najmoćniji kineski vođa posle Mao Cedunga. U svom poznatom govoru Si je izložio program kojim će se pobrinuti da Kina do 2050. ima potpuno modernizovanu privredu, „globalne borbene sposobnosti“ i autoritarni državni kapitalizam koji „nudi novu mogućnost drugim zemljama i narodima koji žele da ubrzaju svoj razvoj, uz očuvanje nezavisnosti“. Drugim rečima, Kina planira da umesto Sjedinjenih Država postane dominantna ekonomska, vojna i ideološka sila.“
DVOJE DECE KAO IDEAL
U jednom intervjuu, autori „Prazne planete“ su rekli da je najvažniji reproduktivni organ kod ljudskih bića - um. To, po njima, znači:“Ako promenite nečije razmišljanje o reprodukciji, promenićete sve.“ Oni kažu da najveći učinak na plodnost ima stepen obrazovanja žena:“UN trenutno ima ''mračan pogled'' i predviđanja za Afriku. Njihov stav ne predviđa da će se dogoditi promjene u smislu plodnosti, tokom prve četvrtine veka. Ali veliki delovi Afrike urbanizuju se dvostruko brže od globalnog proseka. Ako danas odete u Keniju vidjećete da žene imaju isti nivo osnovnog obrazovanja kao i muškarci. Isto broj i devojaka i dečaka sjedi u klupama za maturske ispite. Tako da mi nismo spremni da potpišemo predviđanje da će Afrika stagnirati u ruralnom siromaštvu i tokom ostatka veka.“
Žene, svuda u svetu, više ne žele da rađaju kao nekad:“Bili smo u 26 zemalja anketirajući žene pitanjem "koliko dece žele da imaju", i bez obzira na to gde odete, odgovor je obično "oko dvoje". Spoljne sile koje su diktirale uslove u kojima žive ljudi koji imaju veće, brojne porodice - nestaju svuda u svetu. A to se najbrže dešava u zemljama u razvoju. Na Filipinima, na primer, stopa plodnosti opala je sa 3,7 na 2,7 odsto u periodu od 2003. do 2018. godine. U SAD, ta promena se dogodila mnogo sporije, od oko 1800. godine pa do kraja "Bejbi buma" (period 1960-ih godina). Ako malo prerovite po podacima videćete da rast populacije neće dolaziti od novih, mladih ljudi koji se uključuju u zbir, već od starijih ljudi koji sve duže žive, jer smo svakim danom sve bolji u tome da produžimo i održimo sebi život, da smanjimo smrtnost. Kako to utiče na odluke o saobraćajnoj infrastrukturi u Njujorku? Ili o tome na koji način će vlade podržavati ruralne zajednice koje se trenutno svuda urušavaju ogromnom brzinom?“
Dakle, biva nas sve manje, a ne sve više.
LAGALI SU NAS
A to je zato što su nas gospodari globalizma lagali. Kao što kaže naš poznati borac u Pokretu za život, dr Nemanja Zarić:“Zagovornici kontrole rađanja su sve do Drugog svetskog rata kao jednu od osnova svoje ideologije navodili eugeničke razloge, odnosno potrebu za stvaranjem “savršenijeg” čoveka. Kada se ceo svet okrenuo protiv Hitlerove Nemačke i kada je počeo da se užasava rasističke teorije krvi i tla i onoga što se događalo u koncentracionim logorima, ovi “kulturalisti smrti” su lansirali drugi slogan, koga se nisu odrekli do danas – planeta je prenaseljena! Pre svega, nužno je znati da naša planeta nema problem prenaseljenosti, ali i te kako ima probleme vezane za proizvodnju i distribuciju hrane, ekonomske i socijalne teškoće koje proizilaze iz činjenice da one zemlje koje danas dominiraju svetskim tržištem (od koga, nažalost sve danas zavisi) nemaju nikakav interes da hrane siromašne države, pre svega Afrike. Problem, dakle ne leži u prenaseljenosti, nego u našem odnosu prema elementarnim ljudskim potrebama, koje su potpuno potisnute našim grehovnim opredeljenjem za novcem i moći, umesto hrišćanskog opredeljenja za pomoć i službu bližnjem svome.“
Kako bi moglo da se živi u solidarnom svetu?
SOLIDARNI SVET NIJE NEMOGUĆ
Ruski borac za porodične vrednosti, Aleksej Komov, kaže:“Grupa švajcarskih naučnika iz oblasti tzv. „kompleksne teorije sistema“iz Šva jcarskog federalnog tehnološkog instituta u Cirihu, pod rukovodstvom Džejmsa Glatfeldera, obavila je matematičku analizu veza između 43 060 transnacionalnih korporacija, i objavila rezultate u časopisu „New Scientist“. Zaključak: relativno mala grupa kompanija, uglavnom banaka, drži disproporcionalno veliku vlast nad svetskom ekonomijom. Grupa od 1318 kompanija neposredno kontroliše 20% svetskog bogatstva. Oni su otkrili i skrivenu super – grupu od 147 korporacija koje su uzajamno povezane i kontrolišu 40% svetskog bogatstva. 75% kompanija te super-grupe su banke i finansijske institucije: Njujorška banka, Dojče Banka, Barclays Bank, JP Morgan Chase, Merrill Lynch, Goldman Sachs. One, kao što znate, kontrolišu američku Banku federalnih rezervi, i štampaju dolar.“
Dakle, svet u kome živimo je ludački i u vlasti je zločinaca. Da nije tako, sve bi bilo drugačije. Nemanja Zarić kaže:“Prostom računicom je moguće dokazati da je Zemlja daleko od prenaseljenosti. Krajem 1995. godine na planeti je živelo 5.750.000.000 ljudi. Kada bi svaka porodica imala šest članova, i to oca i majku i četvoro dece, kada bi oni živeli u kući koja bi imala pet spavaćih soba, kada bi svaku od tih kuća postavili na ograđenu površinu(baštu) od 627,05 kvadrata, trebalo bi nam 958.334.000 ovakvih domova da udomimo sve ljude na planeti. Svi ti domovi bi zauzimali oko 600.293 kvadratnih kilometara. Zvuči kao velika površina, zar ne? Ipak jedna Turska ima površinu od preko 300.000 kvadratnih milja, a o veličini Rusije i da ne pričamo. Drugi primer bi bio zaključak Kolina Klarka, jednog od najuglednijih ekonomista u oblasti demografije, koji je pokazao da je sa sadašnjim tehnološkim metodama obrade zemlje moguće hraniti između 35 i 105 milijardi ljudi, u zavisnosti od načina ishrane. To praktično znači da ako prehrani pristupimo onako kako nas uči pravoslavlje – dakle uvek umereni post, jesti samo do zadovoljenja nagona gladi, odnosno jesti onako kako moderna medicina, odnosno nutricionizam predlaže, ne podležući grehu črevougođaja, tj. prejedavanja, mogli bi smo da udesetostručimo planetarnu populaciju.
Ove proste računice nam pokazuju da problem prenaseljenosti ne leži u de facto prevelikom broju ljudi, već pre svega u nepravednoj raspodeli dobara kojima raspolažemo, u korist malog broja bogate i bezbožničke oligarhije na račun ogromne većine svetske populacije.“ Ta bezbožnička oligarhija upravlja svetom.
I oni mrze nas, obične ljude, i žele da nestanemo, da bi cela planeta pripala njima.
KO UPRAVLjA LUTKARSKIM POZORIŠTEM?
Zarić kaže:“U postizanju svog cilja, pripadnici pokreta koji zastupaju Kulturu smrti samo slede korake svog gurua i osnivača, Margaret Sanger, koja se od samog početka svog delovanja trudila da ubedi što veći broj ljudi da ne treba da imaju više od dvoje dece. Ta propaganda je sada prebačena na nacionalne nivoe pre svega zemalja u razvoju iz vrlo prostog razloga. Naime, onaj narod koji po porodici ima 2,1 ili manje dece je narod koji se prosto reprodukuje. Sve preko ove brojke znači da se jedan narod uvećava, a to dalje znači da on postaje sve bitniji ekonomski, politički, vojni i kulturni faktor u određenom regionu planete. Pošto je u stvaranju Novog poretka i reda nužno da postoji jedna država-policajac, porota, sudija i izvršitelj (čitaj SAD), onda je jasno da se mora sprečiti bilo kakav razvoj drugih država, odnosno naroda. Po podacima Populacionog fonda Ujedinjenih nacija, procenjuje se da će u narednih 55 godina stopa nataliteta u zemljama u razvoju stati na cifri od 2,1 deteta po porodici, što će te države i narode uvesti u period svekolike stagnacije, i eventualne propasti.
Treba imati na umu da ljudi iz ovih organizacija, sa njima sličnim ideolozima i liderima Novog doba predstavljaju malu, elitističku grupaciju, ali onu koja raspolaže ogromnim novčanim sredstvima, i koja ne želi da vidi mnoštvo mladih, obrazovanih, i za njih najgore, VERUJUĆIH ljudi koji bi ih mogli zameniti na njihovim, tvrdo ušančenim položajima.“
Zato se zlotvori čovečanstva najviše bore protiv religiozno – moralnih vrednosti ovoga sveta.
Šta mislite, zašto su u doba „kovid – ludila“ udarili na bogosluženja pravoslavnih i na Svetu Tajnu Pričešća?
Oni se boje Boga u Putiru, Boga Pričesne Čaše, Boga Koji je Lek Besmrtnosti.
A mi Ga volimo.
Zato i ratuju protiv nas.
KAKO JE U SRBIJI
U svojoj značajnoj knjizi „Rat za porodicu u Srbiji“ Miša Đurković ističe: „Najveći problem i današnje Srbije jeste ubrzani demografski pad i pražnjenje teritorije koje ima strahovite posledice uključujući i bezbednosne. Prosečna starost u Srbiji već je prešla 43 godine, a po poslednjim podacima na jednog zaposlenog dolazi jedan penzioner. Postavlja se razumljivo pitanje održivosti penzionog sistema npr. Stanovništvo se sliva u moravsku dolinu i razumljivo koncentriše u prostor između Novog Sada i Beograda gde se proizvodi dve trećine BDP-a Srbije. Sekundarna, a nimalo zanemarljiva posledica ovakvog kretanja stanovništva jeste pražnjenje velikih delova zemlje. U periodu između poslednja dva popisa (2002 – 2011) istočni deo Srbije izgubio je petinu stanovnika i demografi to s pravom nazivaju „beli pojas“. Prazne se sela, veliki delovi Vojvodine, jug Srbije. Prazna, a prirodno bogata teritorija, poznato je iz istorije, priziva naseljavanje stranog stanovništva, tako da se može govoriti i o opasnim bezbednosnim posledicama ovakih demografskih kretanja, jer zemlju više neće imati ko da brani. Sve starije stanovništvo, razumljivo, rađaće sve manje dece, tako da se sada već govori o spirali izumiranja u koju je populacija Srbije nepovratno ušla.“
Pored materijalnih uzroka naše propasti, bitni su i oni duhovni i moralni.
NA KAKVIM VREDNOSTIMA SE VASPITAVAMO?
Po Miši Đurkoviću, naša omladina, koja bi trebalo da rađa, ima protivporodični sistem vrednosti:“Provod, seksualna raspusnost, promiskuitet i neodgovornost dominiraju nad idejom dužnosti, patriotizma, odgovornosti i žrtve. Deca se ne rađaju zato što ih savremena kultura predstavlja kao teret, nepotrebnu obavezu, a svi oblici kreiranja normativnosti i oblikovanja pogleda na svet kojima je današnji čovek izložen, posebno u zapadnom svetu, usmeravaju ga ka životu bez dece, ili kasnom rađanju i malom broju dece (jedno do dva).“
Da li je sa takvim sistemom vrednosti moguće rađati decu?
GLOBALIZAM KAO UZROK PROPASTI
Bez globalističkih gospodara mraka, ne bi bilo sveopšte, pa ni naše, propasti:“Krupni kapital, Rimski klub, Sijera klub, Bilderberg, ekološki pokreti i drugi moćni i uticajni akteri preko podsticanja feminizma, neotrockizma i sličnih ideologija sistematski rade na razaranju prirodne porodice, što je uvek u direktnoj vezi sa opadanjem populacije. U krugovima globalne elite odavno je rasprostranjena ideja o prenaseljenosti zemljine kugle i preterano brzom širenju ljudske populacije, na šta se reaguje promovisanjem ideologija i sistema vrednosti koji treba da podstaknu suprotne tendencije. Do sada su najviše uspeha imali u Kini i u zapadnom, odnosno posthrišćanskom svetu.
Rokfelerovo i Soroševo Planirano roditeljstvo je pomagalo u Kini prilikom uvođenja politike ogrančavanja rasta populacije koja je započeta krajem šezdestih i početkom sedamdsetih sa ograničavanjem na dva deteta. Godine 1979. stupila je na snagu ozloglašena politika jednog deteta koja je ostala na snazi sve do 2015. Ona je vođena uz ogromna kršenja elementarnih ljudskih, porodičnih i roditeljskih prava, ali je i proizvela katastrofalne posledice po ukupnu populaciju, uključujući i nedostatak radne snage, starenje stanovništava i disproporciju muškaraca i žena.
U Evropi je ova ideologija proizvela radikalno zaustavljanje rasta stanovništva od šezedsetih godina prošlog veka. Prosečne stope fertiliteta odavno su pale na neodrživih 1,6 uz značajne najbogatije delove u kojima su ove stope ispod 1. To je dovelo do otvaranja evropskog kontinenta za uvoz radne snage iz drugih krajeva sveta, pre svega iz Azije i Afrike, čime je islam, po prvi put u modernoj istoriji, nakon španske rekonkviste ponovo postao deo zapadnoevropskog života i evropskog prostora. Razlike između izvorne evropske populacije koja danas više ne rađa decu i islamske populacije u kojoj su porodice sa mnogo dece i dalje pravilo, postala je danas opšte mesto i predmet brige mnogih za budući izgled evropskog kontinenta.“
RAT PROTIV PRIRODNE PORODICE
Miša Đurković je jasan:“Postavimo stvari precizno: u Srbiji se posle 2000. godine vodi sistematski rat protiv prirodne porodice. Budući da je 2000. godine nasilno promenjena vlast u puču čiji su glavni organizatori bili obaveštajne strukture nekoliko najmoćnijih zapadnih država, oni su imali gotovo neograničene mogućnosti da tokom prethodne dve decenije u Srbiji u potpunosti nametnu svoju ideologiju, sistem vrednosti, način uređenja ekonomskih i društvenih odnosa, a time i pravac u kome će usmeravati obrazovanje, te demografsku i porodičnu politiku. Dve decenije posle početka „reformi“ veoma su vidljivi i jasni pravci i ciljevi koji su tada postavljeni: smanjenje broja brakova, povećanje broja razvoda i samohranih roditelja, smanjenje broja rođene dece, povećanje broja vanbračnih zajednica na uštrb legalnih brakova, izjednačavanje takozvanih istopolnih zajednica sa heteroseksualnim brakovima, legalizacija homoseksualnih brakova i omogućavanje da oni mogu i da usvajaju decu ili ih dobijaju putem surogacije.“
U takvoj zemlji, naša demografska budućnost je skoro zapečaćena.
Ako se tome doda i priča o globalnim klimatskim promenama, iza koje, opet, stoje megakapitalisti, sve će biti jasnije.
GLOBALISTI I KLIMA
Zato je uvek važno da promišljamo informacije koje nam se, preko medija i interneta, nude. Naš ugledni pravnik, Branislav Ristovojević, pozabavio se kampanjom švedske učenice Grete Turnberg kao sredstvom uspostavljanja vlasti globalista. Evo šta on kaže u svom tekstu „Novi svetski klimatski poredak“( https://www.standard.rs/2019/11/15/novi-svetski-klimatski-poredak/):
„O novom planetarnom fenomenu mlade švedske klimatske aktivistkinje Grete Tunberg ljudi u Srbiji su saznali tek sada kada je održala histeričan i katastrofičan govor o istrebljenju vrsta i kraju vrsta u UN. Nažalost po našu zemlju i narod koji živi u njoj globalni društveni, politički i ekonomski tokovi koji su uslovili njeno pojavljivanje postoje već više od dve decenije, ali ih u Srbiji niko ne prati i nema pojma kakve će posledice oni proizvesti po naše živote. Kažem nažalost zato što će oni doneti toliko negativnih promena u našoj svakodnevici da će nam život iz vremena sankcija i krize 90-tih godina izgledati kao lake visinske pripreme. Ovaj tekst bi trebao da razjasni nekoliko najosnovnijih pojmova o ovoj problematici.
Klima se menja. Da, naravno. Pa svako razuman vidi i da se vremenske prilike menjaju iz dana u dan. Prirodno je da se onda menja i klima. Pravo pitanje, međutim, nije da li se klima menja, već zašto bi to bio problem? Ako nam nije problem kada se vreme menja, prilagođavamo mu se (kada je hladno obučemo se toplije, kada prži sunce namažemo se kremom...), zašto se ne prilagođavamo klimi koja se menja? Promene vremena i klime su prirodna i normalna stvar.
Klima postaje toplija. Vrlo verovatno. Svako razuman ko je proživeo svoj životni vek je svedok tome. Kad sam bio dete (1970-te) bilo je više snega i duže se zadržavao, danas ga je manje i traje dve sedmice. Međutim, klima biva i hladnija. I jedno i drugo zna svako ko npr. elementarno poznaje istoriju za srednju školu, pa je učio o „Rimskom toplom periodu“ (od početka I do polovine V veka) kada je bilo toplije nego danas i koji je prouzrokovao nagli uspon te antičke države, ili o „Mračnom srednjem veku“ (od početka VI veka do kraja X) kada je bilo hladnije i vlažnije a ljudi su umirali od gladi jer su u tim uslovima usevi propadali (otud „mračni“). Hegel u svojoj „Filozofiji istorije“ tvrdi da su u to doba države u Evropi jedva i postojale. Poznatiji je ipak „Srednjevekovni klimatski optimum“ (od polovine XI do kraja XV veka) jer su tada Vikinzi otkrili Grenland. Nazvali su ga „zelena zemlja“ jer su tamo zatekli pašnjake i drveće, a Englezi su u to doba su gajili vinovu lozu. Iole obrazovanima poznato je i „Malo ledeno doba“ koje je u Evropi trajalo od polovine XVII do polovine XVIII veka, kada se Temza u Londonu ledila više meseci godišnje, a po Lamanšu su se ljudi najnormalnije klizali. Zaključak je da se klima stalno menja i bez čovekovog uticaja na nju.
Klimu je moguće pouzdano prognozirati. Vrlo teško, skoro nikako. Primer za to su nam promašene vremenske prognoze. Ako je već metereolozima teško da daju pouzdanu prognozu vremena samo mesec dana unapred, kako je onda moguće da su toliko pouzdane prognoze njihovih bliskih kolega-klimatologa po 30 ili 50 godina unapred? Podsećam da nas histerični pokret za zaštitu klime plaši da će ljudska emisija CO2 dovesti do nekog globalnog zagrevanja planete (do kojeg inače ne bi došlo) koje će Evropu pretvoriti u pustinju, a sav led na Severnom polu istopiti i tako poplaviti pola sveta.
Zagrevanje klime je obavezno loše. Kako kome. Ako je tačno da će se istopiti sav led i potopiti priobalne zemlje onda je to loše za one koji žive pored okeana i mora, recimo Amerikancima na Floridi. Međutim, zašto bi globalno otopljavanje bilo loše za Ruse? Njima će se ogromna područja koja su danas ledena pustinja u Sibiru pretvoriti u obradivo zemljište i hraniće ceo svet. Rusija, Kanada, Skandinavija i celokupna srednja Azija nemaju razloga da se žale.
Klimu treba zaštiti od promena. Ovo je apsurd. To proizilazi iz prethodnog. Klima se menja po svom prirodnom ritmu, to je u grubo prikazano prethodnim izlaganjima. Ona je u stalnoj dinamici. Istorija naše planete poznaje kako Ledena doba tako i topla razdoblja. Nekada je Sahara bila zelena oaza sa šumama i vodotokovima (o čemu svedoči tzv. „Pećina plivača“ opisana u filmu „Engleski pacijent“, a koja se nalazi u sred zapadnog Egipta), danas je pustinja. Klima nikada ne stoji. Ko god tvrdi da se može postići suprotno mora poći od apsurdne i sulude pretpostavke da se naša planeta u geološkom i astronomskom može umrtviti (koja bi bila ravna onoj gluposti da je okrugla). I samo pomisao da je moguće klimu zaustaviti u jednom za sve ljude (a u stvari za Amerikance i druge koji žive pored okeana) povoljnom trenutku (npr. večnih 24 stepena, kiša dva puta nedeljno, ali ne vikendom nego radnim danom i to kada smo na poslu, bez poplava ili vremenskih nepogoda itd...) kreće od sumanute pretpostavke da je klimu moguće učiniti statičnom. To je nemoguće. Naša planeta je u klimatskom smislu živ i izuzetno dinamičan organizam.
Ljudi prouzrokuju promene vremena. Da, vrlo verovatno. Ljudi mogu da utiču na vremenske prilike (npr. posipanjem oblaka srebrojodidom podstiču se padavine, raketama se razbijaju gradonosni oblaci). Međutim, pitanje nije da li utiču na vreme, nego u kojoj meri? Da li je uticaj čoveka na vreme toliko velik da bude presudan, ne samo za promene vremena, nego i globalne klime? Ili je verovantija teza da ljudski faktor samo u manjoj u meri sauzrokuje klimatskim promenema pored prirodnih faktora? Postavka zagovornika ove klimatske histerije je da ljudi emisijom CO2 presudno menjaju klimu zagrevajući je. Ovo je krajnje kontroverzno pitanje u nauci tako da se ne treba tek tako lako pridruživati taboru proroka klimatske apokalipse. Više o tome npr. u peticiji 500 zaista reprezentativnih naučnih imena iz celog sveta koja nosi naziv „Nema klimatske uzbune“: https://clintel.nl/wp-content/uploads/2019/09/ED-brochureversieNWA4.pdf
Zahtevi pokreta za zaštitu klime jesu samo nova klimatska politika. Apsolutno ne. U pitanju je jedna nova ekonomska politika. Klimatske promene koriste se kao izgovor za jednu veliku preraspodelu ekonomskih i prirodnih resursa u svetu. Klimatska politika se ne može sagledavati odvojeno do drugih velikih pitanja globalizacije. Klimatski samiti UN su u stvari najveći ekonomski samiti nakon Drugog svetskog rata na kojima se vrši prikrivena i perfidna eksproprijacija energetskih prirodnih bogatstava (nafta, gas, ugalj) od država koje ih imaju u korist država koje ih nemaju.
Kako se vrši ova eksproprijacija rudnih bogatstava? Ovo prelivanje zarade od prirodnih bogatstava se vrši na dva načina. Prv način je uvođenje različitih poreza na emisiju CO2, a drugi stvaranje velikih tržišta hartija od vrednosti koje su dozvole za emitovanje CO2. Novcem od ovih poreza će se podsticati promene životnih navika stanovništva da smanji emisiju CO2 ili razvoj tehnoloških procesa koji nemaju ovu emisiju. Izgrađene ekološke navike ima stanovništvo zemalja gde je trošenje ili sagorevanje nafte ili gasa skupo jer ga uvoze. Prosto, navikli su da štede jer je energent skup. To su iste države koje su dovoljno razvijene da imaju nauku koja će osmisliti tehnologije za smanjenje emisije ili pronalaženje novih obnovljivih izvora energije. To su, treba li opet reći, bogate države Zapada. Dakle, ko ne može da plati porez za emisiju CO2 ili da kupi dozvole za emitovanje ne može da sagoreva naftu, gas ili ugalj. Planirano je da vremenom ovi porezi postepeno postaju sve veći, a dozvola bude sve manje, kako bi se cena emisije podizala do nepodnošljivosti. Ko ne bude mogao da plati ne može da sagoreva ugalj, naftu i gas. Ko ih ne sagoreva nema energije za stanovništvo i privredu. Energiju onda mora da uvozi od onih koji je imaju iz obnovljivih izvora, a ona je skupa. Ko u to sumnja neka pogleda račune za struju u Srbiji i neka vidi koliko plaćamo Brnabićkinom bratu struju iz vetrogeneratora ili Đokovićevoj tašti onu iz mini hidrocentrala:http://www.politika.rs/sr/clanak/391053/Ekoloski-kilovati-skupi-za-drzavu. Energiju iz obnovljivih izvora imaju i imaće samo bogati jer imaju novca da ulažu u razvoj novih tehnologija nepohodnih da se one razviju. Rečju, nedovoljno razvijenima koji imaju naftu i gas (Rusija, Iran...) ovi energenti neće vredeti. A zajedno sa nedovoljno razvijenima koji ih nemaju (Indija, Kina), skupo će plaćati energiju iz obnovljivih izvora.
Pokret za zaštitu klime samo hoće da nam obezbedi normalniu planetu za život i ništa više. Ovo ne može biti dalje od istine. Iza zahteva ovog pokreta krije se jedna velika geopolitička igra u kojoj razvijene države Zapadnog sveta, koje su izvele industrijske revolucije sagorevajući ugalj i naftu, sada sprečavaju druge da rade to isto da bi se razvili. Ovom geopolitičkom igrom su izvori nafte i gasa beskorisni državama koji ih poseduju. One ne mogu da se razviju pored tog bogatstva. Bogati tako održavaju monopol u svetskoj tržišnoj utakmici, sprečavaju nerazvijene zemlje da se razviju i kao takve budu njima barem privredno ravnopravne. Rečju, pokušavaju da spreče razvoj nerazvijenih i održe sadašnje stanje odnosa u svetskoj privredi gde su jedni te isti uvek bogati, a drugi uvek siromašni. Treba li pomenuti da su najveći izvoznici nafte i gasa Rusija, Iran, Irak, Nigerija ili Venecuela. Rečju, pravi izvori problema su države na bogatom Zapadu i Severu koje su već zasitile atmosferu emisijom CO2 za vreme 150 godina svoje industrijske revolucije, i sada hoće da se posledice te emisije osećaju samo na siromašnom Jugu i Istoku. Naime, razvijene zemlje su odavno svoje glavne industrijske pogone zbog niske cene radne snage i zagađenja preselile na siromašni istok i jug, a sebi su zadržale visokoprofitabilne finansijske, informacione i telekomunikacione usluge ili razvoj novih tehnologija (biotehnologije, veštačka inteligencija) koji ne emituju CO2. Sve i da hoće, oni više ne mogu da emitiju CO2, ali jug i istok koji se upravo razvija to mora, sve i da neće. I sada im to ne dozvoljavaju. Nego ih prinuđavaju da energiju za novopreseljene industrijske pogove sa Zapada sad plaćaju skupo budući da potiče iz tehnološki zahtevnih obnovljivih izvora, tom istom Zapadu.
Drugi, sporedni, cilj je da se neke bogate države Zapada zauzdaju u njihovoj ekonomskoj moći i oslabe u odnosu na druge. Konkretno, Evropa i njena predvodnica Nemačka, treba da se ovim merama učine ekonomski manje konkurentnim SAD-u. Otud je klimatska histerija najviše razvijena upravo u Nemačkoj. Gretu nisu poslali u Englesku, Francusku ili Italiju da podrži ulične demonstracije klimatskih aktivista, nego u Nemačku. Zašto? Zato što je Nemačka privredno najjača zemlja Evrope, i nju treba oslabiti. Treba li podsetiti da SAD još uvek nemaju porez na emisiju CO2, niti im deca sede na ulici, dok su dečiji protesti Nemačku upravo prinudili da ga uvede. Države u koje Greta nije poslata su ili nebitne ili u njima ne sme da organizuje ozbiljne proteste. U SAD je Greta iša da govori u UN, ali ne i pred američkim kongresom, a ulične proteste je videla na 15 minuta.
Da li su nerazvijene zemlje neuke da ne vide ove tokove? Nisu. I Rusija, koja bi da izvozi energente i od tog prihoda se razvije, i Kina i Indija koje bi da ih kupe i sagore kako bi se razvile, su ovoga svesne. Pa zašto onda potpisuju svetske klimatske ugovore kao što je Sporazum iz Kjota ili Pariski ugovor? Pa zato što je ova lažna klimatska politika bogatih podržana toliko jakom medijskom kampanjom da ona uništava sve pred sobom. Skoro se neki od ciljeva tih oligarhija koje se sa manje ili više uspeha trude da vladaju svetom nije ostvarivala sa tako razarujuće snažnom medijskom bukom. Kini ili Rusiji nije potrebno da još jednom budu proglašeni krivim za neku novu propast sveta. Da nisu potpisali proglasili bi ih za klimatsku osovinu zla, bili bi krivci za klimatsku propast sveta putem topljenja leda na Severnom polu, a koju su izazvali svojim neodgovornim sagorevanjem nafte i uglja. Oni će na rečima ići niz dlaku tom novom svetskom klimatskom poretku, kako bi se mogao prevesti pojam new green deal koji se pojavio u SAD nedavno, bez prave namere da ispune njegove ciljeve. U ispunjavanju će otezati, tražiti izgovore, produžavati rokove, vršiti beznačajne taktičke ustupke i graditi savezništva. Oni će ići na igru zamaranja i iscrpljivanja, kojom su Rusi, kako nas istorija uči, savladali svoje najveće protivnike (Napoleona, Nemačku, Mongole...). U ovom su, vreme pokazuje i delimično u pravu jer se i Nemačka, koja je sporedno pogođena, delimično opredelila za sličnu taktiku. Tako npr. plan nemačke vlade za smanjenje emisije CO2 koji je uz fanfare objavljen na KZŠ 20.9.2019. u Berlinu je, po opštoj oceni stručnjaka i novinara, obično zamazivanje očiju klimatskom pokretu. Tako je u sklopu mera poskupljenja goriva kako bi se destimulisalo voženje automobila cena benzina podignuta za zanemarljljivih 3 evrocenta po litru.
Da li su sve zemlje Zapada i njihovo stanovništvo u ovome?
I ne i da. Neke jesu potpuno (SAD), dok su druge sporedno pogođene (u prvom redu Nemačka). Što se tiče stanovništva korumpirani deo njihovih elita jeste u ovome (potkupljeni naučnici, političari ili potplaćeni aktivisti NVO), dok njihovo stanovništvo nije potpuno svesno šta se dešava, pa neki jesu, a neki nisu. Tako glavnu ulogu u klimatskom pokretu imaju oni koji ne rade i ne plaćaju porez - pokret vode deca, omladina i pomenuti NVO plaćenici (kao Karola Rakete koja prvo spasava migrante iz mora i tako ih uvaljuje Nemačkoj, a sada protestuje protiv klimatskih promena, opet u Nemačkoj). Suprotno, niži i srednji slojevi stanovništva koje će pogoditi novi porezi nije u ovome i protestuje protiv novih poreza. O tome svedoče protesti siromašnih - „Žutih prsluka“ u Francuskoj ili pokreta „Petak za zapreminu“ (Fridays für Hubraum) u Nemačkoj. Iz njih je Merkelova naučila koliko košta dodatno oporezivanje naroda koji mora da se vozi kolima na posao, a to su donja i srednja klasa. Zato ona, da ne izgubi vlast na sledećim izborima, što joj sugerišu rezultati izbora za Evropski parlament u Nemačkoj gde su zeleni osvojili većinu, koristi drugi recept za rešavanje klimatskim promena: umesto da kažnjava niže slojeve stanovništva za emisiju CO2 velikim porezima i taksama, ona uvodi male poreze za emisiju, i velike subvencije za dobrovoljno smanjenje emisije. Rečju, nekorumpirane elite Zapadnih država se udružuju sa onim slojevima stanovništva koje oseća šta se sprema i bore se protiv mera koje nameće svetska oligarhija. Naravno to ne rade zbog nepravde prema nerazvijenim državama nego zbog sebe.
Zašto je klimatski pokret histeričan i širi strah i užas?
Zato što radni narod koji plaća porez nije naivan i već reaguje protestima na njihove ekstremne zahteve za plaćanje novih poreza na emisiju CO2, kao pomenuti „Žuti prsluci“ u Francuskoj. Zato i moraju da navedu ljude na nove poreze na ovaj način – širenjem kampanje straha i užasa da će planeta propasti. Ovo je zato što se ljudi ne kontrolišu preko njihovih vrlina nego slabosti. Strah je slabost kod čoveka. Uplašen čovek bi i mogao da pristane na nove poreze, a prestravljen bi ih sam tražio. Zato se i širi panika i histerija oko klimatskih promena, da bi ljudi lakše pristali na ogromne nove poreze koje treba da plaćaju. Naročito ako se u toku tog širenja straha ljudi ubede da su sami krivi što su u situaciju u kakvoj jesu. Ova klimatska histerija nije samo pokret za širenja straha nego i za nametanja krivice. Navodno smo sami krivi što neodgovornim trošenjem neobnovljivih energenata kao što su nafta i gas povećavamo emisiju CO2 i time zagrevamo planetu do klimatskog uništenja. Ako smo već krivi onda treba da plaćamo dok god ne promenimo životne navike na takav način da ne emitujemo CO2.
Zašto klimatski pokret vode deca? Prvo, deci se nema šta prigovoriti. Mladi su, nevini, neiskvarni, dobornamerni, nesrebroljubivi i iz njihovih usta ne izlazi laž. Oni samo žele budućnost sa sebe i svoje potomstvo i ništa drugo. Drugo, deca se ne smeju fizički napasti (npr. kada blokiraju saobraćaj tokom protesta). Ako bi ih neko napao svako normalan bi decu zaštitio. U bilo kojim okolnostima, a naročito kada protestuju žele nam dobro. Treće, deca se ne smeju izložiti nekom teškom izazovu Npr. ne smemo im postaviti teška pitanja kao što je zašto neće u školu i da li stvarno ima klimatskih promena? To je suviše za njihova nejaka pleća. Oni treba da budu zaštićeni od surove svakodnevice realnog života što duže je moguće. Naročito ovo sve važi kada je lider tog pokreta siroto bolesno dete. Greta ima čitav niz psihičkih problema sa zdravljem (autizam, depresija, anksioznost) o kojima saznajemo jer ona te infomacije deli sa nama.
Da li je ovo krajnje perfidno smišljeno?
Da, nema sumnje. Isturanje dece u prvi plan ovog pokreta je tolika drskost i neopevani bezobrazluk da je to prosto neverovatno. Zloupotreba deca na ovaj način bi morala biti javno razobličena i osuđena. Pa sama upotreba dece za ostvarenje bilo kojih ciljeva razumnom čoveku treba da bude sumnjiva sama po sebi. Setite se samo dečijih krstaških pohoda iz XIII veka koje su rimske Pape pokretale ili dozvoljavale da umire bes naroda nezadovoljnog što je Rim bio nesposoban da zaštiti Jerusalim od Saladinovog osvajanja. Deca su utovarena na brodove i umesto u Jerusalim prevežena na pijace roblja u severnoj Africi. Setimo se i slučaja Jovanke Orleanke gde je tadašnji francuski kralj iskoristio poznati francuski narodni mit o devici koja će pokrenuti rat za oslobođenje od Engleza. Pronašao je neko siroto žensko dete imenom Jovana, proglasio ga tom mitskom devicom i iskoristio verski zanos naroda da u njima pokrene novu energiju za rat. Kada je dete nakon ratnog uspeha počelo da stiče ugled u narodu (oslobodila je grad Orlean pa je po njemu dobila pridev „Orleanka“) koji je pretio da poljulja položaj kraljevske kuće, predali su ga tim istim Englezima da ga spale na lomači. Upravo u svrhu stvaranja ovakve iste klimatske histerije, već je zloupotrebljeno jedno dete 1992. godine. Severina Kulis-Suzuki je zloupotrebljena na isti način kao i Greta Tunberg danas, zapaljivim i emotivnim govorima na klimatskoj konferenciji u okviru Ujedinjenih nacija (uporedni snimak oba govora na: https://www.youtube.com/watch?v=TJICmLMb06Y).
Iskreno se nadam da Gretini roditelji shvataju da postoji opasnost da se njihovo dete, nakon što posluži kao korisni idiot oligarhiji koja vlada svetom za ostvarenje ovde opisanih ciljeva, takođe ogreje na cepanicama zato što je u procesu zlupotrebe stekla dovoljno moći da zapreti postojećem odnosu snaga u svetu i relacijama moću koje su na njemu izgrađene.“
Čekaju nas, smatra Ristivojević, velike promene u našoj radnoj i životnoj svakodnevici.
Što ne znači da ne treba da se borimo protiv laži i gluposti, gde god ih vidimo.
UMESTO ZAKLjUČKA
Ptičji grip, svinjski grip, klimatske promene, globalno zagrevanje, mala Greta Planeta – i nikako da nas ubede da treba da živimo po logici Rokfelera i Rotšilda. Narod neće da se pokori Četvrtom rajhu bogataša. A onda dođe virus korone, i sve se obrnu. Sad nas 24 časa dnevno drže u stanovima kao u kavezima, i treba da nas vode u logore za ozdravljenje. Naravno, ja se ne protivim merama za borbu protiv pandemije, nego se pitam – šta će biti sutra? Da li će svetski gospodari haosa, onako kako je to predviđao Karl Šmit, vanredno stanje pretvoriti u naše redovno stanje? I kuda sve to vodi?
Danas je 24. marta 2020, i prošla je dvadeset jedna godina od NATO bombardovanja Srbije. Od posledica osiromašenog uranijuma svake godine umire na hiljade ljudi, i niko ne odgovara. U pravu je Dragomir Antonić, koji u svakom broju „Pečata“ piše: “Srbi! Nismo krivi! NATO je zločinac! Braćo i sestre, mi Srbi smo žrtve! Ko vam drugačije kaže – laže! Hiljade građana Srbije, naših prijatelja, dece, rođaka umire od raka izazvanog NATO bombama. Niko ne odgovara.“
Koliko je vas, dragi čitaoci, bilo na sahranama onih koji su umrli od pandemije korone, a koliko vas je bilo na sahranama onih koji su umrli od raka, posle NATO bombi? Meni je od raka umrla majka, 2008, i tašta, 2013. godine. O rođacima i prijateljima da ne govorimo.
Pominje li to ko?
Ili je to zabranjeno, a može samo da se piše o kovidu 19?
Razmišljajte, dok ste u izolaciji.
Razmišljajte, u doba policijskog časa.
I kad sve prođe – razmišljajte.
I verujte u Boga, a ne u viruse.
A gadove koji ih prave i šalju u svet prepustite Bogu protiv Koga se, u ime svog oca đavola, bore. To su isti oni koji su na nas slali NATO bombe, i isti Hristos, Bog naš, će im suditi.
I trudite se da budete Božji, jer ovaj svet će postojati dok god ima ljudi koji se, u Hristu, spasavaju.
dr Vladimir Dimitrijević
